Genealogija modernog mita o astralu

Otto Rapp

Uvod: Problem astrala

Ideja „astralnog svetla“, onako kako je danas razumevana u široj okultnoj i new age literaturi, kao supstancijalna ravan postojanja, svet duhova, psihički medijum ili ambijent vizija, nije drevna doktrina. Nije egipatska, nije gnostička, nije biblijska. Ona je plod duge i složene transmisije koja polazi od srednjovekovne arapsko-neoplatoničke kosmologije, biva prelomljena kroz renesansni hermetizam, a zatim radikalno transformisana u XIX veku od strane Elifasa Levija, spiritista i teozofa. Ovaj tekst ima dva cilja. Prvo, da rekonstruiše genealogiju pojma astralnog svetla i pokaže kako se iz teorije o zvezdanim zracima postepeno oblikovao mit o astralnoj ravni. Drugo, da kritički ispita ontološke pretpostavke na kojima počiva moderna okultna magija, pre svega, njeno shvatanje imaginacije kao kreativnog uzroka i astrala kao plastičnog medijuma volje.

I. Poreklo: Zvezdani zraci, ne astralna ravan

Na latinskom, astralis znači „zvezdan“, od astrum (zvezda). U svom izvornom, predmodernom značenju, astral nije označavao ni svet, ni ravan, ni dimenziju, već zračenje koje potiče od zvezda i deluje na sublunarni svet. Ovo nije metafizička hipoteza o zagrobnom životu, već kosmološka teorija o univerzalnoj uzročnosti. Prvu sistematsku formulaciju ove ideje nalazimo kod Al-Kindija (IX vek) u traktatu De radiis stellarum („O zracima zvezda“). Njegova teza je jednostavna: sve stvari u podlunarnom svetu primaju zračenja iz nebeskih sfera. Ti zraci nisu psihičke prirode, nisu fantazmi, nisu duhovi, to su uticaji (species) koji u stvarima aktualizuju potencije. Zvezde ne emituju supstancu, već oblik i moć.

Ovu ideju preuzimaju Abu Ma'shar, Avicena, a kasnije, preko latinskih prevoda, i evropski renesansni mislioci. Kod Fičina i Agripe, zvezdani zraci postaju spiritus mundi, univerzalni medijum koji posreduje između neba i zemlje, povezan sa imaginacijom kao organom primanja. Ali važno je naglasiti da to još uvek nije svet. Spiritus mundi je sredstvo, a ne destinacija. On je ono kroz šta delovanje prolazi, a ne ono u čemu se boravi.

II. Prelom: Elifas Levi i supstancijalizacija astrala

Presudni skok u razvoju ove ideje dogodio se sa Elifasom Levijem. Njegovo astralno svetlo (lumiére astrale) nije više samo zračenje, nije samo medijum prenosa, pa kao takvo ono postaje supstanca. Levi ne preuzima ovaj pojam iz antike. On ga gradi pod uticajem sasvim drugačijih izvora, iz mesmerizma i teorija o animalnom magnetizmu, etera fizičara XVIII veka, i ideje o univerzalnom fluidu koja je kružila u predokultnim krugovima njegovog vremena. Astralno svetlo kod Levija je: 

- univerzalni magijski agens; ono prožima sve stvari;

- rezervoar slika; u njemu su pohranjene sve forme, sva sećanja, sve mogućnosti;

- medijum volje; ljudska imaginacija može u njega utiskivati obrasce i time prouzrokovati promene u fizičkom svetu.

Ovo je ključni preobražaj. Kod Al-Kindija i Fičina, zraci su uzročni, ali ne i supstancijalni. Kod Levija, astral je i uzročan i supstancijalan. On više nije samo relacija, već stvar. I, što je još važnije, on počinje da poprima odlike sveta, odnosno prostora u kome se odvijaju vizije, u kome borave duhovi, u kome mag putuje (astralno putovanje). Levi, doduše, nije eksplicitno nazvao astral „ravni“ ili „dimenzijom“. Njegov jezik je fluidan, metaforičan, često kontradiktoran. Ali njegovi čitaoci, Papus, Zlatna zora, Blavatska, izvršiće upravo tu operaciju: od fluida načiniće svet.

