 |
| William Blake |
„Adam pozna ženu svoju Evu i ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Muško sam dete dobila s pomoći Jahvinom!“ (Postanje 4:1)
U starozavetnom tekstu čitamo da je Kain
rodonačelnik kainitske loze od koje se pominje sedam kolena: 1. Kain; 2. Enoh;
3. Gaidad; 4. Maleleil; 5. Metusal; 6.
Lameh; 7. Jovil, Juval, Tubal-Kain i njegova sestra Naama ili Noema. Imamo,
dakle, sedam kainitskih generacija koju čini deset ličnosti, uključujući i
samog Kaina. Međutim, tekst pominje i dve Lamehove žene Adu i Selu, kao i samu
Kajinovu ženu čije se ime ne pominje. Ukupno imamo trinaest likova, ovog
biblijskim prokletstvom obeleženog rodoslova, devet muških i četiri ženska.
Nema potrebe naglašavati niti posebno objašnjavati značaj i značenje brojeva 7
i 10 u kontekstu apokaliptične beštije sa sedam glava i deset rogova, a takođe
nema potrebe ni naglašavati simboliku broja 13. Valjalo bi samo podsetiti da je
13 = 1, kao zbir brojčane vrednosti te reči na hebrejskom: ehad je alef (1) -
het (8) – dalet (4). Reč je o svojevrsnom jedinstvu koje ukazuje na strukturu
Drveta života. Kain je u tom smislu pandan sefiri Keter (kruna, prvi pokretač);
Enoh je Hokmah (mudrost, zvezdana sfera) - kome je Kain sazidao grad; Gaidad je
Binah (razumevanje); Maleleil je Hesed (blagost, milost); Metusal je Geburah
(snaga, strogost); Lameh je Tifaret (lepota) - onaj sa dve žene i četiri
potomaka, koji je ubio čoveka i mladića i koji će biti osvećen 77 puta; Jovil
ili Džabal je Necah (pobeda) - rodonačelnik nomada; Juval ili Džubal je Hod
(sjaj) - rodonačelnik svirača i zabavljača (u simboličkom smislu cigana, ali i
gatača); Tubal-Kain je Jesod (temelj) - rodonačelnik kovača i graditelja (u
simboličkom smislu masona) - paralela sa grčkim Vulkanom; Naama je Malkut
(kraljevstvo). Njihovo obitavalište je zemlja Nod, istočno od Raja, gde se
Kain, nakon što je ubio svog brata Avelja, sklonio od lica Božjeg. Upravo je
tajanstvena zemlja Nod atribut četrnaestog načela, čime se kompletira puna
numerološka slika ove priče. U kabalističkom smislu Nod je Daat (znanje), dok
Lamehove žene i Kainova žena predstavljaju tri vela ništavila: Ain, Ain Sof i
Ain Sof Aur. Sada kada smo uspostavili poznatu nam sliku univerzuma možemo krenuti
u dalja razmatranja.
Ime Kain, onako kako je zapisano na
hebrejskom, sastoji se od tri slova: kof-jod-nun čiji je zbir vrednosti 160,
odnosno 810, ako uvažimo hebrejsko numeričko pravilo da ukoliko se slovo nun
nađe na kraju reči njegova vrednost više nije 50 nego 700. Na grčkom se Kain
piše kao Καιν, čija je brojčana vrednost 81. Dakle, imamo 810 i 81 kao
indikatore lunarnog porekla. Mesečev magijski kvadrat se sastoji od isto toliko
brojeva i sama ta činjenica već dosta govori o poreklu Kainovom. Sa druge
strane, broj 160 je zbir slova imena Niantiel što se odnosi na klipotskog
čuvara staze nun, čiji je znak Škorpija i tarot ključ Smrt. Po nekim izvorima,
ime Kain se može prevesti kao kovač, ali i kao koplje. Kovač je metalurg, pa
ako se ravnamo po zaključcima koje je izneo Mirča Elijade, on je i predak
alhemičara. Kovač, odnosno alhemičar, jeste onaj ko remeti prvobitnu ravnotežu,
razbija početno stanje neobrađenog materijala i činom nasilja, oblikuje novo
stanje.
 |
| Sigil Niantiela |
Po nekim izvorima, Kainov brat Avelj je
predstavljen kao solarni anđeo koji održava ravnotežu. Ime Avelj se na
hebrejskom piše kao he-bet-lamed i ima vrednost 37, dok je na grčkom Αβελ = 38.
