Ars notoria, talismanska magija, sigili i veština pamćenja

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Frensis A. Jejts ukazuje na Ars notoria kao još jednu vezu magije sa veštinom pamćenja, a što se može dovesti u vezu sa tarotom, jer je reč o metodu magije sigila i talismanske magije. Pre nego što zađem u njena razmatranja i navode, obratio bih malo više pažnje na ovaj oblik magije. Naime, srednjovekovni udžbenik anđeoske magije poznat kao Ars Notoria potiče iz severne Italije i za sebe tvrdi da je božanska tajna koju je anđeo otkrio kralju Solomonu. U udžbeniku magije tvrdi se da praktikantu pruža poboljšanje njegovih mentalnih sposobnosti za pamćenje i govor, duhovnih sposobnosti za komunikaciju sa anđelima, kao i sticanje školskog i nebeskog znanja kroz molitve i putem memorisanja posebnih magijskih imaginacijskih slika, i to sve u kratkom vremenskom periodu. Autor Ars Notoria nije poznat, ali njeno stvaranje ima složenu istoriju, koja počinje legendom o kralju Solomonu i obuhvata nekoliko istorijskih tekstova nastalih u periodu između XIII i XVII veka. Ars Notoria se nadovezuje na biblijsku priču u kojoj je kralj Solomon usnio od Boga nadahnut vizionarski san, noć nakon što je obavio verski obred žrtvovanja. U tom snu Bog pita kralja Solomona šta želi, na šta Solomon odgovara kako traži mudrost i razumevanje (2. Hronike 1:1-12; 1. Kraljevi 3:3-15). Ars Notoria obaveštava da je Bog poslao anđele da tokom četiri dana podučavaju kralja Solomona magijskim načinima za brzo sticanje znanja.

Veštinom Ars notoria upravljaju četiri anđela, a sam tekst njihovih uputstava navodno je bio ispisan na zlatnim pločama koje su predate kralju Solomonu. Ta činjenica umnogome podseća na mit o mormonskom proroku Džozefu Smitu koji je od anđela dobio originalnu „Mormonovu knjigu“ upravo na zlatnim pločama. Nakon što je primio učenje i knjige Solomon je sastavio niz izvoda iz tih knjiga poznatih kao floriegium („Knjiga Cvetova Nebeskog Učenja“ – Liber Florum Caelestis Doctrinae). Pomenuta „Knjiga cvetova“ napisana je na nekakvoj mešavini hebrejskog, haldejskog i grčkog jezika kojim su uobličene tajanstvene molitve u kojima se od anđela traži poboljšanje mentalnih i duhovnih sposobnosti i brzo sticanje znanja. Kasniji korisnici Ars notoria su kao svoj način delovanja usvojili oponašanje biblijske priče u kojoj se pominje Solomonov san. Praktikant se duhovno priprema kroz ispovest, molitvu i post kako bi bio dostojan i dobio božansko odobrenje da nastavi sa velikim ritualom Ars notoria pod anđeoskim vođstvom. Nakon što je izvršio preliminarne pripreme prema određenim astronomskim i astrološkim propisima i nakon što je dobio dozvolu s neba (!), praktikant započinje ritual izgovarajući tajanstvene molitve i zureći u magijske slike na određeni način. Zapravo, praktikant memoriše imaginacijske slike kako bi ih pothranio u svoj um i tako stekao znanje o željenoj umetnosti ili nauci. Posebne magijske imaginacijske slike dodeljene su određenim slobodnim umetnostima, moralnim vrlinama ili pak zabranjenim umetnostima. Svaka od tih slika naziva se nota. Magijska imaginacijska slika jeste poput vizuelne definicije umetnosti ili nauke sa kojom je povezana. Takva slika se putem mnemotehničkog procesa vizualizacije utiskuje u pamćenje kako bi činila osnovu oko koje se grupiše znanje koje praktikant stiče redovnim putem. Te slike tako služe kao šabloni koje praktikant personalizuje umetanjem sopstvenih mnemotehničkih znakova u njih kroz proces kreativne vizualizacije. Uz dodatno vođstvo anđela, mentalna sposobnost pamćenja praktikanta je pojačana, ubrzavajući njegovo učenje.