III. Spoj: Spiritizam i rođenje astralnog sveta mrtvih

Druga polovina XIX veka donosi novi faktor: spiritizam. Sestre Foks, Alan Kardek i hiljade medijuma širom Evrope i Amerike traže odgovor na jednostavno pitanje: gde borave duhovi sa kojima komuniciramo? Oni se ne pozivaju ni na egipatski Duat, ni na grčki Had, ni na hrišćansko čistilište. Oni traže prostor koji odgovara njihovim iskustvima: fluidan, blizak, dostupan, prožet svetlošću i maglom. I tu stupa Levijevo astralno svetlo. Spiritisti ne čitaju Levija kao metafizičara. Oni ga čitaju kao opisivača stvarnosti. Ako astralno svetlo jeste rezervoar svih slika i utisaka, onda je ono savršeno stanište za duhove preminulih. Ako je ono fluidno i podložno utiskivanju, onda ektoplazma i materijalizacije imaju svoj medijum. Tako astral, prvi put u istoriji, postaje ontološki kontejner za postmortalna bića.

Ovo je revolucionarno. Ni u jednoj prethodnoj tradiciji svet mrtvih nije shvaćen kao psihički fluidni međusvet. Egipatski Duat je kosmički prostor kroz koji putuje sunce; gnostički međusvet je zamka arhonata; biblijski Šeol je zemlja tišine. Nijedan od njih nije astralan u Levijevom smislu. Spiritizam je, dakle, izvršio potpunu zamenu modela: zagrobni život više nije sudbinski, već topografski.

IV. Sistematizacija: Teozofija i psihologizacija astrala

Teozofija je taj spoj podigla na nivo kosmičke hijerarhije. Helena Petrovna Blavatska i Ani Besant preuzele su Levijev astral, spiritistički „svet duhova“ i indijske koncepte loka, te ih spojile u jedinstvenu lestvicu ravni:

1. Fizička | Gusta materija, čulni svet; 

2. Astralna | Svet mrtvih, larvi, emocija, fantazije;

3. Mentalna | Suptilni oblici, ideje, intelekt;

4. Božanska | Čista svest, jedinstvo;

Ovde se događa nešto što nije postojalo ni kod Levija ni kod spiritista: astral postaje ravan svesti. To više nije samo supstanca, nije samo stanište nego je stanje. I, kao stanje, podleže evoluciji. Duša se ne suočava sa sudom, već se penje kroz ravni. Posledica je radikalna jer teozofija briše razliku između kosmosa, psihe i metafizike. Sve postaje svest. Sve postaje subjekt. I konačno, sve postaje merljivo, ne instrumentima, već stepenom prosvetljenja.

Kasniji razvoj donosi dodatno usložnjavanje: astral biva podeljen na viši i niži. U nižem astralu borave klipotske sile, larve, vampiri, sve ono što je prljavo, nepročišćeno, demonsko. Viši astral je svetli, harmonični međuprostor. Ova podela nema nikakvog utemeljenja u izvornoj teoriji zvezdanih zraka, već predstavlja psihologizaciju kosmosa.

V. Finalizacija: New Age i religija bez Boga

New Age pokret XX veka preuzeo je teozofsku hijerarhiju i podvrgao je konačnom preobražaju: Sud (apokaliptički ili Ozirisov) postaje rezonanca; Raj postaje viša frekvencija; Duša postaje energetsko biće; Pakao postaje niska vibracija; Smrt postaje promena talasne dužine svesti. Sve je prevedeno u jezik svetlosti i vibracije. Astralni fluid Levija, koji je bio ambivalentan, taman, opasan, sada je blistav. Svetlost više nije simbol božanskog prisustva, već ontološka supstanca koja se meri frekvencijom.

