Ovaj tekst preuzet je iz proširenog izdanja moje knjige "Duh kontrainicijacije" i deo je mojih Sabranih ezoterijskih spisa.
Mnogo je knjiga napisano na temu satanizma, od strane različitih
autora, bilo da je reč o naučnim istraživačima, teoretičarima, laicima, ili
onih autora koji su posvećeni u „stvari“. Ovde neću obrazlagati ideje drugih
autora niti raspravljati sa njima. Moja razmišljanja na ovu temu kreću se
između dve fokusne tačke. Prva tačka je stajalište da satanizam kao
organizovana religija, obožavanje đavola, nikada nije postojao sve do modernih
vremena. Sve što je do sada postojalo jesu povremena, privremena, individualna
ili grupna satanistička „isijavanja“ faustovskog tipa. To znači da bi ponekad
neko sklopio pakt sa demonskim silama radi neke konkretne lične koristi.
Takođe, u vekovima crkvene vladavine paktiranje sa đavolom oduvek je bila dobra
optužba radi diskreditacije i eliminacije političkih i ideoloških protivnika. U
vremenu Prosvetiteljstva i romantizma satanizam je poprimio oblike
luciferijanstva, koje je lik Božjeg protivnika pretvorilo u antiklerikalnog i
emancipatorskog junaka poput Prometeja ili Tantala.
Druga fokusna tačka, kojom se u ovom tekstu više bavim, jeste da u
suštini tzv satanizma ili satanističkih tendencija, leže neshvaćeni i
neartikulisani ostaci drevne magijske religije u čijem su središtu bila neka
„čudna“ božanstva i njihovi kultovi. Nazovimo to demonolatrijom. U drevna
vremena, današnji demoni bili su bogovi, i to uglavnom htonske prirode.
Demonolatrija je stoga pokušaj održavanja ili oživljavanja magijskih struja
drevnih vremena. Neki od tih pokušaja su neutemeljeni i karikaturalni, neki su
morbidni, dok neki drugi imaju liniju kontinuiteta.
U bibliji saznajemo da je Bog, odnosno Elohim, u samom Rajskom vrtu
postavio Drvo spoznaje Dobra i Zla (Stvaranje, 2:9). Upravo je to drvo u samom
temelju satanističkog fenomena, jer je ono objekat koje je samim svojim
postojanjem uzrokovalo pad prvih ljudi i njihovo proterivanje sa mesta u kome
su uživali privilegije. Drvo spoznaje (dobra i zla), drvo gnoze, jeste
primordijalno ispoljavanje duha satanizma i oblik prvobitnog htonskog
božanstva. Satanizam je manifestacija znanja, a znanje je na hebrejskom Da’at (dalet-ain-tau), čija brojčana vrednost iznosi 474. Simbolički, Da’at je Krst, Oko i Venera. Sveta životinja, obeležje duha Drveta gnoze,
jeste zmija, čija je atribucija slovo tet i znak Lava. U sedamnaestom stihu
istog poglavlja Tvorac se obraća Adamu na sledeći način: „Ali s drveta spoznaje dobra i zla ne jedi, jer u dan kad ga
okusiš, sigurno ćeš umreti.“ Konzumacija plodova gnoze uzrokuje smrt!
Istina je da od konzumiranja određenih biljaka ili gljiva zaista možemo umreti.
Ali ovde je reč o nečemu dubljem. Konzumacijom plodova gnoze mi postajemo
svesni sopstvene smrtnosti, ali možemo videti i šta je iza. Znanje oslobađa,
ali ono je takođe i otrov. Znati stvari podrazumeva imati jak stomak. Smrt je
Mooth (mem-vav-tau), odnosno 446. Simbolički, to je Voda, Klin i Krst.
Primetićemo da je Krst prisutan kako u Znanju, tako i u Smrti. Krst je raspeće.
Krst je Drvo gnoze.
