UFO fenomeni: NAEQ i enohijanski protokoli komunikacije

Priznajem, neretko sam se sprdao sa onima koji tvrde da su u telepatskom kontaktu sa vanzemaljcima. Uvek sam sumnjao u njihov zdrav razum, naposletku u njihovu moć razumevanja onog šta im se dešava. Pa ipak, vremenom sam shvatio da u tom ludilu ima sistema. Ljudi su oduvek kanalisali poruke onostranog, samo što ranije nisu tvrdili da im te poruke šalju nekakvi vanzemaljci nego duhovi, demoni ili anđeli. U tom smislu i čuvena enohijanska magija Džona Dija i Edvarda Kelija zasniva se na opštenju sa inteligentnim entitetima, kako bi se to danas reklo, odnosno anđelima, ili prosto duhovima, koji imaju svoj jezik, hijerarhiju i kosmologiju. Ta vrsta magije, nadalje samo enohijana, omogućuje regulisanu komunikaciju sa tim entitetima, uz pomoć metoda zurenja u kristal (scrying), te uz korišćenje tablica, priziva i imena. Enohijanski entiteti dolaze iz „viših sfera“, ali teško da su identični klasičnim hrišćanskim, i uopšte avrahamskim, anđelima. Ovo su tačno one pretpostavke koje se javljaju u savremenim UFO / NLO narativima, samo uz tehnološku i sekularizovanu terminologiju (vanzemaljci, interdimenzionalna bića, viša inteligencija, itd). 

Dakle, tu postoji određena veza na relaciji enohijana - UFO. U enohijani imamo anđele, kod ufolatrista su to vanzemaljci i interdimenzionalna bića; u enohijani imamo nebeske sfere, etire, a kod ufolatrista paralelne dimenzije i sl.; enohijanski anđeli donose objave, a ufolatrijski entiteti privremeno nekog otmu, ili šalju poruke putem medijumskog kanalisanja, a ponekad se direktno nekome ukažu. U enohijani anđeli se služe anđeoskim jezikom, dok u ufolatriji imamo nekakav kosmički jezik i svetlosne kodove, itd. Drugim rečima, funkcija ostaje ista, ali se mitološki aparat prilagođava epohi nauke i tehnologije. Ovo je klasičan primer onoga što Joan Kulijanu naziva morfologijom imaginacije.

Savremeni UFO kultovi (od Adamskog, preko Raelijanaca, do modernih New Age channelinga) nastavljaju tradiciju pasivnog primanja poruka, ritualne pripreme subjekta, insistiranja na „autentičnom jeziku“ entiteta, apokaliptičkih ili soterioloških poruka (dolazak nove ere, spas čovečanstva i sl). Ovo je funkcionalno identično Dijevom skrajingu. Razlika je samo u tome što je hrišćanska angelologija zamenjena kosmološkim pluralizmom. Knjiga proroka Enoha već sadrži elemente koji su kasnije lako asimilovani u UFO mitologiju. To su pre svega „Posmatrači“ koji silaze s neba i koji ljudima prenose zabranjeno znanje, oni stvaraju hibridna bića na Zemlji, što posledično izaziva katastrofu a oni koji su to uzrokovali povlače se u „druge sfere“. Nije slučajno da savremeni autori poput Žaka Valea (Jacques Vallé) i Džona Kila (John Keel) navode upravo Enoha kao arhetipski model kontakta sa ne-ljudskim inteligencijama. 

Iz jungovske perspektive (a ovde se nadovezuje i Sali Nikols (Sallie Nichols)) u simboličkim analizama, UFO fenomen funkcioniše kao savremeni mit totaliteta (mandala), dok enohijanski sistem predstavlja raniju sakralnu artikulaciju istog psihičkog sadržaja. U oba slučaja imamo projekciju transpersonalnih arhetipova u obliku „drugih bića“. Razlika je u tome što moderna svest nije više prijemčiva da prihvati religioznu formu, pa sadržaj izbija u pseudo-naučnoj. U svemu ovome, važno je naglasiti da Džon Di nije bio nekakav proto-UFOlog, jer je njegova enohijanska magija bila ukorenjena u hrišćanskoj teurgiji, neoplatonizmu i kabali. Savremeni UFO kultovi često nemaju koherentnu metafizičku strukturu kakvu ima enohijanski sistem. Dakle, veza između njih nije doktrinarna, već strukturna i simbolička.

