Incest i životinjski atavizam kao temelj kraljevske formule

Bogovi i gospodari ovoga sveta su svojim podanicima i smrtnicima uveli tabu incesta i zabranili seksualne odnose sa životinjama, zato što sve to oni sami upražnjavaju. Jupiteri su volovima zabranili ono što je njih smestilo na vrh Olimpa. Ovako izrečeno, ovo gledište ne prija uhu današnjeg auditorijuma. To je odavno postalo neprihvatljivo, sablažnjujuće i prosto odvratno. To je razumljivo, ali ovde nije reč samo o verovanjima nego i o okultnoj energetskoj ekonomiji seksualne zoofilije i incesta. Tema rodoskrnavljenja (incesta) u mitologiji i kraljevskoj istoriji predstavlja jedan od najvažnijih antropoloških i socioloških fenomena. Dok je u običnom narodu tabu incesta bio i ostao jedan od najstrožih univerzalnih zakona ljudske civilizacije, vladajuće elite i bogovi su ga vekovima praktikovali, tretirajući ga kao svoje ekskluzivno pravo. Ovaj fenomen se kreće na liniji od kosmičke nužnosti u mitovima, preko teološkog prava vladara koji sebe smatraju bogovima na zemlji, pa sve do čiste ekonomske strategije očuvanja bogatstva u modernom dobu.

Snažna emotivna povezanost i seksualno opštenje između najbližih srodnika, ali i obredno opštenje sa životinjama, jeste tajna međugeneracijskog očuvanja i prenosa moći unutar krvne loze gospodara sveta. Takođe, jasno je da ovo zvuči perverzno, orgijastično, ali i previše pretenciozno te posve u duhu današnjih teorija zavere koje uključuju reptile i nekakve izopačene sataniste. Međutim, stvar je čisto magijske prirode, odnosno nešto veoma praktično. U magiji nema nikakve mistifikacije. Magijska moć je veoma praktična stvar kao što je i sama magija praktično delovanje. Otud je i tajna očuvanja magijske moći unutar neke porodične loze, zapravo stvar savršeno praktične prirode. Uzor tome vidimo u mitologiji. 

U mitologijama širom sveta, incest se na samom početku stvaranja ne posmatra kao greh, već kao kosmološka nužnost. Kada na početku sveta postoje samo prva božanska bića, ona nemaju drugi izbor osim da se sparuju međusobno kako bi stvorila svet, vreme i prostor. U egipatskoj kosmogoniji bog-tvorac (Atum ili Ra) stvara prvi božanski par: Šua (vazduh) i Tefnut (vlaga). Njih dvoje su brat i sestra, i iz njihovog braka rađaju se Geb (Zemlja) i Nut (Nebo), koji su takođe brat i sestra. Najpoznatiji egipatski par, Oziris i Izida, jesu brat i sestra koji zajedno vladaju i predstavljaju arhetip kralja i kraljice. U grčkoj mitologiji Zevs i Hera su brat i sestra, deca titana Hronosa i Reje, ali su ujedno vrhovni vladari Olimpa. Pre njih, titan Hronos uzima svoju sestru Reju za ženu.

U mitu, božanska krv je toliko čista i specifična da se ne sme mešati sa nižim oblicima postojanja. Da bi božanski poredak ostao netaknut, bog može da se sjedini samo sa sebi jednakim bićem, svojom sestrom ili majkom. Zmija koja grize sopstveni rep (Uroboros) na makrokosmičkom planu takođe odražava ovo načelo: kosmos se oplođuje i obnavlja unutar samog sebe.

Kada su rane civilizacije pretočile mitove u političku stvarnost, vladari su preuzeli mitološke privilegije kako bi učvrstili svoju apsolutnu moć. Na primer, egipatski faraon nije bio samo politički vođa, on je bio živo otelotvorenje boga Horusa na zemlji. Da bi se očuvala božanska krvna linija (Solarne dinastije), brakovi između rođene braće i sestara (ponekad i očeva i kćeri) bili su standardna praksa, naročito u dinastijama koje su imale potrebu da naglase svoj legitimitet (poput XVIII dinastije ili kasnije grčke dinastije Ptolemeja). Ovo je bio način da se očuva tečna svetlost i božanska suština u krvi kraljevskih osoba. Takođe, pravo na presto u Egiptu često je išlo kroz žensku liniju (kroz ulogu božanske supruge Amona). Ako je princ želeo da postane faraon, morao je da se oženi svojom sestrom koja je nosila nasledno pravo na zemlju. Najpoznatiji primer iz kasnog perioda je Kleopatra VII, koja je bila udata za svoju rođenu braću, Ptolemeja XIII i Ptolemeja XIV.

