Friday, May 15, 2020

Astralna projekcija i izlazak iz tela (autor Dorijan Nuaj)

Antonio Turok
Iskusniji okultisti prave jasnu razliku između astralne projekcije i tzv vantelesnog iskustva (tj onog što pogrešno nazivaju vantelesnim iskustvom). To nije ista stvar iako i jedno i drugo iskustvo mogu nastati spontano. Sa tačke gledišta iskustva neki su to dobro objasnili, ali do sada nisam video zadovoljavajuće tehničko objašnjenje pa ću pokušati to da pojasnim. Astralna projekcija nipošto nije, kako se to popularno tumači, odvajanje duše od tela. Takođe, to nije ni vantelesno iskustvo. Duša se nikada, ni pod kojim uslovima, ne odvaja od tela, jer bi to bilo fatalno. Na stranu sada šta je to duša. Neću se ovde baviti time. Astralna projekcija je poput sna, oblik sanjanja u koji možemo ući svesno, vežbanjem, ili nam se može desiti sasvim spontano. Tu se ništa ne odvaja. Mi samo projektujemo svest u ambijent koji nije svojstven našem svakidašnjem i svakodnevnom iskustvu u tzv budnom stanju. Zapravo, imajući iskustvo astralne projekcije, mi dovlačimo određenu energiju (iz okolnog prostora ili ciljano sa nekog mesta) u domen naše pažnje gde naša svest stvara određeni ambijent. Tu je reč o kvazi ambijentu kakav bi realno mogao postojati na drugom nivou opažanja ili na nekom drugom mestu, prostor-vremenu, da se tako izrazim. Recimo, astralno ja mogu posetiti Algol ili Sirijus, imati komunikaciju sa žiteljima tog ambijenta, ali to ne znači da sam ja zaista tamo i otišao. Kastaneda bi rekao da sam samo razmenio energetska vlakna sa bićima algolijanskog sveta, uslovno rečeno. Niti sam ja tamo otišao, niti su oni došli do mene, jer je ambis između nas takve prirode i tog reda veličine, da je potrebno mnogo više energije i moći, da bi bilo koja strana premostila taj jaz i jednostavno se ovaplotila na mestu na kome izvorno nije manifestovana. To je jako zahtevno i bezmalo nemoguće. 

Lavkraft je u svojim pričama opisivao iskustvo zamene svesti između ljudskih i neljudskih bića sa drugog kraja univerzuma ili onih vremenski veoma udaljenih. Iako jako zanimljivo, čak je i to veoma upitno. Utisak da smo i zaista bili tamo je varljiv, s obzirom da tokom takvog dešavanja naša svest jednostavno konzumira memorijsku energiju sa drugog mesta i to pretvara u vlastito sećanje. Taj proces bih poredio sa razmenom radio poruka. Mi smo nešto videli, čuli i osetili iz sveta koji nije naš i obratno. To jeste komunikacija, ali nije nimalo nalik stvarnom boravku na takvoj lokaciji. 

Kada je u pitanju tzv vantelesno iskustvo, stvari stoje drugačije, jer bilo kakva neprijatnost astralne projekcije, odnosno iskustva astralnog putovanja, ne može se porediti sa traumatičnim iskustvom tzv izlaska iz tela iako o tome stvarno nije reč. Razlog tome je jednostavan, budući da to što nazivaju vantelesnim iskustvom nije ništa drugo do buđenje svesti energetskog dvojnika našeg bića. Sam po sebi taj doživljaj je zastrašujuć i veoma uznemirujuć jer je mnogo stvarniji od bilo kakvog lucidnog sna ili tzv astralne projekcije. Taj doživljaj je stvaran, ako ne i stvarniji od onog šta smatramo stvarnošću. Bezmalo je to svako iskusio kao iznenadnu provalu jakih i zastrašujućih zvukova, često praćenih jezivim prikazama i opažanjem neodređenih i zastrašujućih prizora. Rečju, horor. Ne zato što to iskustvo predstavlja horor po sebi već zato što je percepcija našeg energetskog dvojnika vezana za nama posve nepoznat ambijent. 
Bezmalo svako može posvedočiti dešavanje obamrlosti tela u trenucima između jave i sna. Čujemo zujanje, prasak, iznenadne jake zvukove, osećaj da nam telo bridi, osećamo ili jasno opažamo neko podmuklo i nedefinisano prisustvo, često čak i vidimo jezovite prikaze i ne možemo praktično učiniti ništa. Naše telo je paralisano. Ne možemo se pomerati, ne možemo puštati zvukove, niti možemo ustanoviti nekakav poredak dešavanja, a često zapadnemo i u paniku budući da smo sasvim van kontrole u jednom tajanstvenom i nekontrolisanom ambijentu. Ponekad imamo osećaj i da smo napadnuti te težimo da brže-bolje izađemo iz tog stanja, povratimo kontrolu, probudimo se ili utonemo nazad u prijatan san. Dakle, čak ni to stanje ne predstavlja izlazak iz tela, već osećamo privremenu slobodu onog našeg uspavanog dela. Možemo to uporediti sa iznenadnom provalom mogućnosti onih delova mozga koje nikada tokom života nismo u prilici da koristimo.

