Paraliza sna, entiteti i egzorcizam

Antonio Turok

Izneo bih jednu sliku o položaju čoveka u univerzumu koja u mnogome podseća na onu iz filma Matriks, ali na jednom apstraktnijem nivou. Zamislite da smo mi poput nekakvih monada u mrežnoj rešetkastoj strukturi. Ne idemo nigde, niti se išta menja u našem okruženju. Kao monade mi emitujemo, ili izlučujemo ono što nazivamo bićem, a to biće, u interakciji sa drugim bićima, stvara posebnu stvarnost. Te monade, iako se posredstvom izlučenih oblika svesti povezanih sa ispoljenim bićima, nalaze u međusobnom kontaktu, i kao bića obitavaju u zajedničkom ambijentu, u suštini su razdvojene ambisom. Svaka monada je doslovno svet za sebe sa svim pratećim sadržajima, baš kao što ljudska bića svedena na baterije, kao što je to predstavljeno u filmu, iako dele zajednički svet i iskustvo, zapravo su međusobno izolovani. 

Mogli bismo spekulisati i da monade, kao izvori bića i svesti, mogu emitovati višestruke oblike svesti koji stvaraju višestruku stvarnost a što bi proizvelo brojne okvire našeg postojanja. Kada mehur svesti pukne, kada biće odumre, monada stvara novo. Taj proces nazivamo reinkarnacijom ili seljenjem duše, iako se praktično, shodno ovom modelu, ništa nigde ne seli, a ulogu pretpostavljene duše zapravo ima monada. Isto tako, imajmo na umu da pritom prethodno proizvedena svest netragom nestaje, odnosno, lagano se raspada u, hajde nazovimo to, astralnoj svetlosti, koju bismo u odnosu na postavku iz Matriksa, mogli porediti sa nekakvim meta-programom koji određuje osnovne parametre stvarnosti. Jednom izlučena svest se u prvoj fazi umiranja proširuje a zatim fragmentira, te postaje plen raznih astralnih larvalnih oblika, odnosno bića, entiteta ili pseudobića, koja ostatke svesti prikupljaju u nastojanju da stvore nekakvu svest za sebe. 

Izvan ovako opisanog matriksa stvarnosti ne postoji prostor-vreme, nema više stvarnosti, pa je otud nebitno kada se i gde nešto dešava. Prostor-vreme je izlučevina monada u koju se smešta svest. Zato je ispravno reći da je stvarnost proizvod naše svesti. U našoj svesti drugi su samo gosti. Svest je zbog opšte međupovezanosti svih monada beskrajna i nije linearna, i nije svaki sadržaj našeg mikrokosmosa u užem smislu naše. Neka bića komuniciraju sa nama tako što otvore svoju svest za našu pažnju i onda mi gledamo te slike koje su konfigurisane u skladu sa našim asocijativnim sklopom. Ali mi grešimo onda kada se poistovetimo sa vizijom umesto da komuniciramo sa njom.

Sada bih obratio pažnju na posebne goste naše svesti, koji i nisu baš sasvim gosti, a to su tzv entiteti. Povod mom promišljanju ove teme bila je jedna rasprava o fenomenu paralize sna koju su mnogi ljudi imali prilike da iskuse. Da se podsetimo, to je specifično stanje između jave i sna prilikom kojeg je čovek svestan ali ne može da se pomera niti da pusti glas, što je sve praćeno priviđanjima i nesvakidašnjim osetima, pa otud mnogi zapadnu u paniku. Ponekad se javi i osećaj da smo napadnuti od strane nekakvih zlokobnih prisustva. Načelno, povodom pojave paralize sna, reč je o entitetima koji teže da budu obuhvaćeni razumevanjem. Odmah ću se ograditi da ovo nije moja ideja. Kada mi je to izrekao neko čije mišljenje i iskustvo cenim, isprva sam se nasmejao, a onda je vreme pokazalo da je ta osoba bila u pravu. 

Entitete paralize u stanju sam da nanjušim dok su još mladi i neshvaćeni. Potom polako ulazimo u interakciju. Entiteti su autonomni ili poluautonomni elementi psihe, grubo govoreći. Ovde bih morao staviti ogradu kako ovakvo određenje ne opisuje pojavu na potpun način. Verovatno je čak i pogrešno, ali radi lakšeg razumevanja, entitete možemo shvatiti i u tom smislu. Komunikacija sa entitetima može biti dvojaka: na javi ili u snu. Na javi je složenije, sporije, dugotrajnije, ometa nas dnevna svest, naš ego, razum, zauzetost, neprestano rasipanje pažnje pa je stoga teže dobiti povratnu informaciju. Uz pomoć malo lucidnosti lakše ih je uočiti u snu, mada i to ima mana. 