Na drugom kraju sveta, u Južnoj Americi, vrhovni vladar Inka (Sapa Inca) smatrao se sinom boga Sunca (Inti). Od vremena vladara Tupaka Jupankija, postalo je obavezno da se Sapa Inka oženi svojom rođenom sestrom, koja bi dobijala titulu Koja (Kraljica). Samo žena koja je delila isto božansko poreklo (od istog oca i majke) bila je dostojna da rodi sledećeg Sina Sunca. Svi ostali brakovi sa ženama iz plemstva donosili su decu koja nisu imala pravo na čist vrhovni tron.

Kako se svet desakralizovao, a hrišćanstvo uvelo stroge zakone protiv incesta, evropske kraljevske porodice su morale da prilagode ovaj obrazac. Više se nisu ženili rođenom braćom i sestrama, ali su uveli praksu endogamije, odnosno sklapanja brakova unutar izuzetno uskog kruga bliskih rođaka (stičevi i sinovice, braća i sestre od strica/tetke). Krunski primer su Habsburzi, koji su vekovima vladali Svetim rimskim carstvom, Španijom i Austrijom. Ova praksa se pravdala isključivo političkim pragmatizmom, očuvanjem teritorija, kruna i poseda u okviru jedne porodice. Da španska ili austrijska kruna ne bi udajom prešle i na neku drugu dinastiju, Habsburzi su se neprekidno ženili unutar svoje loze, tražeći posebne dozvole od Pape.

U XIX veku, sa usponom bankarskog kapitalizma, ovaj kraljevski obrazac se seli u sferu visoke finansijske oligarhije. Osnivač dinastije Rotšild, Majer Amešel Rotšild (1744–1812), postavio je u svom testamentu rigorozna pravila za upravljanje porodičnim bogatstvom i bankarskom imperijom. Jedno od ključnih pravila bilo je da se bogatstvo ne sme rasipati kroz miraze i udaje van porodice. Njegov sin Džejms Rotšild u Parizu oženio je svoju rođenu sinovicu (kćer svog brata Salomona). Od 59 brakova koje su sklopili potomci Majera Amešela tokom nekoliko generacija, više od polovine bili su brakovi između bliskih rođaka (najčešće dece rođene braće, odnosno prvih rođaka). Ova praksa Rotšilda bila je izraz čiste ekonomske kontrole i korporativne tajne. Unutarporodični brakovi su sprečavali da kapital izađe van kontrole muških naslednika i omogućavali su da bilansi porodičnih banaka ostanu potpuna tajna za spoljašnji svet, uključujući i države u kojima su poslovali.

Dok su teološka, politička i ekonomska opravdanja savršeno funkcionisala na papiru, priroda i genetika ne priznaju božanski status vladara. Dugotrajni, generacijski incest dovodi do fenomena koji se u genetici naziva inbreeding depression (depresija usled srodstva u srodstvu), gde se štetni, recesivni geni akumuliraju i izbijaju na površinu. U tom smislu poznat je drevni slučaj Tutankamona, sina faraona Akenatona i njegove rođene sestre. Savremene DNK analize njegove mumije pokazale su da je patio od teške nekroze kostiju leve noge (zbog čega je morao da hoda sa štapom), imao je rascep nepca, oslabljen imuni sistem i genetske deformitete. Umro je u 19. godini. Drugi primer je Karlos II od Španije (poslednji španski habsburgovac). Zbog vekova unutarporodičnih brakova, njegov koeficijent srodstva bio je veći nego da su mu roditelji bili rođeni brat i sestra. Patio je od čuvene habsburške vilice (prognatizam) zbog koje nije mogao pravilno da žvaće hranu niti da govori bez pljuvanja. Bio je hronično bolestan, mentalno zaostao, impotentan i sterilan. Njegovom smrću 1700. godine ugašena je španska linija Habsburga.

