NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Neka žena bude opasana mačem preda mnom: neka krv teče u moje ime.Alister Kroli, Knjiga zakona, 3:11
Tumačeći doktrinu tarot karte
Prvosveštenik, na kojoj se, između ostalog, u Krolijevom špilu, nalazi
prikazana i žena sa mačem kako stoji ispred hijerofanta, umesto dvojice monaha
sa starijeg prikaza te karte, sam Kroli kaže da ta žena predstavlja Veneru
onakvu kakva je sada u novom eonu. U tom smislu žena više nije viđena kao puko
oruđe svog muškog pandana, već kao naoružana ratnica. Podsetimo se da je
sumerska boginja Inana, odnosno Ištar, bila boginja ljubavi, ali i rata, takođe
povezana sa Venerom. Po tome doba Vodolije podrazumeva žensko ovladavanje
mačem, što se u smislu njegovog magijskog simbolizma odnosi na element Vazduha,
na analitičku moć i znanje. Žena će, po novoj formuli magijskog delovanja,
ovladati znanjem. Žena od znanja je, tradicionalno uzev, čarobnica. Ona je
mudrost, čime se povlači paralela sa ženskim likovima u tarotu, Prvosveštenicom
i Caricom, koje predstavljaju Mesec i Veneru, mudrost i moć kao prerogative
Boginje. Ali, pitamo se, zar to žena u magijskom smislu nije oduvek bila? Sve
rečeno naravno ne znači kako će okončanjem doba Vodolije to biti prerogativi
svake žene, jer u uslovima masovnog prisustva ljudskog elementa na Zemlji i pri
represivnim društvenim odnosima, takva vizija ne može biti utemeljena. Da bi
imao znanje i moć, čovek mora obezbediti podršku prirode. Da bi obezbedio
podršku prirode, čovek mora biti prirodan, mora poštovati prirodu. U uslovima
neprirodnog i protivprirodnog masovnog društva svojevrsne idiokratije i
mediokritetstva, jedino šta je moguće ostvariti jeste dalja dekadencija i
otupljivanje ljudske intuicije te magijskih, stvaralačkih i spoznajnih moći.
Oto Vajninger je rekao kako apsolutna
žena nema Ja. Primer takve apsolutne žene je boginja Nuit koja se objavljuje u
„Knjizi zakona“. Ona je beskrajni ambis prostora i vremena u kojoj biva
aktuelizovan muški element oličen u principu krilate kugle Hadit. Ona je
beskonačni obod kruga, on je centar u krugu. To je idealna perspektiva formule
inicijacije, jer predstavlja okvir aktuelizacije solarnog, muškog principa. Tek
tada čovek postaje mikrokosmos, odnosno aktuelizuje sopstvenu mikrokosmičku
potenciju, bivajući genije. Svetlost dolazi od Nuit, tj Nut, koja, osim što je
bila poznata kao Raova ćerka, istovremeno i majka Sunca. Stvari možemo
posmatrati i kabalistički pa je tako svetlost na latinskom luks, a što se piše
kao LVX, odnosno: L = 50, V = 5, X = 10, čiji je zbir 65. Broj 65 je inverzija
Nuit, koja u „Knjizi zakona“ (1:24) izjavljuje: „Ja sam Nuit, i moja reč je
šest i pedeset.“ Nuit je 56: nun (50) + vav (6), dok je Had – 9: he (5) + dalet
(4). Zajedno, oni daju broj 65, što je broj imena Adonaj, odnosno alef (1) +
dalet (4) + nun (50) + jod (10). Brojevi 65 i 56 sastoje se od pentagrama i
heksagrama, tvoreći broj 11, koji je takođe broj Nuit (1:60 – „Moj broj je 11,
kao i brojevi svih koji su naši.“), ali i broj slova mistične reči kojoj se
daje na značaju u „Knjizi zakona“, a to je ABRAHADABRA (3:75: „Završetak reči
je Reč Abrahadabra“). Kada saberemo 56 i 65 dobijemo 121 čiji je kvadratni
koren upravo broj 11.