Postoje
tri mistično-magijska puta:
a) put
ekstaze i egzaltacije, put uzdizanja duše ili svesti ka božanskom, uslovno ću
reći desni ili evolucijski put;
b) put
delirijuma, transa i posednutosti, tj involucijski, levi put, odnosno put
silaska duha ili boga ka čoveku;
c) put
opsesije ili nadahnuća, odnosno središnji put sa kojeg se lako može preći bilo
ka ekstazi ili transu;
Naravno,
odrednice „levi“ ili „desni“ ovde mogu ali i ne moraju imati isto značenje u
smislu ustaljenih određenja o Putu leve ruke i Putu desne ruke. Platon je
razlikovao četiri vrsta ludila ili manije, što u priloženoj shemi odgovara
involucijskom, levom putu. Te vrste ludila su sledeće:
a) mantički
ili proročki trans koji izaziva Apolon (iako je izvorno to dionizijski oblik);
b) tzv
telestički ili ritualni trans koji izaziva Dionis;
c) pesnički
ili inkantacijski trans izazvan od strane muza;
d) erotski
trans koji izazivaju Eros i Afrodita;
U
kontekstu teme o satanizmu, kao bliske oblike puta, prepoznajem involucijski,
levi, tj put transa i posednutosti, pomešan sa stazom opsesije.
Vincenzo Lamolinara
Apolon
(Απολλων) je u mitologiji poznat kao olimpsko božanstvo proricanja,
vidovitosti, muzike, isceljenja, streljaštva, ali i pošasti.Takođe, Apolon je
zaštitnik omladine. Njegova oruđa-simboli su, između ostalog, strela, oko,
lira. On je gospodar muza koje nadahnjuju stvaralačke i umne ljude. Vidimo da
je apolonijski delokrug prilično širok, ali u ovu svrhu možemo ga imenovati kao
uzročnika proročkog i pesničkog delirijuma i transa. Takođe, Apolon je ubica,
ne zato što uzrokuje pošasti, koje takođe isceljuje, nego zato što je svojom
rukom presudio velikoj i strašnoj zmiji-zmaju Pitonu, detetu Majke Zemlje Gaje
i zaštitniku drevnog proročišta u Delfima. Ubijanjem Pitona, Apolon je preuzeo
njegovo mesto zaštitnika i gospodara Delfa, a samim tim preuzeo je istu ulogu i
u drugim proročištima helenskog sveta. Apolon je postao bog glavnog proročišta,
što je stvorilo uslove da taj bog proširi svoj kult. Tako smo, hipotetički,
dobili Apolo-Pitona. Takođe, Apolon je u Delfima izvršio integrisanje
dionizijske energije divljeg tračkog boga delirijuma i transa Sabazijusa,
pripitomivši njegovu bestijalnost u oblik prihvatljiv sofisticiranom grčkom
građanstvu. Grci su ublažili varvarski, orgijastični i krvavi deo
trakijskog kulta i proizveli pripitomljeni dionisizam kasnije epohe. Tako
je Sabazijus postao Dionis, a vrhovni bog proročišta sada biva
Apolo-Piton-Dionis.
Neki
čistunci kažu da se apolonijsko uprljalo mešajući se sa dionizijskim. Navodno,
to je sunovrat uranskog. Međutim, oni previđaju da je u praksi apolonijski
princip dobrovoljno i željno prihvatio dionizijski način prorokovanja – putem
mantičkog transa. Čista apolonijska linija proročišta utemeljena je na
simbolima i znakovima, pa čovek razumevanjem dolazi do gnoze i do proročanstva.
Prorokovanje iz stanja posednutosti bogom neposrednije i izražajnije kanališe
poruke bogova nego znakovi koji se čitaju i tumače. Otud je drevni,
dionizijsko-pitonski način prorokovanja ostao metod rada proročišta.