Tokom XVII i XVIII veka, rozenkrojcerska tradicija, koja se u manifestima pominje kao „nevidljivo bratstvo“, širi okultnu ideju o tajnim znanjima, kosmičkoj harmoniji i uticaju sakralne mudrosti na istoriju. Rozenkrojcerstvo je, istorijski gledano, mitopoetički okvir koji je inspirisao brojne misaone tradicije, uključujući kasniji Hermetički Red Zlatne Zore i masonska društva. Zlatna Zora je uvela enohijanske elemente u svoj ritualni sistem, ali u revidiranom ceremonijalnom kontekstu. Alister Kroli predstavlja ključnu figuru u modernoj zapadnoj magijskoj tradiciji, otprilike onako kako je Di bio u renesansi. U tom smislu, Kroli nije bio puki Dijev naslednik, već reinterpretator i sintetizator. Kroli je u svom delu The Vision and the Voice obrađivao enohijanske etire (aethyr) i vizije koje je smatrao duboko relevantnim za svoju doktrinu teleme. 

Džek Parsons i L. Ron Habard su istorijski ključni jer su, kao pripadnici O.T.O. Agape Lodge u Kaliforniji, praktikovali rituale koji su proistekl iz Krolijevog kulta teleme i enohijanskih principa. Parsonsovi rituali, naročito Babalon Working iz 1946, uključivali su enohijansku strukturu poziva i skrajing u okviru seksualne magije, s ciljem manifestacije mitološkog principa Babalon. Na neki način hteli su da ovaplote Babalon. Habard je u ovom kontekstu delovao kao Parsonsov medijum i asistirao je u ritualnim operacijama pre nego što je osnovao sajentologiju. Ovaj događaj se često istražuje u akademskim studijama zapadne okultne tradicije kao kritična tačka prelaska iz hermetičkih sistema u nove oblike duhovnih pokreta koji se ne formalizuju striktno u okviru klasičnih magijskih redova. 

Jedna od indikativnih činjenica u vezi sa modernom ufolatrijom jeste koncept Invisible College (Nevidljivi koledž), što jeste jedna od metafora za nevidljivo bratstvo mudraca povezanih sa ezoteričnim učenjem, kako se to navodi u rozenkrojcerskoj tradiciji. U modernom smislu ovaj izraz se odnosi na mrežu naučnika koji razmenjuju informacije van formalnih institucija. Zapravo, pod time tačno mislim na grupu o UFO-ima iz 1960-ih, koju su formirali J. Allen Hynek i Jacques Vallee. Značajno je da Invisible College u savremenom ezoterijskom diskursu često služi kao simbolička i organizaciona metafora za grupe koje se osećaju povezanim sa tajnim znanjem, ali ne postoji jasna linija nasleđa od izvornih rozenkrojcera. Ono što je indikativno jeste da su Hajnek, Vale, Habard, Parsons, pa i Kroli i Džon Di, bili saradnici, ili su radili na projektima povezanim sa vojskom i bezbednošću, odnosno sa tajnim službama. Možda bi u večnim geopolitičkim interesima duboke države trebalo potražiti liniju pretpostavljenog kontinuiteta.    

Sada bih obratio pažnju na vezu Parsons–Grant–Grinfild, kao liniju magijske transmisije. Polazim od pretpostavke da se ovde ne radi o „uticajima“, već o kontinuiranoj operativnoj struji unutar zapadne magijske tradicije. Pod magijskom transmisijom ovde podrazumevam ne posvećenički prenos učenja već prenos operativne ontologije, tj načina razumevanja entiteta, kontakta, svesti i stvarnosti. U toj liniji UFO fenomen nije cilj, već sporedni simptom aktivacije jedne starije magijske paradigme. U tom smislu Džek Parsons nije teoretičar, već magijski tehničar. On prvi aktivno sprovodi Krolijevu kosmologiju u savremenim uslovima, koristi ritual kao tehnologiju proboja i razume magiju kao intervenciju u ontološku strukturu sveta. U tom smislu njegova magijska operacija Babalon Working predstavlja operaciju otvaranja kapija. Iako Parsons ne koristi čistu Dijevu enohijanu, njegova operacija ima iste karakteristike, a to su skrajing u proširenom stanju svesti, pozive inteligencijama koje nisu „anđeli“ u hrišćanskom smislu, insistiranje na manifestaciji entiteta Babalon u materijalnom svetu. Parsons je prvi koji implicitno premešta fokus sa komunikacije sa višim sferama na invaziju Drugog u imanenciju. Ovo je radikalna inovacija. Taj detalj me podseća na moje lične motive kada sam u svojoj mladalačkoj naivnosti pristupio svetu okultnog.

