Mantenja taroki i veština pamćenja

Đoto, Pravda

U svrhu započinjanja priče o tarotu obratiću pažnju na tzv Mantenja taroki, oslanjajući se na zapažanja Adama Meklina objavljenom u časopisu Hermetic Journal, br 21 iz 1983. Kao što sam već ranije rekao, Mantenja taroki sadrži 50 numerisanih slikovnih izraza, zapravo bakroreza, podeljenih u pet tematskih celina sa po deset predstavnika, a to su nebeske sfere, kardinalne vrline, slobodne umetnosti, Apolon sa devet muza i tipični društveni slojevi tog vremena. Svaka nebeska sfera povezana je sa po jednom vrlinom, jednom umetnošću, muzom i društvenim slojem. Prvu desetinu čine likovi predstavnika društvenih slojeva numerisani brojevima od 1 do 10, čime su predstavljena društvena i duhovno-psihička stanja ljudi, odnosno, nivoi unutrašnjeg razvoja. Tu vidimo najniže stanje duše kod prosjaka pa sve do pape: 1. Prosjak, 2. Sluga, 3. Zanatlija, 4. Trgovac, 5. Štitonoša, 6. Vitez, 7. Vojvoda, 8. Kralj, 9. Car, 10. Papa.

Drugu desetinu čini devet muza i Apolon, i nose brojeve od 11 do 20. Da parafraziram Meklina, ova grupa predstavlja arhetipske izvore kreativne inspiracije za dušu. Ipak, ne smetnimo sa uma i nepomenutu, majku muza, Mnemozinu, čiji je atribut sećanje: 11. Kaliope, „lepog glasa“, zaštitnica epskog pesništva i govorništva, ima pisaljku i trubu; 12. Uranija, „nebeska“, astrologija, šestar i nebeski globus; 13. Terpsihora, „užitak plesa“, lirska poezija i ples, kitara; 14. Erato, „poticateljka erotske želje“, erotska i ljubavna poezija, tamburin; 15. Polihimnija, „bogata himnama“, herojske himne i umjetnost mimike, lira ili orgulje; 16. Telia, „svečana“, komedija i pastoralna poezija, violina i maska komedije; 17. Melpomena, „pevačica“, tragedija, rog i maska tragedije; 18. Euterpa, „donositeljica veselja“, muzika i lirska poezija, dvostruka flauta; 19. Klio, „slavonosna“, povest, svitak; 20. Apolon, zaštitnik i upravitelj svih 9 muza, lovorova grančica.

Treću desetinu, sa brojevima od 21 do 30, čini sedam slobodnih veština kojima su priključene još i poezija, filozofija i teologija. Po Meklinu, ovo je grupa arhetipova koji deluju u pozadini razmišljanja: 21. Gramatika, turpija i vaza; 22. Logika, zmaj pod velom; 23. Retorika, mač; 24. Geometrija, krug, kvadrat i trougao; 25. Aritmetika, novčići ili merica; 26. Muzika, flauta; 27. Poezija, flauta i vaza; 28. Filozofija, strela i štit (figura boginje Atine); 29. Astrologija, zvezdana sfera i pokazivač (figura anđela); 30. Teologija, sfera neba i zemlje (figura Androgina). Postoji i malo drugačija klasifikacija sedam slobodnih veština koje je pominjala Frensis A. Jejts u knjizi „Veština pamćenja“, a to su: gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, muzika, astronomija. U pitanju je navod iz knjige Maricijana Kapele iz Kartagine, De nuptiis Philologie et Mercurii („Venčanje Filologije i Merkura“). Takođe, iz te knjige Jejts navodi  kako na venčanju Filologije i Merkura mlada prima venčani poklon u vidu  sedam slobodnih veština, personifikovanih likovima žena. Pa je tako Gramatika stroga starica, koja nosi nož i turpiju da kod dece istruže gramatičke greške. Retorika je visoka i lepa žena, obučena u bogatu odeću ukrašenu stilskim figurama, sa oružjem u ruci kojim će napasti protivnika. Ove personifikacije slobodnih veština, kako primećuje Jejts, izuzetno dobro se uklapaju u pravila za slike veštine pamćenja. One su upadljivo lepe ili ružne, imaju na sebi sekundarne likove kojima podsećaju na svoje uloge. 

