Džon Di i Britansko carstvo

Rezime teksta

Čuveni doktor Džon Di (1527 - 1608/9), mag, astrolog i naučnik, bio je savetnik slavne engleske kraljice Elizabete I i tvorac ideološkog i ezoterijskog okvira uspostavljanja Britanskog carstva. Verovao je da Engleska, kao naslednica kralja Artura, ima duhovno pravo na svetsku vlast i da Elizabeta treba da postane „svetska carica“. Njegovi rukopisi, uključujući Memorials i Brytanici imperii limites, povezivali su političku ekspanziju, hrišćansku eshatološku misiju i astrološko-proročanske kalkulacije. Di je koristio astronomiju, astrologiju, geografiju i okultna učenja kako bi potaknuo i legitimisao kolonizaciju Novog sveta i jačanje mornarice. Ekspedicije Frensisa Drejka i Martina Frobišera ostvarile su njegove planove, iako sam Di nije učestvovao u deljenju profita. Njegova vizija uključivala je prevođenje čovečanstva u hrišćanstvo, balansirajući protestantske i katoličke elemente, i pripremu sveta za eshaton. Iako istorija kasnije zanemaruje njegovu ulogu, Di je bio ključni idejni arhitekta nastanka britanske globalne dominacije.

Dok je Dijev raniji rad bio pretežno teorijske prirode, tokom 1570-ih on se aktivno uključio u geopolitičko planiranje Elizabetine politike, postavljajući ideološki okvir za izgradnju novog svetskog carstva. To carstvo, koje bi širilo ideale Reformacije, uskoro je trebalo da postane takmac španskim (katoličkim) kolonijalnim nastojanjima. Predznak tog sukoba pojavio se 1572. godine, kada se na nebu pojavila nova zvezda, vidljiva i danju i noću punih sedamnaest meseci, (supernova 1572) u sazvežđu Kasiopeje. Di je smatrao da pojava te zvezde potvrđuje kako je konačna obnova sveta, odnosno eshaton, na dohvat ruke. Danski astronom, astrolog i alhemičar Tiho Brahe, po kome je ova supernova kasnije dobila ime, verovao je da je to prva nova zvezda koja se pojavila na nebu još od Hristovog rođenja. Pet godina kasnije iznad Engleske se pojavila velika kometa, što se tumačilo da je smak sveta blizu. 

U to vreme, jedan od glavnih razloga posustajanja engleske privrede bila je ogromna količina srebra i zlata koje je Španija izvlačila iz svojih kolonija u Novom svetu, čime je drastično narušavala ravnotežu ekonomske moći u svoju korist. Nasuprot tome, Engleska se oslanjala na izvoz tekstila, čija je proizvodnja održavala stanovništvo zaposlenim, ali je potražnja u Evropi u jednom periodu znatno opala, ostavljajući veliki deo engleskih kapaciteta bez posla. Trgovina sa Rusijom, Sredozemljem i Gvinejom donosila je određena sredstva, ali pravi plen i rešenje za ekonomske nevolje nalazio se u preuzimanju makar delimične kontrole nad Novim svetom od Španije. U tom kontekstu Di je svetu podario pojam „Britansko carstvo“, izraz koji je sam skovao.  

Nakon Kolumbovog otkrića Novog sveta, papa Aleksandar VI podelio je američki kontinent između katoličkih pomorskih sila Portugala i Španije, Ugovorom iz Tordesiljasa, dodelivši im vlast nad Atlantikom. Di, sa nadmoćnim znanjem iz geografije, navigacije i optike, ubrzo je predložio Elizabeti načine da ospori špansku dominaciju i da se Engleska proširi u Novi svet ne samo kako bi parirala Špancima, već i radi ekonomskog rasta. Dijevo poznavanje optike, kao i geografske i kartografske informacije koje je usvojio pod uticajem čuvenog Merkatora i drugih svojih mentora, u vreme kada su tačni kartografski podaci uglavnom bili ograničeni na Evropu, učinili su ga neprocenjivim ne samo u osmišljavanju, već i u ostvarivanju ovog plana. Ipak, za samog Dija istraživanje Novog sveta imalo je malo veze sa trgovačkim, pa čak i političkim ciljevima. Njegova fascinacija imperijalizmom odnosila se pre svega na njegove okultne proračune. 