Osobe, bića i pojave u snu tretiram kao agente podsvesti koji omogućavaju nesmetano funkcionisanje sna. Nije to moja definicija. Film Inception Kristofera Nolana, sa Leonardom DiKaprijem u glavnoj ulozi, upravo je odlična ilustracija fenomena agenata. Odmah da naglasim kako agent u filmu Inception nije isto kao i onaj u filmu Matriks. Za razliku od agenata, entiteti isprva deluju poput njih, ali vremenom, iz sna u san, počinju da se menjaju, evoluiraju, bivaju nametljivi, iziskuju posebnu pažnju, sve do trenutka kada njihova energija postane takva da izazove paralizu sna. Rad na njihovom neutralisanju obavlja se kroz dva kanala, u samom snu i na javi. U snu se sve svodi na to da im poklonimo određenu pažnju i time ih vratimo na status agenta. Dakle, potrebno je barem malo lucidnosti koja se stiče vežbom na javi, odnosno simuliranjem komunikacije sa entitetom kao da razgovaramo sa osobom. Najbolje je to obaviti uveče u krevetu. Ponekad je i to dovoljno, budući da vodi integrisanju entiteta u svest ili njegovom proterivanju, ali ponekad nije, zavisi od snage entiteta. Isto tako, nije nevažno naglasiti mišljenje mnogih okultista ili paraokultista da su entiteti uzroci i mnogih bolesti, posebno onih psihosomatskih, pa je poništavanje entiteta jednako isceljenju.

U skladu sa teorijom monada, u osnovi, entitet jeste deo nas, ali može predstavljati i naš unutrašnji psihički automat čije stvaranje i rast uzrokuje nekakav spoljašnji okidač, druga osoba, drugo biće ili životne okolnosti. Imajmo na umu da iako smo kao monade zatvoreni, odeljeni i učvršćeni u rešetkastoj strukturi, nismo izolovani od univerzuma. Naprotiv, kao kreacija naše imanentne monade, posve smo otvoreni, mada posedujemo izvrsne mehanizma odbrane. U tom smislu, entiteti nastaju kao nekakva naša reakcija na razne uzroke. Ponekad je entitet poput demona koji nas opseda a da to uistinu i nije demon po definiciji, ali takođe može biti u vezi sa demonom. Kada kažem „demon“ ne mislim na monadu neke druge vrste nego nekakvu frekvenciju, prisutnost, koja se može prostirati kroz svesti koje izlučuje veliki broj monada. Nazovimo takva prisustva Univerzum B. Upravo su takva ne-monadna energetsko-entitetska polja glavni uzročnici pojave tih entiteta. U praktičnom smislu to znači da neki u početku benigni entitet zaista može prizvati demona. 

Ponovimo još jednom ovo, ali u konkretnom primeru. Belfegor je demon. Prethodna rečenica je toliko samopodrazumevajuća da praktično nema nikakvog smisla jer nikakav Belfegor zapravo ne postoji. Tačnije, ne postoji na način na koji mi postojimo. U temelju naše svesti, našeg bića, jeste monada. Belfegor nije monada već je poput talasa te pripada Univerzumu B. Belfegor ne opaža monadu i ne zanima ga nikakva monada već plod koji monade izlučuju, a to je svest. Uprošćeno, maligni entitet je, u ovom slučaju, Belfegorov predstavnik u našoj svesti. Možda ovo zvuči jezovito ukoliko je neko toliko lenjog uma da shvati kako tokom paralize sna imamo posla lično sa Belfegorom, ali kako god imenovali okidač, u praktičnom smislu se ništa ne menja. Sličan efekat može proizvesti i neki uzrok za koji bismo mogli reći i da nam je prijateljski nastrojen. Ukoliko magijskim putem ispoljimo entitet do njegove vidljivosti ili opipljivosti, možemo ga nazvati kako god hoćemo, ali ako nad njime nemamo kontrolu, onda smo u mnogo većem problemu nego onda dok je entitet postojao samo kao paralizator sna ili kao nekakav strah, kompulsivnost, smetnja ili kompleks. 