Četvrtu desetinu, sa brojevima od 31 do 40, čini sedam kardinalnih vrlina koje se prikazuju kao ženski likovi zajedno sa tri muška lika koja predstavljaju duhove ili genije života ili Sunca, vremena i kosmosa:  31. Iliako (genij Sunca), Sunčev disk; 32. Hroniko, Uroboros; 33. Kosmiko, nebeski globus; 34. Umerenost, dve vaze, pas, mačka, lasica ili hermelin; 35. Razboritost, ogledalo, zmaj; 36. Snaga, žezlo, lav; 37. Pravda, mač i vaga, ždral; 38. Milosrđe, novčanik, pelikan; 39. Nada u položaju molitve, Feniks; 40. Vera, pehar, hostija i krst, pas.

Poslednju desetinu, od broja 41 do 50, čine nebeske sfere – sedam planeta i tri više sfere: 41. Mesec, Mesečev disk; 42. Merkur, flauta, kaducej sa dva isprepletana zmaja, petao; 43. Venera, školjka, patke; 44. Sunce, Sunčev disk, škorpija, rakovi; 45. Mars, mač, psi (lov); 46. Jupiter, strela (munja), orao; 47. Saturn, kosa, Uroboros; 48. Osma sfera, zvezdani disk; 49. Prvi pokretač, prazna sfera; 50. Prvi uzrok, univerzum.

Pedeseti adut Mantenja tarokija

Po Meklinu, prva desetina odnosi se na položaj čovečanstva i predstavlja ahetipske snage u spoljašnjem svetu čoveka, prikazane kao društveni slojevi. Druga desetina jesu muze, odnosno arhetipske snage imaginacije čovečanstva koje izražavaju sebe kroz umetničko stvaralaštvo. Treću desetinu čine slobodne umetnosti ili veštine, tj arhetipske snage u ljudskom razmišljanju, koje se izražavaju u obrascima misli. Četvrta desetina predstavlja tzv kardinalne vrline, odnosno arhetipske obrasce u svesti čovečanstva, koji se izražavaju kroz unutrašnji razvoj i duhovno oplemenjivanje duše. I konačno, petu desetinu čine makrokosmičke sfere, arhetipski obrasci kosmičkog reda, koji se izražavaju u svim aspektima svemira. 

U ovom trenutku možemo povući paralele između standardnog tarota i Mantenja tarokija, ali pre nego što to uradimo podsetimo se osnovne strukture velikih arkana Marseljskog špila koji se smatra kao standard: 

Le Mat – Luda; 

I Le Bateleur – Batler, Čarobnjak, Mag, Žongler, Opsenar; 

II La Papesse – Papesa, Prvosveštenica; 

III L’ Imperatrice – Carica; 

IV L’ Empereur – Car; 

V Le Pape – Papa, Hijerofant, Prvosveštenik; 

VI L’ Amoureux – Ljubavnici; 

VII Le Chariot – Kočije; 

VIII La Justice – Pravda; 

IX L’ Hermite – Pustinjak; 

X La Roue De Fortune – Točak sreće; 

XI La Force – Snaga; 

XII Le Pendu – Obešeni; 

XIII nije imenovana ali je prikazivala smrt; 

XIV Temperance – Umerenost; 

XV Le Diable – Đavo; 

XVI La Maison Dieu – Božja kuća, Kula; 

XVII L’ Etoile – Zvezda; 

XVIII La Lune – Mesec; 

XIX Le Soleil – Sunce; 

XX Le Jugement – Sud; 

XXI Le Monde – Svet.

