Saturday, May 26, 2018

Helfajer klub


Napomena za one koji nisu u stanju da razluče imaginarno od stvarnog: ovaj tekst je u potpunosti proizvod mašte pisca. Opisani događaji su izmišljeni a pogledi na svet sasvim subjektivni. U tom smislu priču "Helfajer klub" treba čitati isključivo kao fiktivno literarno delo.

When Britain first, at Heaven's command
Arose from out the azure main;
This was the charter of the land,
And guardian angels sang this strain:
"Rule, Britannia! rule the waves:
"Britons never will be slaves."
Rule Britannia
Kao dete već sam dosta znao o svetu. Rano sam stekao predstave o kosmosu, planeti Zemlji, državama, politici pa i onome što se zove istorijska perspektiva. Sa pet godina znao sam pobrojati planete sunčevog sistema i njihove osnovne osobine, države Evrope i njihove glavne gradove, snalazio sam se na mapi sveta, znao sam da pokažem gde je šta. Iako nisam znao da čitam umeo sam da tumačim simbole, geografske karte, ilustracije na stranicama obrazovnih knjiga i dečjih enciklopedija, bogove, uniforme raznih vojski. Umeo sam da razlikujem stare Grke od Rimljana, Egipćane od Persijanaca, vojnike Vermahta od pripadnika Crvene armije, Napoleonovu vojsku od Rusa, američke pobunjenike od britanskih crvenih mundira itd. Upravo su ovi poslednji na mene ostavljali poseban utisak. Od malih nogu bio sam veliki anglofil. Obožavao sam Engleze i Veliku Britaniju. Moj stariji rođak pokazao mi je na karti sveta gde je Britanija i rekao kako su oni imali carstvo u kome sunce nikada ne zalazi. Pokazivao mi je knjige sa slikama tih čuvenih crvenih mundira kako vojuju na svim stranama sveta, pa britanske vojnike u oba svetska rata sa njihovim karakterističnim šlemovima, slike kraljevske ratne mornarice, aviona, čuvenih vojskovođa. Desilo se i to da je moja tetka u tim danima počela da se zabavlja sa jednim Englezom koji je kao gasni inženjer radio u termoelektrani Obilić kod Prištine. Tetka se ubrzo udala za njega, teču Hemfrija, i otišla te ubrzo postala čuvena „tetka iz Engleske“. Svake godine bi tetka i teča dolazili i donosili poklone. Bio sam zadivljen svime što su oni donosili: igračke, figurice vojnika, makete tenkova i aviona, engleske čokolade i bombone, garderobu itd. Sve englesko bilo mi je mnogo bolje i draže od domaćeg, jer je bilo nekako specijalno, lepše obrađeno, ukusnije. Imajući sve to u vidu te u sprezi sa mojom razvijenom istorijskom perspektivom, počeo sam da obožavam Englesku, Britaniju, engleštinu i da ih smatram nekim boljim ljudima, višom vrstom. Kod Engleza je sve bolje, oni su bolji, čitavom svetu nametnuli su svoj jezik, bezmalo su u svaki kutak planete zavirili. Svet bi trebalo da im bude zahvalan zato što su ga otrgli od divljaštva i uzdigli na civilizacijski nivo. Tako sam mislio tada. Iskreno sam verovao da je anglosaksonski svet vrhunac čovečanstva i najviša civilizacija koja je ikada postojala. Divio sam se Anglosaksoncima kao što sam se divio i starim Rimljanima. Sve izvan okrilja antičkog Rima ili moderne Britanije jeste u duši varvarsko te bi zato – radi svog istorijskog razvoja, trebalo da bude zahvalno jer je engleska čizma kročila na njihovo tlo.