Kenet Grant sistematizuje ono što je Parsons započeo i uvodi pojam transdimenzionalnih inteligencija, te razvija ideju da su magijski entiteti ne psihološki, ne simbolički, već ontološki realni i neljudski. Možemo osnovano pretpostaviti da Grantova Tifonijanska struja jeste teorijska formalizacija Parsonsove prakse. Grant eksplicitno kaže ono što je Parsons samo implicirao, a to je da entiteti nisu „duhovi“, nisu „demoni“, nisu „arhetipovi“, već inteligencije koje postoje izvan linearnog vremena i prostora. Ovde se prvi put jasno pojavljuje most ka onome što će kasnije biti nazvano ultraterestrijalno.

Alen Grinfild deluje kao neko ko ne „veruje“ u UFO već ih na neki način čita. On u ovoj liniji stoji kao egzegeta i kriptolog, a ne kao nekakav prorok ili vizionar. Njegova ključna teza glasi da UFO entiteti koriste iste semiotičke i numerološke strukture kao entiteti zapadne magijske tradicije. Drugim rečima, ako su Parsons i Grant otvorili vrata, Grinfild analizira šta tačno prolazi kroz njih. On ukazuje na ponavljanje enohijanskih brojeva, imena i struktura, paralelizam sa Krolijevim etirima, i na istu logiku „maskiranja“ entiteta kroz kulturološke i istorijske oblike. Za Grinfilda, UFO fenomen je aktuelna maska jedne stare magijske inteligencije. Dakle, po ovoj liniji, UFO nisu posetioci, nisu brodovi, nisu fizički objekti u klasičnom smislu, već simptom prodora ne-ljudske inteligencije u perceptivno polje moderne svesti. Magija se ovde ne bavi „nebesima“, već interfejsom između svetova. 

Parsons–Grant–Grinfild linija pokazuje da zapadna magijska tradicija nije prekinuta, već je prešla u novu fazu manifestacije. Isto tako, enohijanski entiteti, tifonijanske inteligencije i UFO „entiteti“ nisu različite stvari, već različiti protokoli istog kontakta. Povodom toga, Grinfild ne tvrdi da UFO entiteti „svesno praktikuju kabalu“ u ljudskom smislu, odnoso da koriste hebrejsku, grčku ili enohijansku gematriju kao tradiciju te da šalju „skrivene poruke“ radi igre ili simboličkog ukrasa. On zapravo tvrdi da entiteti koji se manifestuju kao UFO fenomen, deluju unutar istog semiotičkog polja kao i entiteti magijske tradicije, jer koriste strukture značenja, broja i jezika koje nisu proizvoljne, već ontološke. Drugim rečima, nije stvar u sistemu, već u strukturi.

U klasičnoj ufologiji naglasak je na objektu, tehnologiji i vizuelnom opažaju. Grinfild premešta fokus na znak, ime, broj i ponavljanje obrazaca. To iz razloga što slike mogu biti halucinacija, objekti mogu biti pogrešno opaženi, ali strukturalne koincidencije u jeziku i broju nisu slučajne u istom smislu. Tu on stoji vrlo blizu Džona Dija i Alistera Krolija. U zapadnoj magijskoj tradiciji (kabala, enohijana, telema), broj nije kvantitativan, već kvalitativan nosilac odnosa. Grinfild primećuje da se u UFO kontaktima ponavljaju isti brojevi, isti odnosi slova, iste „neobične“ lingvističke konstrukcije i isti obrasci imena i titula, koji rezonuju sa poznatim okultnim strukturama, čak i kada onaj ko kontaktira za njih ne zna. 

