Teorijske pretpostavke ugovora sa đavolom

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Nije više potrebno da verujemo u đavola kako bismo potpisali ugovor sa njim. I ateista može potpisati ugovor sa đavolom. U tom slučaju, za njega je đavo fikcija ili ideja. Međutim, bilo bi naivno pomisliti da su ideje bezazlene i da ne nose sa sobom određeni kvant sudbonosne moći. Upravo su ideje daleko moćniji pokretači istorije od bilo kog božanskog ili demonskog entiteta. U te entitete čovek može da veruje ili ne, može da opšti sa njima ili ne, ali ideje suptilnije osvajaju umove. Zlo u čistom obliku, esencijalno zlo, nije ovaploćeno, jer predstavlja čisto načelo haosa, a haos jeste nešto prilično neodređeno i bezoblično. U metafizičkom smislu đavo je haos, čiji je mitološki izraz rogati bog. Tog boga u ovom tekstu neću uslovljavati imenom, budući da je prvobitni htonski bog, onaj koji je proistekao samo od Majke (a bez da je imao oca), bio bezimen. Predstava o neimenovanom rogatom bogu je dovoljno indikativna, sadržajna, atavistička, slikovita, da bih mirne savesti mogao da je poistovetim sa arhetipskim prikazom đavola. Neka to za potrebe ovog teksta bude konvencija: đavo je rogati bog, a ovaj je izraz beskrajnog haosa, odnosno esencijalnog, čistog zla, da se izrazim tako.

Haos nije tvar koja se ispoljava kao takva, nego to čini uvek posredstvom određenog oblika. U prvom poglavlju ove knjige istakao sam da osnovno načelo univerzuma nije kosmos nego haos, te da je svaki poredak, svaka kosmičnost u funkciji uništenja, odnosno haosa. Svako manifestovanje podrazumeva formu, odnosno određenu energetsku konfiguraciju koja, ma kako radikalna, destruktivna, ekstremna i uopšte specifična bila, ipak mora biti podvrgnuta zakonitostima koje postojanje podrazumeva. To na neki način krnji čistotu polazne tvarne komponente haosa, ali tako je jedino moguće ovaploćenje – mešanjem i zgušnjavanjem crne i bele svetlosti. U pojavnom svetu tvari se mešaju ne bi li pojavnost uopšte bila moguća. Otud legendarni đavo kao nosilac radikalnog zla ne postoji, već je nemanifestovan, ali u nekom obliku on uvek može postojati. Ako nešto ne postoji, ne znači da to nikako, nikad i nigde ne može postojati. Kako god se đavo ovaplotio, sa sobom donosi uništenje, s obzirom da zlo po određenju predstavlja uništavajuće načelo, odnosno destruktivnu energiju. Ovaploćeni đavo, kao predstavnik jedne apstraktne energije, u praktičnom smislu nije ta energija sama, već njen derivat. Ta energija, toj hibridnoj derivaciji daje suštinsku konotaciju, a što otelovljenog đavola ne čini superiornijim u odnosu na elementarne sile univerzuma haosa. On im podleže, budući da sve što postoji, pa i sam đavo kao pojavni oblik, biva podložno uništenju. Drugim rečima, ovaploćenog đavola možemo ubiti. Takođe, možemo ga ubiti bezbroj puta. Uvek će se pojavljivati. U tome je njegova superiornost. On je gospodar oblika, i to oblika koji uvek iznova mogu postojati.

Ipak, ne bih da se stekne pogrešan utisak u pogledu mog ličnog odnosa prema rogatom bogu. Doktrina Božanske revolucije katastrofe ne podrazumeva nekakvo obožavanje, veličanje, a ponajmanje služenje bilo kome i bilo čemu, pa i rogatom bogu. Božanska revolucija katastrofe nije religija niti kult, nego izraz volje njenih aktera. Revolucionari nisu pokret, nisu sekta, nisu udruženje, već negacija bilo kakve zajednice. Oni su usamljeni, rasuti poput zvezda na nebeskom svodu. Oni deluju poput bogova a ne kao sluge. Nema služenja, ali postoji savez, postoji ugovor sa silama koje predstavlja gospodar haosa. Kako sam već jednom ranije naglasio, Azatot je, pored Bafometa, jedna od temeljnih formula revolucionarnog delovanja, što ne znači služenje, klanjanje i prizivanje, nego poistovećivanje. Svaki posvećenik Revolucije je Azatot. Tek kao Azatot on pristupa rogatom bogu. Slično sa sličnim. Stoga, kada rogati bog upita posvećenika Revolucije: „Ko si ti?“, pravilan odgovor glasi: „Ja sam Ti.“ Azatot je uzor, odnosno način pristupa i način poistovećenja, put kojim revolucionar postaje bog.