Apolonijski alati, znaci, kockice, zapisi, lovorovo lišće, kamenčići itd,
ostali su ili su postali, dodatni ili niži oblici proricanja. Naravno,
vidovnjak je mogao zapasti u trans tumačeći raspored proročkih oruđa, ali zna
se kakav je oduvek bio rad pitonesa ili pitija, odnosno Pitonovih
proročica. Pitanje metode proricanja možemo pojednostaviti ocenom da Apolon
daje znake a Dionis zaposeda, iako je kasnije i sam Apolon postao bog koji
zaposeda. Otud strukturu mantičkog dionisizma možemo predstaviti na sledeći
način: uzbuđenje + pokret + oduševljenje + zanos + trans = glasovna epifanija.
U jednom
trenutku Vrhovno proročište je zanemelo. Kažu da je Apolon napustio kako Delfe
tako i sva druga proročišta u kojima je vladao. Napuštanjem tog mesta, napustio
je i ljude koji su bili okrenuti ka njemu. Delfi su sada samo kamenje, stanište
seni. U drevna vremena Proročište je bilo Zakon. Lokalna proročišta bila
su lokalni zakon, a Veliko Proročište je bilo Opšti Zakon. Mi živimo u vremenu
kada je reč Zakona odavno utihnula. Ovo je stoga svet bezakonja. Sada važe neki
drugi zakoni, ali to nisu zakoni proročišta.
Apolonov tron
Religiozna
žudnja je izvor potrebe za transom. Ta žudnja izbija iz opskurnih dubina psihe
naroda. Uvođenje transa je odgovor na religioznu žudnju. Kod divljih Tračana je
taj odgovor skopčan sa orgijastičkim obredima uz ritam, ples, pijanstvo, seks,
kanibalizam. Kod sofisticiranih civilizovanih naroda, umesto orgija imamo
misticizam ili kanalisanu orgijastičnost. U tom smislu, ako naš pogled sa
grčke antike usmerimo ka današnjici, možemo reći sledeće: dajte narodu da oseti
zanos i izleči se! Narodu je potreban zanos a ne racionalno prosvećivanje koje
samo po sebi jeste karikatura apolonskog, solarnog. Prosvetiteljstvo vazda
strahuje od zanosa jer su putevi zanosa nepredvidivi i divlji. Otud svojim
„racionalnim objašnjenjima“ taj kvaziapolonizam teži da zauzda onaj olujni
iracionalni deo, odnosno Dionisa u širokim masama. Da bi predupredio taj naboj,
izopačeni racionalistički apolonizam masovno proizvodi mediokritete i širi
doktrinu moralne ispravnosti. Onima pametnima ovaj redukovani apolonizam nudi
prosvećenje umesto prosvetljenja. Oni daju objašnjenje a ne oslobođenje. Da bi
se ljudi iscelili potrebno je da budu oslobođeni, a to mogu jedino zanosom i
transom ili mističnom ekstazom. Za razliku od transa, ekstaza je izlazak,
odnosno egzodus, pokret, pomeranje. Ali to se odnosi na unutrašnji doživljaj,
dok spolja gledajući ekstaza iziskuje tišinu i usredsređenost. To podrazumeva
individualni meditativni proces.
Vera je
izvor mistike koja vodi do egzaltacije i ekstaze. Vera koja nema svoj mistični
izraz, postaje teskobna i teži da se ispolji na neočekivan i iracionalan način.
Vera se ne može zadovoljiti razumom, teologijom, čitanjem. Vera koja ne vodi u
prosvetljenje vodi u pomračenje. Prosvetljen čovek stvari vidi neposredno. Za
prosvetljenje nije neophodno uzbuđenje već disciplina i posvećenost. Ne može se
očekivati od običnih ljudi svakodnevna predanost mističnom cilju, ali oni se
pomoću zanosa mogu dovesti do stanja posednutosti duhom, odnosno transa. Nakon
okončanja tog doživljaja ljudi se mirno mogu vratiti svojim svakodnevnim
poslovima, dok je mistik vazda obuzet svojom mističnošću. Ono što je divlje,
ludo, neobuzdano, pripada htonskom.