Sada dolazim do bitne stvari: ideja da posle smrti „odlazimo u svetlost“ nije ni egipatska, ni hrišćanska, ni gnostička. Ona nastaje tek kada se: astralni fluid (Levi) pretvori u svet duhova (spiritizam), zatim u ravni svesti (teozofija), i konačno u  vibraciju svetlosti (New Age). To je moderna mitologija. Ništa u Egiptu ne odgovara toj slici, tamo postoji Ozirisov sud, opravdanje pred Maat i konačni preobražaj za izlazak u dan. Ničeg sličnog u hrišćanstvu, tamo se očekuje vaskrsenje tela, ne bekstvo u bezličnu svetlost. Ništa u gnosticizmu, jer tamo je cilj bekstvo iz sveta, a ne njegovo prevođenje u vibraciju. New Age je, u tom smislu, religija bez Boga, soteriologija bez suda, kosmologija bez kosmosa. Zašto ovo pominjem? Zato što sam dosta slušao o iskustvima ljudi koji su prošli kroz stanje kliničke smrti i neretko su ta iskustva slična i uključuju pominjanje svetlosti. Ta činjenica ne razotkriva ništa o tome šta se nalazi iza vela smrti, ako uopšte tako mogu da se izrazim. Stanje kliničke smrti nije smrt, bez obzira što telo ne pokazuje znake života, jer smrt je nepovrat.  

VI. Kritički osvrt: Problem imaginacije i uzročnosti

Iz ove genealogije proizilazi ključno pitanje: kako funkcioniše magija ako iz jednačine izbacimo astral? Moderni okultizam (Levi - Papus - Zlatna zora - Kroli - savremeni praktičari) počiva na implicitnoj formuli:

Imaginacija (i) + Volja (v) → Astralno svetlo (a) = Kondenzacija u materiji (c)

Ova formula podrazumeva postojanje astrala kao međusloja između psihe i sveta; zatim kauzalnu propustljivost tog sloja prema materiji; i kreativnu moć svesti da u njega utiskuje obrasce. To je, u suštini, neoplatonički model emanacije, preokrenut u magijski voluntarizam. Kod Plotina, svet emanira iz Jednog preko Nusa i Psihe. Smer je odozgo nadole. U modernom okultizmu, smer je odozdo nagore, pa ljudska volja postaje kosmički uzrok. Čovek ne usaglašava, već nameće. 

Suprotstavimo li ovome tradicionalni model, uočavamo suštinsku razliku:

-U Jamblihovoj teurgiji smer uzročnosti takođe ide odozgo nadole, uloga imaginacije je pasivna, molitvena, a umesto medijuma imamo odnos po kome bog deluje, čovek prima.

-U antičkoj i srednjovekovnoj magiji smer uzročnosti ide odozgo nadole, uloga imaginacije je recepcijska, a kao medijum figurira sam kosmički poredak;

-U renesansnom hermetizmu smer uzročnosti ide odozgo nadole (usaglašavanje), uloga imaginacije je perceptivna, a kao medijum se pojavljuje spiritus mundi (posrednik);  

-U modernom okultizmu smer uzročnosti ide odozdo nagore, imaginacija ima kreativna ulogu, a kao posrednik javlja se astralni fluid (supstanca).

U tradicionalnom modelu, imaginacija je organ primanja, a ne proizvodnje. Ona ne razašilje forme u svet, već percipira forme koje već postoje u kosmičkom redu. Fičinov mag je poput muzičara koji šteluje instrument da bi proizveo harmoniju, a nije kompozitor koji stvara partituru. Kod Jambliha, teurgista ne zapoveda bogovima, nego biva upotrebljen od strane bogova. U modernom modelu, imaginacija postaje uzrok. Astral je pasivna, neutralna, plastična supstanca koja čeka da je volja oblikuje. To je kopija božanske moći bez transcendencije, antropocentrična inverzija teocentričnog poretka.

U ključu tradicionalnijih oblika magije, na primer, vizuelizacija se ne praktikuje radi izazivanja promena, jer se navodno to postiže na taj način, nego radi upodobljenja imaginacije da prima zvezdane zrake. To leži u korenu shvatanja da ako nešto zamišljamo, mi to prizivamo, ali ono što zapravo prizivamo, ako ispravno vizuelizujemo, jeste određeni planetarno-zvezdani uticaj. To je razlog predstavljanja karaktera sazvežđa, dekada, zodijačkih kuća ili planeta u slikama. Uostalom, sam udžbenik zvezdane magije Pikatriks je tome posvećen. Te slike imaju svrhu da našteluju naš opažajni aparat za prijem uticaja.

