U neku
ruku, usudio bih se reći, preteče modernog tarota, predstavljaju jedan od
izraza argoa posvećenika u Evropi. Poznati tarotolog i okultista, Artur Edvard
Vejt, označio je tarot kao slikovni jezik. U vremenu doslovnog razumevanja i
cepidlačkog insistiranja na konkretnom objašnjenju i pojednostavljivanju, argo
kao simbolički i alegorijski oblik izražavanja, sve je dalji od poimanja. Dela njegovog duha, poput velikih arkana tarota, sve su nerazumljiviji i nedostupniji, budući da su ključevi tumačenja
pogubljeni u opštem naletu vulgarnog, pozitivističkog, psihologizujućeg i pseudoezoteričnog. U tom duhu pozvao bih čitaoce da porazmisle
malo o opaskama Vilijama Stirlinga u knjizi The Canon. Po
Stirlingu, izlazak na svetlo raznih vrsta mističnih znanja koja su bila
pažljivo prikrivana u prošlim vremenima, jedna je od uočljivijih karakteristika
XVII i XVIII veka. Međutim, kako on naglašava, bilo bi pogrešno pretpostaviti
da su iz tog razloga ovi vekovi bili poznati po misticizmu. Naprotiv, pojava
rojzenkrojcerskih, hermetičkih i masonskih društava bio je znak dekadencije i
slutnja na izumiranje ezoterijskih tradicija. Kako Stirling zaključuje, sve dok
su tajne doktrine masonstva primane kao vitalna inspiracija zanata, niko o
njima nije ništa čuo. Misterije, o kojima se u prošlosti govorilo samo u
tajnosti i nikad nisu napisane, postale su slabo čuvane i tada je njihova moć
praktično zamrla. Ono što Stirling želi naglasiti jeste da pojava
rozenkrojcerskih, masonskih i hermetičkih društava i njihovih učenja u XVII
veku jeste zapravo znak dekadencije, najava konačnog nestajanja drevnih
ezoterijskih tradicija na tlu Evrope. Jedini dokazi postojanja te tradicije
jesu građevine, spomenici, slike, simboli, alhemijski rukopisi i delimično
tarot.
Odlazak
operativnog i nastupanje spekulativnog takođe predstavlja jedno od znamenja
dekadencije ezoterizma u Evropi i promenu karaktera duha vremena. Operativna
masonerija je već u XV veku počela da daje znake opadanja. U XVI veku u
Engleskoj joj je zadat težak udarac od strane Henrija VIII koji je masonske
gilde stavio van zakona te konfiskovao njihovu imovinu. U skladu sa rigidnim
stavom puritanaca, više nije bilo potrebe za zidanjem monumentalnih katedrala
bremenitih alhemijskim i paganskim simbolizmom. U duhu današnjih čistunaca
političke korektnosti, talibana i isilovaca, te minulih sovjetskih boljševika i
francuskih jakobinaca, tako su i puritanci Henrijeve Engleske, kao preteče svih
njih, jurišali i vandalizovali manastire i svaki materijalni izraz onoga što su
tretirali kao vidove idolatrijske papističke religije.
U ostatku
Evrope, takođe je došlo do oseke i nestajanja posvećeničkih majstorskih cehova,
jer se duhovna klima promenila, usled nastupanja novog doba.
Učenik slavnog istoričara religije Mirče Elijadea, Joan Kulijanu, u knjizi
„Eros i magija u renesansi“, pisao je da su nakon smrti Đordana Bruna
puritanske sile i njima suprotstavljeni reakcionari Rima, našli zajedničkog
neprijatelja u vidovima imaginativnih sposobnosti koje su smatrali
idolopoklonstvom i magijskim delovanjem. Magijske mentalne slike - fantazme,
proglašene su idolima koje je zamislilo unutrašnje čulo. Puritanci su išli
korak dalje u tome, cenzurišući umetnost, oslanjajući se na prosvećivanje
vernika njihovim opismenjavanjem i osposobljavanjem da čitaju i ispravno tumače
bibliju. Katolički i pravoslavni svet, znatno se oslanjao na slike u obliku
ikona, freski, kipova, koji kao objekti kontemplacije ili štovanja, mogu
pružiti pristup verniku ka svetu simbola i neposrednijeg doživljavanja
religijskog univerzuma. Kako je veliki broj ljudi tada bio nepismen, upravo su
te slike i oblici produbljivale njihov verski odgoj. Puritanizam je sve to
odbacio, oslanjajući se na suvoparnu racionalnost u tumačenju biblijskog
teksta. Istina, to je imalo za posledicu širenje pismenosti.
