Mit o astralu

Otto Rapp

Ideja „astralnog svetla“ kako je razume Elifas Levi nije drevno-egipatska, niti antičko-grčka, niti gnostička. Ona je plod srednjovekovne arapsko-neoplatoničke kosmologije, prelomljene kroz renesansni hermetizam, a zatim okultistički mitologizovane u XIX veku. Zapravo, „astral“ nije metafizička ravan iz drevnih religija, nego kosmološka hipoteza o zračenju zvezda. Levi je njenu mistifikovanu verziju samo pretvorio u ontološki „svet“. Na latinskom, astralis znači „zvezdan“, od astrum (zvezda). U tom smislu, astral je ono što potiče od zvezda, tj njihovo dejstvo na sublunarni svet. 

Kod Al-Kindija (IX vek), u traktatu De radiis stellarum („O zracima zvezda“) kaže se da sve stvari u sublunarnom svetu primaju zračenja iz zvezdanih sfera, koja posreduju formu, pokret i moć. Ovi zraci nisu svet fantazija, nisu psihička ravan ili zagrobni svet, već su pre svega deo kosmičke uzročnosti. Tu ideju preuzimaju Abu Ma‘shar, Avicena, a kasnije Fičino, Mirandola i Agripa. Kod Fičina i Agripe zraci postaju spiritus mundi, univerzalni medijum između neba i zemlje povezan sa imaginacijom kao prijemnikom. Ali još uvek to nije „svet“, već sredstvo delovanja. 

U tom pogledu Elifas Levi čini presudan skok u razvoju ove ideje, jer pre njega astral je bio samo zračenje, a u njegovom rezonu to se preobražava u svetlosnu supstancu. Izvorno, ta zračenja su medijum, a kod Levija je to univerzalni magijski agens koji na sebe pridodaje i prirodu određene dimenzije, što bi se u Indiji reklo - loka, odnosno ravan. Nisam siguran da li je Levi mnogo insistirao na tome da je astral posebna dimenzija, tj loka, ali taj se aspekt nekako odomaćio u okultizmu. I dalje, pre Levija, astral je u obliku zvezdanih zraka označavao uzročnost, a preko Levija i dalje, pridobija i psihokosmička svojstva. On kaže da je astralno svetlo rezervoar svih slika, strasti i duhova. Tu nastaje mistički supstrat gnostičke imaginacije. To je novi mit, ne drevna doktrina. Pre Levija, zvezdani zraci bili su medijum kosmičkog delovanja, ali sa Levijem astral biva medijum i ljudskog delovanja. Stoga mag nekako utiskuje svoju volju na zvezdana zračenja koja padaju odozgo ka Zemlji i tako ostvaruje ono što je naumio. Kako se to tačno dešava, ne znam; to je magija!

Elifas Levi je bio potaknut idejama XVIII i ranog XIX veka o animalnom magnetizmu (Mesmer), fluidima, eteru i magnetnim silama. On je astralno svetlo opisao metafizički kao fluid koji prožima svet i koji je povezan sa imaginacijom i voljom, i to nazvao elektromagnetičkim fluidom. Okultna atmosfera u kojoj je Levi stasao poistovećuje svetlost, duh i imaginarno u jedan ontološki fluid, ali to nije teorija o zvezdanom zračenju, nego metafizička hipoteza koja je ušla u okultnu literaturu.

Hajde da ispitamo kako se astralno svetlo povezalo sa zagrobnim svetom. U gnostičkoj tradiciji postojala je ideja međusveta, odnosno prostora između neba i zemlje naseljenog demonima i dušama. Levi i protagonisti modernog okultizma su zvezdano zračenje i gnostički međusvet spojili u astralnu ravan. Otud greše svi oni koji astral retroaktivno projektuju na svetove mrtvih u starim kulturama. Amenta nije astral; Duat nije ravan vizija; Bardo nije okean imaginacije; Šeol nije psihička sfera. To su ontološka mesta u kosmičkom poretku, ne projekcije svesti. Dakle, „astralno svetlo“ potiče iz astrološko-filozofske doktrine zvezdanih zraka, ne iz drevnih zagrobnih ili kosmoloških doktrina.

Poistovećivanje astralne svetlosti sa zagrobnim ambijentom nije neko novo tumačenje drevnih ideja, nego je to devetnaestovekovna sinteza. U tom smislu počnimo od spiritizma. U XIX veku, naročito u njegovoj drugoj polovini, nastaje spiritistički pokret (sestre Foks). Spiritisti nisu bili upoznati sa egipatskom ni sa gnostičkom metafizikom, ali traže „prostor“ u kojem borave duhovi sa kojima oni komuniciraju. Tu se Levi­jev „astral“ savršeno uklopio kao medijum svih slika, svega što je bilo, što jeste i što će biti, fluid vizija i fantazmagorija. Ta astralna svojstva se dobro slažu sa spiritističkim medijumima, ektoplazmom duhova, materijalizacijama itd. Tako astral postaje ontološki kontejner za postmortalna bića. To je prvi put u istoriji da se svet mrtvih shvata kao psihički fluidni međusvet.