Sveštenici
su posrednici između bogova i ljudi. Revolucionari bi ukinuli tu vrstu jer
iluminizam, koji stoji u pozadini prosvetiteljskih revolucionara, ne priznaje
autoritet sveštenstva. Sveštenik ne može biti posrednik svetla. U krajnjoj
liniji, sledeći asocijativni niz, sveštenik je posrednik mraka. Mnogi ljudi
tako razmišljaju, posebno kada su u pitanju sveštenici avrahamskih religija, pa
i šire. To je rezon pseudoapolonskih pozitivističkih revolucionara katastrofe,
što ne znači da avrahamski kler uopšte deli blagoslove. Po svom osnovnom
određenju sveštenik jeste posrednik između bogova i ljudi. Da bi obavljao tu
ulogu neophodno je da sveštenik poseduje moć. Dakle, sveštenik u većoj ili
manjoj meri poseduje moć. Ukoliko je ne poseduje onda je jednostavno šarlatan a
ne sveštenik. To je razlog zbog čega je sveštenik (ne šarlatan) potreban
običnim ljudima, jer obični ljudi nemaju moć. Ipak, to nas navodi ka pitanju ko
postaje sveštenik, u punom smislu reči? Rekao bih da su to duše podložne
uzbuđenju koje vodi ka zanosu. Setimo se, uzbuđenje pokreće ljude. Moć
uzbuđivanja i zanošenja kako sebe, tako i drugih ljudi, jeste sveštenička moć.
Ta moć poseduje još jedno svojstvo, a to je pročišćenje. Sveštenička moć čisti
od zlih duhova koji opsedaju i muče ljude. Sveštenik leči dušu i telo. On je
egzorcista i iscelitelj. Podsticanje entuzijazma, usmeravanje zanosa,
isceljivanje, isterivanje zlih duhova, prorokovanje – to su svešteničke moći.
Jevanđelja su opisi primene te moći. Naš lokalni pop ne može ništa od toga. Međutim,
mogao bih se kladiti ukoliko bi inicijalni pokret energije došao sa vrha, možda
bi to podiglo i našeg lokalnog popa.
Wes Benscoter
Prosvećivanje
ljudima jača moć razuma, ali to nije ona moć koja je potrebna dubljim slojevima
psihe. Nekim ljudima je dovoljno da budu obrazovani, ali većini ipak nije.
Običan svet takođe želi da iskusi moć. Taj svet iskušava i stiče moć masovnim
oduševljenjem i buđenjem zanosa. Uzbuđenje podstiče pokret naroda, a taj pokret
stvara oduševljenje, koje vodi ka zanosu, a zanos ka transu. Ne zapadnu svi u
trans, ali svako može osetiti treperenje moći koja se kotrlja po masi. U
najmanju ruku, doživeće uzbuđenje.
Postoji
veza između posvećenika kultova opsednutosti sa egzorcizmom i isceljivanjem. To
je jedan isti lik. Medijumi božanskog transa isceljuju ne samo pojedince, nego
čak i grupe. Obično su u pitanju zmijari. Njihov simbol je zmija, a što ukazuje
i na određenu seksualnu ulogu. U širok krug isceljivanja spada i lečenje
neplodnosti. Dete koje napravi iscelitelj je dar od boga. Takva deca su
darovita i po rođenju nose delić moći svoga oca. Tradicionalno znamo
posvećenike posednutosti kao svete jurodive. U svom drevnom obliku oni su
praktikovali tzv katariku, sveto pročišćenje. U svemu ovom važno je naglasiti
da sveti jurodivi, ti primitivni hijerofanti, jesu sa one strane morala. Setimo
se Isusa Hrista koji je isceljivao na šabat, kršivši jevrejski verski zakon. To
je nemoralno. Međutim, gde se ogleda superiornost vrhunskih oblika svete
jurodivosti? Takvi su oni među njima koji smrću izgone smrt. I opet, Hrist je
izgonio smrt, vrativši u život preminulog Lazara te naposletku vaskrsnuo.
