Paganski koreni kulta Svete Petke

Ako se oslonimo na tzv arhetipsku perspektivu, a ne apologetski ili strogo hagiografski pristup, Sveta Petka deluje kao „kršteni čvor“ mnogo starijeg kompleksa koji seže u predgrčki i istočnomediteranski religijski sloj. Uveren sam da arhetip Svete Petke možemo potražiti u boginjama poput Hekate i Selene, ali ne kao njihovu neposrednu zamenu, već kao funkcionalno-strukturnu naslednicu. Sveta Petka je hrišćanska hipostaza jednog mnogo starijeg liminalnog ženskog principa. Ukoliko zanemarimo biografske detalje Paraskeve Epivatske i srodnih svetica, ostaje jedan stabilan skup funkcija koji možemo poređati na sledeći način: 

a) kao prvo, imamo vladavinu granicama (život / smrt, zdravlje / bolest, vid / slepilo); 

b) snažnu vezu sa vremenom (dan – petak, cikličnost); 

c) zatim, tu je noćna, htonska, ali zaštitnička priroda; 

d) bliskost sa vodama, izvorima, pećinama; 

e) izrazita ženska i sudbinska dimenzija; 

f) moralna ambivalentnost, u smislu da može i da kazni i da isceli. 

To nije tipičan profil hrišćanske mučenice. To je profil boginje praga. Stara boginja Hekata je ovde gotovo nezaobilazna. Upoređujući ovu boginju sa Svetom Petkom uočavamo strukturne podudarnosti kao što je liminalnost: raskršća, pragovi, ulazi u podzemlje; zatim htonski aspekt sa zaštitničkom ulogom; Hekata je noćna boginja, ali ne čisto „zla“ te je povezana sa magijom, senima, dušama mrtvih. Hekata je neretko prikazivana kao trojna (što kasnije lako prelazi u svetiteljske „množine“ Paraskevi). Posebno je važna Hekata Propilaja (čuvarka vrata). Na balkanskim prostorima Sveta Petka vrlo često „čuva kuću“, kažnjava kršenje tabua te stoji „na ulazu“ između svetova. To je čist hekatski obrazac. Druga boginja Selena, dimenziji Svete Petke dodaje drugi, mekši sloj koji se ogleda u vezi sa Mesecom, sa ritmovima vremena, ciklusima i ženskim telom. Takođe, Selena je noćno svetlo koje čuva vid ili ga oduzima. Otud nije slučajno što Sveta Petka ima jaku vezu s očima i vidom. 

U pogledu hrišćanskog lika Svete Petke, Crkva ovde nije stvorila arhetip, već ga je hristijanizovala i uobličila u skladu sa svojim svetonazorom i svrhom. Posledično, imamo više svetica imena Paraskeva, različita mesta, različite biografije, ali uvek istu funkciju u narodu. To je klasičan znak da imamo posla sa arhetipom koji traži nosioca, a ne s biografijom koja stvara kult. Ipak, imajmo na umu da Sveta Petka nije „Hekata u hrišćanskoj odori“, jer bi to bilo pojednostavljenje, već je ona najpre hrišćanski transformisana granična boginja, svedena sa kosmičkog nivoa na moralno–egzistencijalni, ali je zadržala funkcionalnu moć. U tom smislu, ovde bih izneo moje snažno uverenje da Hekatu vidim kao htonski i liminalni uzor Svete Petke, dok je Selenin doprinos u obliku astralno-vremenskog sloja. Otud je Sveta Petka postantička, hrišćanski preoblikovana sinteza ove dve boginje, a možda imamo uplive i još nekog božanstva koje trenutno nisam razotkrio.

U pogledu tih drugih sadržaja mogli bismo pomisliti i na mitske Mojre koje nisu boginje u klasičnom smislu, već predstavljaju načela kosmičke nužnosti. Podsetimo ih se: Kloto, koja započinje nit (rođenje); Lahesis, ona meri i raspoređuje (životni udeo); i Atropa, koja preseca (smrt). One nisu zle, ali su nemilosrdne. Njihova vlast je pre božanskog autoriteta, pre moralne procene i pre molitve. One su izraz ananke. Na Svetu Petku stoga možemo gledati i kao na personalizovani oblik Mojra, budući da ona kažnjava kršenje tabua (rad petkom, nečistota, oholost), nagrađuje poštovanje zaveta, uzima vid, isceljuje, skraćuje ili produžava život itd. Mojre rade sa nitima, pređom i tkanjem, a Sveta Petka je u narodnim verovanjima povezana sa preljom, zabranjuje tkanje, pranje, šivenje petkom te kažnjava žene koje „diraju nit“ u njen dan. To je gotovo direktan arhetipski kontinuitet. To nije ponašanje svetice–zastupnice, nego sudbine u liku žene. Ipak, moramo biti svesni toga da su Mojre apstraktne i kolektivne dok je Sveta Petka jedna, imenovana i dostupna. Svetoj Petki se možemo obratiti a Mojrama nikako. U tom smislu Sveta Petka je sudbina sa licem. Otud je njena priroda htonska, saturnalna i lunarna.