U teozofiji astral poprima svojstva kosmičke ravni. Blavatska preuzima Levi­jev astral, spiritistički „svet duhova“ i i istočnjačke termine, te od toga gradi hijerarhiju po kojoj se na dnu, po gustini ispoljavanja, nalazi fizička ravan u kojoj telesno postojimo; iznad nje je astralna ravan kao svet mrtvih, svet larvi, ćelja, fantazija. Dalje iznad je mentalna ravan u kojoj bitišu suptilniji idejni oblici, dok naposletku imamo nivo božanske svesti. Kasnije je astral podeljen na viši i niži., pa je stoga sve ono što je klipotsko, demonsko, larvalno, parazitsko, vampirsko smešteno u taj gusti niži astral. Ta astralizacija duhovnog kosmosa elegantno je zaobišla ideju božanskog suda, ali time, osim što nema Ozirisa, onda nema ni Maat, već postoji samo evolucija svesti. Teozofija briše razliku između kosmosa, psihe i metafizike jer sve postaje stanje svesti. U neku ruku teozofija je inverzija gnosticizma, koji je već i sam inverzija starije egipatske doktrine. Po gnozi, svet je laž, duh je zarobljen, a kod teozofa svet je iluzija, ali svest se kroz njega razvija. U tom svetlu gnoza je tragična a teozofija je optimizovana, ali struktura ostaje ista: kosmos je prepreka, ne poredak.

Sumarno, astral kao „svet mrtvih“ ne potiče iz Egipta, ne potiče iz gnoze niti iz biblije, nego iz spiritističke i teozofske reinterpretacije srednjovekovne astrološke teorije. To je moderni mit, ne drevna istina. Ovo što danas zvuči kao samorazumljiva rečenica da „posle smrti mi idemo u svet svetlosti“, nije ni egipatska, ni hrišćanska, niti gnostička ideja u izvornom smislu. U pitanju je devetnaestovekovna psihologizovana metafizika, nastala iz vrlo precizne linije: astral - fluid - svet duhova - ravan vibracija - svetlost. Levijevo astralno svetlo kao medijum svih slika, duhova i misli nije moralno, nije božansko, već ambivalentno i opasno. Kod spiritista isto to svetlo je eter u kojem se duhovi pojavljuju te se opisuje kao sjaj, magla, luminiscencija. Tu se događa prva zamena kada ontološki fluid postaje vizuelna metafizika svetlosti. Blavatska i Ani Besant prave presudan korak pa od Levijevog haotičnog astralnog fluida proizvode astral kao ravan svesti. Posledično, vizije postaju činioci razvoja a astral svojevrsna škola duše. Istovremeno, astral postaje prva „svetlosna“ ravan iznad materije kao ambijent suptilnije tvari. Svaka sledeća ravan je izraz čistije svetlosti. Shodno tome, smrt više nije sud, već promena vibracije. Pod uticajem psihologije smrt se počinje doživljavati kao povratak u unutrašnju svetlost psihe.

U New Age diskursu sud biva rezonanca, raj je viša frekvencija, duša je energetsko biće, nebo je svetlost a pakao niska vibracija. Otud je smrt promena talasne dužine svesti. To je prelaz u bezlični energetski kontinuitet što se već graniči sa implikacijama iz doktrine teleme. Ovih ideja nema ni u Egiptu, gde postoji Ozirisov sud, opravdanje pred tim sudom i konačni preobražaj za izlazak u dan; nema u hrišćanstvu gde se očekuje vaskrsenje tela; a nema ni u gnosticizmu gde je cilj bekstvo iz sveta, iz zamke arhonata i demijurga. Sve ovo jasno baca svetlo na New Age kao na religiju bez Boga. Dakle, ideja da posle smrti idemo u svet svetlosti nastaje kada se astralni fluid (Levi) pretvori u svet duhova (spiritizam), zatim u ravni svesti (teozofija), i konačno u vibraciju svetlosti (New Age). 