Ime Avelj, odnosno Abel, možemo porediti sa imenima solarnih božanstava kao što
su sirijski Baal, kritski Abelios, galski Abelio, grčki Apolon itd. U tom
kontekstu, Kain je ubica Sunca. Imajući ovo u vidu ne možemo ne primetiti
sličnost sa egipatskim mitom o Ozirisu kojeg ubija njegov brat Set i komada ga
na tačno četrnaest delova. U toj perspektivi Kain bi bio Set a Avelj Oziris.
Set i Oziris su Atumovi, a Kain i Avelj Adamovi sinovi. Takođe, ubistvo
Avelja podseća na žrtovanje božanstva čije je telo pretvoreno u hranu, odnosno
u jestivo bilje, a što spada u Kainovu delatnost. Mirča Elijade, u knjizi
„Mitovi, snovi i misterije“ piše o paleo-ratarskim kulturama koje su uobičavale
prinošenje ljudskih žrtava i kanibalizam. Tako možemo pretpostaviti i
ono što u biblijskom tekstu nije navedeno, pošto je tu reč o odjeku drevne
religije. Otud je sasvim realno da mit o Kainu i Avelju predstavlja neku vrstu
sećanja na kanibalizam koji je sastavni deo obreda ljudskog žrtvovanja
ratarskih zajednica koje su na taj način oživljavale mitološku situaciju
ubijenog boga. Elijade ističe zaključak da žrtvovanje ljudi i kanibalizam imaju
ulogu da magijskim putem obezbede život rastinju i dobar prinos. Često su
sastavni deo takvih obreda činile i orgije. Konačno, po Elijadeu, kanibalizam
nije izraz zverske primitivnosti ljudi tih zajednica nego je reč o tome da je
kanibalizam povezan sa odgovornošću religioznog karaktera. Kako objašnjava
Elijade, kanibalizam su uspostavili bogovi
kako bi čovek mogao da preuzme odgovornost za kosmos, a što uključuje i
rast biljaka. Sada biva jasnije zašto je Kain u bibliji proklet.
Po Talmudu, gore
pomenuti Kainov potomak Lameh, oženio je dve Kenanove ili Kajnanove kćeri. Ime
Kajnan / Kenan ukazuje na starog arabljanskog (ili sabejskog) boga Meseca,
odnosno na božanstvo nomada koji su štovali drevnu zvezdanu religiju. Otud je
prvi Lamehov sin Jovil / Džabal u starozavetnom tekstu označen kao rodonačelnik
nomada, a nomadi su zvezdočatci i štovatelji lunarno-stelarnih božanstava. Ako
spekulaciju dodatno rastegnemo, možemo se zapitati jesu li možda tajanstveni
osvajači Egipta, poznati kao Hiksi (narodi sa mora), zapravo kainiti,
kajnanovci, obožavaoci Seta (Kaina), kako su ih Egipćani upamtili? Kada kažem
kainiti, ne mislim na istoimenu gnostičku sektu iz drugog veka nove ere za koju
se u neku ruku može tvrditi da je preteča šabatajstva kao, uslovno rečeno,
satanističkih doktrina koje se suprotstavljaju ili namerno izokreću vladajuće
mistično-magijsko-religijske struje u potrazi za izvornom formulom ili njenom
obnovom. Izvorno, kainizam u kontekstu predmeta ove rasprave, ne smatram
formulom inverzije nego autentičnim i samoniklim drevnim kultom čija je formula
zasnovana na prirodnim zakonima još iz vremena totemizma.