New Aeon English Qabalah (NAEQ), razvijena iz Krolijeve Knjige zakona, ima nekoliko osobina koje je čine idealnom za UFO kontekst. Recimo, koristi engleski jezik (što je jezik savremene tehnike i nauke), nije vezana za etničku ili religijsku tradiciju, zasniva se na alfanumeričkoj sekvenci, ne na svetom pismu, i ponaša se više kao kodni sistem. Upravo zato Grinfild (i neki autori posle njega) primećuju da imena UFO entiteta, poruke, nazivi brodova, grupa, planeta, spontano padaju u numerološke obrasce koji odgovaraju NAEQ odnosima. Ovo nije dokaz „istinitosti“ kontakta, ali jeste dokaz strukturalne kompatibilnosti. 

Grinfildov argument ima tri nivoa: 

1. Statistički nivo po kome je pojedinačna koincidencija tek slučajnost, dok je sistematsko ponavljanje zapravo struktura.

2. Semiotički nivo gde entiteti ne komuniciraju „informacije“, već aktiviraju značenjske matrice, pa su zato poruke često paradoksalne, fragmentarne, ritualno oblikovane, i opsednute imenima i brojevima. 

3. Ontološki nivo znači da ako entiteti postoje izvan linearnog vremena, izvan lokalnog prostora, onda je broj idealan medij komunikacije, jer nije vezan za materiju.

Ovde dolazimo do ključne analogije po kojoj Di i Keli dobijaju jezik koji niko ne zna, ali koji ima gramatiku, hijerarhiju i numerološku dubinu. Ufolatristi koji telepatski opšte sa entitetima primaju nepoznata imena, čudne termine, i fonetski „neprirodne“ reči, koje se naknadno mogu mapirati u numerološke strukture. Grinfildov zaključak je da to nije novi jezik, nego isti fenomen u novom simboličkom okruženju. Grinfild je svestan opasnosti da numerološki sistemi mogu „progutati sve“, da postoji rizik od retroaktivne projekcije. Zato Grinfild insistira na ponavljanju nezavisnih slučajeva, neznanju subjekata, konzistentnosti odnosa a ne rezultata. Drugim rečima, ne traži se „tačan broj“, već stabilna relacija. Grinfildova teza može se svesti na sledeće: 

a) UFO fenomen je semiotički fenomen pre nego fizički; 

b) ne-ljudske inteligencije koriste strukture broja i jezika, ne slike; 

c) zapadna magijska tradicija je već mapirala te strukture; 

d) NAEQ je savremeni interfejs koji omogućava da se te manifestacije čitaju; 

e) to ne dokazuje „vanzemaljce“, ali ukazuje na kontinuitet jednog ontološkog kontakta.

Polako dolazimo do tačke u kojoj ova rasprava prestaje da bude „ufološka“ i postaje operativno-hermeneutička. Hajde prvo razmotrimo šta se smatra NAEQ koincidencijom. U ovom kontekstu, koincidencija nije „lepa numerološka igra“ i proizvoljno sabiranje slova, već koincidencija postoji kada su ispunjena sva tri uslova: da izraz koji se razmatra dolazi iz UFO izvora (ime entiteta, poruka, naziv broda, grupe, lokacije); da subjekt nije upoznat sa NAEQ sistemom (nema svesne kabalističke intencije); da se termin uklapa u postojeće NAEQ relacije, a ne u izolovanu vrednost. 

U literaturi u kojoj se opisuju UFO kontakti često se javljaju kratka, fonetski „neprirodna“ imena, sa naglaskom na Z, R, X, L, A, O, na vokalno-konsonantske simetrije, i druge „nezemaljske“ osobenosti. Takva imena često numerički rezonuju sa pojmovima tipa CONTACT, MESSAGE, GATE, WATCHER, SIGNAL, AEON (NAEQ pojmovi). Ovde je metodološki važno da se ime ne „prevodi“ već da se pozicionira u mrežu značenja. Ove poruke često sadrže kratke imperativne rečenice, zatim fraze koje deluju banalno ili besmisleno, te opsesiju rečima poput TIME, DOOR, LIGHT, CHANGE, CHILD i RETURN. U NAEQ analizi, ove reči često dele vrednosti ili relacije sa ključnim telemitskim pojmovima poput WILL, LAW, AEON, STAR, CROSSING. Po Grinfildu, entiteti ne šalju sadržaj, već aktivacione markere. Takođe, prisutni su i ponovljeni elementi, isti datumi kontakata, isti vremenski intervali, ista „slučajna“ ponavljanja brojeva. U metodološkom smislu NAEQ se ne koristi za „proročanstvo“, već za mapiranje ritma pojavljivanja fenomena. Ovo je analogno enohijanskom redosledu etira, hijerarhiji prizivnih ključeva i brojevima anđeoskih imena. 