Izraz „ugovor sa Đavolom”, iz ugla gledanja naših zlosrećnih vremena, deluje nekako izanđalo, zastarelo, smešno, budalasto, infantilno, sujeverno, u najboljem slučaju ukazuje na profanizaciju drevnih misterija. Tema je mnogo puta rabljena. Šta bi tu još moglo da se doda, a kamo li da to bude senzacionalno ili revolucionarno? Taj motiv danas, tzv normalnim ljudima, više liči na neku alegoriju i ima simboličko značenje. Ono što danas deluje kao profano sujeverje, magijski survival prošlosti, nekada je bilo sveto, a sve što je sveto uvek je vezano za neki kult, misteriju, tradiciju, inicijaciju, odnosno ima neki dublji smisao. Elifas Levi je rekao da reč supersticija (praznoverje) potiče od latinske reči koja označava opstanak. Za njega je praznoverje znak koji nadživljava misao, odnosno to je mrtvo telo religijskog rituala. Čak i psovke, smešne i otrcane kovanice, izreke, poruge, fraze, gestovi, specifični a danas skaredni, nevaspitani, nekulturni, uvredljivi, nepristojni pokreti i ponašanja, predstavljaju ostatke nekadašnjih posvećenja, inicijacijskih spoznaja, mitoloških istina, znakova moći.

photo: Sara Hannant

Jedan od takvih ostataka koji u iskrivljenoj formi dopire do naših (holivudskih) dana, jeste i inicijacijski magijski zavet poznat kao ugovor sa đavolom. Taj čin za sobom povlači snažne posledice, atavističke i sveobuhvatne po onoga ko se tome posveti. To je, na prvi pogled, svestan izbor ludosti, magijski zavet i inicijacijsko ovaploćenje odluke o dobrovoljnom ropstvu, demonizaciji, dehumanizaciji i pristajanje uz istorijsku (anti)čovečnost. To je metafizičko samoubistvo, ne potez ostrašćenog vernika, nego kapitulacija, pristajanje na inferiornost, potez očajnika, spektakularna slabost, podvrgavanje čudovišnom ontološkom preobražaju te svrstavanje u red sa polubićima koja ne mogu da postanu stvarna, životna i životvorna. Naglašavam, tako to izgleda iz perspektive tzv solarne svesti.

Dalje iz te vizure, potpisnik pakta sa đavolom izopštava sebe iz kategorije ljudi i svih svetlosnih bića. Njegova zvezda tamni. On postaje poput mašine, instrument sile koja zadovoljava njegove niže sklonosti, egomaniju ili strasti u kojima on nalazi svoj zlatni kavez dijabolične slobode u čijoj ludosti uživa. Istovremeno njegov sudbinski položaj postaje apsurdan. Naime, on prodaje ono što ga čini živim i postojanim zarad ispunjenja žudnje koja je vezana za smrt i nestajanje. Po tradicionalnom tumačenju, u faustovskom kontekstu, ugovor sa đavolom predstavlja savez, odnosno trgovinu čoveka sa silama tame u cilju sticanja određene moći ili privilegija za života, makar život bio neprirodno dug ili beznadežno kratak. Nemaju svi potpisnici istu pregovaračku poziciju. Kao protivrednost, čovek đavolu daruje svoju dušu. Đavo ima pravo na nju, pravdajući to pred ko-zna-kime ljudskim potpisom na ugovoru koji služi kao svedočanstvo o činu jedne slobodne volje koja pristaje na samoukidanje i na gubitak integriteta. To se popularno zove „prodavanje duše đavolu”, s tim što taj izraz ima primenu u društvenim i političkim odnosima, odnosno u moralnoj sferi. Tako često bivaju etiketirani razni izdajnici ili oni koji zarad ličnih interesa odstupaju od određenog morala i šireg interesa zajednice kojoj pripadaju, ili se bar tako čini shodno konvencionalnog gledištu.