Bili su mi smešni recimo Francuzi, u mojim očima veliki gubitnici poput Nemaca ili recimo karikaturalnih Italijana, jer nisu imali tu englesku superiornost. Recimo, bilo mi je neshvatljivo kako je uopšte bilo moguće da se desi ta francuska revolucija. Pa kako su ti glupi Francuzi mogli da zbace svog kralja dok su recimo Britanci ljubomorno čuvali i negovali svoje uzvišeno i berićetno kraljevstvo? Isto tako američka revolucija bila mi je posve neshvatljiva. Kako je bilo moguće da nisu osećali čast i zadovoljstvo da budu podanici britanske krune? Zar nije bilo bolje da su ostali u jedinstvu sa tako uzvišenom i moćnom državom i civilizacijom kakva je britanska? I kako to da su danas Australija, Novi Zeland i Kanada posebne države? I svi ti britanski Kelti, da im nije bilo Engleza oni bi još uvek bili divljaci. Englezi su ih uljudili, obrijali, ošišali, navukli im pantalone i od njih načinili pristojne ljude i korisne podanike krune. Danas svaki Škot, Irac ili Velšanin može ponosno da bude Englez. I kakva korist od nezavisne Irske, uostalom kao i od nezavisnih SAD? Šta bi svima njima falilo da su i danas svi oni zajedno deo jedne moćne anglosaksonske imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi? Pa zar ne govore svi oni istim jezikom? Spoznaja o tome jako me je pogodila. Intimno nisam mogao priznati nezavisnost bivših britanskih kolonija. I zašto je Britanija uopšte dopustila da sva ta nezahvalna gamad postane nezavisna? I kako je moguće da je tamo neki gologuzi nenasilni Gandi izvojevao nezavisnost Indije? Pa zar nije sudbina Indije, više od pola Afrike itd da budu deo jedne više civilizacije vođene elitnom britanskom gospodom nad kojima stoluje prosvećena kruna? Sve te bivše britanske kolonije sada tavore u bedi, tačno tamo gde su bili i pre nego što su dobili istorijsku privilegiju da budu deo britanskog carstva. I oni su to odbili! Nevidnici! Svi ti uobraženi otcepljeni kolonisti, domoroci, Indusi, Afrikanci, svi oni koji su umislili da su nekakve nacije, ne zaslužuju takvu civilizacijsku privilegiju koju im je pružila jedinstvena istorijska prilika da budu podanici jedne imperije kakva nikada pre nije postojala. Sama njihova težnja za oslobođenjem (!) izraz je njihovog primitivizma koji u suštini ne zaslužuje emancipatorsku britansku kolonijalnu upravu! Baš sam tako tada razmišljao, osećajući bes zbog toga što moje omiljeno carstvo više ne postoji. Međutim, kako sam rastao saznao sam da ima nešto što se zove Komonvelt, što okuplja bivše britanske kolonije, pa da postoji još mnogo toga čega je Britanija važan član te da je na neki način ona još uvek vrlo bitna u svetu i da potajnim mehanizmima i dalje kontroliše svoje bivše kolonije. Verovao sam da je na delu nekakva mimikrija britanske genijalnosti da na praktičniji način vlada ne trošeći više svoje resurse već to čini pameću.

U to vreme desio se tzv Folklandski rat kada sam mogao videti na delu moje miljenike. Veoma me je žestilo to što je tadašnje jugoslovensko javno mnjenje bilo naklonjeno Argentincima, pa čak i sva deca iz mog odeljenja. Uostalom, kakva je to država Argentina? To nije država nego bivša kolonija, izdajnici i nevidnici koji su umislili da im je bolje to što nisu posed španske krune nego su tako pokvareni ispružili svoje prljave kandže da dohvate britansku teritoriju. E pa ne može. Bio sam presrećan kada su ih Britanci isprašili. I onda je došlo vreme da konačno posetim Englesku. Za mene je to tada bilo poput hodočašća. Kao da odlazim u drugi svet, na drugu planetu, među britanske bogove. Pobogu, idem u London! Idem u kapitalizam! Idem u najbolji deo sveta!

Doverske stene belasale su se na podnevnom suncu dok sam feribotom, na liniji belgijski Ostende – Dover, lagano prilazio mojoj obećanoj zemlji. Bio je to pravi način da moja noga kroči na tu mitsku i nestvarnu zemlju mojih dečačkih snova. Konačno – Engleska, meseca juna, leta Gospodnjeg 1988! Pošto se moja tetka plašila vožnje avionom, dobri teča Hemfri je svake godine vozio na relaciji London – Priština i nazad. Nakon iscrpljujuće trodnevne vožnje kroz dobar deo Jugoslavije, pa kroz Austriju, Nemačku i Belgiju, konačno uđosmo u feribot koji nas je doveo do doverske luke. Tada mi nije bila potrebna viza, nego sam je automatski dobio na ulasku i to turističku šestomesečnu. Osećao sam se slavodobitno kao Viljem Osvajač kod Hejstingsa.

