 |
| William Blake |
„Adam pozna ženu svoju Evu i ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Muško sam dete dobila s pomoći Jahvinom!“ (Postanje 4:1)
U starozavetnom tekstu čitamo da je Kain
rodonačelnik kainitske loze od koje se pominje sedam kolena: 1. Kain; 2. Enoh;
3. Gaidad; 4. Maleleil; 5. Metusal; 6.
Lameh; 7. Jovil, Juval, Tubal-Kain i njegova sestra Naama ili Noema. Imamo,
dakle, sedam kainitskih generacija koju čini deset ličnosti, uključujući i
samog Kaina. Međutim, tekst pominje i dve Lamehove žene Adu i Selu, kao i samu
Kajinovu ženu čije se ime ne pominje. Ukupno imamo trinaest likova, ovog
biblijskim prokletstvom obeleženog rodoslova, devet muških i četiri ženska.
Nema potrebe naglašavati niti posebno objašnjavati značaj i značenje brojeva 7
i 10 u kontekstu apokaliptične beštije sa sedam glava i deset rogova, a takođe
nema potrebe ni naglašavati simboliku broja 13. Valjalo bi samo podsetiti da je
13 = 1, kao zbir brojčane vrednosti te reči na hebrejskom (ehad je alef (1) -
het (8) – dalet (4)). Reč je o svojevrsnom jedinstvu koje ukazuje na strukturu
Drveta života. Kain je u tom smislu pandan sefiri Keter (kruna, prvi pokretač);
Enoh je Hokmah (mudrost, zvezdana sfera) - kome je Kain sazidao grad; Gaidad je
Binah (razumevanje); Maleleil je Hesed (blagost, milost); Metusal je Geburah
(snaga, strogost); Lameh je Tifaret (lepota) - onaj sa dve žene i četiri
potomaka, koji je ubio čoveka i mladića i koji će biti osvećen 77 puta; Jovil
ili Džabal je Necah (pobeda) - rodonačelnik nomada; Juval ili Džubal je Hod
(sjaj) - rodonačelnik svirača i zabavljača (u simboličkom smislu cigana, ali i
gatača); Tubal-Kain je Jesod (temelj) - rodonačelnik kovača i graditelja (u
simboličkom smislu masona) - paralela sa grčkim Vulkanom; Naama je Malkut
(kraljevstvo). Njihovo obitavalište je zemlja Nod, istočno od Raja, gde se
Kain, nakon što je ubio svog brata Avelja, sklonio od lica Božjeg. Upravo je
tajanstvena zemlja Nod atribut četrnaestog načela, čime se kompletira puna
numerološka slika ove priče. U kabalističkom smislu Nod je Daat (znanje), dok
Lamehove žene i Kainova žena predstavljaju tri vela ništavila: Ain, Ain Sof i
Ain Sof Aur. Sada kada smo uspostavili poznatu nam sliku univerzuma možemo krenuti
u dalja razmatranja.
 |
| Sigil Niantiela |
Ime Kain, onako kako je zapisano na
hebrejskom, sastoji se od tri slova: kof-jod-nun čiji je zbir vrednosti 160,
odnosno 810, ako uvažimo hebrejsko numeričko pravilo da ukoliko se slovo nun
nađe na kraju reči njegova vrednost više nije 50 nego 700. Na grčkom se Kain
piše kao Καιν, čija je brojčana vrednost 81. Dakle, imamo 810 i 81 kao
indikatore lunarnog porekla. Mesečev magijski kvadrat se sastoji od isto toliko
brojeva i sama ta činjenica već dosta govori o poreklu Kainovom. Sa druge
strane, broj 160 je zbir slova imena Niantiel što se odnosi na klipotskog
čuvara staze nun, čiji je znak Škorpija i tarot ključ Smrt. Po nekim izvorima,
ime Kain se može prevesti kao kovač, ali i kao koplje. Kovač je metalurg, pa
ako se ravnamo po zaključcima koje je izneo Mirča Elijade, on je i predak
alhemičara. Kovač, odnosno alhemičar, jeste onaj ko remeti prvobitnu ravnotežu,
razbija početno stanje neobrađenog materijala i činom nasilja, oblikuje novo
stanje.
