Podrška

Ukoliko vrednujete moj rad to možete iskazati podrškom preko računa 360-0381638245750-08 ili paypal.me/DorijanNuaj

Wednesday, February 15, 2017

Žena opasana mačem

NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Neka žena bude opasana mačem preda mnom: neka krv teče u moje ime.
Alister Kroli, Knjiga zakona, 3:11
Tumačeći doktrinu tarot karte Prvosveštenik, na kojoj se, između ostalog, u Krolijevom špilu, nalazi prikazana i žena sa mačem kako stoji ispred hijerofanta, umesto dvojice monaha sa starijeg prikaza te karte, sam Kroli kaže da ta žena predstavlja Veneru onakvu kakva je sada u novom eonu. U tom smislu žena više nije viđena kao puko oruđe svog muškog pandana, već kao naoružana ratnica. Podsetimo se da je sumerska boginja Inana, odnosno Ištar, bila boginja ljubavi, ali i rata, takođe povezana sa Venerom. Po tome doba Vodolije podrazumeva žensko ovladavanje mačem, što se u smislu njegovog magijskog simbolizma odnosi na element Vazduha, na analitičku moć i znanje. Žena će, po novoj formuli magijskog delovanja, ovladati znanjem. Žena od znanja je, tradicionalno uzev, čarobnica. Ona je mudrost, čime se povlači paralela sa ženskim likovima u tarotu, Prvosveštenicom i Caricom, koje predstavljaju Mesec i Veneru, mudrost i moć kao prerogative Boginje. Ali, pitamo se, zar to žena u magijskom smislu nije oduvek bila? Sve rečeno naravno ne znači kako će okončanjem doba Vodolije to biti prerogativi svake žene, jer u uslovima masovnog prisustva ljudskog elementa na Zemlji i pri represivnim društvenim odnosima, takva vizija ne može biti utemeljena. Da bi imao znanje i moć, čovek mora obezbediti podršku prirode. Da bi obezbedio podršku prirode, čovek mora biti prirodan, mora poštovati prirodu. U uslovima neprirodnog i protivprirodnog masovnog društva svojevrsne idiokratije i mediokritetstva, jedino šta je moguće ostvariti jeste dalja dekadencija i otupljivanje ljudske intuicije te magijskih, stvaralačkih i spoznajnih moći.
Oto Vajninger je rekao kako apsolutna žena nema Ja. Primer takve apsolutne žene je boginja Nuit koja se objavljuje u „Knjizi zakona“. Ona je beskrajni ambis prostora i vremena u kojoj biva aktuelizovan muški element oličen u principu krilate kugle Hadit. Ona je beskonačni obod kruga, on je centar u krugu. To je idealna perspektiva formule inicijacije, jer predstavlja okvir aktuelizacije solarnog, muškog principa. Tek tada čovek postaje mikrokosmos, odnosno aktuelizuje sopstvenu mikrokosmičku potenciju, bivajući genije. Svetlost dolazi od Nuit, tj Nut, koja, osim što je bila poznata kao Raova ćerka, istovremeno i majka Sunca. Stvari možemo posmatrati i kabalistički pa je tako svetlost na latinskom luks, a što se piše kao LVX, odnosno: L = 50, V = 5, X = 10, čiji je zbir 65. Broj 65 je inverzija Nuit, koja u „Knjizi zakona“ (1:24) izjavljuje: „Ja sam Nuit, i moja reč je šest i pedeset.“ Nuit je 56: nun (50) + vav (6), dok je Had – 9: he (5) + dalet (4). Zajedno, oni daju broj 65, što je broj imena Adonaj, odnosno alef (1) + dalet (4) + nun (50) + jod (10). Brojevi 65 i 56 sastoje se od pentagrama i heksagrama, tvoreći broj 11, koji je takođe broj Nuit (1:60 – „Moj broj je 11, kao i brojevi svih koji su naši.“), ali i broj slova mistične reči kojoj se daje na značaju u „Knjizi zakona“, a to je ABRAHADABRA (3:75: „Završetak reči je Reč Abrahadabra“). Kada saberemo 56 i 65 dobijemo 121 čiji je kvadratni koren upravo broj 11.