Povodom sumnji i zapitanosti u pogledu realističnosti astralnog iskustva, ne bih rekao da postoje validni i neupitni empirijski dokazi da astralno svetlo postoji kao objektivna, fizička stvarnost. U okviru nauke ne postoji nijedna potvrđena metoda da se astralna ravan, astralna svetlost ili astralna tela posmatraju ili mere izvan subjektivnog iskustva ili neurobioloških fenomena. U parapsihološkim studijama i kod pojmova poput astralne projekcije ljudi navode subjektivna iskustva, ali kako to dokazati objektivnim eksperimentom? Neki ljudi tvrde da su dokazali astralno iskustvo kao takvo, ali tome se uvek može prigovoriti da to ukazuje na neobično, vančulno ili čudesno iskustvo, odnosno na ispoljavanje nekakvog neuobičajenog ili nedokučivog fenomena, ali to još uvek nije dokaz da su uvrežena shvatanja o astralu tačna. 

U klasičnoj formi (Levi - Papus - Zlatna zora - Kroli - Sper - New Age) shvatanja o astralu mogu se svesti na jednačinu: imaginacija (i) i volja (v) via astralno svetlo (a) jeste kondenzacija u materiji (c); i + v → a = c. Ova astralna jednačina podrazumeva postojanje međusloja između psihe i sveta (zapravo astral), kauzalnu propustljivost između tog sloja i materije, i kreativnu moć svesti da u taj sloj utiskuje obrasce. To je zapravo neoplatonički model emanacije, preokrenut u magijski voluntarizam: nije Bog, Logos ili Nus taj koji emituje forme, već ljudska volja. Ova ideja nije antička u svom modernom obliku već nastaje iz tri pogrešno spojene tradicije: 

I) Neoplatonizam - svet emanira iz Jednog sledeći put Nus - psiha - fizički svet, ali ništa ne ide unazad po volji pojedinca, dok okultizam preokreće smer u čovek - astral - fizički svet. 

II) Renesansni hermetizam - postoji spiritus mundi, kosmički medijum, ali mag deluje usaglašavanjem, ne nametanjem. Kod Levija se to menja pa spiritus mundi postaje plastičan medijum kojim se upravlja.

III) Mesmerizam i XIX vek - „fluide“, eter, magnetizam Levi preinačava u astralno svetlo. 

To je pseudo-fizička metafizika, koja zvuči kao nauka, ali nema njenu proverljivost. Ovaj sistem izgleda uverljivo jer je epistemološki zatvoren. Tu postoji mehanizam samopotvrđivanja: namena se formuliše, dešava se neki događaj (neizbežno, jer se uvek nešto dešava), i potom se vrši retroaktivno tumačenje u stilu „to je manifestacija mog rada.“ Ovaj metod koristi selektivnu pažnju, naknadno pripisivanje uzroka, simboličku elastičnost (šta god da se desi,  može se protumačiti), čime se tvori jedan hermeneutički krug bez izlaza. Kod ranijeg spiritizma i okultizma težilo se fizičkoj manifestaciji (ektoplazma, levitacije, materijalizacije), koje su kasnije sistematski razotkrivene kao prevare. Pošto je to propalo, težište se pomerilo na psihološko–simboličku potvrdu (sinhronicitet). To je mnogo sigurnije, jer nema falsifikata, nema eksperimenta, i nema nezavisnog posmatrača. Da se razumemo, ne kažem da je spiritizam potpuna prevara i da je svaki neobjašnjivi fenomen u njemu oblik nekakve manipulacije ili sugestije. Za moj svetonazor, duhovi, ili bestelesni entiteti su stvarni, ali ono što nije stvarno jeste astral kao njihovo prirodno stanište. Imajmo na umu da mi nije namera da negiram iskustva i fenomene, već ključ njihovog tumačenja. 

Povodom problema astrala javlja se ključna greška u pretpostavci da imaginacija ima uzročni status u ontološkom poretku sveta. U tradicionalnim religijama imaginacija je recepcijska, ne kreativna, ona prima, ne emituje formu koja ima stvarno postojanje. Okultizam pravi kopernikanski obrt pa tako pojedinačna ljudska svest postaje kosmički uzrok. U tradicionalnim religijskim teurgijama smer uzročnosti je odozgo nadole. Čovek ne proizvodi božansku silu, već se usaglašava sa njom. Uloga rituala u tom smislu nije da „menja realnost“, već da već čisti, otvara i posvećuje subjekt da bi božanska sila mogla da deluje. Teurgista ne zapoveda bogovima, već on biva upotrebljen. Tu je metafizička logika takva da je uzrok božanska volja, dok je čovek tu posrednik. Kod Jambliha bog deluje, a ne čovek; čovek samo stupa u poredak božanskog. U hrišćanstvu je ne moja volja, nego Tvoja. U hermetičkoj magiji (renesansni model) srednji kosmički medijum (spiritus mundi), nije prazan, nije neutralan i nije pasivna supstanca. Mag deluje usaglašavanjem sa kosmičkim ritmovima, ne nametanjem. U svemu tome uloga imaginacije je da bude organ primanja, percepcije, a ne sredstvo prouzrokovanja procesa i događaja. Dakle, imaginacija prima oblike koji već postoje u kosmičkom redu. Uzrok je vazda kosmički logos dok je mag poput kakvog rezonatora, jer kako kaže Fičino mag deluje kao muzičar koji podešava instrument, ne kao kompozitor kosmosa. Sva magija se nalazi upravo u tom štelovanju instrumenta, da on proizvede upravo onaj zvuk koji nama odgovara.