Tokom ta tri meseca koliko sam proveo u gostima kod tetke i teče moji pogledi na svet i na tu zemlju doživeli su korenit preobražaj. Sve što sam do tada verovao i mislio posve se izmenilo. Ta tri meseca bila su dovoljna da uvidim svu ispraznost mojih dotadašnjih shvatanja. Čitav moj britanski i anglocentrični svet se srušio u sudaru sa engleskom stvarnošću koja je razvejala sve moje iluzije suočivši me sa bednom istinom šta je Britanija danas. Ostalo je samo moje divljenje prema zemlji kakva možda nikada nije postojala, osim u mojoj mašti. Ostala je ona zanesenost drevnom prošlošću britanskih ostrva koje sam uz pomoć teče Hemfrija, tog velikog engleskog patriote konzervativnih nazora, otkrivao iz dana u dan obilazeći London, Vels, Kornvol, Kent, te sve one grofovije koje u svom nazivu sadrže reč seks. Međutim, kako su moja dotadašnja uverenja iščilela, rodila su se neka nova pod pritiskom sasvim nesvakidašnjih iskustava. Današnja Britanija, kao država i kao društvo, samo su privremena koprena koja se nadvila nad dubokim i drevnim tajnama ovog zapadnog ostrvlja. Te tajne netaknute traju i spram njih je svaka istorijska pojava, svaki trend vremena, poput marionete čije pokrete povlače duboke i skrivene sile sa one strane istorije i razuma.
Ključni događaj koji je protresao moje tadašnje nazore ne samo prema Velikoj Britaniji, nego i prema svetu u kome bitišem, dogodio se u drugoj polovini avgusta, gotovo pri samom kraju mog boravka tamo. Naime, pokojni otac teča Hemfrija bio je član jednog ekskluzivnog udruženja engleskih džentlmena pa je u skladu sa pestogodišnjom tradicijom tog društva, teča Hemfri, kao njegov jedini sin, nasledio članstvo u klubu. No kako teča Hemfri nije imao muških potomaka, a radi održanja jedne naočite ceremonije kluba, koja je takođe deo te polumilenarne tradicije, pripala mi je čast da kao deo porodice jednog uvaženog člana prisustvujem toj ceremoniji. Tako se desilo da me teča Hemfri povede da prisustvujem obredu koji se izvodi samo jednom u stotinu godina. Bio sam jako uzbuđen. Bio je to vrhunac mog, kako bih rekao, poengležnjenja, svojevrsna inicijacija u tajnu engleštinu, odnosno u tajnu same engleštine.  

Krenuli smo predveče. Vožnja je trajala oko sat vremena koliko nam je trebalo da se iščupamo iz zapadnog Londona i dođemo do starog gradića Ročestera u grofoviji Kent. Gradom je dominirala kula iz XI veka posađena na jednu blagu uzvisinu koju su opasivali stari zidovi. Sa vrha kule mogao se nadzirati dobar deo porečja reke Midvej sve do njenog ušća u Severno more, mesto Strud preko puta, sam grad Ročester, susedni Čatam i još neka mesta. Čitav taj istorijski kompleks pretvoren je u park i otvoren za posetioce, ali bi uveče kapije parka bile zatvarane. Stigli smo ispred velikih metalnih vrata parka oko dva sata nakon njegovog zatvaranja. Nakon što se malo prošetali istorijskim jezgrom Ročestera, došlo je vreme da se uputimo na zborno mesto, koje se zapravo nalazilo u pomenutom parku. Ispred kapije parka sačekala su nas dvojica krupnih i videlo se, dobro istreniranih momaka. Nakon kontrole i izgovaranja odgovarajućih lozinki propustili su nas. Iz pravca kule naišao je jedan sredovečni gospodin, pozdravio se sa nama i rekao da ga sledimo. Međutim, suprotno mojim očekivanjima nismo ušli u kulu nego kroz neugledna vratašca u jednoj pomoćnoj zgradici nalik ruini koja je takođe deo tog istorijskog kompleksa, ali je delovala kao da je njena prvobitna namera bila da se u njoj privežu konji. U dnu te prostorije nalazila su se jedna još manja vrata zaklonjena nekakvom tablom. Tu smo već morali da se sagnemo i krenemo kroz slabo osvetljeno stubište koje se spuštalo ka unutrašnjosti uzvisine na koju je bila nasađena istorijska kula. 
Kada smo najzad stigli ispred još jednih vrata, naš vodič se iznenada okrenuo i sa leve strane od vrata razgrnuo teške crvene zavese iza kojih su se nalazile police sa kutijama. Uzeo je dve kutije i naložio nam da skinemo sve sa sebe i stavimo i lepo posložimo. Za trenutak mi je bilo neprijatno, šta sada da se skidam u nekom mračnom hodniku pred nepoznatim čovekom, naposletku pred teča Hemfrijem! Međutim, teča Hemfri nije gubio vreme. Ćutke se skidao i pogledom mi naložio da učinim isto. Svukli smo se i složili odeću i obuću svako u svoju kutiju te predali nazad našem domaćinu. Istina, na um su mi padale svakakve pomisli. Možda je u pitanju nekakva ekskluzivna pederska žurka? Tada nisam znao za Helfajer klub, ali sam počeo da slutim nešto slično. Možda je moj teča neki pervertit i sada me vodi na orgije, ko zna šta će da mi rade! Zna li moja tetka kakav je teča i ko je zapravo on? Nije mi bilo svejedno, pa ipak bio sam veoma radoznao, a i nisam želeo da ispadnem slabić, sada kada sam stigao do ovde. 