U magijskom smislu muškarci su prinuđeni da se oslone na volju i razum, a žene raspolažu matericom koja je izvor velike moći. Zato je žena veštica, ona je šakti. Žena snažnije oseća, njeno telo je bolji senzor i bolje skladište moći nego telo muškarca. Stih naveden na početku ovog poglavlja, ukazuje na marcijalni aspekt mesijanskog fenomena, koji će u doba Vodolije biti u ženskom obliku. Po Kenetu Grantu, žena će voditi pokretački sistem nastupajućeg eona. Grant tvrdi da će žena dostići svoj vlastiti centar, nezavisno od uplitanja muškarca. Tako će ona biti sposobna da inicira ne samo sebe, već i druge.

U knjizi „Prelazak čarobnjaka“, Kastanedine sledbenice Taiše Abelar, ističe se da je osnovna svrha i sudbina žena u tradicionalnom istorijskom poretku da hrane, štite i služe muškarcu. Primarna funkcija seksualnog čina je razmnožavanje, a po navodima Taiše Abelar, postoji i sekundarna, skrivena funkcija, koja obezbeđuje neprestani upliv energije iz žena u muškarce, čime se održava u suštini sputavajući sistem čovečanstva. Žene predstavljaju osnovu održanja ljudske vrste, kao i svake pojedinačne kulture, zajednice, etničke grupe ili rase. Kako to objašnjava Abelar, veliki deo njihove vitalne energije odlazi od njih, ne samo da bi nosile plod, rađale i hranile svoje potomke, nego da bi takođe osigurale da muškarac igra svoju ulogu u celom ovom procesu. Uzrok takvog stanja žena Abelar, vidi u onome šta se na energetskom nivou dešava prilikom seksualnog odnosa i zaključuje da su žene vaspitane tako da muškarci mogu lako da ih zavedu, a da one i ne pomisle kako za njih polni odnos može da ima kao posledicu odliv energije, a ne samo neželjenu trudnoću ili veneričnu infekciju. Da stupa u seksualne odnose, osim biološkog imperativa, ženi nalaže i društvena norma. Ta društvena norma a ne njihova biologija, žene gura u seks kojim one bivaju potčinjene.
Na ovom mestu bih parafrazirao nekoliko indikativnih iskaza iz knjige Taiše Abelar, koji bi mogli činiti okosnicu jednog veoma radikalnog feminizma, ali koji navode na zanimljive misaone tokove. Abelar kaže da današnje žene u svom revnosnom nastojanju da budu ravnopravne, imitiraju muškarce. One poistovećuju seks i slobodu i ne pomišljajući na to kako seks utiče na njihovo psihičko i emotivno stanje. To što ona sama bira partnera nikako ne menja činjenicu da je ona jebana. Poistovećivanje seksa i slobode je najveća ironija. Otupljivanje žena od strane muškaraca je tako potpuno da su žene lišene energije i mašte koje su im potrebne da se usmere ka istinskom uzroku svog ropstva. Želeti muškarca seksualno ili se zaljubiti u muškarca, to su jedina dva izbora pružena robovima. A sve što je ženama rečeno o ta dva izbora su samo izgovori koji ih uvlače u saučesništvo i neznanje. Žena mora početi time što će sagoreti svoju matericu, tvrdi Taiša Abelar. Žena ne sme biti plodno zemljište koje mora biti oplođeno od strane muškarca, po božjoj zapovesti. U skladu sa rečenim žene su još uvek robovi. Put njihovog oslobađanja nije politički i ideološki, čak ni religijski, nego je magijski, ali to znači kako je taj put istovremeno ekskluzivan. Naime, njime ne mogu biti oslobođene sve žene, ali neke mogu.