Ako Hekatu „razložimo“ na njene roditeljske principe Asterije (Hekatina mitska majka) i Persesa (Hekatin mitski otac), onda se u figuri Svete Petke može prepoznati njihova hrišćanski prelomljena sinteza, ali bez kosmičke mitološke brutalnosti. Asterija je, nalik Nuit, kosmička matrica, odnosno boginja zvezda i noćnog neba. Povezana je sa proročanstvom i snovima. U nekim predanjima ona se pretvara u ostrvo Delos, nepokretni kosmički oslonac. Dakle, Asterija nije aktivna sila, već struktura noći. Asterijski elementi kod Svete Petke jesu neka vrsta tišine umesto govora, odnosno oskudan i sibilinski govor, odsustvo teatralnih čuda, delovanje kroz znamenje, san, nagoveštaj. Sveta Petka je noćna po karakteru (petak kao predvečerje subote), okrenuta je unutrašnjem vidu (oči, slepilo), pa je stoga ona direktan odjek zvezdanog, nemog reda Asterije. Zvezde ne deluju neposredno, ali upravljaju ritmom sveta. Isto tako, Sveta Petka ne udara kao Ilija već uspostavlja orbitu života. To je Asterijin kosmički temperament, ali spušten u ljudsku meru. 

Sa druge strane, strašni Perses, titan razaranja, oličenje je čistog uništenja, bez pregovora, bez milosti. On nije haos već brutalna nužnost. Persesov odjek u Petkinom karakteru jeste nepovratnost njene kazne, zatim ona često pogađa telo ili sudbinu, dolazi tiho, ali je konačna. Nema groma, nema spektakla, ali ono što je presečeno, presečeno je. To je Perses očišćen od mitološke okrutnosti i pretvoren u etičku nužnost. Međutim, razlika je značajna, jer Perses razara svet, a Sveta Petka razara nered.

Takođe, zanimljivo je izvršiti kratko poređenje Svete Petke i Bogorodice, jer se u njihovom odnosu ogledava ključna napetost života, a to je zakon spram milosti. Tako da, ako je Bogorodica majka, Sveta Petka je sudija; Bogorodica je zastupnica a Sveta Petka izvršiteljica; Bogorodica umilostivljuje Boga, dok Sveta Petka ne pregovara. Stoga možemo reći da se Bogorodici plače dok se Svetoj Petki ne zamera. To je ogroman arhetipski znak. Sveta Petka je ona pred kojom se pazi šta se čini, dok je Bogorodica ona pred kojom se pada na kolena. U tom smislu Bogorodica neretko deluje kao „preobražena Majka“, a Sveta Petka kao „preobražena Sudbina“. U praktičnom smislu kosmičkog hrišćanstva, kako je Mirča Elijade jednom okarakterisao balkansko narodno pravoslavlje, Bogorodica preuzima funkcije drevne Velike Majke, a Sveta Petka zadržava nužnost, granicu, zakon vremena. Zato se Bogorodici mole i grešnici, dok se Svetoj Petki mole oni koji hoće red. U psihološkom smislu, one pokrivaju različite egzistencijalne strahove: Bogorodica pokriva strah od napuštenosti, a Sveta Petka strah od haosa i kazne. Jedna čuva smisao, druga poredak. Bogorodica drži dete; Sveta Petka drži nit. 

U kontekstu veze Svete Petke sa slovenskim bogovima, tu u oči upada njena paralela sa boginjom Mokoš. U osnovi ima smisla pretpostaviti da je Sveta Petka preuzela neke funkcije ove slovenske boginje, budući da je Mokoš boginja ženskog rada (predenje, tkanje), boginja sudbine, vlage, zemlje, plodnosti i ženskog tela (porođaj, ciklusi). Funkcionalni kontinuitet Svete Petke sa Mokoš je izuzetno jak i preklapa se u njenim osnovnim ulogama. Recimo, petak je u tom smislu indikativan, budući da je taj dan posvećen kako slovenskoj boginji, tako i hrišćanskoj svetici. I boginja Mokoš takođe ima restriktivan stav po pitanju obavljanja ženskih poslova petkom, jer tada nema tkanja, pranja i predenja. Boginja takvo nepoštovanje kažnjava bolestima ruku, slepilom i nesrećama u kući, a što je takođe domen Svete Petke. Ipak, moramo uzeti u obzir da je i u širem indoevropskom kontekstu, petak načelno uzet kao ženski dan. Što se tiče praznika posvećenom Mokoši, njihovo održavanje se poklapa sa kanonizovanim datumom posvećenim Svetoj Petki, a što pada 27. oktobra. Mokošin praznik se slavio između 25. oktobra i 1. novembra, što predstavlja vreme završetka ženskih poljskih i kućnih poslova, te se računa kao period „zatvaranja godine“.