Kako Grinfild primećuje, UFO fenomen se pojavljuje u engleskom govornom području, u tehnološkom diskursu i u postreligijskom okruženju. Dakle, možemo izvesti jednu konspirološku pretpostavku po kojoj da bi ove pojave došle do izražaja, anglofonu kulturu je bilo potrebno dehristijanizovati i sekularizovati. U tom dehristijanizovanom smislu, NAEQ koristi engleski jezik, nema teološku barijeru i ponaša se kao kodna matrica, a ne kao neka sveta tradicija. Zato deluje kao savremeni interfejs, a ne „nova religija“. 

U suštini enohijana i NAEQ predstavljaju dve vrste protokola kontakta, nazovimo to tako. Enohijanski protokol (XVI vek) sadrži religijsku kosmologiju, anđeosku hijerarhiju, ritualni autoritet i sakralni jezik. NAEQ protokol (XX–XXI vek) sadrži postreligijsku kosmologiju, anonimne inteligencije, semiotički autoritet i kodirani jezik. Oba protokola imaju istu funkciju omogućavanja komunikacije sa neljudskom inteligencijom. Povodom ovoga javlja se pitanje zašto entiteti menjaju protokol? U tom smislu Grinfild (u skladu sa Grantom) implicira da entiteti nisu vezani za formu, već za kapacitet ljudske svesti da primi signal. U XVI veku forma je anđeo, jezik je nepoznat, a autoritet je Bog. U našem vremenu forma je UFO / entitet, jezik je kod, a autoritet je „druga inteligencija“. To je adaptivna semiotika, ne evolucija u biološkom smislu. Enohijanski ključevi su aktivni, jer oni pozivaju i otvaraju. Sa druge strane, NAEQ je pre svega dijagnostičko oruđe koje detektuje i mapira. Međutim, ako se NAEQ počne koristiti operativno, ona može postati moderni ekvivalent ključeva. Upravo je ovo tačka na kojoj se Grinfild zaustavlja, i to s razlogom.

NAEQ koincidencije u UFO materijalu nisu „dokaz“, već indikator strukture. One pokazuju da fenomen koristi broj, jezik i relaciju kao primarni medij. To je isto ono što vidimo u enohijanskim ključevima. Razlika nije u entitetima, već u protokolu komunikacije. NAEQ i enohijana nisu konkurentski sistemi, već dva vremenski razmaknuta interfejsa za isti ontološki kontakt. NAEQ je u svojoj intenciji pasivna, ali je u svojoj strukturi latentno operativna. Kao prvo, NAEQ nema ritualni aparat, nema pozive, ključeve, pečate ili hijerarhiju entiteta, nema eksplicitnu teurgijsku funkciju, nema zahtev za inicijacijom ili sakralnim autoritetom. U tom smislu, ona je projektovana kao analitički i interpretativni alat, pre svega za dubinsko čitanje Krolijeve Knjige zakona, za mapiranje značenjskih mreža i za prepoznavanje relacija u jeziku. Iz ove perspektive, NAEQ je pasivna jer ona ne „poziva“, ne „otvara“ i ne „komanduje“. Problem nastaje kada se posmatra struktura, a ne deklarisana namena. U zapadnoj magijskoj tradiciji važi pravilo da je svaki stabilan alfanumerički sistem koji mapira značenje, potencijalno operativan. Za to imamo primer u kabali. Razlog za to je jednostavan, jer magija ne zavisi od namere autora sistema, već od načina na koji sistem reorganizuje svest korisnika.