Nevažno je verujemo li u ovu priču. Posmatrajmo je kao model.
Vratimo se
opet u Delfe. Mistična teokratija vladala je proročištem. Njihovi pripadnici
imaju drevne korene. Oni potiču od lovaca i slave Artemidu. Setimo se, ta
boginja ima razna svoja obličja. Drevna mistična teokratija proročišta ima
pradionizijsko poreklo. Kao jedna osobenost pradionizijskih kultova jeste
element strave. Setimo se Nikteliosa (noćni Dionis) i njegovog proročišta Noći,
odnosno boginje noći Niks (Νυξ) ili Nox kako su je zvali Rimljani. To je zapravo bilo žensko proročište, odnosno proročište ženske mantičke posednutosti vezano
za noćne misterije. Muški oblik je bio posvećen bezimenom muškom božanstvu. Po
nekim mišljenjima taj muški kult predstavljen labrisom potiče sa Krita, dok je
ženski oblik, čiji je simbol tirs, kontinentalni. Iz te ženske komponente
potiču menade. Za oba kulta je osobeno prinošenje ljudskih žrtava i obredno
jedenje ljudskog mesa. Ujedinjenjem te dve struje postavljeni su temelji
jedinstvenoj dionizijskoj religiji. Tada je došlo do prvog potiskivanja
izvornog ženskog mantizma u korist muškog, ali je pravi preobražaj ostvaren tek
uvođenjem apolonskog, odnosno solarnog elementa. Izvorno ženski, htonski
orgijastički mantizam i trans, predstavljao je glas drevne velike boginje u obliku Niks, Stiks ili
kasnije Temide. Kroz ekstatične sveštenice sama je noć govorila, a ona nije
imala etičkih ili moralnih ograničenja. Iz današnje vizure, i ne samo današnje,
to je bila veoma mračna magija.
Inače,
za pradionizijske religijske oblike vezan je kult
bezimenog heroja. Danas, kao krajnji odjek drevnih htonskih kultova, imamo
spomenike „neznanom junaku“. To je oblik štovanja htonskog božanstva koje
upravlja svetom preminulih potpuno lišen religijskog sadržaja. Bezimeni heroj
je konjanik i lovac. Možda je to onaj čuveni Trački konjanik? To je bog sveti
junak! On je arheget ili rodonačelnik stradanja. Setimo se, stradanje je
uzdizanje, uzdizanje je božansko.
Steffi Grant
Evo gde
leži strava. Bogoosećanje je obeležje orgijastičkih zajednica. To su zajednice
preobražaja. Pokretač orgija je nevidljiv, ali se oseća njegovo prisustvo.
Svaki član orgijastičke zajednice u nekom trenutku može biti pokretač. To je
rad likantropije i životinjskog atavizma. Mistične zveri. Mega Terioni. Simbol
mističnih zveri je isti onaj kao kod htonskog Zevsa – labris. To je onaj drevni
divlji i bezimeni „Zevs“ koji je obitavao u Lavirintu, a kojeg u mitu poznajemo
pod imenom Minotaur. Jasno je da je reč o božanstvu orgijastičkih žrtava. I bog
kome se žrtve prinose, a i same žrtve su takođe bog. Bog koji proždire i sam
biva proždran. Osobenost takvog kulta je omofagija, odnosno proždiranje živog
mesa žrtve koja je isprva bila ljudska. Dakle, reč je o kanibalskoj omofagiji.
Jedna od
grčkih paralela sa biblijom, u konteksu ovog odeljka, jeste kult Melihiusa,
poznatog kao Moloh, a kojeg možemo opisati sintetičkim imenom Had-Dionis.