Kamil Palja je istakla da nikakva promena u društvu ne može izmeniti prirodu, pa je otud upitan napor prosvetiteljskih ideologija da učine upravo suprotno, a sve u nameri oslobađanja žena. Pogledajmo šta kaže Palja:
„Seksualnost i erotika predstavljaju komplikovano preplitanje prirode i kulture. Feministkinje preterano uprošćavaju problem seksa kada ga svode na pitanje društvene konvencije: prilagodite društvo, eliminišite seksualne nejednakosti, raščistite seksualne uloge, i zavladaće sreća i spokojstvo. Ovde feminizam, kao i svi oslobodilački pokreti u poslednjih dve stotine godina, slede Rusoa. Društveni ugovor (1762) počinje rečima: „Čovek se rađa slobodan, a živi u lancima.“ Suprotstavljajući dobroćudnu romantičarsku prirodu iskvarenom društvu, Ruso je pokrenuo progresivistički pravac u kulturi devetnaestog veka, prema kojem je reforma društva bila način stvaranja raja na zemlji.“ Kamil Palja, Seksualne persone, Zepter Book World, Beograd 2002, str. 1-2.
Seksualno oslobođenje je, kaže Palja, moderna zabluda, jer su ljudi životinje među kojima vladaju, kao u čoporu, hijerarhijski i odnosi moći. Kako ona kaže: „Seks je moć, mnogo mračnija nego što to feminizam želi da prizna.“ Čitajući Abelar i Palju pomišljamo na neke drugačije puteve ženskog osvajanja slobode, puteve koji nemaju svoje utemeljenje u modernom i racionalnom, prosvetiteljskom i emancipatorskom, nego u drevnom i magijskom. 

Alister Kroli, u komentaru na stih „Knjige zakona“: „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.“, između ostalog kaže da je muška zvezda izgrađena od sredine prema spolja, a ženska od obima prema unutra te da je to ono što se podrazumeva pod onim da žena nema dušu. Tako se, po Kroliju, objašnjava razlika između polova. Androgin bi u tom smislu mogao biti pre simbol nameravanog stanja svesti a ne nekakve morfološke činjenice. Povodom tematike seksualnosti i seksualne konverzije, za ovu priliku vredi naglasiti stav Juliusa Evole iznet u knjizi „Metafizika seksa“, u poglavlju Fizički pol i unutrašnji pol. On kaže kako pol, pre nego, i osim u telu, postoji u duši. U određenoj meri, postoji i u samom duhu. Muškarac i žena su to prvenstveno u nutrini, a tek onda po spoljašnosti. Primordijalno muško i žensko svojstvo prožima i upija čitavo biće, vidljivo ili nevidljivo. Po Evoli, ako postoje međunivoi polarizacije, to znači da spomenuto osnovno svojstvo ispoljava čas veći čas manji intenzitet u zavisnosti od pojedinaca. On kaže da bi trebalo posmatrati muškost i ženskost pre svega kao činjenice unutrašnjeg reda, sve do tačke gde spoljni pol može da ne odgovara onom fizičkom. Dobro je poznato da se muškarcem može biti u telu a da se to isto ne bude u duši i suprotno. Po Evoli, polnost koja se javlja samo u fizičkim izrazima, koliko god razvijena ona bila, na neki način je nedovršena i prazna polnost. Ko nije muškarac u duhu i duši, nije uistinu muškarac, a isto važi i za ženu.