U magijskom smislu muškarci su prinuđeni
da se oslone na volju i razum, a žene raspolažu matericom koja je izvor velike
moći. Zato je žena veštica, ona je šakti. Žena snažnije oseća, njeno telo je
bolji senzor i bolje skladište moći nego telo muškarca. Stih naveden na početku
ovog poglavlja, ukazuje na marcijalni aspekt mesijanskog fenomena, koji će u
doba Vodolije biti u ženskom obliku. Po Kenetu Grantu, žena će voditi
pokretački sistem nastupajućeg eona. Grant tvrdi da će žena dostići svoj
vlastiti centar, nezavisno od uplitanja muškarca. Tako će ona biti sposobna da
inicira ne samo sebe, već i druge.
U knjizi „Prelazak čarobnjaka“,
Kastanedine sledbenice Taiše Abelar, ističe se da je osnovna svrha i sudbina
žena u tradicionalnom istorijskom poretku da hrane, štite i služe muškarcu.
Primarna funkcija seksualnog čina je razmnožavanje, a po navodima Taiše Abelar,
postoji i sekundarna, skrivena funkcija, koja obezbeđuje neprestani upliv
energije iz žena u muškarce, čime se održava u suštini sputavajući sistem
čovečanstva. Žene predstavljaju osnovu održanja ljudske vrste, kao i svake
pojedinačne kulture, zajednice, etničke grupe ili rase. Kako to objašnjava
Abelar, veliki deo njihove vitalne energije odlazi od njih, ne samo da bi
nosile plod, rađale i hranile svoje potomke, nego da bi takođe osigurale da
muškarac igra svoju ulogu u celom ovom procesu. Uzrok takvog stanja žena
Abelar, vidi u onome šta se na energetskom nivou dešava prilikom seksualnog
odnosa i zaključuje da su žene vaspitane tako da muškarci mogu lako da ih
zavedu, a da one i ne pomisle kako za njih polni odnos može da ima kao
posledicu odliv energije, a ne samo neželjenu trudnoću ili veneričnu infekciju.
Da stupa u seksualne odnose, osim biološkog imperativa, ženi nalaže i društvena
norma. Ta društvena norma a ne njihova biologija, žene gura u seks kojim one
bivaju potčinjene.
Na ovom mestu bih parafrazirao nekoliko
indikativnih iskaza iz knjige Taiše Abelar, koji bi mogli činiti okosnicu
jednog veoma radikalnog feminizma, ali koji navode na zanimljive misaone
tokove. Abelar kaže da današnje žene u svom revnosnom nastojanju da budu
ravnopravne, imitiraju muškarce. One poistovećuju seks i slobodu i ne
pomišljajući na to kako seks utiče na njihovo psihičko i emotivno stanje. To
što ona sama bira partnera nikako ne menja činjenicu da je ona jebana.
Poistovećivanje seksa i slobode je najveća ironija. Otupljivanje žena od strane
muškaraca je tako potpuno da su žene lišene energije i mašte koje su im
potrebne da se usmere ka istinskom uzroku svog ropstva. Želeti muškarca
seksualno ili se zaljubiti u muškarca, to su jedina dva izbora pružena
robovima. A sve što je ženama rečeno o ta dva izbora su samo izgovori koji ih
uvlače u saučesništvo i neznanje. Žena mora početi time što će sagoreti svoju
matericu, tvrdi Taiša Abelar. Žena ne sme biti plodno zemljište koje mora biti
oplođeno od strane muškarca, po božjoj zapovesti. U skladu sa rečenim žene su
još uvek robovi. Put njihovog oslobađanja nije politički i ideološki, čak ni
religijski, nego je magijski, ali to znači kako je taj put istovremeno
ekskluzivan. Naime, njime ne mogu biti oslobođene sve žene, ali neke mogu.