Yu Jin

Prodavanje duše znači iskakanje pojedinca iz okvira koji su mu dodeljeni sudbinom, tradicijom i kulturom, a što se ima platiti neprirodnošću, nenormalnošću, izopačenošću, odnosno prelaskom u antivrednost, u poziciju negiranja načela i normi morala te tradicije kojoj tzv prodana duša (izrod) pripada. Na neki način, ukoliko se za nekoga kaže da je izrod ili prodana duša, odriče mu se ljudskost, ljudski identitet, prirodnost, zdrav razum. Takav izgnanik, jednostavno, drugačije biva percipiran. Njegova pojava izaziva mržnju, gnev, gađenje, prezir, strah. Njemu se odriče pravo na postojanje ili na slobodu. Biti tolerantan prema njemu isto je što i tolerisati gamad ili zločinca. Svetina se raduje smrti takvih. Aplaudiraju.

Preneseno na mikrokosmički plan, đavo je ljudska senka, dvojnik, dubler, diabolo, onaj drugi Ja, dakle nešto što realno ne postoji, ali takođe može uvek, bilo kada, bilo gde, bilo kako i u slučaju bilo koje osobe – da se ispolji, čak i fizički. Ugovor sa đavolom je, sa te tačke gledišta, ugovor čoveka sa samim sobom; ugovor kojim „original” dobrovoljno potpada pod vlast svog „duplikata”, svog demona, umesto da vlada njime. Đavo je u mikrokosmičkom smislu onaj deo ljudskog bića, onaj deo (pod)svesti koji je kompatibilan sa enitetima mračnih okultnih sila, odnosno sa načelom haosa. Preko tog dela bića sile haosa prodiru u svest, težeći da ovladaju celim bićem. Posledice njihovog uspeha su destruktivne, kako za tu osobu tako i za njeno okruženje. Zašto su destruktivne? Zato što solarna, odnosno, dnevna, budna, svakodnevna ljudska svest, ima skučene horizonte.

Dvojnik deluje kao anti-čovek, odnosno čovek u ludilu, ali to je zato što on obitava na zastrašujućem mestu, u sferi koja je užasavajuća za istorijski utemeljeno biće kakvo je prosečno ljudsko. U normalnom stanju svesti mi nemamo percepciju i sećanja dvojnika. Mi ne opažamo ono što on opaža. Jedino šta do nas dopire od onog šta on opaža jeste naše sećanje iz snova i neki neodređeni osećaji i percepcije koje probijaju barijere i dolaze u naše budno stanje preplavljujući nas strahom ili ushićenjem. Svest dvojnika, za razliku od svakodnevne svesti, obuhvata sanjačku i budnu svest, ali i više od toga. Za razliku od dvojničke svesti, budna svest obuhvata samo sebe i tek mali deo dvojničke svesti. U tom smislu svest dvojnika je u velikoj prednosti.

Dexter Brightman

Sanjačka svest pripada dvojničkoj svesti, iako je dvojnička svest znatno dublja. Sanjačka svest ima sva sećanja i mogućnosti dvojničke svesti i budne svesti, dok budna svest ima sećanja i mogućnosti samo sebe, dok o sanjačkoj / dvojničkoj svesti ima tek delove. Dvojnik je sve vreme budan, sve čuje, sve vidi, ništa ne zaboravlja. Dvojnik opaža i preko onog što čula opažaju, kao i ono što samo posebna dvojnička čula obuhvataju. Zahvatanje u dvojničku svest jeste suština svake magije. Međutim, između ta dva tipa svesti mora postojati ravnoteža. Jedan oblik ne sme biti potisnut drugim. Revolucionar mora naučiti da bitiše na granici, što naravno, nije bez rizika.

Malo je onih koji mogu sklopiti delotvoran ugovor sa đavolom. Nikakve i mlake osobe mogu da potpišu bilo šta, a da njihov potpis bude vredan koliko i parče toalet papira. Varijanta ugovora sa đavolom koja predstavlja inicijacijski čin Božanske revolucije katastrofe, drugačija je od uobičajenih terms and conditions. Ulog je veliki, a dobitak ništa. Zaista krajnje mazohistička opcija. Pritom nema nikakve nagrade ili eshatološkog obećanja, ništa za života a ni posle. Ishodište revolucionara je ništavilo. Uspeh je sačuvati ulog do kraja igre. Ako smatrate da to i nije neki uspeh, podsetiću na to da većina ljudi, do kraja igre zvane život, ostanu bez svega sa čim su započeli i šta su vremenom sticali. Ako na kraju ostanemo sa glavnicom, možemo smatrati da nismo loše prošli u igri sa đavolom i uopšte sa životom. Još smo bogatiji za neverovatno iskustvo igranja veličanstvene životne igre. Mada, povodom toga i dalje stoji pitanje zbog čega se uopšte upuštati u sve to?