Domaćin nam je otvorio vrata i nas dvojica uđosmo u jednu omanju prostoriju gde nas je čekao čovek odeven u nekakvu smešnu starinsku gospodsku nošnju, poput onih iz XVI veka. Prigušena rasveta odavala je masivno prisustvo crvene boje u sobi, velike crvene zavese, crven tepih, retki komadi starinskog nameštaja presvučeni u crveno. Starinski gospodin je prišao teča Hemfriju, ritualno se rukovao sa njim, razmenivši nekakve fraze na latinskom. Zatim je prišao meni, pogledao me i potom se obratio teča Hemfriju, takođe na latinskom, na šta mu je ovaj odgovorio, na latinskom, podrazumeva se. Starinski gospodin je potom otvorio ladicu na starom stolu koji je dominirao ovom prijemnom prostorijom i dao nam dve crvene lente koje smo odmah stavili na sebe. Malo nas je pogledao, razgrnuo teške zavese i rukom dao znak da prođemo.

Ušli smo u nekakav slabo osvetljeni hodnik i sledili strmo kružno kameno stepenište koje se uvijalo u kakve podrume o kojima nisam našao ništa u monografiji o ročesterskom zamku koju sam prošle noći prelistavao u teča Hemfrijevoj biblioteci. Ne znam koliko smo se spuštali. Silazili smo oprezno, polako i u potpunoj tišini. Izgubio sam pojam o tome koliko smo duboko sišli. Najednom, pred nama se otvorila jedna kao pregrađena prostorija, nalik onoj u kojoj nas je sačekao starinski gospodin, ali ova je bila zelena. Ovde nas niko nije čekao nego je teča Hemfri prišao masivnom stolu, uzeo manji drveni čekić i njime udario u sto tri puta. Teča Hemfriju očigledno nije bilo prvi put da posećuje ovo mesto, ali kako mi je pre polaska to naglasio, prvi put je dolazio u ročesterski zamak u ovom svojstvu. Rekao mi je da pripada nekakvom tajnom kraljevskom redu i da će me voditi na jednu retku i posebnu ceremoniju, jer smo sada kao svojta, pa njegovo članstvo u tom redu to tako nalaže kada određeni uslovi budu ispunjeni. Nije mi bilo sasvim jasno, jer je više govorio u natuknicama. No, ubrzo je na tečino obredno lupanje čekićem, odnekud iza zelene zavese dopirao odgovor u obliku zvuka trostrukog udaranja o drvo. To je očito bio znak i nas dvojica prođosmo kroz teške zavese.
O bože! Obrevši se u novom ambijentu umalo nisam prsnuo u smeh, sa teškom mukom se uzdržavši, jer ono što sam ugledao bilo je i više nego smešno. Video sam desetak golih starijih muškaraca i još toliko, takođe golih momčića u njihovom društvu, od kojih je eventualno jedan bio mojeg godišta dok su ostali bili mlađi. Zaista nisam znao šta da mislim. Pitao sam se, čemu ova maskarada, sva ova misterioznost radi tako neke trivijalne stvari kao što je zloupotreba mladih dečaka od strane sredovečnih čika? Nije mi bilo jasno, kako je moguće da se u savremenoj modernoj Engleskoj dešavaju ovako bizarne stvari? Pederastija u starinskom ambijentu! Ko sve ovo plaća? Pa ovi matori perverznjaci su uzurpirali čitavo jedno istorijsko zdanje kako bi obezbedili sebi zadovoljavajuću diskreciju za izvitoperene igrarije u stilu 120 dana sodome Markiza de Sada! Oh, kako sam se prevario. U tim trenucima šoka i preneraženosti nisam mogao ni naslutiti o čemu je zapravo ovde reč, te da je ono što je sledilo daleko prevazilazilo sve moje pretpostavke, slutnje i strahove o matoroj engleskoj gospodi koja se okuplja na nekom homoseksualno-pedofilsko-incestuoznom svingeraju. Pa zar je ovo taj mitski događaj koji se dešava jednom u pola milenijuma?