Na tragu kralja Solomona, Apolonije iz Tijane je u I veku nove ere, sastavio svoj floriegium nazvavši ga „Zlatni cvetovi“ (Flores Aurei). Apolonijevi „Zlatni cvetovi“ sastavljeni su od odabranih i dešifrovanih odlomaka iz Solomonove „Knjige cvetova“ i prevedeni su na latinski. Takođe, Apolonije je napisao i svoje komentare na Ars notoria. Osnovni tekst Ars notoria je u suštini jedini preživeli fragment „Zlatnih cvetova“. Pošto taj fragmentarni tekst očito nije bio dovoljan, vekovima kasnije, nepoznati autor iz severne Italije nadopunio ga je novim tekstom. Odakle tom autoru znanje za te nadopune, nije mi poznato. U svakom slučaju to je dovelo do hristijanizacije obredne procedure Ars notoria. U toj dopunjenoj i hristijanizovanoj verziji Apolonijevi „Zlatni cvetovi“ predstavljaju Ars notoria u tri poglavlja u kojima su data uputstva za ritualnu magiju čija je svrha poboljšanje mentalnih i duhovnih sposobnosti i brzo sticanje znanja. Ova uputstva podrazumevaju pobožnost praktikanta te sadrže seriju molitava, njihove latinske prologe i niz imaginacijskih slika. Ars notoria takođe nudi obećanje o sticanju veštine u zabranjenom znanju nekromantije i astrologije. Možda je upravo zbog toga Ars notoria izašla na zao glas.

Ideja o korišćenju tarota kao magijskih slika putem njihovog oživljavanja ili punjenja magijskom silom ima svoje prauzore u navodnoj praksi egipatskih sveštenika-magova opisanoj u „Asklepiju“. Naime, oni su posebnim bajalicama i inkantacijama prizivali nebeske uticaje u kipove bogova i tako ih oživljavali u magijske ili divinacijske svrhe. O tome u knjizi „Veština pamćenja“ piše Frensis A. Jejts na sledeći način: 

„Fičinova „duhovna“ magija (spiritus) zasnivala se na magijskim ritualima, opisanim u hermetičkom Asklepiju, koji kaže da su služili Egipćanima, ili, bolje reći, hermetičkim Pseudo-Egipćanima, da oživljavaju svoje statue tako što su u njih upravljali božanske, ili demonske, sile kosmosa. Fičino opisuje u svom delu De vita coelitus comparanda kako se privlači život iz zvezda, hvataju astralne struje, koje se spuštaju sa visine, te koriste za život i zdravlje. Nebeski život, prema hermetičkim izvorima, prenosi se vazduhom, ili spiritusom, a najjači je na suncu, koje je njegov glavni prenosnik. Fičino se stoga obraćao suncu, a njegov terapeutski astralni kult predstavlja obnovu obožavanja sunca.“ Frensis A. Jejts, isto, str 180. 

Pozvao bih se na još jednog značajnog autora povodom ove teme i naveo njegovo tumačenje Fičinovog dela u ovom specifičnom detalju: 

„U prvom poglavlju knjige De vita coelitus comparanda, Fičino ponovo izlaže osnove organske predstave sveta i korespondencija, nebeskih sila, Duše sveta i demona. Ugledajući se na Plotina i hermetičku tradiciju, on tvrdi da svaka planeta i svaka kuća Zodijaka ima svog demona i vladajućeg anđela, koji prenose volju Duše sveta u niže sfere. Taj sistem prenosa volje (koji se kod Plotina javlja kao ideja emanacije) održava harmoniju sveta. Kao majušni model kosmosa, ljudska duša ima sposobnost da apsorbuje uticaje Duše sveta posredstvom Sunčevih ili Jupiterovih zraka.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 129. 