Kako sam već pomenuo, sumerska boginja Inana, odnosno akadska Ištar, bila je boginja ljubavi i rata, upravljala je životom i smrću. Mirča Elijade kaže da je ona u obliku Ištar barbata, prikazivana kao hermafrodit (bradata Venera), čime su u punoj meri bile iskazane njene moći. Tako vidimo povezanost ljubavi, tj srca i mača sa planetarnom prirodom Venere. Ljubav se ističe kao jedan od osnovnih zakona kako hrišćanstva tako i Krolijeve doktrine. Ta činjenica ukazuje na određeni kontinuitet, bez obzira na vidljive razlike. Osnovne premise „Knjige zakona“ su: „Čini što ti je volja neka bude sav Zakon.“ (1:40); i „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ (1:57). Dakle imamo trojstvo: Volja – Ljubav - Zakon. Temeljne hrišćanske zapovesti su „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom mišlju svojom.“; „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.“ (Luka 10:27). Isus Hrist svojim učenicima poručuje: „Dajem vam novu zapovest, da ljubite jedan drugoga, kao što sam ja vas ljubio, da i vi ljubite jedan drugoga.“ (Jovan 13:34). Ta ljubav potiče iz obožavanja bogova, odnosno Boga. To je pre svega božanska ljubav, ljubav prema božanskom i ljubav prema drugom ljudskom biću zbog božanskog u tom biću. Ta ljubav je put oboženja i obožavanja čoveka, put čovekoljublja.
U vreme boginje Inane / Ištar stvari su stajale drugačije. Boginja je bila ta koja je poklanjala ljubav svom odabraniku među smrtnicima, te istu bezuslovno očekivala. O tome govori legenda o ljubavi između boginje Inane i pastira Dumuzija. Ta apstraktna ljubav prema apstraktnom i nevidljivom Bogu, potiče od ljubavi prema veoma konkretnoj Boginji koja se mogla ovaplotiti u svakoj ženi ili je mogla manifestovati sebe kao ženu. Elijade u „Raspravi o istoriji religija“ kaže da se može čak govoriti o androginizaciji čoveka ljubavlju, jer u ljubavi svaki pol stiče ili usvaja odlike suprotnog pola. Ta androginizacija u odnosu prema božanskom, zapravo vodi ka oboženju onoga ko ljubi Boga. „Ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega.“ (Jovan 14:23). Dakle, ko voli Hrista (Ljubav) i drži njegovu reč (Zakon), Otac i Sin će se nastaniti kod njega, kada će ovaj spoznati svoju istinsku Volju. I tu otkrivamo trojstvo Ljubav – Zakon – Volja, koje se u Krolijevoj doktrini izmestila u drugu tačku gledišta.

U prvom poglavlju „Knjige zakona“, boginja Nuit kaže: „Izađite, o deco, pod zvezde, i prihvatite svoje ispunjenje u ljubavi.“ 1:12; „Jer ja sam razdvojena radi ljubavi, radi mogućnosti sjedinjenja.“ 1:29; „Nema veze koja može sjediniti razdvojene osim ljubavi: sve ostalo je prokletstvo“ 1:41. Dakle, sve mora biti utopljeno u ljubav, prožeto ljubavlju, pošto je izvan ljubavi prokletstvo. Upravo svet u našem dobu prepunom mržnje i prokletstva, kliče ljubavi. Slavi se ljubav, priziva, poziva se, peva joj se, a ljubavi nigde nema. Ljubav našeg sveta je izmaštana, svedena na biološko i materijalno. Ako je ljubav zakon, onda je naš svet prožet bezakonjem, jer volje nigde nema. Bezvoljnost ljudskih bića stvorila je zastrašujuće institucije i pretvorila ljudski svet u živi pakao: u stanje stalnog rata. Rat je kapital i kapital je rat. Masa je rat i rat je masa. Nema ljubavi bez volje, niti zakona bez ljubavi.

Po legendi Inana / Ištar je kao boginja ljubavi i plodnosti, ali i kao ratnica, imala nameru da uništi smrt, što i jeste osnovna intencija ljubavi da poništi ili nadiđe smrt. Ona je uradila slično što i Hrist, spustivši se u Podzemlje, odnosno svet mrtvih, u nameri da pobedi i osvoji kraljevstvo svoje sestre boginje smrti Ereškigal. Nije uspela u tome jer je izgubila sve svoje moći koje su bile oličene u njenim predmetima koje je tom prilikom imala na sebi. Ti predmeti su joj bili oduzimani od strane stražara svakog nivoa podzemnog sveta na čija bi vrata ona zakucala, tako da je pred svojom suparnicom izašla potpuno gola. Ti predmeti, odnosno Inanini velovi su: kruna, plašt, minđuše, ogrlica, grudni nakit, pojas, narukvice i nanogice. To je, dakle, sumerska predstava ljubavi, plodnosti i vojevanja u liku boginje koja ponekad ima hermafroditska svojstva. Kao muško ona daje, kao žensko prima. Demonska Ereškigal, kao njena suprotnost, zapravo je drugi kraj iste stvari. Put do svetlosti, put do Inane, vodi kroz katakombe kraljevstva smrti.