1. Prosjak = Luda; 3. Zanatlija = Čarobnjak; 8. Kralj / 10. Papa = Prvosveštenik; 9. Car = Car; 10. Papa / 40. Vera =  Prvosveštenica (Papesa); 27. Poezija / 39. Nada = Zvezda; 34. Umerenost = Umerenost; 35. Razboritost = Carica / Pustinjak; 36. Snaga = Snaga; 37. Pravda / 23. Retorika = Pravda; 41. Mesec = Mesec; 43. Venera = Ljubavnici; 44. Sunce / 31. Iliako (solarni genije)= Sunce; 45. Mars = Kočija; 46. Jupiter / 50. Prvi uzrok = Svet; 47. Saturn = Smrt i/ili Pustinjak.

Nategnutu paralelu pod rednim brojem 35., između Razboritost i Carice / Pustinjaka, povukao je savremeni grčki istoričar Joanis Maratakis, spajajući ogledalo koje lik drži sa skiptarom a koji u potonjim tarotima drži Carica. Uostalom, vrlina razboritosti jeste jedna od ključnih koja krasi dobru vladavinu. Međutim, ova vrlina često se vezuje i za Pustinjaka. Uviđamo da nedostaju taroki pandani za sledeće karte standardnog tarota: Točak sreće, Obešeni, Đavo, Kula i Sud. Kako je uočio Joanis Maratakis, ako obratimo pažnju na četvrtu desetinu Mantenja tarokija primetićemo da se ona sastoji od četiri platonske vrline: Umerenosti, Razboritosti, Snage i Pravde, kojima su pridodate tri teološke, odnosno novozavetne vrline: Vera, Nada i Milosrđe. Dakle, Platon i Sveti Pavle će nam pomoći da pronađemo deo karika koje nedostaju, a to ćemo učiniti tako što ćemo svakoj od sedam kardinalnih vrlina pridodati po jednu njenu suprotnost. 

Maratakis rešenje predlaže u freskama kapele Skrovenji u Padovi, u delima čuvenog Đota. Na tim freskama su predstavljeni parovi vrlina i smrtonosnih grehova. Tako je Đoto nasuprot Nadi postavio Očajanje, a što je prikazano kao suicidna žena, odnosno obešena žena, što možemo povezati sa arkanom Obešeni čovek. Dalje, Milosrđu je suprotstavljena Zavist u obliku čudovišne žene sa rogovima i velikim ušima, što ukazuje na kartu Đavo. Đotova Nepravda prikazana je na način sličan liku sa karte Car, što smo već poistovetili sa Carem iz Mantenja tarokija. Đotova Ludost je postavljena nasuprot Razboritosti, a što ukazuje na kartu Luda. Đotova Nestalnost (ili nestabilnost) suprotstavljena je Snazi, a što možemo poistovetiti sa kartom Kula. Đotova Nevera kao opozicija Veri, podseća na motiv karte Pustinjak. Naposletku, tu je Đoto prikazao i Gnev nasuprot Umerenosti, ali za taj motiv nisam uočio očigledan pandan u tarotu. Ono što nedostaje jesu pandani Mantenja tarokija za karte Točak sreće i Sud. Međutim, što je zanimljivo, upravo se u toj kapeli nalazi i monumentalni Đotov prikaz Strašnog suda koji prikazuje Isusa Hrista raširenih ruku unutar oreola, a što je važan motiv lika prikazanog na karti Svet. U donjem desnom uglu slike predstavljen je pakao sa đavolom oslikan tamnim tonovima, koji sedi na zelenom zmaju i u obe ruke drži po jednog grešnika, dok jednog proždire. Verovatno je taj detalj mogao biti uzor motivu prikazanom na karti Đavo. Podsetimo se da je Dante Aligijeri pisao svoj Inferno otprilike u isto vreme kada je i Đoto oslikavao Arena Kapelu u Padovi.