NAEQ postaje latentno operativna kada se dogodi prelazak sa čitanja na ponavljanje. U trenutku kada se isti NAEQ klasteri ponavljaju, iste reči stalno povezuju, ista numerička relacija počne da se „ističe“, dolazi do ritmizacije značenja. Ritam je prvi znak operativnosti. Kada korisnik ne traži više značenje u spoljašnjem tekstu, već u samoj mreži NAEQ relacija, sistem prestaje da bude opisni i postaje samoreferencijalan. To je tačka u kojoj su enohijanski ključevi, sigili i mantre uvek počinjali da deluju. Grinfild bi rekao da operativnost počinje kada sistem počne da odgovara. To se manifestuje kao sinhroniciteti, ponavljanje istih pojmova, brojeva i slova, u spoljašnjoj realnosti, i kao subjektivni osećaj „adresiranosti“ (kao da se nešto direktno nama obraća). Ovo nije dokaz ontološke promene, ali jeste funkcionalni marker operativnosti.

Enohijanski prizivni ključevi, eksplicitno dizajnirani za delovanje, zahtevaju glas, prostor, ritual i sadrže naredbeni jezik. NAEQ nema ritual, nema naredbu, nema glas, ne otvara vrata, ali zato kao da premešta čitavu arhitekturu prostorije. U tom smislu NAEQ može biti opasnija od enohijane. Imajmo na umu da enohijana ima jasne granice, teološki okvir i ritualni kontekst, dok NAEQ nema zaštitne zidove, koristi svakodnevni jezik i lako se uvlači u misaoni proces. Zato Grinfild ne preporučuje operativnu upotrebu NAEQ i svesno „aktiviranje“ relacija, jer latentno operativni sistemi deluju tiho i bez fanfara. Čovek može i da ne primeti da je potpuno zarobljen u jednoj potpuno nepoznatoj strukturi, a koju nekako oseća bliskom, jer se njome bavi. Pretpostavljam da to može manje stabilne osobe odvesti u potpuno ludilo. Ne stoji zalud ona kabalistička legenda da je jednom neki rabin potpuno poludeo od brojeva i slova. Takođe, ne stoji uzalud običaj da se kaže ludi matematičar. Stoga, valja imati na umu da NAEQ nije projektovana kao magijski alat ili ritualni sistem iako poseduje sve strukturne preduslove da postane operativna. Takođe, ponavljam, operativnost se ne aktivira namerom, već ponavljanjem, fokusom i zatvorenim krugom značenja.

Za kraj, ovde se nameće jedno veoma indikativno pitanje: iz kojih razloga, sa kojim motivima, sa kakvim ciljevima i načinima, tajne službe, češće vojne nego civilne, i to oni sektori fokusirani na tajne, psihološke operacije, parapsihološka i granična istraživanja, uopšte petljaju sa ovim stvarima, entitetima i protokolima komunikacije? Kako možemo znati da već ne postoje slični razrađeni komunikacioni protokoli recimo na kineskom, ruskom, hebrejskom ili nekom četvrtom jeziku i pismu? Da li se oni bave ovim stvarima kako bi ih koristili kao oružje ili kao sredstvo šifrovanja, ili može biti da same te službe, kao i moderni državni sistemi postoje upravo u obliku u kakvom postoje, ne bi li služili svrsi održavanju protokola kroz vekove, jer je to imperativ jedne svečovečanske ontološke strategije? Na tu vrstu zapitanosti, priznajem, nemam zadovoljavajući i jasno uobličeni odgovor.

Dodatak

Sledi lista knjiga i autora koji se bave ufologijom iz okultne perspektive, odnosno gde se fenomen UFO sagledava kroz prizmu mistike, rituala, arhetipova, alternativnih kosmologija ili „skrivenih znanja“. 

Ključni naslovi direktno iz okultne / ezoterične ufologije

-Allen H. Greenfield: Secret Cipher of the UFOnauts (i varijante). U ovoj knjizi Grinfild povezuje UFO fenomene sa hermetičkom simbolikom, tajnim šiframa i praksama koje su prema autoru prisutne u okultnim tradicijama. On tvrdi da su „UFOnauti“ entiteti prisutni kroz istoriju u različitim simboličkim formama. Grinfild kaže da su „UFOnauti“ identični entitetima poznatim zapadnoj magijskoj tradiciji, naročito u enohijanskom i telemitskom okviru. Okultni aspekt je ovde eksplicitan, jer koristi kabalu, gematriju, ritualnu magiju i Krolijevu kosmologiju.