Gledano kroz optiku strukture moći, incest elita je svesni pokušaj da se izgradi zatvoreni energetski i materijalni sistem. Običan čovek se kroz brak povezuje sa drugim porodicama, čime se društvo širi i meša. Vladarska elita (bilo drevni faraoni ili moderni bankari) teži suprotnom: oni žele da ostanu monolit, izolovani entitet koji ne deli svoje tajne, svoju krv i svoju moć sa spoljašnjim svetom. Međutim, paradoks ove staze leži u tome što sistem koji se potpuno zatvori za spoljašnji svet i odbije razmenu (krvnu, idejnu ili energetsku) na kraju neizbežno implodira i doživi degeneraciju. Priroda uvek pronađe način da resetuje svaku iluziju o ljudskoj potpunosti izolacije. Kako bi rešili taj problem, Rotšildi su, da ih uzmem za primer, dozvolili mešanje sa drugim porodicama, ali njihovi zetovi i potomstvo nastalo od njih, nisu imali udela u suštinskom odlučivanju i vođenju bogatstva.

Ukratko sam, u tekstu o Lilit, pomenuo skitske kraljevske žene posvećenice kulta gospodarica zveri. Skitske princeze rađale su kraljevsku decu prvih dinastija. Sve prvobitne kraljevske loze Kine, Turana, Irana, Sumera i Egipta bile su skitskog porekla. Skiti su bili najmoćniji i sveti narod u samo praskozorje poznate nam istorije. Članovi skitskih kraljevskih loza pozivani su da vladaju i nad narodima koji genetski nemaju nikakve veze sa Skitima te koji pripadaju posve drugim rasama. Otud nije čudo da su vladari prvih kineskih kraljevstava bili beli. Razlog tome su specifična magijska svojstva i veštine vezane za krv skitskih vladarskih porodica. Oni su, osim što su bili kraljevske krvi, bili i posvećenici posebnog kraljevskog magijskog kulta koji se nalazio u temelju njihove moći, svetosti, ugleda i legitimiteta. Iz tih razloga su bili poštovani i kod drugih naroda. 

U osvit poznate nam istorije postojali su izgrađeni sistemi veza između čitavog niza praistorijskih proročišta na velikom prostoru Evroazije, sve do subsaharske Afrike i istočne i južne Azije. To je bila jedna velika svetska mreža šamansko-magijske tradicije koja je održavala žive međusobne veze, razmenjujući posete, darove, decu i žene, sveštenice i šamane, vidovnjake, iscelitelje i hodočasnike. U tom smislu je lakše shvatiti kako je bilo moguće da neke određene šamansko-kraljevske grupe budu poznate širom tog drevnog sveta. Samo njihovo prisustvo na čelu nekog velikog plemenskog saveza ili kraljevstva značilo je održavanje kosmičkog poretka bez čega nije moglo biti ni očuvanja stabilnosti saveza ili kraljevstva. Magijska moć skitskih kraljevskih osoba obezbeđivala je taj kosmički poredak unutar magijsko-religijskog pogleda na svet koji je ljudima tog vremena bio i te kako stvaran. Samo njihovo prisustvo označavalo je blagoslov bogova.

Životinje, naročito totemske životinje, odnosno životinje koje simbolizuju jedinstvo sa precima, jesu nosioci magijske moći predaka i svojevrsni medijumi njihovog prisustva. Obredi koji iziskuju prisustvo tih životinja, njihovo obožavanje ili seksualno opštenje sa njima, posredno omogućavaju prisustvo i učešće duhova predaka. Određena vrsta, na primer vukovi, poluvukovi ili neka određena vrsta pasa, generacijama je uzgajana u okviru kraljevske porodice, kako bi poslužili kao prenosnici magijske moći kraljevskih predaka i medijumi njihovog prisustva. Sparivanje sa vukom / vučicom u tom smislu jeste sparivanje sa duhovima predaka. Preko životinje oni učestvuju u svetoj orgiji. Ujed zaposednute životinje prenosi animalnu moć, prosleđuje blagoslov bogova i predaka te omogućava likantropski preobražaj posvećenika.