Međutim, značaj Svete Petke ne iscrpljuje se njenim poređenjem samo sa ženskim religijsko-kultnim likovima, nego i sa muškim, a ovde imam na umu dva tipična narodna sveca, starozavetnog Svetog Iliju i novozavetnog Svetog Jovana Preteču. Tek u trouglu Petka – Ilija – Jovan, Sveta Petka izlazi iz tipično ženskog, kućnog okvira i pokazuje se kao kosmički regulator. To je već narodna kosmologija vremena, ne samo pobožnost. U balkanskom (i širem pravoslavno-slovenskom) imaginarijumu imamo jasnu podelu: Sveti Ilija je nebo, oluja, grom, letnje nasilje prirode; Sveti Jovan je voda, granica, prelaz, inicijacija; Sveta Petka je vreme, zakon ciklusa, sudbina. Tako Ilija „udara“, Jovan „krsti“, Petka „meri“. 

Sveti Ilija je izraz sile i deluje kao kosmički egzekutor. On vlada gromom i munjom, kažnjava bezbožnike i nepoštovanje svetih dana, donosi sušu itd. U ovome prepoznajemo tipičnu hristijanizaciju Peruna / Zevsa. Ukratko, Sveti Ilija je brza, vertikalna, muška sila. Naspram njega, Sveta Petka je tiha, ali neumoljiva, i za razliku od Ilije, ona ne udara spolja već zateže iznutra. Njene kazne su bolest, gubitak vida, suša u domaćinstvu i „sužavanje sreće“. Drugim rečima, Sveti Ilija razara prirodu, a Sveta Petka razara poredak života. U narodnom poimanju Sveti Ilija ima snagu dok Sveta Petka ima pravo, pa se stoga spram Ilije odnosi sa strahopoštovanjem, a u vezi Svete Petke strogo se vodi računa o detaljima. 

Dalje, upoređujući osobine i funkcije Svetog Jovana Krstitelja i Svete Petke uočavamo kako je Sveti Jovan pre svega onaj koji stoji na pragu. Kao takav, on se nalazi između starog i novog, vrši krštavanje vodom i tako označava prelaz stanja. On je gospodar jednokratnog prelaza. Za razliku od njega Sveta Petka ne uvodi u novi život, već održava ritam i reguliše ponavljanje. Iako ima jedan poseban datum u godini, Sveta Petka se ipak vraća svake nedelje, zahteva poštovanje i obnavlja zakon. U tom smislu Svetog Jovana možemo uporediti sa vratima a Svetu Petku sa satom. Ono što im je, međutim, zajedničko, jeste element vode. Oboje su vezani za izvore, oči i isceljenje, ali Sveti Jovan čisti (krštenje) a Sveta Petka balansira (zavet, opomena). 

Konačno, liniju Petka - Ilija - Jovan možemo pratiti kao posebne oblike vremena. Tako je Sveti Ilija „eksplozivno vreme“: oluja, suša, grom, nepogoda; Sveti Jovan je „prelomno vreme“: rođenje / krštenje, inicijacija, smrt (usekovanje glave); Sveta Petka je „ritmičko vreme“: sedmica, zabrane i sudbina svakodnevice. Ovo je kompletan vremenski aparat. Sveti Ilija dolazi povremeno, Sveti Jovan stoji na pragu, a Sveta Petka neprekidno traje. 

Mnoštvo svedočanstava o ukazanjima Svete Petke, mahom ženama, nisu pojave marginalnog karaktera, već upravo te epifanije čine strukturno jezgro ovog kulta u njegovom narodnom, ali i starijem religijskom smislu. Ukazanja, snovi i poruke nisu dodatak kultu, već način na koji se taj lik uopšte „aktivira“. U crkvenom okviru za te pojave bi se moglo reći da predstavljaju lične posete svetice po Božijem dopuštenju, a ne kao izraz njene autonomne moći. I to se dešava uvek sa moralno-pedagoškom funkcijom kao što su opomene, saveti, pozivi na pokajanje i ispravku ponašanja, nikada radi spektakla, radoznalosti ili „znanja radi znanja“. Iz crkvene perspektive važno je da poruka gotovo uvek ima normativni karakter („ne radi to“, „učini to“, „poštuj zavet“, „čuvaj dan“). Crkva takve pojave ne sistematizuje dogmatski, ali ih ne negira i prihvata ih kao deo živog predanja. U tom smislu, Sveta Petka ne objavljuje nove istine, već aktivira postojeći poredak. 