I konačno, mi možemo, magijskim putem, koristeći našu moć vizuelizacije usmerenu na određeni način, da sami stvorimo entitet čija će svrha biti da preko njega kontaktiramo pojave Univerzuma B, bile one Belfegor ili arhanđel Mihajlo! Mi možemo u našoj psihi da kreiramo malog Belfegora, odnosno Mihajla, i da posredstvom te subpsihičke lutke, automata, opštimo sa pravim Belfegorom, tj. sa Mihajlom. Vremenom će prizvani anđeo ili demon obuhvatiti tu našu lutku, ući u nju i tako praktično ući u nas. Neki maligni stanovnici Univerzuma B to mogu uraditi i mimo naše volje tako što će naterati našu psihu da sama kreira entitet koji će njima poslužiti kao vrata za naše biće. I to se mahom dešava dok spavamo, jer smo tada otvoreniji. Obično se maligna infekcija dešava posredstvom onog dela našeg bića koje se u egipatskoj antropologiji naziva kaibitom, odnosno dvojnikom kojeg obično nismo ni svesni. Mnoge okultne škole, posebno one Puta Leve ruke rade na osvešćivanju, odnosno buđenju dvojnika, jer je kaibitskom aspektu psihe lakše da opšti sa onostranim.  

Ukoliko imamo posla sa uznemirujućim entitetom, postoje metodi sređivanja tog problema. Postoje mnoge škole učenja i ima raznih pojedinaca koji se bave time manje ili više uspešno. Međutim, neke entitete je izuzetno teško integrisati. Sva ta metodologija zasnovana je, prilično frojdovski, na osvešćivanju, što je zapravo isto ono što je meni rekla osoba koju sam malo pre pomenuo, da je reč o pojavama koje samo po sebi teže da budu shvaćene. Ko si ti? Odakle si došao? Koje si boje? Kakvog si oblika? Koje veličine? Gde se nalaziš u odnosu na moje telo? Šta hoćeš? Kako ti je ime? Po iskustvu jednog praktičara sa kojim sam povremeno sarađivao neko vreme, možemo se upravo na taj način, svesno, u stanju meditacije obratiti entitetu, odnosno onom autonomnom ili poluautonomnom delu naše (pod)svesti i nemojmo se iznenaditi ukoliko nakon nekoliko pokušaja dobijemo sasvim smislene i konkretne odgovore. Nazovimo to probijanjem leda. Nakon toga pozivamo entitet da se rasformira i vrati u glavni tok naše svesti. U mnogim slučajevima ovo je sasvim dovoljno, za neke ljude i neke entitete, ali postoje neki veoma tvrdokorni slučajevi koji iziskuju posve drugačiji tretman i tada govorimo o egzorcizmu. 

Egzorcizam je, po definiciji, isterivanje zlih duhova, demona, odnosno tvrdokornih i moćnih entiteta koji su gotovo preuzeli svest domaćina. To je krajnje rešenje kada zataji konvencionalna nauka ili njuejdž okultna parapsihologija. U samoj svojoj suštini egzorcizam je magija. Egzorcista je mag. I tu staju dometi moje eksperize. Međutim, mogu naglasiti ono što znam. Prilikom egzorcizma proterani entitet nikada ne odlazi u ništavilo ili u pakao, odnosno u nekakvu sferu svog pretpostavljenog prirodnog obitavališta. Naprotiv, takav entitet se prebacuje u novu svest, budući da su sve svesti međusobno povezane putem nekakvih struna. Razlog za to je jednostavan, entiteti ne postoje izvan svesti, a kad kažem svest ne mislim na svesnost u užem smislu, nego na celokupnost psihe. Entitet van svesti nije entitet nego beslovesna tvar, ono pomenuto polje koje se prostire i prožima veliki broj svesti. U tom smislu egzorcista nekog oslobađa, ali nikako ne može znati ko je sledeća žrtva entiteta kojeg je isterao iz neke svesti. U krajnjoj liniji, taj uporni maligni entitet može biti proteran u larvalni konglomerat ostataka raznih svesti, tzv nekros. Ovo važi za entitete koji su toliko snažni da ne mogu biti poništeni i integrisani u svest u kojoj su se pojavili. U krajnjoj liniji, neretko se dešava da isterivanje ne bude potpuno budući da u psihi ostaje nekakav otisak, odnosno jezgro nekadašnjeg entiteta kroz koji se proterane maligne sile ponovo mogu vratiti.