Međutim, u magijskom smislu primene fantazmi, mentalne slike kao pomagalo
učenju, pamćenju i procesu razmišljanja, postale su meta za odstrel budući da
su bile utemeljene na paganskom svetonazoru koji je uključivao hermetizam,
astrologiju, alhemiju i druge okultne nauke.
Da bi išla
u korak sa nadirućom reformacijom, Katolička Crkva se takođe okrenula
racionalizaciji. Uporedo sa tim, ustanovljavale su se okolnosti koje su dovele
do nestanka operativne i uspona spekulativne masonerije, a što je postalo
vidljivo početkom XVIII veka. Sam taj prelazak sa operativnog na spekulativno
jeste izraz dekadencije i gubljenja suštinskih tajni zidarstva. Veliko je
pitanje da li je uopšte reč o prelazu, nekakvoj razvojnoj tranziciji, jer više
nije bilo potrebe za njihovim majstorskim uslugama, pa su se braća odala
spekulaciji, ili je reč o međašu koji predstavlja jasan diskontinuitet? Takođe,
pitanje je postoje li uopšte ikakvi verodostojni dokumenti kojima bi bila
potkrepljena veza između spekulativne masonerije XVIII veka i
njihovih navodnih drevnih predaka? Gde se tačno nalazi
i šta predstavlja ta poveznica između modernog slobodnog zidarstva i
srednjovekovnih te antičkih majstora i graditelja velelepnih sakralnih zdanja?
Poznati američki masonski učenjak Albert Meki u delu An Encyclopaedia of Freemasonry and Its Kindred Sciences pominje da je 1480. godine Marsilio Fičino osnovao Platonističku akademiju, pod sponzorstvom Lorenca de Medičija. Iako ta organizacija nije imala formalni karakter, niti je bila tajna, ipak, Meki joj pridaje masonski karakter ne samo zato što je dvorana u kojoj su održavani sastanci njenih članova bila ukrašena masonskim simbolima, nego i iz drugih razloga. Navodno, Fičinijevoj Akademiji pridružili su se (ili su je podržali) počasni članovi i patroni srednjovekovnih masonskih bratstava koji su napustili graditeljski poziv posvetivši se mističnom aspektu njihovog učenja. Meki je to okarakterisao kao najraniju instancu odvajanja spekulativne od operativne masonerije. Kako Meki definiše odnos operativne i spekulativne masonerije, operativna predstavlja osnov na kojoj je izgrađena doktrina spekulativne. Konsultujmo dalje po tom pitanju Valtera Leslija Vilmshursta koji je u knjizi „Značenje slobodnog zidarstva“, napisao je sledeće redove:
„Otkako su Misterije u šestom veku potisnute, njihova tradicija i učenje nastavljali su se u tajnosti i u različitim skrovištima i tom nastavljanju treba pripisati naš današnji masonski sistem... On je sastavljen i projektovan pre dva do tri veka, kao elementarni izraz stare doktrine i inicijacijskog metoda, od strane jednog skupa umova, koji su bili daleko dublje upućeni u staru tradiciju i tajnu nauku nego što su oni koji se danas njihovim delom koriste, ili, pak, nego što kazuje tekst masonskih rituala. Ako su ostali opskurni i anonimni, tako da istraživanje modernog studenta nije u stanju da ih identifikuje, to se jedino i moglo očekivati.“ Volter Lesli Vilmshurst, Značenje slobodnog zidarstva, Chrysopeia, Beograd, 1998, str 118.
Dakle, po Vilmshurstu, masonerija danas ne može da identifikuje svoje očeve osnivače i kao takva predstavlja neku vrstu živog spomenika o čijoj pravoj prirodi i poreklu oni koji u tome učestvuju malo znaju i malo mogu znati. Pa zašto masonerija uopšte postoji? Evo šta Majstor kaže:
„Dobro je rekao jedan pisac od autoriteta u tom predmetu, da su oni izneli na videlo sistem spekulativne Masonerije kao jedan eksperiment na umu vremena i sa ciljem da barem malom delu javnosti, koja živi u vremenu velike tame i materijalizma, pruže dokument o doktrini regeneracije, koji bi trebalo da posluži kao svetlost onima koji su bili u stanju da se njime koriste. Ako je ta teorija istinita, na prvi pogled se može činiti da je njihova namera osujećena kasnijim razvojem događaja, tokom kojeg je stvorena jedna organizacija svetskih dimenzija i sa mnogobrojnim članstvom, nesumnjivo oduševljena uglavnom vrednim idealima, koja u izvesnoj meri vrši dobročinstva, ali zato potpuno previđa svoju istinsku i prvobitnu svrhu, svrhu Reda koji treba da promoviše nauku o ljudskoj regeneraciji i koja nije svesna da su zbog tog nedostatka njena velika dela u drugim pravcima od male, ili nikakve vrednosti.“ Vilmshurst, isto, str 118.