Di je delio rašireno verovanje među mnogim engleskim učenim ljudima tog vremena, da je Ameriku kolonizovao legendarni kralj Artur. To verovanje je išlo toliko daleko da se govorilo čak o tome da se arturijanske kolonije mogu pronaći u Severozapadnom prolazu Severne Amerike (odakle vodeni put vodi iz Atlantika u Pacifik). Ako je to bio slučaj, Engleska je imala jednako snažno duhovno pravo na Ameriku kao i Španija, odnosno Vatikan. U tom smislu Di je angažovan kako bi se rizik pomorske istraživačke avanture sveo na prihvatljivu meru, ispitujući planove putovanja i prenoseći svoje znanje iz geometrije, kosmografije i navigacionih instrumenata vođama ekspedicije. Tako je Di proveo petnaest godina planirajući logistiku takvog poduhvata. Zatim su naručena dva broda: Gabriel i Mihael, nazvani po arhanđelima sa kojima će Di kasnije beležiti opširnu razmenu tokom anđeoskih razgovora. 

Ekspedicija je, uprkos mnogim poteškoćama i gubicima, ipak pronašla kopno: ogromne ledene zidove nazvane Meta Incognita, (Nepoznata granica), locirane na Bafinovom ostrvu u današnjoj Kanadi. Još zanimljiviji bio je uzorak crne rude koji je ekspedicija donela sa Meta Incognita, a za koji su engleski alhemičari tvrdili da u njemu ima zlata. Za Dija je to otkriće potvrdilo da je supernova iz 1572. godine nagovestila pronalazak kamena mudraca. Za englesku vlast, to je bio snažan podsticaj da se, pod velom tajnosti i radi izbegavanja otimanja prava na nalazište, ponovo vrate u Meta Incognita po još. Zahvaljujući tome, Dijeve ideje su sada mogle računati i na pohlepu londonske poslovno-trgovačke čaršije.

U novembru 1577. godine Di je Elizabeti predstavio novi imperijalni plan, predlažući da Engleska preotme kontrolu nad Novim svetom od Španije. Plan je poznat pod nazivom General and Rare Memorials, a čini ga skup dokumenata koji izlažu planove i tehničke smernice za novu epohu engleske kolonizacije. U Memorials vidimo nastavak okultnih istraživanja koje je Di započeo u delima Propaedeumata aphoristica i Monas hieroglyphica. Kao i u slučaju tih knjiga, Di je smatrao da su i Memorials božanski nadahnuti (u slučaju Monas, takođe po nadahnuću arhanđela Mihaila). Za Dija, Memorials su bili otkrovenje od anđela, božansko usmerenje za stvaranje Britanskog carstva, putem Kraljevske mornarice koja bi držala svet pod svojom vlašću. Dakle, ovo je samo detalj koji je Di ugradio u navodnu mesijansku i mističnu prirodu engleskog kolonijalizma.  

U tom tekstu Di je tvrdio da Britanija ima veću potrebu nego bilo koja druga zemlja za neprekidno operativnom mornaricom. Ta mornarica, po Diju, morala bi da raspolaže najvećim svetskim zalihama drveta, brodograditeljima, brojnom radnom snagom u brodogradilištima i za posadu brodova, kao i pogodnim lukama. Uspostavljanje takve mornarice učinilo bi Britaniju gotovo nepobedivom, a širenje britanske mornarice i kolonizacija Novog sveta ne samo da su imali istorijsko uporište, već bi nesumnjivo doneli ogromna bogatstva Kruni. Takav plan bi Elizabetu učinio vladarkom sveta pre nego što nastupe apokaliptička poslednja vremena. I dalje po tom planu, sredstva prikupljena za mornarički poduhvat mogla bi se iskoristiti i za izgradnju novog alhemijskog instituta za proizvodnju kamena mudraca, čije bi konačno savršenstvo ponovo u potpunosti uspostavilo carstvo. Naslovnica Memorials prikazuje Elizabetu kako kormilari brodom koji simbolizuje britanski imperijalizam, dok ispred nje leti arhanđeo Mihail sa mačem i štitom u rukama, a iznad nje stoji Tetragramaton, a brod napred vuče „Gospa Prilika“ (Lady Occasion) ka tek osvojenim teritorijama. Di je ovim gradio imaginarijum bezmalo božanskog poslanja engleskog imperijalizma.