Njegov simbol je crna smokva. Melihiusovi ili Molohovi sledbenici su poznati
kao mahniti. Za današnje ukuse to je jedna zastrašujuća religija koja
predstavlja mračnu stranu delirijumskog orgijastičkog kulta. Naglasio bih da tu
nije reč o patrijarhatu. Sličan koren, ali u blažem ispoljavanju, ima i kult
Melkarta (Melkior, Melikart) – feničanskog Dionisa koji je prikazivan kao delfin
ili kako jaše delfina, a što neodoljivo podseća na brazilski Boto kult.
Takođe,
mračnu stranu imao je i kult arkadijskog Zevsa Likejosa, čiji su sveštenici
obredno jeli ljudsko meso pritom se pretvarajući u vukove. Otud legende o
vukodlacima. Setimo se i Likurga (Λυκουργοσ), tračkog kralja, koji je po nekim mišljenjima, oblik
pradionizijskog tračkog Dionisa – Omadija. On je vitlao sekirom. Zbog napada na Dionisa
Likurg je kažnjen ludilom u čijem je zanosu zaklao svoju
ženu i sinove. I on je takođe bio vuk čiji su sledbenici, obrednom konzumacijom
žrtvenog živog ljudskog mesa, postajali vukovi. U magijskom smislu, jedenje
mesa sa čoveka koji je još živ, onako kako to čine zveri, jeste čin preuzimanja
njegove moći i snage. Ta vrsta divljih primitivnih bahanta je praktikovala ne
tek samo orgije, nego krvave kanibalske likantropske orgije. Teško je i
zamisliti takav prizor. Takve stvari su kasnije polako potiskivane, jer
praktikovanje obreda divljeg orgijastičkog transa, osim same neprihvatljivosti
kanibalizma, imalo je i zdravstvene posledice na članove kulta. Konzumacija
ljudskog mesa vodila je ka zavisnosti, što je pobuđivalo manijakalne strasti.
Da ne pominjemo ludilo izazvano upotrebom ko zna kakvih biljaka i gljiva.
Valjalo bi
uzeti u obzir i činjenicu da su bogovi koje znamo pod imenima Dionis, Ares i
Artemida, prvobitno, i pod drugim imenima, obožavani od strane mahnitih
jurodivih. Neretko je brisana granica između Dionisa i Aresa. Bio je to mahnit
i krvavi bog rata, odnosno rantičkog transa – berserkirizma. Poznato je da su
ratnici pili krv orgijastički obuzeti Aresom. Takođe, Ares je bio bog
žena-ratnica poznatih kao Amazonke. I njih je takođe karakterisao orgijastički
krvavi kult i preobražaj u zveri, odnosno životinjski atavizam.
Kao jedan
od reformatora divljeg orgijastičkog transa pominje se Melamp ili Melampod,
odnosno „crnonogi“, čime se ukazuje na njegovo himerično poreklo, jer bi to
„crnilo“ moglo biti objašnjeno njegovom vezom sa podzemnim, a što asocira na
zmiju. Tako može biti povezan sa Erihtoniusom, ali i sa Pitonom. Melamp je bio
poznat kao mag, egzorcista, iscelitelj i vidovnjak. Njegova uloga je
reformatorska i sinkretička jer je uskladio i prilagodio muški i ženski
orgijazam, osmislio delotvorne plesove i kanalisao energiju oba kulta. Tako je
dionisizam postavljen na zdravije osnove.
Međutim,
kako to primećuje poznati ruski helenista Vjačeslav Ivanov, dionisizam nije bio
dovoljan za izgradnju trajne društvene organizacije i napredne civilizacije, pa
je stoga tadašnja magijska teokratija lansirala novog boga – Apolona. Duh
vremena se promenio. Nebeski Apolon je stoga morao preuzeti htonske proročke
elemente Dionisa / Pitona. Pa ipak, uloga solarnog boga bila je krotiteljska.