Kamil Palja je istakla da nikakva
promena u društvu ne može izmeniti prirodu, pa je otud upitan napor
prosvetiteljskih ideologija da učine upravo suprotno, a sve u nameri
oslobađanja žena. Pogledajmo šta kaže Palja:
„Seksualnost i erotika predstavljaju komplikovano preplitanje prirode i kulture. Feministkinje preterano uprošćavaju problem seksa kada ga svode na pitanje društvene konvencije: prilagodite društvo, eliminišite seksualne nejednakosti, raščistite seksualne uloge, i zavladaće sreća i spokojstvo. Ovde feminizam, kao i svi oslobodilački pokreti u poslednjih dve stotine godina, slede Rusoa. Društveni ugovor (1762) počinje rečima: „Čovek se rađa slobodan, a živi u lancima.“ Suprotstavljajući dobroćudnu romantičarsku prirodu iskvarenom društvu, Ruso je pokrenuo progresivistički pravac u kulturi devetnaestog veka, prema kojem je reforma društva bila način stvaranja raja na zemlji.“ Kamil Palja, Seksualne persone, Zepter Book World, Beograd 2002, str. 1-2.
Seksualno
oslobođenje je, kaže Palja, moderna zabluda, jer su ljudi životinje među kojima
vladaju, kao u čoporu, hijerarhijski i odnosi moći. Kako ona kaže: „Seks je
moć, mnogo mračnija nego što to feminizam želi da prizna.“ Čitajući Abelar i
Palju pomišljamo na neke drugačije puteve ženskog osvajanja slobode, puteve
koji nemaju svoje utemeljenje u modernom i racionalnom, prosvetiteljskom i
emancipatorskom, nego u drevnom i magijskom.
Alister Kroli, u komentaru na stih
„Knjige zakona“: „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.“, između ostalog kaže
da je muška zvezda izgrađena od sredine prema spolja, a ženska od obima prema
unutra te da je to ono što se podrazumeva pod onim da žena nema dušu. Tako se,
po Kroliju, objašnjava razlika između polova. Androgin bi u tom smislu mogao
biti pre simbol nameravanog stanja svesti a ne nekakve morfološke činjenice.
Povodom tematike seksualnosti i seksualne konverzije, za ovu priliku vredi
naglasiti stav Juliusa Evole iznet u knjizi „Metafizika seksa“, u poglavlju
Fizički pol i unutrašnji pol. On kaže kako pol, pre nego, i osim u telu,
postoji u duši. U određenoj meri, postoji i u samom duhu. Muškarac i žena su to
prvenstveno u nutrini, a tek onda po spoljašnosti. Primordijalno muško i žensko
svojstvo prožima i upija čitavo biće, vidljivo ili nevidljivo. Po Evoli, ako
postoje međunivoi polarizacije, to znači da spomenuto osnovno svojstvo
ispoljava čas veći čas manji intenzitet u zavisnosti od pojedinaca. On kaže da
bi trebalo posmatrati muškost i ženskost pre svega kao činjenice unutrašnjeg
reda, sve do tačke gde spoljni pol može da ne odgovara onom fizičkom. Dobro je
poznato da se muškarcem može biti u telu a da se to isto ne bude u duši i
suprotno. Po Evoli, polnost koja se javlja samo u fizičkim izrazima, koliko god
razvijena ona bila, na neki način je nedovršena i prazna polnost. Ko nije
muškarac u duhu i duši, nije uistinu muškarac, a isto važi i za ženu.
Kako sam već pomenuo, sumerska boginja
Inana, odnosno akadska Ištar, bila je boginja ljubavi i rata, upravljala je
životom i smrću. Mirča Elijade kaže da je ona u obliku Ištar barbata,
prikazivana kao hermafrodit (bradata Venera), čime su u punoj meri bile
iskazane njene moći. Tako vidimo povezanost ljubavi, tj srca i mača sa
planetarnom prirodom Venere. Ljubav se ističe kao jedan od osnovnih zakona kako
hrišćanstva tako i Krolijeve doktrine. Ta činjenica ukazuje na određeni
kontinuitet, bez obzira na vidljive razlike. Osnovne premise „Knjige zakona“
su: „Čini što ti je volja neka bude sav Zakon.“ (1:40); i „Ljubav je zakon,
ljubav pod voljom.“ (1:57). Dakle imamo trojstvo: Volja – Ljubav - Zakon.