Na Đotovoj slici ima još detalja koji se pojavljuju u verzijama karte Sud. U četiri ugla oko Spasitelja prikazana su četiri anđela koja duvaju u dugačke trube, dok se između njih nalazi još osam anđela, što čini ukupno dvanaest, a što ljubiteljima astroloških atribucija ne bi moglo promaknuti. Takođe, u mnoštvu mnogih detalja ove slike, vredi pomenuti i krst koji se nalazi ispod Spasitelja na čijim kracima stoje dva anđela. Prikazani krst na kome stoje dva anđela je u obliku slova T. Ljubitelji kabalističkih atribucija bi u ovome mogli videti poveznicu između glifa tau i karata Sud i Svet, samo je pitanje kojoj ćemo se konvenciji prikloniti. U Viskonti Sforca tarotu na karti Sud prikazana su dva anđela koja duvaju u trube.

Đoto

Kada smo se već latili slavnog Đota, to je odličan trenutak da u tok ove rasprave o tarotu uvedemo i detalj koji sam nazad u tekstu samo pomenuo, a to je mnemotehnika, pošto je jedna od aktuelnih hipoteza o svrsi tarota kao sredstvu veštine pamćenja. Frensis Jejts je upravo u kontekstu veštine pamćenja razmatrala iste Đotove freske, primetivši da su te figure s pravom čuvene zbog raznolikosti i životnosti koje je u njih uneo veliki umetnik, ali i zbog načina na koji se one izdvajaju iz pozadine, stvarajući tako iluziju dubine na ravnoj površini, što je tada bila velika novina. Napor da se u pamćenju oforme takve predstave svakako je podsticao individualnu kreativnost, jer u skladu sa pravilima mnemotehnike, praktičar u svom pamćenju mora stvoriti svoje lične memorijske slike. Ova veština je, kako ističe Frensis Jejts, bila podsticana od strane vodećih sholastičkih autoriteta Alberta Velikog i Tome Akvinskog. Po njima bilo je važno sećati se i opominjati nevidljivih radosti Raja i večnih muka Pakla. Zanimljiva je jedna opaska Frensis Jejts o veštini pamćenja kao jednom sasvim neočekivanom mediju preko kojeg su se paganske predstave održale u Srednjem veku.  

Mnemotehničke metode, preporučivane od autoriteta, često su koristili propovednici kako bi zapamtili redosled svojih izlaganja, a sve po uzoru na antičke izvore ove veštine. Po Albertu i Tomi, praktikovati veštinu pamćenja, bezmalo je deo moralnih i verskih obaveza, jer ta veština deo je veoma važne vrline razboritosti, pa ako praktikujemo mnemotehniku, onda aktivno radimo na negovanju naše razboritosti, a što je bogougodno delo. Fulkaneli bi se sa tim u neku ruku složio, jer ono što je on naglašavao jeste da su mnogi od tih sadržaja, umotanih u ruho verskog obrazovanja, osmišljeni tako da posluže kao simbolički i slikovni argo za komunikaciju među posvećenicima alhemijske veštine i prenosa uputstava. Neko upućen u taj tajni slikovni jezik mogao je čitanjem simbola u nekoj katedrali da sazna o osobi koja je te simbole tu postavila, i šta ta osoba poručuje onima koji čitaju. Tako je tajna mogla biti vekovima sačuvana naočigled svih. Kada bi se neki od tih simbola oštetio tokom vremena, i ukoliko bi ga neko restaurirao, ne vodeći računa o verodostojnosti sa originalnim izgledom, to je po Fulkaneliju pokazatelj da restaurator nije bio upućen u tajanstveni argo onih starih majstora, pa ako nije upućen onda nije ni njihov pripadnik. Kontinuitet inicijacije u tom smislu ne postoji.