Neki se samnom ne bi složili. Odmah bi mi se suprotstavili argumentom, koji je i meni poznat, da su imali iskustvo izlaska iz tela. Naime, našli su se u situaciji, spontano ili voljno, da lebde iznad svog tela koje nepomično leži, da su bili u situaciji da normalno ustanu iz tela i odšetaju malo, dodirnu stvari u okolini, osete njihovu čvrstinu, miris, ukus, sasvim stvarno i neporecivo. Na žalost, moram ih razočarati, ta vrsta iskustva nije ovo o čemu govorim te nipošto ne predstavlja izlazak iz tela već oblik sna. Voljni i svesni oblik astralne projekcije ima takve prateće fenomene, ali to ni iz daleka nije haos percepcije dvojnika koja je u tim trenucima prevladala našim bićem i prepala našu svakodnevnu svest. Neke psihoaktivne supstance (ili meditativne tehnike) imaju za posledicu buđenje dvojničke pažnje koja se meša sa svešću svakodnevnice i sanjanja, što u konačnici izaziva konfuziju u umu. Ne možemo objasniti šta nam se dogodilo ili prihvatamo nama dopadljivo objašnjenje. Buđenje svesti dvojnika, odnosno ono što okultisti nazivaju vantelesnim iskustvom koje nedvosmisleno razlikuju od astralne projekcije, jeste doživljaj koji do temelja protresa čoveka. U tim trenucima mi smo izloženi nepoznatim i beskrajnim silama u nepoznatoj i nekontrolisanoj stvarnosti i to je ono što čini ključnu razliku između ova dva fenomena. Svako ko je to doživeo mogao je iskusiti nešto nalik pucanju kakve opne koja privremeno oslobađa naše nepoznate unutrašnje sadržaje u svetu saobraznom tim sadržajima. I pošto u tim trenucima i dalje posedujemo ostatke svakodnevne svesti, to posledično proizvodi paralizu. 
Max Klinger
Upravo je u manipulaciji svešću dvojnika sva magija, odnosno prava magija, koja je svetlosnu godinu daleko od onog šta inače smatramo magijom koju mnogi praktikuju. To je poput brčkanja u plićaku okeana magijskog univerzuma. Retko koje ljudsko biće poseduje kapacitete za plivanje, a kamo li za surfovanje ili otiskivanje na pučinu beskraja. I baš kada nam ta pučina jasno stavi do znanja tu perspektivu mi se prepadnemo i povučemo na obalu ili okrenemo leđa nastavljajući brčkanje u nama dobro poznatom i udobnom imaginacijskom plićaku prepunom koncepata, rituala i simbola. Mi jednostavno nemamo instrumenata za smelo otiskivanje na pučinu čije nam se horizonti upotpunosti razotkrivaju tek procesom umiranja, ali ni tada, kao ni za života, mi nismo kadri da učinimo bilo šta. Naravno, tu su uvek nama dragi egzotični prijatelji sa Algola ili Sirijusa, preko kojih ćemo kanalisati najnoviju kosmičku gnozu i poruke za uspavano čovečanstvo, ali i to ne dopire dalje od pomenutog brčkanja u plićaku, budući da smo opet na Zemlji a Algol i Sirijus su za nepremostivi ambis daleko od nas. Pa kakve su nam onda opcije? Ne bih znao. Ja nemam gotova rešenja, ali hajde za početak da ne pridajemo toliku važnost našim iskustvima, opredeljenjima, vrednostima, našem mišljenju i stavovima. Naposletku hajde da ne pridajemo toliku važnost nama samima, našim ličnostima, ovom svetu i svemu što mi jesmo. Hajde da razlučimo prirodu naših stremljenja i iskustava. Ukoliko prestanemo da se zamajavamo trivijalnostima, imamo neke šanse da uspostavimo osnovni red i mir u opštoj uzburkanosti naših sanja, htenja i mnjenja. Podvucimo crtu i vidimo gde smo. Za početak je i to nešto.

2 comments:

  1. neko objasnjenje tz djinas stanja ljudi koji su astralno otisli u na drugo mesto i posle povukli i telo tamo nestali ovde pojavili se tamo

    ReplyDelete
  2. Na žalost, ne bih znao ništa o tome pouzdano reći a što ne bi bila čista spekulacija.

    ReplyDelete