Revolucionarnom verzijom ugovora, koji je ujedno i revolucionarni zavet, potpisnik dovodi sebe u stalnu situaciju svršenog čina te neprestanog samoposmatranja i preispitivanja. Takvo opredeljenje iziskuje izuzetan napor, samosvest, besprekornost i disciplinu, s obzirom da u ovoj fazi, aspirant Božanske revolucije katastrofe neće imati nekog živog čoveka koji bi igrao ulogu njegovog tutora i učitelja. Potpisnik je nagrađen tako što je lišen kobnog luksuza lenjosti i neodlučnosti. Sećanje na potpisani ugovor, na iskustvo pripremnih radnji, uvek deluje okrepljujuće na borbeni duh, kao i pomisao da je đavo uvek za petama te vreba neki pogrešan korak. Ovim ugovorom postajemo svesniji da ne bi smelo da pravimo greške, jer živimo u svetu u kome smo mi obična divljač koja ostavlja tragove i koju neko ili nešto uporno ganja. Ako budemo oprezno živeli i sve činili najbolje što možemo, kao da nas smrt baš tog trenutka vreba, nagrada će nam sama biti otkrivena, samim tim i taj volšebni razlog čemu sve to.

Šta konkretno znači ugovor sa đavolom u duhu Božanske revolucije katastrofe? Potpisnik raspolaže određenim magijskim silama, ali im je i sam raspoloživ. On biva operator sila tzv radikalnog zla te postaje agens uništenja. Iako se nalazi u samom centru ovaploćenja datih sila, i baš zato što predstavlja njihovo otelotvorenje i operativnu inteligenciju, zavetovani ima šansu da na sve to ostane imun, gotovo netaknut – „čedan usred orgija”, „luč usred tame”. Sve zavisi od njegove namere i volje da ne dela gonjen željom za svim onim što takva moć može dati ili uzeti. Kao što sam već naglasio, potpisnik ugovora ne bi trebalo da obožava đavola, ali mora biti usklađen sa njegovom svrhom. Istovremeno aspirant revolucije zapoveda kako najbolje zna i ume. Potpisnik ugovora izlazi u susret gramzivim apetitima demonskih entiteta, ali na takav način i u onoj meri koja će odgovarati operativnim ciljevima revolucije. On je dobrovoljni instrument, jahač tigra. U toj igri, on mora voditi računa o jednoj stvari: o svojoj smrti, i to na način kojim bi, shodno imperativu Kastanedine doktrine, u njoj stekao pouzdanog saveznika. To ne znači kako bi revolucionar trebalo da veštački, magijski, izbegava smrt, nego da smrt učini činom sopstvene volje. Smrt revolucionara dolazi od sila koje vladaju tankom linijom razgraničenja između dva oblika svesti ljudskog bića.

Potpisnik ugovora ne bi smelo da uzgaja zabludu o tome da ono što čini za svoju krajnju posledicu ima nešto pozitivno u smislu da tim činom on nešto radi za čovečanstvo, za svet, za planetu Zemlju. Ne, on svesno, namerno čini zlo, projektuje zlo, znajući da je to što čini zlo i da pritom ništa za sebe ne traži, niti koristi demonska sredstva za zadovoljavanje sopstvenih interesa ili pribavljanja objekata žudnje. Njegov posao je da dela i da odoleva. Neophodno je održavati svesnost o suštinskoj ravnodušnosti prema vlastitim delima. Revolucionar ne traga za moći nego za slobodom koja se nalazi u njegovom suverenitetu. Moć je poluga, ne cilj. Revolucionar je u savezu sa silom koja će mu omogućiti slobodu, a zauzvrat on postaje besprekorno oruđe njenih ciljeva. Tradicionalno podaništvo đavolu ili bilo kom božanstvu, znači veru u ispravnost vlastitih dela sa pozicija neke univerzalne pravde ili najvišeg dobra. Verovanje u takvu pravdu i u takvo dobro pretpostavlja postojanje njihovih suprotnosti, a što stvara razdor u svesti. Savest revolucionara nema problema sa svim tim pitanjima koja se roje iznad tipičnih ljudskih dela ili njihovih posledica.