Nakon istraživanja Njufaundlenda, Di je bio zabrinut povodom pitanja da li je Amerika zaseban kontinent u odnosu na Aziju. Ipak, već tada se pretpostavljalo da je Severna Amerika toliko prostrana da bi svako ko bi pokušao da otkrije prolaz ka Pacifiku, polazeći iz Njufaundlenda, i nastavio da plovi ka zapadu, ostao bez zaliha i smrznuo se pre nego što bi dospeo do Pacifika. Sa druge strane, ako bi se plovilo ka jugu, zaobišavši vrh Južne Amerike, uslovi bi bili znatno povoljniji za nastavak putovanja, te bi ekspedicija mogla da traga za izlazom Severozapadnog prolaza sa druge strane Severne Amerike. Da bi se upustili u ovaj pogibeljan poduhvat, Di i Elizabeta su se okrenuli Frensisu Drejku. Drejk je preuzeo misiju između 1577. i 1580. godine, povevši flotu od šest brodova, da bi na kraju ostao samo jedan. On je potom nastavio uz obalu Južne Amerike, napadajući i pljačkajući španska naselja. Da je Drejk komandovao zvaničnom engleskom flotom, to bi predstavljao čin rata, ali mu je njegov status privatnika omogućio Engleskoj uverljivo poricanje, pretvarajući Drejkove prepade u svojevrsne mornaričke „crne operacije“, tako karakteristične za engleski modus operandi.

Godine 1580. Di je stigao na dvor da lično kraljici preda novi rukopis, Brytanici imperii limites ili „Granice Britanskog carstva“. Upućen isključivo Elizabeti i njenom Tajnom savetu, ovaj rukopis je zastupao ideju duhovnog mandata Elizabetine vlasti nad Holandijom i Amerikom, kao i predstavu o njoj kao suverenu novog svetskog poretka. Di je sada, u privatnosti, razradio okultne i ezoterične dimenzije Memorials koje je mudro zadržao dalje od šire javnosti. Kao što je verovao da su Memorials bili božanski nadahnuti od strane anđela, Di je smatrao da je i Limites napisao po nadahnuću samog Svetog Trojstva! Smatrao je i da je ista anđeoska zamisao koja je nadahnula njega nadahnula i pomorsko širenje engleskog kralja Edgara I u desetom veku.

Di je tvrdio da je tokom svoje vladavine kralj Artur držao vlast ne samo nad Amerikom, već i nad trideset zemalja. Iz te perspektive Engleska imala jednako snažno duhovno pravo na svetsku vlast kao i Španija / Rim, a sve što je Elizabeta trebalo da učini bilo je da preuzme njegov plašt i postane arturijanska carica sveta. Čak je i Karlo V, car Svetog rimskog carstva, sa čijim je dvorskim krugom Di bio povezan, odavno posmatrao Artura kao uzor prema kojem će se oblikovati budući vladar sveta. Nakon holandske pobune, gajila se nada da će Elizabeta preuzeti suverenitet nad Holandijom, i da će ona, a ne neki Habzburg, postati arturijanski car sveta, ujedinjujući svet pod zastavom reformisanog hrišćanstva. Sam Merkator je pisao Diju da je kralj Artur poslao ekspediciju od četiri hiljade ljudi u mora blizu Severnog pola i da su neki članovi te družine preživeli, te da su se njihovi potomci pojavili na dvoru u Norveškoj 1364. godine.

Takođe je bila zanimljiva velška legenda o Madoku, princu koji je navodno istraživao Novi svet 1170. godine. Di je ne samo nastojao da u španskim zapisima o Americi pronađe dokaze o Madokovom postojanju, već je verovao i da je taj princ njegov predak. Isto tako Di je potvrdio i da je mitski kralj Britanije, navodno trojanskog porekla, Brutus od Troje, takođe osvajao teritorije u Americi. Dijeve tvrdnje da je Artur vladao i nad Holandijom samo su dodatno osnažile argument u prilog tome da Elizabeta postane svetska carica hrišćanstva. Mape koje je Di izradio na temelju arturijanskog prava na Novi svet prostirale su se od Floride do Nove Zemlje u Arktičkom okeanu.