Skitski konjanik

Ritualno sparivanje sa životinjama, bilo kroz stvarni seksualni čin ili simbolički, putem javnog obreda venčanja, predstavlja jedan od najstarijih i najbizarnijih ritualnih obrazaca u istoriji čovečanstva. U antropologiji se ovaj fenomen naziva sakralna zoogamija. Kao što se incest u kraljevskim porodicama koristio da se moć zatvori unutar božanske krvi, tako se ritualni brak sa životinjom koristio sa suprotnim ciljem: da se suverenitet, plodnost i moć divlje prirode usisaju i prenesu na vladara ili čitavu zajednicu. Životinja u ovim ritualima nikada nije posmatrana kao obično živinče, već kao totem, otelotvorenje boga ili duh same zemlje.

Najbliži srodnici, naročito blizanci, u kontekstu seksualno-magijskog opštenja, imaju najbolje pretpostavke prikupljanja i pokretanja velike magijske moći. U pogledu posledica incesta, iz perspektive magijske praktičnosti, čiji je cilj trajanje moći porodične loze u okviru kulta, udeo degenerisanih rođaka je prihvatljiv uračunati gubitak, svesna žrtva spram dobiti koju sparivanje najbližih srodnika donosi. Na drugom tasu računice stoje one snažne, genijalne, harizmatične ličnosti koje genetski nasleđuju magijsku moć. Iz njihove perspektive, zbog rađanja makar i jedne takve osobe, koja otelovljuje božanska svojstva, magijsku moć svete životinje i kraljevskih predaka, vredi žrtvovati zdravlje i normalnost određenog broja dece. Incest u sebi krije tu moćnu energiju, koja i jeste u osnovi zabrane seksualnih odnosa između najbližih srodnika. Naravno, incest proizvodi degeneraciju, ali oni koji izbegnu degeneraciju, u velikoj meri nose izuzetna svojstva. To je jedna od tajni svetosti skitske kraljevske krvi. 

Svetost nije moralna već striktno magijska kategorija. Svetac je onaj ko je začet iz magijski indukovane incestuozno-likantropske orgijastičke veze pod dejstvom posebne vrste zaposednutosti. To je dete bogova, dete duhova predaka i dete vukova, odnosno totemske životinje. I kada žena donese na svet jedno takvo dete ne zna se da li je otac tog deteta njen brat, njen otac, sin ili vuk. Ona je u trenucima orgijastičkog ludila sveta božanska kurva koja će kasnije roditi bilo izroda, bilo kralja ili kraljicu. Kraljevska ličnost u tom smislu nije bila obična nego je predstavljala otelovljenje magijskih sila neba i zemlje. Arhetipski, to u tarotu predstalja lik Carice kao simbol žene vladarske loze koja donosi na svet moćnu vladarsku ličnost i obezbeđuje kontinuitet loze moći.

Zoogamija / primeri

Primer venčavanja sa konjem je istorijski i antropološki najpoznatiji, a zabeležio ga je velški hroničar Giraldus Cambrensis (Žirald od Velsa) u XII veku u svom delu Topographia Hibernica. On opisuje drevni paganski obred inicijacije kraljeva u severnoj Irskoj (oblast Donegal). Tokom ceremonije krunisanja, budući kralj bi pred okupljenim narodom stupio u simbolički i ritualni seksualni odnos sa belom kobilom. Kobila je u ovom obredu predstavljala boginju zemlje i teritorije. Nakon čina, kobila bi bila žrtvovana, njeno meso bi se kuvalo u velikom kotlu, a kralj bi se kupao u toj čorbi i jeo meso zajedno sa svojim podanicima. Ovo je klasičan primer hieros gamos (svetog braka) sa Zemljom. Da bi kralj imao legitimitet da vlada teritorijom, on se morao doslovno i metaforički venčati sa njom. Bela kobila je bila fizičko telo boginje. Kroz ovaj čin, plodnost konja i zemlje prelazila je na kralja, garantujući dobre prinose, pobedu u ratu i blagostanje za čitavo pleme.