Postoji teza koja Kaina povezuje sa
sazvežđem Zmijonosca koji je u Sumeru poistovećen sa božanstvom magijskih
bajalica i prizivanja (Sagimu). Zmijonosac je poput fakira, onaj koji hipnotiše
i opčinjava te govori zmijskim jezikom. Ime Kain može biti protumačeno i kao
kof-ain (Q-Ain), čiji su tarot atributi Mesec i Đavo, čime otvaramo analogiju
Mesec-Oko, odnosno Potiljak-Oko, mesečevo oko, levo oko ili treće oko. To je
oko istovremeno i Kainov znak, na nebu poistovećen sa zvezdom Ras Al-Hag, koja
se nalazi na glavi zamišljenog lika Zmijonosca. Mit o Kainu i Avelju je poduka
o zakonu akcije i reakcije, analize i sinteze. Kain je u tom smislu simbolički
lik analize - solve. Alister Kroli je Kaina i Avelja stavio na kartu
Ljubavnici, a koju je takođe nazvao i Braćom. Ovde sam izdvojio ključne
detalje:
„Atu VI se odnosi na Blizance u zodijaku, kojima vlada Merkur. Odgovarajuće slovo hebrejskog pisma je Zain, što znači „Mač“, i otuda je okvir karte Svod Mačeva, pod kojim se odvija Kraljevsko Venčanje. Mač je prevashodno oruđe deobe, podele. U svetu intelekta - to je svet boje Mačeva - on predstavlja analizu. Ova karta i Atu XIV zajedno čine sveobuhvatnu alhemijsku maksimu: Solve et coagula.“ Alister Kroli, Knjiga Tota, Esotheria, Beograd, 1996, str. 88.
motiv Krolijeve verzije karte Ljubavnici (Braća)
I dalje Kroli nastavlja navodima iz
njegove knjige „Vizija i glas“, gde nailazimo na ono što je od značaja za temu
Kaina:
„Postoji jedna asirska legenda o ženi sa ribom, kao i legenda o Evi i Zmiji, jer Kain ne beše sin Adamov i Evin, već sin Evin i Zmijin. I zato kad ubi brata svojega, beše prvi ubica jer žrtvovaše žive stvari demonu svojemu, te dobi Kain beleg na licu svojemu, koji je beleg Zveri o kojoj se besedi u Apokalipsi i beleg Inicijacije. Prolivanje krvi je nužno, jer Bog nije čuo decu Evinu sve dok krv ne bi prolivena. A to je površna religija; ali Kain nije govorio s Bogom, niti je imao beleg inicijacije na licu, tako da su ga se svi ljudi klonili, sve dok nije prolio krv. A ta krv beše krv brata njegovoga. To je tajna šestog ključa Tarota, koji ne treba nazivati ljubavnici, nego Braća. Posred karte stoji Kain; u desnici drži Torov Čekić kojim je ubio svog brata, sav vlažan od krvi. A levicu svoju pruža otvorenu kao znak svoje nevinosti. Sa desne strane mu je majka Eva, oko koje je izuvijana zmija čija kukuljica je raširena iza Evine glave, a sa leve strane mu je lik koji je u ponečemu nalik na hinduističku boginju Kali, ali mnogo zavodljiviju. Pa ipak ja u njoj prepoznajem Lilit. Nad njim je Veliki Pečat Strele, okrenut nadole, ali prostreljen kroz srce deteta. I to je dete Avelj. A značenje ovog dela karte je nepoznato, ali to je tačan crtež tarot karte. I to je tačna magijska bajka iz koje su hebrejski prepisivači, koji nisu bili potpuni Inicijanti, ukrali svoju legendu o Padu i svim kasnijim događajima. Od veoma je velikog značaja to što gotovo svaka rečenica u ovom odlomku naizgled preobraća značenje one koja joj je prethodila. Tome je razlog to što je reakcija uvek jednaka i suprotna akciji. Ova jednačina je, ili bi trebalo da bude, simultana u svetu intelekta, u kojem nema velikih vremenskih zaostataka; formulacijom neke ideje gotovo u istom trenutku stvara se i njena suprotnost. Suprotnost bilo koje tvrdnje je sama po sebi implicitna, što je neophodno da bi se održala ravnoteža Univerzuma.“ Alister Kroli, isto, str. 88/89.