Ako se izuzme arturijanski ugao, ova ideja nije bila nova. Nada u poslednjeg svetskog cara odavno je bila deo katoličke eshatologije, prema kojoj je dugo očekivani monarh trebalo da ponovo uspostavi novo Rimsko carstvo sa vlašću nad čitavim svetom, kao bedem protiv Antihrista. Taj konačni car bio je najavljen u široko poznatom sirijskom tekstu iz VII veka, Apokalipsa Pseudo-Metodija, koji je proricao da će hrišćanski svet biti opustošen muslimanskim osvajačima kao Božjom kaznom za rasprostranjenu seksualnu razuzdanost, uključujući homoseksualnost, pa čak i transrodnost. Taj nalet trebalo je da savlada poslednji rimski car, koji bi potisnuo sile Antihrista koji tek treba da dođe. Povodom prorokovane muslimanske invazije teško je ne uočiti određene paralele savremenih evropskih vrednosti i određenih praksi, sa pojavom masovne imigracije muslimana u Evropu.

Pre Dija, ovu apokaliptičku proročansku viziju sa evropskim istraživanjem Novog sveta povezivao je Kristifor Kolumbo! Nakon završetka svojih putovanja, Kolumbo je sastavio spis pod naslovom El libro de las profecías („Knjiga proročanstava“), u kojem je, sledeći radikalnog mistika Joakima od Fjore, izneo stav da su za podsticanje Drugog Hristovog dolaska neophodna četiri ključna događaja. To su bili: hristijanizacija planete, otkriće fizičkog Rajskog vrta, završni krstaški pohod radi povratka Jerusalima iz ruku islama i, naposletku, izbor poslednjeg svetskog cara koji bi obezbedio slamanje islama, ponovno osvajanje Svete zemlje i Hristov povratak u svet. Dok je Kolumbo očekivao da španski vladari Ferdinand i Izabela preuzmu ulogu tog svetskog cara, Dijev plan predstavljao je radikalan otklon, jer je predlagao da svetski car treba da bude protestant, a ne katolik, a to je upravo bila kraljica Elizabeta. Razlika između katoličke i protestantske prethodnice istraživanja nije bila u ciljevima, već u nadmetanju za prevlast. Shodno tome, Di je započeo izgradnju argumentacije za Elizabetu kao svetske carice, oslanjajući se na arturijansko pravo na Novi svet.

Di je bio dodatno ohrabren u svom uverenju da Elizabeta treba da preuzme svetsku vlast proučavajući delo De septem secundeis čuvenog opata Tritemijusa. Po tom spisu, istorijom vlada sedam anđela koji odgovaraju sedam planeta, od kojih svaki upravlja periodom od 354 godine i 4 meseca, počevši od Postanja i završivši se Otkrovenjem. Tritemijev sistem je Džonu Diju delovao izuzetno privlačno, iako je on vršio dodatne proračune dodeljujući elizabetansku eru anđelu Anaelu koji pripada Veneri, zbog velikog broja ženskih vladara u Evropi, kao i zbog supernove iz 1572. godine. Iako je Elizabetina vladavina bila osigurana anđelom Venere, približavala se promena u doba Jupitera. Di je smatrao svojom svetom dužnošću da započne britansko širenje pre nego što Jupiterovo doba stigne.

Naslovna strana Dijeve General and Rare Memorials, 1577

Tritemijusova doktrina svetske vladavine planetarnih duhova 

Tritemijus je De septem secundeis, napisan 1508., uputio caru Svetog rimskog carstva Maksimilijanu I. Uvodno poglavlje ove knjige sugeriše da je delo predao caru ne kao svoje vlastito, već kao izaslanik tela inicijata koji su se slagali da, zaista, sedam duhova odgovarajućih sedam planeta, koji potiču od Prvog Intelekta, vladaju svetom u sukcesivnim periodima. Ova ideja je zapravo gnostička, koji su imali doktrinu o sedam Arhonta, ili zlih vladara stvarnosti, koji su se mogli povezati sa sedam planeta. Zanimljivo, ali u XIX veku, dispenzacionalistički evangelista Džon Nelson Darbi propagirao je učenje o sedam različitih perioda ili dispenzacija svetske istorije, počevši od Pada i kulminirajući Drugim Hristovim dolaskom, a što je sistem verovanja koji danas sledi veliki deo američkih evangelističkih hrišćana i hrišćanskih cionista. Inače, Darbi je bio jedan od uticajnijih vođa verske organizacije Plimutska braća čiji su pripadnici bili i roditelji Alistera Krolija. 