U duhu rečenog, obratimo pažnju i na ono što je o Bogorodičinoj crkvi u Parizu, legendardni Fulkaneli pisao:
„Stoleća su ostavila svoj trag na licu zdanja, nepogode su ga duboko i široko izbrazdale, ali pustošenje vremena nije ništa u poređenju s pustoši izazvanom ljudskim mahnitanjem. Revolucije su na njemu udarile svoj pečat, žalosno svedočanstvo plebejskog besa; vandalizam, neprijatelj lepote, iskazivao je svoju mržnju putem strašnih sakaćenja, a i restauratori sami, koliko god da su bili vođeni najboljim namerama, nisu uvek umeli da poštuju ono što su ikonoklasti poštedeli.“ Fulkaneli, Misterija katedrala, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str 29.
Ovde nam Fulkaneli ukazuje na svojevrsni nevidnički i vulgarni talibanizam francuskih revolucionara, a drugo, još važnije, na neznanje restauratora. Čak i da je promasonska postrevolucionarna vlast iskreno želela da sačuva izvornost ovog graditeljskog remek dela, nije li onda čudno da oni koji tvrde da su u kontinuitetu sa drevnim majstorima, neupućeni u graditeljsku i ezoterijsku tajnu čuvene katedrale? Fulkaneli uz žaljenje optužuje restauratore i njihove nadređene, koje je u mrak neznanja, nadmenosti i nemarnosti, okovao duh modernog vremena, da imaju loš odnos prema gotskim delima i da prilikom restauracije nisu bili vođeni da obnove uništene detalje sa zidnih ukrasa (alhemijskih rebusa) onakvi kakvi su bili u originalu, nego su hteli da urade bolje! Time su direktno pokazali da ne umeju bolje i da ne vladaju tajnama filozofa. Povodom traljavog restauratorskog posla Fulkaneli daje sledeću ocenu:
„Ovo drugo, pregledano, ispravljeno i dopunjeno izdanje svakako je bogatije nego prvo, ali je simbol okrnjen, nauka osakaćena, ključ izgubljen, ezoterizam utrnut. Vreme truni, troši, struže krečnjak, i jasnost zbog toga boluje, ali smisao ostaje. Onda dolazi restaurator, iscelitelj kamenja; s nekoliko udaraca dletom, on amputira, odseca izobličava, preobličava, autentičnu ruinu pretvara u veštačku tvorevinu i blistavi arhaizam, ranjava i krpi, odvaja i dopunjava, kreše i krivotvori u ime Umetnosti, Forme ili Simetrije, ne vodeći ni najmanju brigu o stvaralačkoj misli.“ Fulkaneli, isto, str 68.
Pogledajmo šta dalje Fulkaneli kaže o Bogorodičinoj crkvi, a što najbolje svedoči o odnosu koji moderna postrevolucionarna, a danas već postmoderna Francuska, ima prema biseru ne samo sopstvenog, već i evropskog te svetskog nasleđa:
„Nekada je veličanstvena Bogorodičina crkva u Parizu bila na platformi na koju se uspinjalo preko jedanaest stepenika... Jedva izdvojena tesnom portom od drvenih kuća, od šiljastih zabata složenih u krestu, dobijala je na stamenosti i eleganciji ono što je gubila u masi. Danas, zahvaljujući uzmicanju, izgleda toliko masivnija što je izdvojenija, i što se njeni portali, stubovi i potporni zidovi oslanjaju neposredno o tlo. Postepeno nasipanje, uzdizanje okolnog tla, učinilo je da stepenici do katedrale nestaju, sve dok nije apsorbovan i poslednji.“ Fulkaneli, isto, str 68.