U modernom okultnom shvatanju smer uzročnosti je odozdo nagore, čime čovek postaje primarni uzrok. U tom poretku shvatanja astral je neutralna, plastična i pasivna supstanca koju oblikuje volja, dok je imaginacija kreativni uzrok stvarnosti. To je kopija božanske moći, ali bez transcendencije. Metafizička logika u tom smislu kao uzrok postavlja volju subjekta dok su događaji i fenomeni proizvod njegove imaginacije. U konačnom sažimanju, teurgija traži da se čovek uzdigne ka Bogu; hermetička magija traži da se čovek usaglasi sa kosmosom; moderni okultizam traži da se kosmos povinuje čoveku.

Neko bi se mogao zapitati kako onda uopšte deluje simpatetička magija ili telepatija ukoliko iz jednačine izbacimo astral? U pokušaju formulisanja takve vrste objašnjenja krenuo bih od antike na ovamo. Naime, kod antičkih i srednjovekovnih autora (Aristotel, Al-Kindi, Avicena, Fičino) ne postoji „astralna supstanca“, već kosmička relacijska struktura u kojoj stvari deluju jedna na drugu po srodnosti oblika. Tu nemamo medijum kao supstanca, već red odnosa. Kod Al-Kindija, recimo, zvezde ne šalju „energiju“ u modernom smislu, već formalne uticaje (species), koji deluju kroz konfiguraciju odnosa u svetu. To je korelacija na nivou bića, a ne eterični fluid. Kod Aristotela, delovanje se ne prenosi „kroz medijum“ kao stvar, već kroz aktualizaciju potencije u drugom biću, odnosno, ne putuje „nešto“, već se nešto budi. Fičino, istina, pominje spiritus, ali ne u svojstvu fizičkog fluida, nego kao kao granicu između psihičkog i kosmičkog reda. On opisuje psihokosmičku rezonancu, ne „energiju“. 

U skladu sa prethodno rečenim, umovi nisu izolovane monade, nego mesta presecanja u jednom poretku značenja. Tako bismo na telepatiju mogli gledati ne kao na nekakav prenos, nego kao na istovremenu aktualizaciju istog oblika u dva uma. Dakle, to nije nekakav „signal“, nego korelacija, kao što recimo dva sata pokazuju isto vreme jer su u istom sistemu, a ne šalju poruke jedan drugom kako bi postigli konsenzus o tačnom vremenu. Povodom ove teme, platonizam i neoplatonizam bi rekli da je na delu noetički red (svet oblika), a pojedinačni umovi su lokalne participacije u njemu. Svet je, stoga, mreža formalnih i noetičkih odnosa, a ne zbir izolovanih supstanci. Tako bi telepatija mogla biti protumačena kao deljenje istog noetičkog obrasca. To nije „polje“ u fizičkom (ili para-fizičkom) smislu, već transindividualna inteligibilna struktura. 

I konačno, u savremenoj filozofiji svesti ona nije zatvorena u lobanji nego je intencionalno otvorena struktura. U tu svrhu pretpostavljamo jedno kosmičko polje svesti, a pojedinačne svesti su lokalne modifikacije i ograničenja tog polja. To ima svoju paralelu sa starom metafizikom, gde spram jednog polja svesti imamo Nus i Animu Mundi, lokalna, odnosno pojedinačna svest je učestvovanje u Nusu, dok je korelacija svesti tradicionalno shvaćena sympatheia, a što čini temelj tzv simpatetičke magije. Dakle, ovde ne postoji medijum između umova jer svi jesu u istom polju.

Stoga bi telepatiju mogli objasniti kao ekstremni slučaj inter-subjektivne korespondencije, gde se sadržaj „prepoznaje“, a ne prenosi se, ne putuje iz jednog u drugi mozak. Ipak, mnogim ljudima, posebno u okultnom svetu, i dalje je lakše da pojave tumače kroz prizmu astralnog prenosnika, koji ponekad i nije samo prenosnik nego i poseban svet za sebe, pod-univerzum, astralni svet itd.