Tritemijusov plan istorije podrazumeva uzlazne i silazne krive u kvalitetu opšte svesti čovečanstva, pri čemu su degradirani periodi obeleženi veštičarenjem, obožavanjem više bogova, pa čak i obožavanjem prinčeva i vladara kao bogova. Velika drama istorije, prema Tritemijusu, zavisi od nebeskih događaja kao i od zemaljskih političkih promena, pri čemu komete i drugi događaji na nebu označavaju tok istorije. I dalje, De septem secundeis predviđa uspostavljanje nove religije, i pojavu snažne verske sekte koja će biti propast staroj religiji. Pojaviće se svetsko kraljevstvo koje će proždrati zemlju. Dok je Tritemijus pisao De septem secundeis, Martin Luter je tek bio zaređen za sveštenika. I kao što je poznato Luter je 1517. godine objavio njegovih čuvenih Devedeset i pet teza čime je započet proces Reformacije, odnosno neka vrsta oštre ideološke diferencijacije unutar zapadnog hrišćanstva. Čak i ako je Tritemijus događaje budućnosti izvlačio iz starijih verskih očekivanja i mističkih predosećanja srednjovekovne Evrope, njegova proročanstva su bila prilično ažurna. 

Zahvaljujući delovanju Džona Dija, svetsko kraljevstvo o kome je govorio Tritemijus, zaista je bilo na pragu da se pojavi i proždre svet. Ako su Dijevi proračuni bili tačni, i ako je Elizabeta imala i legalni mandat za imperijalizam, sledeći Artura, i astrološki, sledeći Tritemijusa, ovo je otvorilo put ka pravom dijevskom apokaliptičkom cilju, a to je bilo uspostavljanje evangelističkog Britanskog carstva koje bi svet preobratilo na hrišćanstvo, (tj na njegovu protestantsku verziju). To je osnova Dijevog mistično-gnostičkog apokaliptičkog protestantizma. Iako bi to novo carstvo bilo protestantsko, Di u svom imperijalnom planu nije bio isključiv, te je predlagao da Elizabeta preobrati američke Indijance delom u protestante, a delimično i u katolike. Ideja da će Elizabeta, kao svetski suveren, preobratiti svet na hrišćanstvo i voditi ga u eshaton nije bila jedinstvena za Dija. Ta ideja je u to vreme široko cirkulisala u engleskom društvu, pri čemu je kraj sveta predviđen za 1588. godinu od strane autora i prevodioca Džejmsa Sandforda. Setimo se, upravo se te godine odigrala sudbonosna špansko-engleska pomorska bitka kod Silijskih ostrva koja se završena pobedom Engleske. Dakle, lako se moglo desiti da to zaista bude godina ne propasti sveta, već Engleske.

Kao naknadu za svoj intelektualni doprinos, Di je tražio slobodu delovanja u teritorijama pod apsolutnom zaštitom Elizabete, kako bi izvršio neizrečene usluge carstvu, ne za Elizabetu, već pod Božjom direktivom. To bi značilo širenje (ili povratak) tada imenovanog Britanskog carstva, uključujući Ameriku. Njegova upotreba izraza „Britansko carstvo“ u priličnoj meri je prethodila kolokvijalnoj upotrebi reči „British“ i imao je drugačije značenje. Pridev britansko odnosio se na legendarnu Britaniju mitskog kralja Artura koja se protezala do Severne Amerike. Otud kada se kaže Britanija, u punom smislu reči to podrazumeva ne samo današnje Ujedinjeno Kraljevstvo, već i Severnu Ameriku. London, po Diju, na Kanadu i SAD polaže arturijansko pravo! 