Po nekim izvorima, Kainov brat Avelj je predstavljen kao solarni anđeo koji održava ravnotežu. Ime Avelj se na hebrejskom piše kao he-bet-lamed i ima vrednost 37, dok je na grčkom Αβελ = 38. Ime Avelj, odnosno Abel, možemo porediti sa imenima solarnih božanstava kao što su sirijski Baal, kritski Abelios, galski Abelio, grčki Apolon itd. U tom kontekstu, Kain je ubica Sunca. Imajući ovo u vidu ne možemo ne primetiti sličnost sa egipatskim mitom o Ozirisu kojeg ubija njegov brat Set i komada ga na tačno četrnaest delova. U toj perspektivi Kain bi bio Set a Avelj Oziris. Set i Oziris su Atumovi, a Kain i Avelj Adamovi sinovi. Takođe, ubistvo Avelja podseća na žrtovanje božanstva čije je telo pretvoreno u hranu, odnosno u jestivo bilje, a što spada u Kainovu delatnost. Mirča Elijade, u knjizi „Mitovi, snovi i misterije“ piše o paleo-ratarskim kulturama koje su uobičavale prinošenje ljudskih žrtava i prateći kanibalizam. Tako možemo pretpostaviti i ono što u biblijskom tekstu nije navedeno, pošto je tu reč o odjeku drevne religije. Otud je sasvim realno da mit o Kainu i Avelju predstavlja neku vrstu sećanja na kanibalizam koji je sastavni deo obreda ljudskog žrtvovanja ratarskih zajednica koje su na taj način oživljavale mitološku situaciju ubijenog boga. Elijade ističe zaključak da žrtvovanje ljudi i kanibalizam imaju ulogu da magijskim putem obezbede život rastinju i dobar prinos. Često su sastavni deo takvih obreda činile i orgije. Konačno, po Elijadeu, kanibalizam nije izraz zverske primitivnosti ljudi tih zajednica nego je reč o tome da je kanibalizam povezan sa odgovornošću religioznog karaktera. Kako objašnjava Elijade, kanibalizam su uspostavili bogovi kako bi čovek mogao da preuzme odgovornost za kosmos, a što uključuje i rast biljaka. Sada biva jasnije zašto je Kain u bibliji proklet.
Po Talmudu, gore
pomenuti Kainov potomak Lameh, oženio je dve Kenanove ili Kajnanove kćeri. Ime
Kajnan / Kenan ukazuje na starog arabljanskog (ili sabejskog) boga Meseca,
odnosno na božanstvo nomada koji su štovali drevnu zvezdanu religiju. Otud je
prvi Lamehov sin Jovil / Džabal u starozavetnom tekstu označen kao rodonačelnik
nomada, a nomadi su zvezdočatci i štovatelji lunarno-stelarnih božanstava. Ako
spekulaciju dodatno rastegnemo, možemo se zapitati jesu li možda tajanstveni
osvajači Egipta, poznati kao Hiksi (narodi sa mora), zapravo kainiti,
kajnanovci, obožavaoci Seta (Kaina), kako su ih Egipćani upamtili? Kada kažem
kainiti, ne mislim na istoimenu gnostičku sektu iz drugog veka nove ere za koju
se u neku ruku može tvrditi da je preteča šabatajstva kao, uslovno rečeno,
satanističkih doktrina koje se suprotstavljaju ili namerno izokreću vladajuće
mistično-magijsko-religijske struje u potrazi za izvornom formulom ili njenom
obnovom. Izvorno, kainizam u kontekstu predmeta ove rasprave, ne smatram
formulom inverzije nego autentičnim i samoniklim drevnim kultom čija je formula
zasnovana na prirodnim zakonima još iz vremena totemizma.
Postoji teza koja Kaina povezuje sa
sazvežđem Zmijonosca koji je u Sumeru poistovećen sa božanstvom magijskih
bajalica i prizivanja (Sagimu). Zmijonosac je poput fakira, onaj koji hipnotiše
i opčinjava te govori zmijskim jezikom. Ime Kain može biti protumačeno i kao
kof-ain (Q-Ain), čiji su tarot atributi Mesec i Đavo, čime otvaramo analogiju
Mesec-Oko, odnosno Potiljak-Oko, mesečevo oko, levo oko ili treće oko. To je
oko istovremeno i Kainov znak, na nebu poistovećen sa zvezdom Ras Al-Hag, koja
se nalazi na glavi zamišljenog lika Zmijonosca. Mit o Kainu i Avelju je poduka
o zakonu akcije i reakcije, analize i sinteze. Kain je u tom smislu simbolički
lik analize - solve. Alister Kroli je Kaina i Avelja stavio na kartu
Ljubavnici, a koju je takođe nazvao i Braćom. Ovde sam izdvojio ključne
detalje:
„Atu VI se odnosi na Blizance u zodijaku, kojima vlada Merkur. Odgovarajuće slovo hebrejskog pisma je Zain, što znači „Mač“, i otuda je okvir karte Svod Mačeva, pod kojim se odvija Kraljevsko Venčanje. Mač je prevashodno oruđe deobe, podele. U svetu intelekta - to je svet boje Mačeva - on predstavlja analizu. Ova karta i Atu XIV zajedno čine sveobuhvatnu alhemijsku maksimu: Solve et coagula.“ Alister Kroli, Knjiga Tota, Esotheria, Beograd, 1996, str. 88.