Moja strahovanja seksualne prirode ubrzo je razvejao starinski gospodin iz crvenog predsoblja koji se odnekud iznenada pojavio i furiozno ušetao među zvanice, davši rukom nekakav znak. Tada sam primetio da čitava prostorija podseća na podijum sa odeljenim prostorom sa strane obeleženim jakim stubovima. Svod je bio visok do tri metra, a sama soba bila je poveća, nisam mogao tačno odrediti dimenzije, ali nas dvadeset i nešto prisutnih imali smo priličnu komociju. Stajali smo polukružno, poređani po rubovima prostorije, nasuprot starinskom gospodinu koji je stajao u sredini. Nije bilo nikakvog nameštaja, osim jednog stola koji je bio postavljen iza leđa majstora ceremonije. Šta sada? Pitao sam se, dok su se trenuci otezali u napetoj tišini polutame ove nadrealne ljudske konstelacije. U jednom trenutku majstor ceremonije dao je znak rukom i svi dečaci iskoračiše na oko pola metra ispred svojih mentora, rođaka, šta već. I ja učinih isto. Majstor je prišao svakom od nas i poput kakvog narednika, izazivački i nesnosno se zagledavao i unosio u naša lica. Nakon dva takva kruga, majstor se vrati na početnu poziciju, i opet dade rukom neki znak. Teča Hemfri mi rukom pokaza da sledim prvog dečaka, koji se poređaše u kolonu i disciplinovano krenuše za majstorom ka vratima koje sam tek tada primetio a koja su vodila dublje ka nestvarnim dubinama ovog kompleksa. Kako sam tada počeo da shvatam, čitava ova mreža hodnika i odaja očito je mnogo drevnija od one srednjevekovne građevine koja je dominirala spoljašnjošću i služila da sakrije ono što leži ispod. 

I da skratim priču, a i bilo je za očekivati šta se tamo desilo, naravno da su nas naguzili. Držali su nas u tom kazamatu nedelju dana i raspametili nam čakre na neopisive načine. Tu vrstu zlostavljanja u životu nikome ne bih poželeo, a jedan momčić, nesretan, nije preživeo, pa su ga trećeg dana izneli. Jedan žilaviji dečko i moja malenkost praktično smo izdržali do kraja, ali nakon toga ja više nisam bio svoj i moj um se godinama borio da nakon svega očuva svoju celovitost. Kasnije sam shvatio da je smisao ovog mučenja, čije ću detalje ovde ipak preskočiti, svojevrsna selekcija unutar selekcije, za određene svrhe, zadatke i misije u interesu same elite moći u Britaniji. Razaslati smo svaki na svoju stranu, u susret projektovanoj sudbini. Neko je postao obaveštajac, neko elitna muška prostitutka, neko je otišao u politiku, neko u umetnike ili u akademski svet, neko u novinare, a neko u kakav moćan upravni odbor. Šta je mene zapalo otkrio sam tek kasnije. 