U drevnoj Indiji, u vedskom periodu, postojao je monumentalni ritual žrtvovanja konja poznat kao ašvameda, koji je bio rezervisan isključivo za najmoćnije kraljeve (čakravartin). Nakon što bi odabrani kraljevski pastuv godinu dana slobodno lutao zemljom pod pratnjom vojske, bio bi vraćen u prestonicu i ritualno žrtvovan. Najkontroverzniji deo rituala izvodila je glavna kraljeva supruga (kraljica). Ona je morala da provede noć ležeći ispod pokrivača pored žrtvovanog pastuva, simulirajući seksualni odnos sa njim, dok su sveštenici pevali ritualne, visoko erotizovane mantre. Konj je u vedskoj kosmogoniiji bio simbol Sunca, kosmičke snage i muške plodnosti. Kraljica se ritualno sjedinjavala sa tim kosmičkim izvorom snage kako bi osigurala rođenje moćnog naslednika, dok je kralj kroz tu žrtvu dobijao apsolutnu duhovnu i svetovnu vlast nad carstvom.

Kada ljudi danas govore o venčavanju sa konjima u istorijskom kontekstu, često misle na rimskog cara Kaligulu i njegovog omiljenog konja po imenu Incitat. Prema rimskim istoričarima Svetoniju i Dionu Kasiju, Kaligula je konju sagradio mermernu štalu sa jaslama od slonovače, odevao ga u purpurnu odeću, a pričalo se i da je nameravao da ga proglasi za konzula (najvišu političku funkciju u Rimu). Za razliku od irskih i indijskih obreda, ovde nije reč o drevnom religijskom ritualu plodnosti, već o političkoj satiri i demonstraciji apsolutne moći. Moderni istoričari smatraju da Kaligula nije bio prosto lud, već da je ovim gestom želeo da ponizi rimski Senat. 

Tragovi ovog arhetipa preživeli su i u modernom dobu kroz specifične lokalne običaje širom sveta, gde se ceremonija venčanja sa životinjom koristi kao ritualni štit protiv loše sreće ili demona. U pojedinim plemenskim delovima Indije, ako dete (naročito devojčica) dobije prve zube na gornjoj vilici, veruje se da je to znak lošeg znamenja i uroka koji može doneti smrt porodici. Da bi se urok neutralisao, organizuje se prava, raskošna svadba gde se devojčica udaje za psa lutalicu. Ovaj brak je čisto simbolički. Veruje se da pas preuzima sav loš urok i demone na sebe. Nakon toga, devojčica je slobodna da se kasnije u životu uda za čoveka, jer je njena loša sreća ostala vezana za njenog prvog, psećeg supružnika.

U gradu San Pedro Huamelula u Meksiku, gradonačelnik se svake godine tradicionalno ženi ženkom aligatora koja je obučena u belu venčanicu. Ovo je autohtoni ritual koji datira iz prehispanskog doba. Aligator predstavlja princezu i boginju prirode. Ovim brakom lokalni vladar sklapa savez sa prirodom, moleći za obilje ribe u moru i dobre useve na poljima.

Oba ova motiva, zoogamija i incest jesu dve suprotne strategije upravljanja moći. Incest je unutrašnja strategija gde se sistem zatvara. Vladar se ženi sestrom da zadrži božanski gen unutar porodice. To je koncentracija moći. Sa druge strane, zoogamija (spoljašnja strategija) znači da se sistem otvara prema divljini i atavističkoj moći. Vladar se ženi životinjom (kobilom, konjem, aligatorom) da bi iz prirode izvukao sirovu, kosmičku vitalnost, plodnost i snagu koju ljudi nemaju. To je ekspanzija moći. U oba slučaja, poruka je jasna: obični ljudski zakoni (tabu incesta i tabu bestijalnosti) važe za obične ljude kako bi društvo funkcionisalo u miru. Ali u tačkama gde se prelama vrhovna vlast, bilo u drevnom Egiptu, vedskoj Indiji ili keltskoj Irskoj, vladar mora da pređe ljudske granice i uđe u sferu bogova i zveri kako bi obezbedio opstanak svog sveta.