Ukoliko Francuskom vladaju prosvećeni i spekulativni, otkud onda taj zapanjujući nedostatak poštovanja i volje prema izuzetnim delima sopstvenih operativnih predaka? Otud nije ni čudo što je katedrala izgorela. Evo jednog detalja koji Fulkaneli ističe govoreći o prostoru oko katedrale:
„Usred tog prostora, dakle, dizao se kameni kip, visok i vitak, s knjigom u jednoj i zmijom u drugoj ruci. Taj kip je bio deo monumentalne fontane na kojoj se mogao pročitati sledeći dvostih: Ti koji si žedan, dođi ovamo: ako je izvor slučajno presušio, Boginja ti je postupno spremila večnu vodu.“ Fulkaneli, isto.
Fulkaneli nam potom otkriva da je taj sveti monolit predstavljao Febigena, Apolonovog sina, ali da su neki tvrdili da je reč o Merkuru ili pak Eskulapu. Monolit je odatle uklonjen 1748. godine kada je proširen trg oko Bogorodičine crkve. Tim događajem simbolički je proteran Apolonov sin (a možda i Merkur / Eskulap) iz „grada svetlosti“ najavljujući lažnu svetlost novog doba kada će stara nauka konačno biti zaboravljena i pred nadmenim prosvetiteljima i iluminiranim revolucionarima oterana u podzemlje. Takođe, 1781. godine, Fulkaneli kaže, uklonjen je i razlupan kip Svetog Kristofera, podignut 1413. Kao da je neko time otvorio put da se Pariz ukrasi otetim egipatskim stubovima i znamenjima jedne nove ezoterijske mode koja je sebe poistovetila sa duhom drevnog Egipta, zaboravljajući pritom da je i ono što je uklonjeno takođe posrednim linijama vuče egipatsko poreklo, ali vulgarnom ukusu jednog površnog i dekadentnog doba to nije bilo tako očigledno:
„Jer, katedrala je u celosti tek nemo, ali slikovito slavljenje drevne Hermesove nauke za koju je, uostalom, ona umela da sačuva jednog od starih tvoraca. Bogorodičina crkva u Parizu, u stvari, pazi svog alhemičara.“ Fulkaneli, str 35.
Ovaj odeljak završiću Fulkanelijevim rečima:
„Osamnaesti vek, kojim vladaju aristokratija i lepi duh, dvorski opati, napuderisane markize, plemići s perikama, vreme blagosloveno za učitelje plesa, madrigala i vatoovskih pastirskih igara, doba sjajno i izopačeno, lakoumno i nacifrano, koje je moralo da potone u krv, bilo je posebno neprijateljsko prema gotskim delima. Obuzeti bujicom dekadencije, koja je pod Fransoaom I dobilo paradoksno ime Renesansa, nesposobni za napor ekvivalentan naporu njihovih predaka, potpune neznalice u srednjovekovnoj simbolici, umetnici se radije baciše na reprodukovanje iskvarenih dela, bez ukusa, bez karaktera, bez ezoteričke misli, pre nego da nastave i razviju zadivljujuće i zdravo francusko stvaralaštvo... Srednjovekovni neimari imali su za platu veru i skromnost. Anonimni tvorci čistih remek-dela, oni su gradili radi istine, radi afirmacije njihovog ideala, radi širenja i uznošenja njihove nauke. A oni renesansni, naročito preokupirani svojom ličnošću, ljubomorni na svoju vrednost, gradili su radi potomstva svoga imena. Srednji vek duguje svoju veličanstvenost originalnosti svojih tvorevina; Renesansa duguje svoj uzlet servilnoj vernosti svojih kopija. S jedne strane, misao; s druge strane, moda. S jedne strane, genijalnost; s druge strane, talenat. U gotskom delu, faktura je podvrgnuta Ideji; u renesansnom delu, faktura dominira idejom i briše je. Prvo govori srcu, mozgu, duši: to je trijumf duha. Drugo se obraća čulima: to je glorifikovanje materije. od 12. do 15. veka, oskudica je u sredstvima, ali je bogatstvo u izrazu. Počev od 16. veka, lepota je samo plastička, invencija - čista osrednjost. Srednjovekovni majstori umeli su da ožive obični krečnjak; umetnici renesanse ostaviše mermer inertan i hladan. Takvo stanje duha je moralo biti sudbonosno za delo Srednjeg veka; i upravo tom stanju duha moramo, u stvari, pripisati mnogobrojna sakaćenja na čije tragove danas nailazimo.“ Fulkaneli, str 32.