Đoto

Objašnjavajući kasniji prelaz pamćenja kao deo vrline razboritosti, iz retorike u etiku, Frensis Jejts je pomenula kako su stoici pripisivali veliku važnost moralnom obuzdavanju mašte. Međutim, verskim i moralnim razlozima se ne iscrpljuje ova tema, jer kako Jejts zapaža, podsticaj za upražnjavanje okultnog pamćenja u renesansi potekao je iz hermetičke tradicije. Pretpostavljam da bi upravo u toj poveznici, trebalo potražiti još jedan, veoma bitan, izvor tarota. Hermetička tradicija, koja je u Evropi prisutna još pre renesanse a koju osvedočuju dela gotske arhitekture i spisi istaknutih pojedinaca poput Alberta Velikog, Rodžera Bekona i Majkla Skota, jedan je od važnih izvora nadahnuća za tarotske slike i njihovu prvobitnu upotrebu. Te slike, iako odevene u hrišćansko ruho, bilo kao freske, crkvene statue, bilo kao likovi srednjovekovnog pozorišta ili književnosti, zapravo izražavaju ideje jednog starijeg pogleda na svet. Pa ipak, taj stariji pogled na svet, neodvojivo je isprepletan sa hrišćanskim, da bi njihovo raspetljavanje i odvajanje, kao što su to uradili neki kasniji autoriteti tarota, moglo biti bez posledica. Slobodne veštine i vrline trebalo bi da budu jednako svete, kako u antičko vreme, pa kroz Srednji vek i renesansu, sve do naših dana. 

Veština pamćenja je bila sastavni deo obuke antičkih govornika, kako bi ovi poboljšali svoje pamćenje i precizno držali duge govore. Jejts ističe da je upravo kao deo retorike veština pamćenja preživela do skorijih vremena, što je čini neizostavnim delom evropske tradicije. Međutim, unapređivanje govorništva nije bio jedini motiv za vežbanje pamćenja. Jejts napominje da je vežbanje pamćenja u religiozne svrhe postalo značajno u kasnoj antici sa obnovom pitagorejstva.  

Đoto, kapela u Padovi, vrline i poroci

Sada kada smo malo osvetlili jedan od metoda veštine pamćenja ne možemo a da se ne zapitamo šta je bila prvobitna svrha likova i brojeva velikih tarot arkana? Očigledno je da njihova struktura može biti korišćena kao memorijski niz pohranjivanja mnogih podataka, ali isto tako ti likovi i njihovi predmeti već sami po sebi pričaju određenu priču. Istorija tarota je u mnogome i pokušaj raznih autora da proniknu i ispričaju tu priču. Ne možemo biti sigurni da su u tome oni uspeli. Čitava ova knjiga nastala je na osnovu moje sumnje da su oni u tome uspeli, te da je tajna te priče u suštini ostala zaklonjena od kasnijih generacija, a što je posebno očigledno u slučaju venecijanskog Sola Buska tarota. Frensis Jejts navodi mnoge autore mnemotehničkih rasprava koji ističu da slike koje u tu svrhu formiramo moraju biti zanimljive, neobične, lepe ili grozomorne, jer ćemo ih tako lakše zapamtiti. U tom kontekstu povezujemo tarotske slike sa motivima fresaka, ornamenata i kipova gotskih katedrala, književnih i pozorišnih likova. Uzimajući u obzir kipove gotskih katedrala, koji se čine demonskim, antinomijskim i amoralnim, Jejts kaže da te prikaze, zahvaljujući svojoj neobičnosti ili odbojnosti, deluju na emocije i tako podstiču pamćenje. Frensis Jejts nagoveštava da su ljudski likovi predstavljali integralni deo veštine pamćenja koja je iz Grčke prenesena u Rim. Ljudski likovi se kasnije pojavljuju i u memorijskim teatrima Srednjeg veka i renesanse, pa je stoga sasvim opravdano pitati se nisu li stoga odatle uneti i u tarot? U tom smislu, tarotski niz je sasvim upečatljiv i lako ga je zapamtiti. Tarotske slike su poput istrgnutih mesta nečijeg memorijskog teatra, ali koje prate određeni redosled. Uvek ih možemo staviti na određene lokacije te u skladu sa našim svrhama, prirodati im značenja i nama bitne sadržaje. Tarot je osnova za takav postupak. 

Viskonti Sforca tarot