Međutim, tu postoji jedan antropološko–religijski sloj u obliku „epifanije granice“. Tu se ne ukazuje Bog, ili njegov anđeo, već ženski, liminalni lik. I to se dešava na prelazima (bolest, dilema, kršenje tabua, nesigurnost), u snovima (prostor između svesnog i nesvesnog), i često noću ili pred zoru. U pitanju je, dakle, tipičan prostor arhaične epifanije, a ne biblijskog objavljenja. I zašto se Sveta Petka uglavnom ukazuje ženama? Ta činjenica ima veze sa time što su žene, u tradicionalnom smislu, čuvari ritma doma i vremena; one održavaju zabrane, zavete, praznike, i bliže su ciklusima, radu sa nitima, vodom, hranom. Dakle, Sveta Petka se javlja onima koji stoje najbliže „nevidljivom redu“ svakodnevice. Proročki snovi vezani za Svetu Petku nisu „mistični dodatak“, nego primarni kanal, budući da san nije racionalan diskurs, u snu se poruka ne objašnjava već se doživljava, te često dolazi u obliku jedne rečenice, pogleda, zabrane. To je znak da se Sveta Petka ne obraća intelektu, nego savesti i sudbini. 

I u smislu strukture ukazanja, ne možemo a ne uočiti sličnost Svete Petke sa Hekatom koja predstavlja arhetipski model ovakvih epifanija, tj: javlja se noću, pojavljuje se ženama, dolazi na raskršćima, u snovima, u tišini, ne daje filozofiju, već uputstvo ili upozorenje. Hekata ne raspravlja. To je isti glas koji čujemo kod Svete Petke. Druga boginja na koju možemo ukazati jeste Artemida, u njenom htonskom obliku. Ta htonska Artemida, između ostalog, kažnjava kršenje tabua, javlja se iznenada, i posebno je osetljiva na ženske prestupe i granice. Ona takođe ulazi u snove, zahteva poštovanje, ćutanje i uzdržavanje od činjenja neke radnje. To je paralela Svete Petke kao čuvara zabrane. I konačno, imamo već pomenute Mojre, koje se, istina, ne ukazuju direktno, ali se njihova volja saopštava u snu, često preko ženskog lika. Takođe, Asterija je, kao boginja noćnog neba, skopčana sa proročanstvima, snovima i tihim znanjem. Otud i proroštva Svete Petke nisu bučna, spektakularna, nisu vizionarska, nego noćna, precizna i ograničena. To je asterijski, nokturnalni, a ne apolonski tip proroštva.

Takođe, još jedno pretežno svojstvo Svete Petke jeste ikonografija njenog ukazanja, koja nije estetska, nego semantička. Lik „stare, tamne, ozbiljne žene“ nije slučajan, niti je proizvod folklorne mašte, već vizuelni jezik arhetipa. Simbolički, starost predstavlja znak vlasti nad vremenom. U religijskoj simbolici, „staro“ ne znači slabo, već ono što je pre sadašnjosti, ono što pamti cikluse i što je prošlo kroz sve faze. Sveta Petka se ne ukazuje kao mlada devica, jer ona ne predstavlja početak, već trajanje i kraj. Ne slučajno, Mojrе su često zamišljane kao starice, Hekata u htonskom obliku takođe ima lice starice, a i Sibile su uvek stare. Dakle, starost ukazuje na autoritet nad sudbinom. 

U detinjstvu sam se naslušao priča o ukazanjima Svete Petke ženama moje porodične loze generacijama unazad. I mahom je ona bila umotana u crni pokrov, sa pokrivenom glavom, bez ikakvih oznaka ili simbola. To crnilo nije odraz nekakve tuge ili zlokobnosti, nego simbol skrivenog i označava noćno delovanje, htonsku vezu i nevidljivi red. Sveta Petka ne dolazi „sa neba“, već iznutra: iz vremena, iz tela, iz savesti. Takođe, prilikom svojih ukazanja Sveta Petka je uvek ozbiljna, kratka, odsečna, odlučna i neretko se obraća zapovedničkim tonom. U tome nema pregovora, nema trgovine, nema utehe, nema nikakve ponude. Njena ozbiljnost je krajnje funkcionalna. Isto tako, Sveta Petka se javlja mršava, jednostavno odevena, bez telesne privlačnosti. To nije moralizam, već negacija načela erosa, izraz fokusa na granicu, ne na plodnost. U arhetipskom smislu, ona je žena posle života, ne pre njega.