Moderni okultisti su sličan metod primenili u odnosu na tarot karte i načelno uveli njihovo korišćenje u ritualnu praksu. Slično tome, a što se nalazi u korenu postupka magijske sigilizacije i punjenja talismana, opisuje Jejts: 

„Praktičar ars notorie netremice bi gledao u crteže i dijagrame čudnih oznaka, koje su se nazivale notae i pritom izgovarao reči magičnih molitvi, sve u nadi da će tako naučiti ili zapamtiti sva umeća i svu nauku, s obzirom na to da je svaka nota označavala posebnu disciplinu. Moguće je da je ars notoria jedna vrsta pobočnog potomka klasične veštine pamćenja, ili barem one njene grane koja je koristila stenografske notae. Smatrana je posebno opakom vrstom magije i Toma Akvinski ju je posebno oštro osuđivao.“ Jejts, isto, str 60. 

U magijskoj praksi sigil predstavlja potpis sile koju angažujemo radi ostvarenja naše namere. Osim toga, sigil može biti i svojevrsni kompresovani, odnosno zgusnuti dijagram naše želje. Sigil predstavlja estetski i grafički izraz naše želje koju nameravamo ostvariti magijskim sredstvima. Sigil možemo koristiti bilo da ga svrhovito vizuelizujemo ili ga dodatno iscrtavamo u vazduhu, odnosno na papiru, pergamentu, u toplom vosku, ili ga urezujemo u drvo, metal, kamen itd. Ukratko, da bi sigil imao magijsku moć, mora biti prožet namerom operatora koja ga na neki način oživljava. Sigili imaju svoju upotrebu u talismanskoj magiji ali i u posebnim čisto mentalnim operacijama. Pogledajmo šta o talismanskoj magiji govori Jejts: 

„Talisman je predmet u koji je utisnuta slika za koju se misli da je dobila magijska svojstva, ili pak da ima magično dejstvo otud što je načinjena u skladu sa izvesnim magijskim pravilima. Slike na talismanima obično su, mada ne isključivo, slike zvezda, recimo slika Venere kao boginje planete Venere, ili slika Apolona kao boga planete Sol. Arapski priručnik talismanske magije, zvan Picatrix, dobro poznat u renesansi, opisuje postupke pomoću kojih talismanska slika može postati magična tako što će se natopiti astralnim spiritusom.“ Jejts, isto, str 183. 

Sigili u tom smislu mogu biti deo talismana, ali već i sami po sebi, sigili, pod određenim uslovima, mogu imati ulogu talismana. Obično se sigili, između ostalog, ucrtavaju na talisman a onda se vrši punjenje, odnosno magnetizacija talismana magijskom silom. Tu se razlikuju škole mišljenja, jer po jednima magnetizacija talismana vrši se uz pomoć sopstvene energije operatora, a po drugima, operator puni talisman usmeravanjem astralne svetlosti. Po trećima to se istovremeno dešava itd. Dakle, sigil, bilo da je deo talismana ili je talisman sam po sebi, stavlja se u pogon uz određene postupke. Razlika između sigila i talismana je u tome što je talisman složenija struktura, više kompozicija, sastavljena pre svega od neke određene slike koju mogu ali i ne moraju pratiti određeni sigili ili znakovi. Tarot karte su u tom smislu oblik talismana i mogu igrati takvu ulogu samostalno ili u kombinaciji nekoliko karata. Običaj je modernih okultista da posvećuju svoje špilove i ritualno ih koriste. Samim tim, špil karata postaje magijski instrument. Okultni dizajn i prateća fama, olakšavaju pretvaranje lepo oslikanih komada hartije u magijska oruđa. Evo u čemu je stvar: 

„Kao i sve druge vidove magije, Fičino je koristio talismansku magiju na veoma subjektivan i imaginativan način. Svi njegovi magijski postupci, bilo da se radilo o govorenim ili pevanim bajalicama, ili pak korišćenju magijskih slika, bili su zapravo usmereni ka dovođenju imaginacije u stanje u kom je sposobna da primi nebeske uticaje. Njegovim talismanskim slikama, koje su poprimale prelepe renesansne oblike, bila je namenjena unutarnja upotreba, u mašti korisnika. On opisuje kako slika koja sadrži elemente astralne mitologije može da se iznutra utisne u ljudski um, i to takvom snagom da kad osoba, sa takvim otiskom u svojoj imaginaciji, izađe u svet spoljnih pojava, tad dolazi do njihovog stapanja, zahvaljujući snazi unutarnje slike, preuzete iz tog višeg sveta.“ Jejts, isto.