Iako je sam Di naposletku bio potpuno isključen iz elizabetanskog geopolitičkog planiranja, njegov plan će ubrzo biti sproveden. Engleska će razviti veliku pomorsku moć, osvojiti Novi svet, nadvladati Špance i uspostaviti Britansko carstvo. Ali Di, kao inicijator, neće uživati u njegovim plodovima. Sama istorija će zaboraviti Dijevu ulogu u uspostavljanju carstva, zaobilazeći njegovo nasleđe u korist drugih ličnosti, iako je Di bio glavni i gotovo nezamenjiv u planiranju. Njegov doprinos bio je u pružanju opravdanja i priče iza toga zašto je širenje bilo važno, krsteći tek nastalo Britansko carstvo i dajući svom „detetu“ životni scenario, legitimitet i ideologiju.

Dodatak: O Moskovijskoj kompaniji

Moskovitska kompanija (Muscovy Company), prvobitno nazvana Company of Merchant Adventurers to New Lands, bila je engleska trgovačka korporacija osnovana sredinom XVI veka sa ciljem otvaranja severoistočnog pomorskog puta i uspostavljanja direktnih trgovinskih veza sa Rusijom (tadašnjom Moskovijom). Kompanija je izašla iz velikog geografskog i političkog projekta: potrage za Severnim istočnim putem (Northeast Passage) kojim bi se Engleska direktno povezala s tržištima Azije mimo portugalske i španske kontrole južnih ruta. Cilj je bio da se pronađe severoistočni prolaz do Kine i Indije, i otvori trgovina sa Rusijom kao posrednom tačkom. Na čelu osnivačkog kruga bili su najugledniji engleski trgovci i investitori tog vremena. Najvažniji među njima bili su: Sebastijan Kabot (Sebastian Cabot), glavni inicijator; sin čuvenog istraživača Džona Kabota; postavljen za guvernera kompanije. Zatim, Hju Vilobi (Hugh Willoughby), vojni kapetan i nominalni lider prve ekspedicije; Ričard Čensler (Richard Chancellor), navigator i diplomata; ostvario prvi kontakt sa Moskvom; Sir Džon Grešam (John Gresham), pripadnik moćne trgovačke porodice; i grupa londonskih trgovaca poznatih kao Merchant Adventurers, uključujući porodice: Lok, Džening, Eliot, Kili, Džonson, i druge. To je bio konzorcijum privatnih investitora, ali je ključna figura bio Sebastijan Kabot, koji je osmislio projekt i organizovao ekspedicije. Čenslerov uspešni dolazak u Moskvu 1553/1554. doveo je do direktnog kontakta sa carem Ivanom IV Groznim, koji je Englezima dao privilegije za trgovinu. Kompanija je time preuzela ulogu najvažnijeg posrednika u englesko-ruskim odnosima u narednih sto godina. 

Tjudorska Engleska imala je jasan cilj: proširiti pomorska istraživanja i povećati nacionalni prestiž u periodu međunarodne konkurencije. Bila je prva značajna engleska joint-stock kompanija, prethodnica istočnoindijskoj i drugim kasnijim trgovačkim korporacijama. Uspostavila je monopol na englesko-rusku trgovinu. Odigrala je ključnu ulogu u otvaranju Rusije prema Engleskoj i Zapadu. Uticala je na razvoj engleskog pomorstva i trgovine severnom Evropom. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina XVI veka kompanija je imala praktični monopol na sve razmene između Engleske i Moskovije. Engleska je uvozila krzna, vosak, konoplju, metalne sirovine, a izvozila vunu, tekstil, metale i luksuznu robu. Moskovijska kompanija je u Moskvi dobila stalnu bazu (faktoriju) i upravljala preko sistema agenata, što je bilo izuzetno retko u tadašnjoj Rusiji. Kasni period vladavine Ivana Groznog (1570–1580) doneo je pogoršanje odnosa, pre svega zbog engleske podrške poljsko-litvanskim posrednicima. Osim toga, car je bio nezadovoljan intenzitetom i strukturom trgovine. 