U svetlu mog ličnog verovanja i
iskustva, Kainov lik, sam po sebi, jeste nešto mitsko, daleko i nestvarno.
Ipak, držim da je svojevrsna kainitska magijska struja stvarna te da je ključ
njenog poimanja lik Naame, Lamehove kćeri, čije sam ovaploćenje prepoznao u
liku ćerke srednjoevropskog šabatajca Jakova Franka – Eve Frank. Kako smo Naamu poistovetili sa
sefirom Malkut, to znači da otelotvorenje njenog načela kroz neki
religijsko-magijski kult ili ličnost, možemo uzeti ne samo kao mogućnost nego i
kao nešto opipljivo. Čitava ta epizoda, koja je u biblijskom tekstu samo ovlaš
dotaknuta, bremenita je povesnim magijskim potencijalom koji kao senka prati
istorijski razvoj religija i civilizacije.
Po jednoj legendi Naama je izumela
tkanje, što je jedan od atributa veštičarstva. Njeno ime se prevodi kao
prijatna, ugodna ili zgodna (ili kao epitet boginje „lepa Ma”, od ugaritskog n’m – „milost”, epitet boginje Anat; ili arapski anam – „nežna.”). Bila je predpotopska ćerka Sile (ona je tama) i Lameha iz loze Kainove, rođena pre nego što je Eva rodila Seta. Filon Judejski kaže da joj je ime bilo Noeman, „debljina”, i da je predstavljala raskoš i izobilje. Kao takva, Naama je bila ta koja je zavela Sinove
Elohimove (Postanje, 6:2). Zohar imenuje te sinove kao Azu / ain-zajin-alef i
Azaela / ain-zajin-alef-lamed te sa njima izrodila razne vrste klipota. Koren
reči naam (nun-ain-mem) označava zadovoljstvo. Brojčana vrednost njenog imena
je 165 (nun-ain-mem-he), a što ne može a da ne izazove podizanje obrva s
obzirom da je broj Babalon 156. U Krolijevoj knjizi kabalističkih
korespondencija „Liber 777“ Naama je označena kao demonska kraljica Malkuta. Pa
ipak, Kroli je rekao kako je u Novom Eonu Škorpija prikazana kao Žena-Zmija. U
krajnjoj liniji, po jednom tumačenju, to znači da je inicijator skriven u liku
Smrti, jer, kako to piše u „Knjizi zakona“ 2:6: I am Life, and the giver of
Life, yet therefore is the knowledge of me the knowledge of death.
Naama se povremeno poistovećuje sa dnevnom Lilit, jer je njen otac Lameh, poistovećen sa Suncem, odnosno sefirom Tifaret, i može označavati moć. Njena majka je Sila (senka). Otud je Naama u neku ruku moć senke. Povodom toga imamo dva dodatna oblika pomenutih boginja-demonesa: Surada, kao oblik Naame, i Sabria kao oblik Lilit. Ženski množinski oblik Saruata označava klasu demonica koje obitavaju po ruševinama. Tako su demonice Surata i Sabria dnevne i noćne demonice, potekle od Naame (dnevne) i Lilit (noćne). Negde sam pročitao da na sanskritu sarada znači radost, što je epitet za Sarasvati, jednu od najobožavanijih boginja.
Kao jedna od retkih predpotopskih žena iz Biblije i savremenica Adama i Eve, Naama je privukla dosta pažnje rabinskih autora, a posebno kabalista, koji se slažu u tome da je ona božanstvo podzemlja, a povremeno se naziva i ubicom dece, što je svojstvo koje deli sa Lilit. Po legendi, Naamin najpoznatiji sin bio je Asmodej, čiji je otac jedan od palih anđela. Taj sin je davio muževe Sare u Knjizi o Tobiji i postao Kralj Pakla u srednjovekovnoj tradiciji. Naama Amonka, jedna od brojnih žena legendarnog kralja Solomona, bila je potomak predpotopske Naame, te je nasledila sve osobine starije Naame, i dobre i loše. Legenda kaže da je Asmodej jednom uzeo Solomonov oblik i zamenio ga na prestolu, dok je Solomon lutao u izgnanstvu. U nekim verzijama, Naama Amonka je već bila kraljica Izraela, i ona je razotkrila Asmodeja kako bi vratila Solomona. U drugim verzijama, Solomon ju je upoznao u izgnanstvu, i ona je pronašla čarobni prsten pomoću kog je Solomon porazio Asmodeja. U oba slučaja, podrazumeva se da je samo Amonka mogla srušiti sina svoje pretkinje i imenjakinje.