-Peter Levenda: Sekret Machines: Gods, Man & War (sa Tomom DeLongeom). Iako nije tipična okultna knjiga, Levenda u ovoj trilogiji obrađuje UFO fenomen kroz prizmu mita, religije i simbolike, povezujući ga sa dubljim istorijskim i eshatološkim strukturama.

-Peter Levenda: Sinister Forces (trilogija). Fokus: okultizam, politika, obaveštajne službe. Levenda pokazuje kako se okultne ideje, rituali i mitovi prepliću sa realnim strukturama moći, uključujući i UFO narative.

Popularne i kultne knjige sa okultno-ufološkim elementima

-John A. Keel: Operation Trojan Horse. Ovo je klasičan esej o „ultraterestrijalima“ koji ne opisuje samo vanzemaljce, već pojavnost kao višu manifestaciju prethodnih folklornih entiteta (demoni, vilenjaci itd.), što rezonuje sa hermetičkim i okultnim tumačenjima. Dakle, autor razbija ideju da su UFO-i isključivo fizički svemirski brodovi i uvodi koncept jednog kontinuiranog fenomena koji se kroz istoriju pojavljuje kao demoni, vile, anđeli, duhovi i savremeni NLO-i. Okultni aspekt je ovde implicitan, ali dubok. Fenomen se ponaša kao triksterska inteligencija sa sposobnošću manipulacije percepcijom.

4) Louis Pauwels & Jacques Bergier: The Morning of the Magicians. Iako se ne bavi isključivo UFO fenomenom, ova knjiga uvodi ideje o „skrivenim znanjima“ i povezuje okultizam, mitologiju i fenomen UFO-a, utičući značajno na kasnija New Age i ancient astronaut narativa.

Knjige i autori sa relevantnim esejističkim ili filozofskim pristupom

-Robert Anton Wilson: Cosmic Trigger (serija). Ovo nisu striktno UFO knjige, ali duboko ulaze u high strangeness, iskustva ekstatičnih stanja i ontološke implikacije UFO fenomena. 

-Jacques Vallée: Forbidden Science (serije Vol. 1-4). Vale intelektualno sagledava UFO fenomene kroz paradigme svesti, arhetipa i anomalija, ne oponirajući okultne perspektive, već ih uključujući u širi kontekst „anomalne realnosti“. 

-Jacques Vallée: Passport to Magonia. Autor sistematski pokazuje da se savremeni UFO susreti strukturalno poklapaju sa srednjovekovnim izveštajima o vilama, demonima i anđeoskim ukazanjima.

-Andrija Puharich: The Sacred Mushroom (i drugi radovi). Autor kombinuje psihoaktivne, eksperimentalne i paranormalne narative koji rezonuju sa okultnim tumačenjima fenomena kontakta. 

Sekundarni ili periferijski, ali tematski povezani naslovi, tj oni koji se ne bave direktno okultnom ufologijom, ali su često referencirani u diskursu koji povezuje skriveno, mistično ili numerološko sa fenomenom UFO-a.

-Kenneth Grant: The Magical Revival. Grant ovde povezuje Krolijev sistem, kosmičku mitologiju i „viša bića“, što čitaoci povremeno dovode u relativnu saglasnost sa UFO tumačenjima. Knjiga je čista okultna metafizika, a UFO elementi su implicitni, ali ključni.

-Kenneth Grant: Outside the Circles of Time. Ovde je Grantov fokus na transdimenzionalne entitete i tzv Drakonijansku magijsku struju. Grant ide dalje od ufologije i gradi kosmologiju kontakta gde su entiteti van vremena, prostora i ljudske psihologije. Okultni aspekt je ovde maksimalan, što ovu knjigu klasifikuje kao literaturu za ozbiljne okultiste.

-Arthur Moros: Cult of the Black Cube. Iako više političko-ezoterična, ova knjiga se u nekim krugovima povezuje sa narativima o „skrivenim silama“ i fenomenima anomalija.

-Valdemar Valerian: The Matrix Series. Ova knjiga nudi alternativnu ontologiju koja se u nekim interpretacijama prelapa sa ufološkim narativima o „kontrolnim strukturama“ i višim svetovima.