Kako piše Ivanov, dionizijstvo nije bilo zainteresovano niti kadro da uspostavi
etička načela, niti se na njemu mogla graditi ozbiljna i ambiciozna
civilizacija. Ivanov naglašava da su Grci sa Dionisom mogli samo da prorokuju
ali ne i da donose opšte zakone. Apolon je bio očinski karakter, na strani
patrijarhata i muške moći. Međutim, iako je Apolon zavladao proročištem,
suštinska proročka uloga je i dalje ostala netaknuta i ženska – u rukama glavne
pitije. Apolonovi vidovnjaci bili su samo tumači glasa koji je još uvek dolazio
od strane mistične i drevne Noći.
Simon Bull
Kada sve
ovde rečeno uzmemo u obzir vidimo da je ono što nazivamo satanizmom, i oko čije
prirode još uvek ne može biti postignuto usaglašavanje, jeste bleda senka
izvornih htonskih nokturnalnih kultova posednutosti i transa. Nama je
„satanizam“ došao iz biblije kao antihrišćanstvo i svojevrsna religija
Antihrista. Pa ipak, vidimo da satanizam u obliku emancipatorskog
luciferijanizma jeste neka vrsta apolonizma. Lučonoša je i dalje onaj pozniji
muški aspekt koji osvetljava bakljom, razgoni iskvarenost i uspostavlja red.
Terionski satanizam, kakav zapravo i ne postoji, potpuno pripada noći, mračnom
aspektu Velike Boginje i htonskoj orgijastičkoj, omofagijskoj, životinjskoj,
krvoločnoj i kanibalskoj obuzetosti. Nekakav intelektualni, prosvetiteljski,
iluminatorski satanizam, odnosno luciferijanizam, i dalje je u domenu
apolonskog. Satanizam u kome je pak glavni bilo kakav muški lik, Ahriman,
Pazuzu, Set, Šejtan, Azazel, Samael itd, iako korak bliže, i dalje je samo
odraz onog primitivnog i primordijalnog u kome nema nikakvog sina, muškog
posrednika, junaka, već postoje samo Velika Majka i njena deca. Povratak
čovečanstva na „fabrička podešavanja“ u okrilje Velike Majke, jeste sunovrat u
varvarstvo i praistoriju. Otud smatram da je „satanizam“, ukoliko pod tim izrazom
podrazumevamo prastaru žensku i htonsku nokturnalnu magijsku religiju
posednuća, ne samo što ne postoji, nego i ne može postojati. Istina, ima ljudi
kojima bi tako nešto sasvim odgovaralo, ali mentalitetu, načinu života i rezonu
civilizovanih ljudi sasvim je neprihvatljiv i krajnje zastrašujuć taj drevni
divlji duh.
Dakle, u
nastojanjima da obnovimo „paganstvo“ mi možemo ići do nekih granica. Možemo
obnoviti neke običaje, povratiti neke vrednosti, ali u suštini mi ne možemo
mrdnuti iz našeg vremena, pa su otud takvi napori plitki i nedelotvorni. Rečju,
reaktuelizacija iskonskog „satanizma“ je nemoguća. To može samo privremeno i
povremeno zaživeti u nekom ograničenom obliku, obuhvatiti neke pojedince ili
grupe, ali ne i šire zajednice. Možda mogu zavladati neki principi, kultovi i
običaji koji mogu imati bled „satanistički“ izgled, ali to nije moguće u
gradovima, u kapitalizmu, u socijalizmu, u modernim vremenima, u pravnoj
državi, u digitalnom i birokratizovanom sekularnom svetu. Ukoliko čovečanstvo
zapadne u potpuno varvarstvo i vrati se nazad u praistoriju, onda možemo
očekivati i povratak Drakaine.