Nakon Smutnog vremena (1598–1613) i dolaska dinastije Romanov, Rusija je počela da vraća kontrolu nad spoljnim trgovinskim kanalima. Za vreme Mihaila i Alekseja Romanova, privilegije kompanije su postepeno redukovane; ruska država je insistirala na većem nadzoru trgovine. U međuvremenu, Engleska se geopolitički orijentisala ka Novoj Engleskoj, Zapadnoj Africi, Levantu i Indiji, tako da se severnoistočni kanal smanjio po značaju. Privilegije su 1649. praktično ukinute, nakon što je car Aleksej M. Romanov optužio engleske trgovce za pomaganje neprijateljima Rusije tokom ratova. Situacija se dodatno pogoršala nakon pogubljenja kralja Čarlsa I (1649) jer Rusija nije priznavala englesku republikansku vladu niti je želela da održava povlašćene odnose. Tokom kraja XVII i početka XVIII veka trgovina se nastavlja, ali u smanjenom obimu. Rusija je sve više privilegovala holandske, nemačke i domaće trgovce, a Engleska je imala mnogo profitabilnije kompanije (East India Company, Levant Company). U periodu 1720–1723. Petar Veliki pooštrava režim za strane kompanije; Moskovijska kompanija gubi sve strateške pozicije. Oko 1780-te, kompanija faktički prestaje da postoji kao aktivna trgovačka sila; ostaje samo pravni entitet. Konačno, 1917. formalno se gasi nakon Oktobarske revolucije, jer gubi i poslednje pravne i trgovačke osnove u Rusiji. 

Moskovijska kompanija (1555) bila je model, tj prvi uspešni joint-stock enterprise u Engleskoj, prva kompanija sa kraljevskom poveljom i monopolom, prva korporacija sa profesionalnom hijerarhijom i prekomorskim faktorijama. Kasnije kompanije su preuzele njene pravne i organizacione modele: Levant Company (1581), formirana od istog kruga finansijera; Moskovijska kompanija se često navodi kao njen institucionalni uzor; Istočnoindijska kompanija, direktno je koristila pravni okvir razvijen za Moskovijsku i Levantsku kompaniju; mnogi njeni prvi direktori ranije su učestvovali u projektima tih kompanija.

U Engleskoj je sredinom XVI veka ipostojao veoma uzak krug ljudi koji je posedovao međunarodne trgovačke veze, kapitalne rezerve i politički pristup dvoru (bez čega nije bilo moguće dobiti monopolsku povelju). To znači da novac za Istočnoindijsku kompaniju dolazi iz istog izvora kao i za Moskovijsku, samo kroz jednu ili dve generacije naslednika. Moskovijska kompanija je bila svojevrsna škola imperijalnog kapitalizma, odnosno prva engleska laboratorija za kasniji kolonijalni trgovinski sistem.

Tjudorska vlast je odvajala privatne poduhvate u Baltiku i Rusiji (monopolske kompanije) od privatnih gusarskih ekspedicija protiv Španije u kojoj je ključnu ulogu imao Frensis Drejk. Drejk je odrastao u protestantskoj izbegličkoj porodici iz Devona, u okruženju pomoraca i hugenotskih mreža. Nije pripadao porodicama londonskih trgovaca koje su finansirale Moskovsku kompaniju. Povremeno se navodi da su neki Drejkovi srodnici bili uključeni u Merchant Adventurers (širi trgovački krug u Londonu), ili u aktivnosti Trinity House. Njegova primarna mreža su bile porodice Hawkins i Gilbert, koje su spadale u atlantski, a ne ruski sektor engleske trgovine.

Džon Di nije bio zvanično angažovan kao engleski izaslanik u Rusiji ili savetnik po tom pitanju, ali njegova porodica i njegove intelektualne aktivnosti ostvarile su indirektne veze sa Rusijom. Zanimljivo je da su u kasnijim izvorima, uključujući legende i literaturu, postojale tvrdnje da je ruska dvorska elita poznavala Dija i da je ruski car cenio mudrace njegovog kalibra. Najdirektnija i najdokumentovanija veza sa Rusijom, međutim, ostvarena je preko njegovog sina, Artura Dija. Artur je služio kao lični lekar ruskog cara Mihaila I Romanova i proveo je više od jedne decenije na ruskom dvoru, čime je porodica Di dobila značajnu vezu sa Rusijom u praktičnom i političkom smislu.

Ukratko, iako Džon Di sam nije imao formalne poslove u Rusiji, njegova intelektualna delatnost i kontakti kroz Moskovijsku kompaniju, zajedno sa angažmanom njegovog sina, predstavljaju jasnu povezanost porodice Di sa Rusijom tokom kasnog 16. i ranog 17. veka. Ovo pokazuje kako su evropski naučnici i magovi mogli uticati na međunarodne odnose i trgovinske mreže, čak i bez direktnog političkog mandata.