U nekim verzijama Naama je postala jedna od Adamove dve demonske žene. Druga je, naravno, bila Lilit. Nakon Aveljevog ubistva, Adam više nije mogao da gleda Evu, što je razlog njihovog kasnijeg dobijanja sina Seta (prvog koji je slavio Boga). Adam je živeo sto trideset godina sa svojim demonskim ženama, koje su bile poznate po izuzetnoj lepoti i sposobnosti da iskvare čak i anđele Božje, kao što je Naama iskvarila anđela Šamdona, kojem je, navodno, bila ljubavnica. Taj detalj je prilično indikativan, mada se ne pominje u bibliji, jer ukazuje na magijsko opštenje ljudskih i anđeoskih bića, a što je verovatno uzrok padu (ili silasku) ovih poslednjih te njihovo pretvaranje u čuvene pale anđele. U Zoharu se kaže da su ćerke koje je Adam imao sa Lilit i Naamom nazivane kužnim ženama. Sa druge strane, kao što sam već pomenuo, deca koju je Naama rodila palim anđelima bila su ženski i muški duhovi koji napadaju ljude dok spavaju sami, izazivajući u njima požudu (sukube i inkubi). Kasnije se, po nekim legendama, Naama udala za svog brata Tubal-Kaina. Povela ga je da živi s njom u moru, a decu je poverila Lilit, koja ih je odgajala i podučavala. Kada su odrasla, Naamina deca, ili Lilitina pastorčad, mešala su se sa ljudima i kvarila ih seksualnim odnosima, ali Naama se sama retko telesno sjedinjavala sa smrtnicima. Ona je činila to duhovno, putem erotskih snova, tako da su plodovi tih snova bili poluljudski i mogli su se telesno sjediniti sa ljudima. Vidimo da je Naama, iako izvorno ljudskog porekla, zapravo demonsko hibridno biće. Naama se ponekad navodi kao jedna od četiri Samaelove žene, zajedno sa Lilit, Agrat i Išet Zenunim (Mahalata). One su bile i vladarke, pa je tako Lilit vladala Damaskom, Igeret Maltom i Rodosom, Mahalata Kritom, a Naama Tirom.
Naama se ponekad naziva gospom naricaljki i pesama, a kaže se da je svirala u čast idolopoklonstva. Naama je izmislila razboj, alate za tkanje i sve umetnosti vezane za to, uključujući i muzičke instrumente. Ona je iskvarila čovečanstvo lepotom svojih pesama, zbog čega je njeno potomstvo uništeno u Velikom potopu. Navodno, zlo je počelo sa Naaminim pronalaskom muzičkih instrumenata, koji su vodili u razvrat, dok su izumi njenog brata u metalurgiji doveli do idolopoklonstva jer je on izlivao bogove od bronze i gvožđa. Tubal-Kain je bio njen brat-muž, pronalazač mača, a samim tim i ratovanja, ponekad je poistovećivan sa Vulkanom / Hefestom, pa se Naama poistovećuje sa Venerom / Afroditom. Kao pronalazač luka, Tubal-Kain je sličan kanaanskom božanstvu koji je stvorio božanski luk za boginju Anat, ali je pijan dozvolio da padne u ljudske ruke. Ubistvo Avelja izvršeno je poljoprivrednim alatom jer oružja još nije bilo, ali drugo ubistvo izvršio je Tubal-Kainov otac koji je imao oružje koje mu je sin napravio. Kada je Tubal-Kain pokrenuo idolopoklonstvo, jedno od prvih božanstava koje je obožavao bila je njegova sestra Naama, koja se potom štovala u svom svetom gradu na severozapadu Arabije, a potom i dalje kao Afrodita.