VII. Alternativa: Telepatija i simpatetička magija bez astralnog medijuma

Ako odbacimo astral kao nepotrebnu hipostazu, kako objasniti fenomene poput telepatije, simpatetičke magije ili neobjašnjivih korelacija među događajima? Odgovor se može tražiti u smeru koji je bliži antičkim i srednjovekovnim modelima, a koji ne zahteva uvođenje supstancijalnog medijuma. 

Kod Al-Kindija, zvezde ne emituju supstancu, već formalne uticaje. Ovi uticaji nisu „energija“ u modernom smislu, već aktualizacija potencija u materiji. Delovanje se ne prenosi kroz prostor kao fizički signal, već se budi u stvarima koje su po svojoj prirodi podešene da ga prime.

Kod Aristotela, nema prenosa supstance od uzroka ka posledici. Uzrok deluje tako što aktualizuje formu koja je u materiji već potencijalno prisutna. Ovo nije fizički, već formalni kauzalitet.

U neoplatonizmu, pojedinačni umovi nisu izolovane monade. Oni su lokalne participacije u jedinstvenom noetičkom poretku, tj u Nusu. Ako dva uma istovremeno misle isti sadržaj, to nije zato što jedan šalje „signal“ drugome, već zato što oba učestvuju u istoj inteligibilnoj strukturi. 

Ovo nas vodi ka modelu telepatije koji ne zahteva astralni medijum. Tako možemo tvrditi da telepatija nije prenos, već korelacija. Kao što dva sata pokazuju isto vreme ne zato što jedan šalje poruku drugome, već zato što su podešena prema istom kosmičkom ritmu, tako i dva uma mogu istovremeno aktualizovati isti obrazac zato što su uronjena u isto polje značenja. U savremenoj filozofiji svesti, ovo bi odgovaralo modelima panpsihizma ili kosmičkog polja svesti. Pojedinačne svesti nisu supstance, već lokalne modifikacije jedinstvenog polja. Njihova korelacija nije uzrokovana signalima kroz prazninu, već činjenicom da već jesu u istom polju.

Simpatetička magija, u ovom ključu, nije delovanje na daljinu putem astralnog fluida, već uspostavljanje formalnog identiteta. Kada mag pravi voštanu figuru i naziva je imenom žrtve, on ne šalje „energiju“ kroz astral, nego uspostavlja strukturnu analogiju koja, u uređenom kosmosu, povlači korelaciju na ontološkom nivou. Ovo nije manje čudesno, ali je metafizički ekonomičnije: ne zahteva uvođenje nove supstance, novog sveta, nove dimenzije.

Mit o astralu i zadatak kritike

Ono što danas u okultnoj i new age literaturi stoji pod imenom „astral“ plod je devetnaestovekovne sinteze, a ne drevnog znanja. Njegova genealogija je jasna:

1. Srednjovekovni arapski neoplatonizam: teorija zvezdanih zraka kao formalnih uticaja;

2. Renesansni hermetizam: spiritus mundi kao medijum usaglašavanja;

3. Elifas Levi: supstancijalizacija astrala u univerzalni fluid;

4. Spiritizam: pretvaranje fluida u stanište duhova;

5. Teozofija: sistematizacija u ravni svesti;

6. New Age: finalni prevod u jezik vibracije i svetlosti.

Svaki od ovih koraka dodavao je nešto što u prethodnom nije postojalo. Niti su zvezdani zraci bili svet duhova, niti je Levijev fluid bio ravan svesti, niti su spiritistički medijumi verovali u kosmičku evoluciju. Tek kada se svi ovi slojevi naslože, dobijamo moderni mit o astralnoj ravni. 

Kritika ovog mita nije poricanje iskustava. Ljudi zaista imaju vizije, zaista komuniciraju sa entitetima, zaista doživljavaju putovanja van tela. Ono što je sporno nije fenomen, već tumačenje i objašnjenje. Da li je astralni svet ontološka činjenica ili kulturno-uslovljena hermeneutička mreža kroz koju se iskustva tumače? Sve što sam ovde izložio ukazuje na ovo drugo. Astral nije pronađen. Astral je izmišljen, ne u smislu prevare, već u smislu postepene, vekovima duge mitopoetske konstrukcije. I kao svaki mit, on ima svoju snagu, svoju lepotu i svoju funkciju. Ali nije drevna istina. To je moderna istina. A moderne istine, za razliku od drevnih, imaju autore, datume i motivacije.