Temeljne hrišćanske zapovesti su „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i
svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom mišlju svojom.“; „Ljubi
bližnjega svoga kao samoga sebe.“ (Luka 10:27). Isus Hrist svojim učenicima
poručuje: „Dajem vam novu zapovest, da ljubite jedan drugoga, kao što sam ja
vas ljubio, da i vi ljubite jedan drugoga.“ (Jovan 13:34). Ta ljubav potiče iz
obožavanja bogova, odnosno Boga. To je pre svega božanska ljubav, ljubav prema
božanskom i ljubav prema drugom ljudskom biću zbog božanskog u tom biću. Ta
ljubav je put oboženja i obožavanja čoveka, put čovekoljublja.
U vreme boginje Inane / Ištar stvari su
stajale drugačije. Boginja je bila ta koja je poklanjala ljubav svom odabraniku
među smrtnicima, te istu bezuslovno očekivala. O tome govori legenda o ljubavi
između boginje Inane i pastira Dumuzija. Ta apstraktna ljubav prema apstraktnom
i nevidljivom Bogu, potiče od ljubavi prema veoma konkretnoj Boginji koja se
mogla ovaplotiti u svakoj ženi ili je mogla manifestovati sebe kao ženu.
Elijade u „Raspravi o istoriji religija“ kaže da se može čak govoriti o androginizaciji
čoveka ljubavlju, jer u ljubavi svaki pol stiče ili usvaja odlike suprotnog
pola. Ta androginizacija u odnosu prema božanskom, zapravo vodi ka oboženju
onoga ko ljubi Boga. „Ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj
Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega.“ (Jovan 14:23). Dakle,
ko voli Hrista (Ljubav) i drži njegovu reč (Zakon), Otac i Sin će se nastaniti
kod njega, kada će ovaj spoznati svoju istinsku Volju. I tu otkrivamo trojstvo
Ljubav – Zakon – Volja, koje se u Krolijevoj doktrini izmestila u drugu tačku
gledišta.
U prvom poglavlju „Knjige zakona“,
boginja Nuit kaže: „Izađite, o deco, pod zvezde, i prihvatite svoje ispunjenje
u ljubavi.“ 1:12; „Jer ja sam razdvojena radi ljubavi, radi mogućnosti
sjedinjenja.“ 1:29; „Nema veze koja može sjediniti razdvojene osim ljubavi: sve
ostalo je prokletstvo“ 1:41. Dakle, sve mora biti utopljeno u ljubav, prožeto
ljubavlju, pošto je izvan ljubavi prokletstvo. Upravo svet u našem dobu
prepunom mržnje i prokletstva, kliče ljubavi. Slavi se ljubav, priziva, poziva
se, peva joj se, a ljubavi nigde nema. Ljubav našeg sveta je izmaštana, svedena
na biološko i materijalno. Ako je ljubav zakon, onda je naš svet prožet
bezakonjem, jer volje nigde nema. Bezvoljnost ljudskih bića stvorila je
zastrašujuće institucije i pretvorila ljudski svet u živi pakao: u stanje
stalnog rata. Rat je kapital i kapital je rat. Masa je rat i rat je masa. Nema
ljubavi bez volje, niti zakona bez ljubavi.
Po legendi Inana / Ištar je kao boginja
ljubavi i plodnosti, ali i kao ratnica, imala nameru da uništi smrt, što i
jeste osnovna intencija ljubavi da poništi ili nadiđe smrt. Ona je uradila
slično što i Hrist, spustivši se u Podzemlje, odnosno svet mrtvih, u nameri da
pobedi i osvoji kraljevstvo svoje sestre boginje smrti Ereškigal. Nije uspela u
tome jer je izgubila sve svoje moći koje su bile oličene u njenim predmetima
koje je tom prilikom imala na sebi. Ti predmeti su joj bili oduzimani od strane
stražara svakog nivoa podzemnog sveta na čija bi vrata ona zakucala, tako da je
pred svojom suparnicom izašla potpuno gola. Ti predmeti, odnosno Inanini velovi
su: kruna, plašt, minđuše, ogrlica, grudni nakit, pojas, narukvice i nanogice.
To je, dakle, sumerska predstava ljubavi, plodnosti i vojevanja u liku boginje
koja ponekad ima hermafroditska svojstva. Kao muško ona daje, kao žensko prima.
Demonska Ereškigal, kao njena suprotnost, zapravo je drugi kraj iste stvari.
Put do svetlosti, put do Inane, vodi kroz katakombe kraljevstva smrti.