"Sada si član Reda." Besedio je teča Hemfri, nadnevši mi se nad glavom, dok sam ležao na drevnom podu ročesterskog Helfajer kluba, izmožden, povređenog tela i psihe. "Taj Red nema ime i zapravo ne postoji, što ne umanjuje njegov značaj u građenju poznate nam i nepoznate istorije. Ipak, Red i nije da ne postoji, a kada postoji, to čini samo u glavi jedne osobe. Kada napusti tu osobu, preseljava se u drugu, noseći sa sobom i dušu svog pređašnjeg domaćina. To je poput mentalnog virusa nesvakidašnje šizofrenije koji se prenosi sa jednog čoveka na drugog, a ponekad može zahvatiti i kakvu životinju. I tako tokom vekova, da bi sada bio ovde, iz ko zna kojih dubina vremena..." 

Izgubio sam svest ne dočekavši da čujem ostatak. I dalje nisam siguran da li je ono što je usledilo bio san ili se stvarno dešavalo, tek sećam se da me je teča Hemfri u jednom trenutku uveo u jednu veliku sobu, nalik onima iz Bakingemske palate koje sam imao prilike videti u turističkom obilasku. Čitavo ovo sećanje ne bih mogao da smestim u neki jasno omeđeni vremenski okvir, niti se sećam načina kako smo se teča Hemfri i ja uopšte tamo obreli. Sećanje me vodi do trenutka kada sam stajao u sred jedne poveće sobe, očigledno kraljevskog stila. Teča Hemfri je stajao pored mene, držeći me pod miškom. U tišini smo stajali i buljili u velika bela zatvorena vrata, kao da smo očekivali nekakav poziv ili znak. Ne znam koliko smo dugo ćutke stajali tako, kada se najednom vrata otvoriše i u prostoriju uđe princ Filip, vojvoda od Edinburga lično! Tada sam znao da je moja sudbina uzela obličje uvaženog princa te da moj put nije put belih oblaka poput ostalih dečaka iz ročesterskog kluba, već da je za mene spremljeno nešto izuzetno. Princ Filip me je posmatrao sa čudnim žarom u očima. Pomislih, neće valjda sada i ovaj da se iživljava nad mojom malenkošću poput onog lažnog Frensisa Bejkona iz ročesterske crvene sobe, ali ta moja strahovanja ubrzo je razvejalo nešto mnogo užasnije, nešto što je iz temelja prodrmalo celo moje ionako već prodrmano biće.
Najednom teče Hemfrija više nije bilo, već sam uhvatio sebe kako sledim princa Filipa niz poduži hodnik. Na kraju hodnika, princ je zastao, okrenuo se prema meni i rukom mi dao znak da uđem u jedno predsoblje, koje je, za divno čudo, ali ipak ne i iznenađujuće, bilo potpuno u crvenoj boji. Posadio me je na stoličicu bez naslona i rekao da se ne pomeram te da će sada u prostoriju uči lično, u to vreme još živa ali vremešna, Elizabeth Angela Marguerite Bowes-Lyon, supruga kralja Džordža VI, kraljica-majka Elizabete II i tašta princa Filipa, da me vidi. Naglasio je još jednom da ne ustajem dok mi ona to izričito ne zapovedi, niti da je gledam u oči, nego samo pravo ispred sebe. Zatim se sklonio u stranu a iza teških zavesa napokon se ukaza kraljica-majka, princeza Margareta i poslednja carica Indije! Kao da sam začuo zvuk hiljadu apokaliptičkih truba i samo što se nisam srušio. Krajičkom oka pomno sam posmatrao princezino kretanje. Napravila je tri kruga oko mene, krećući se graciozno i energično, krajnje mladalački. Onda je stala nasuprot mene dok je princ Filip stao iza i rukama mi uhvatio glavu, čvrsto me stisnuvši. Njegovi snažni palci pritisli su sam vrh moje lobanje i meni se blago zavrtelo u glavi. Dok sam se borio sa tim utiscima, na ivici bola, držeći se rukama za stolicu da ne padnem, nisam primetio da se vremešna princeza skinula i počela polako da mi se približava. Strgnula mi je košulju i privila glavu na moje grudi. Osetio sam ugriz u tom predelu praćeno halapljivim ćapćanjem princeze koja je sisala moju krv. Sve vreme princ Filip mi je pritiskao teme tako da se nisam mogao pomeriti, niti spustiti pogled da bolje vidim šta se tu dešava. Gledao sam pravo dok sam perifernim vidom osmatrao kako moju životnu silu isisava princeza čije se telo neprirodno grčilo. Osetio sam temeljnu jezu celim svojim telom, ali bio sam posve paralisan i nemoćan. 

Nakon nekoliko trenutaka kraljica-majka se udaljila i otišla iza zavese. Primetio sam da je bila posve gola. Bio sam srećan što sam i dalje živ i što sam belasanje princezine nagote samo ovlaš dodirnuo krajičkom oka. Onda mi je princ Filip naložio da i dalje ostanem u tom položaju i šapnuo mi da ma šta čuo i pomislo da se dešava, nikako ne smem ustati, ukoliko mi je život mio. Zatim je u sobu ušao još jedan momak i u pratnji princa Filipa uputio se u prostor iza zavese. Sedeo sam tako sređujući utiske, ali uvek pripravan na svako moguće iznenađenje. Više nisam imao snage da pretpostavljam šta bi sledeće moglo biti na redu i kakva je svrha, jednostavno sam se prepustio uzdajući se u moju nevidljivu srećnu zvezdu ili anđela čuvara. Ubrzo, začuo sam nekakvo životinjsko krkljanje koje se sve više pojačavalo. Zatim je usledio jeziv urlik očigledno ljudskog porekla, što me je navelo da sasvim razumno pretpostavim da je princeza preterala sa orgijastičnom ekscentričnošću i usmrtila nesretnog mladića. Ipak, pomislih, bolje on nego ja, osim ukoliko se matora veštica ne predomisli. U tom slučaju uštogljeni princ Filip nije mi neka uzdanica. Krkljanje se pretvorilo u režanje kakve zveri od čega mi se ledila krv. Umalo se nisam onesvestio od straha, kada se naprasno sve smirilo. Čulo se samo nekakvo lepljivo trganje, kao kada zmija menja svoju košuljicu, a onda je i to zamuklo. Napeta tišina trajala je oko minut, kada sam spazio meškoljenje zavese. Umalo nisam vrisnuo od panike, ali me je za stolicu prikovalo upozorenje princa Filipa i rekoh, hajde da ostanem pa šta mi bog da! 

I kada sam konačno skupio hrabrost da se odvažno suočim sa bilo čime što bi moglo da iskoči iza zavese, pred mene istrča slatka mala riđokosa pegava devojčica. Smešila mi se i pohitala da me zagrli. Bila je prekrivena nekakvom lepljivom sluzi. Sela mi je u krilo i ponovo sisala iz one rane koju mi je napravila kraljica-majka. Međutim, tada sam spoznao smisao svega ovog. Devojčica je ćapćala moju krv na isti način i u istom ritmu kao i njena stara prethodnica. Odmah sam znao da je to ona, jedna te ista, kraljica-majka, preobražena, podmlađena. I zaista, teča Hemfri je bio u pravu. Ovakvi događaji se dešavaju jednom u petsto godina, ali petovekovni Red u koji sam primljen, samo je maska jedne dublje loze. Moja uloga u svemu tome bila je da budem krvna dojilja preobražaja kraljice-majke. Nisam tada baš sasvim razumeo prirodu tog ciklusa, ali bilo je neophodno da starica proždere mladića i da se posveti krvlju drugog, koji je imao ulogu svedoka te u svojstvu člana reda krvne dojilje, učestvuje u osiguranju trajanje vlasti kraljeva zemlje. 

Bio sam zaista srećan, kao nikada u životu. Konačno sam spoznao sopstvenu svrhu. Princ Filip i mala buduća kraljica-majka neke Elizabete koja će tek doći, stajali su držeći se za ruke i gledali u mene sa neverovatnom nežnošću i ljubavlju. Nikada u životu nisam oseto takvu nežnost i takvu ljubav. Osetio sam organsku i neraskidivu povezanost sa britanskom kraljevskom porodicom i onom većom porodicom iza nje čiji su oni samo jedan od izdanaka. Princ i kraljica-majka stajali su poput bogova, dok je teča Hemfri dolazio po mene. Na kraju, princ Filip mi je tiho rekao: "Mi nikada ne umiremo, već samo menjamo oblik postojanja."

"Britanija, to je drevno ratno ostrvo bogova krvi."
Teča Hemfri