I dalje Kroli nastavlja navodima iz
njegove knjige „Vizija i glas“, gde nailazimo na ono što je od značaja za temu
Kaina:
„Postoji jedna asirska legenda o ženi sa ribom, kao i legenda o Evi i Zmiji, jer Kain ne beše sin Adamov i Evin, već sin Evin i Zmijin. I zato kad ubi brata svojega, beše prvi ubica jer žrtvovaše žive stvari demonu svojemu, te dobi Kain beleg na licu svojemu, koji je beleg Zveri o kojoj se besedi u Apokalipsi i beleg Inicijacije. Prolivanje krvi je nužno, jer Bog nije čuo decu Evinu sve dok krv ne bi prolivena. A to je površna religija; ali Kain nije govorio s Bogom, niti je imao beleg inicijacije na licu, tako da su ga se svi ljudi klonili, sve dok nije prolio krv. A ta krv beše krv brata njegovoga. To je tajna šestog ključa Tarota, koji ne treba nazivati ljubavnici, nego Braća. Posred karte stoji Kain; u desnici drži Torov Čekić kojim je ubio svog brata, sav vlažan od krvi. A levicu svoju pruža otvorenu kao znak svoje nevinosti. Sa desne strane mu je majka Eva, oko koje je izuvijana zmija čija kukuljica je raširena iza Evine glave, a sa leve strane mu je lik koji je u ponečemu nalik na hinduističku boginju Kali, ali mnogo zavodljiviju. Pa ipak ja u njoj prepoznajem Lilit. Nad njim je Veliki Pečat Strele, okrenut nadole, ali prostreljen kroz srce deteta. I to je dete Avelj. A značenje ovog dela karte je nepoznato, ali to je tačan crtež tarot karte. I to je tačna magijska bajka iz koje su hebrejski prepisivači, koji nisu bili potpuni Inicijanti, ukrali svoju legendu o Padu i svim kasnijim događajima. Od veoma je velikog značaja to što gotovo svaka rečenica u ovom odlomku naizgled preobraća značenje one koja joj je prethodila. Tome je razlog to što je reakcija uvek jednaka i suprotna akciji. Ova jednačina je, ili bi trebalo da bude, simultana u svetu intelekta, u kojem nema velikih vremenskih zaostataka; formulacijom neke ideje gotovo u istom trenutku stvara se i njena suprotnost. Suprotnost bilo koje tvrdnje je sama po sebi implicitna, što je neophodno da bi se održala ravnoteža Univerzuma.“ Alister Kroli, isto, str. 88/89.
U svetlu mog ličnog verovanja i iskustva, Kainov lik, sam po sebi, jeste nešto mitsko, daleko i nestvarno. Ipak, držim da je svojevrsna kainitska magijska struja stvarna te da je ključ njenog poimanja lik Naame, Lamehove kćeri, čije sam ovaploćenje prepoznao u liku ćerke srednjoevropskog šabatajca Jakova Franka – Eve Frank. U nekom praktičnom aspektu teško je razlikovati kontrainicijacijski prokainitski satanizam od manifestacija izvornog kainizma. Kako smo Naamu poistovetili sa sefirom Malkut, to znači da otelotvorenje njenog načela kroz neki religijsko-magijski kult ili ličnost, možemo uzeti ne samo kao mogućnost nego i kao nešto opipljivo. Naama, Lilit, Eva Frank, Babalon, Mejrinkova Asja Hotokalunginova itd, jesu ispoljenja struje obuhvaćene, između ostalog, i mitom o Kainu i Avelju. Čitava ta epizoda, koja je u biblijskom tekstu samo ovlaš dotaknuta, bremenita je povesnim magijskim potencijalom koji kao senka prati istorijski razvoj religija i civilizacije.
Po jednoj legendi Naama je izumela tkanje, što je jedan od atributa veštičarstva. Njeno ime se prevodi kao prijatna, ugodna ili zgodna. Kao takva, Naama je bila ta koja je zavela Sinove Elohimove (Postanje, 6:2). Zohar imenuje te sinove kao Azu / ain-zajin-alef i Azaela / ain-zajin-alef-lamed te sa njima izrodila razne vrste klipota. Koren reči naam (nun-ain-mem) označava zadovoljstvo. Brojčana vrednost njenog imena je 165 (nun-ain-mem-he), a što ne može a da ne izazove podizanje obrva s obzirom da je broj Babalon 156. U Krolijevoj knjizi kabalističkih korespondencija „Liber 777“ Naama je označena kao demonska kraljica Malkuta. Pa ipak, Kroli je rekao kako je u Novom Eonu Škorpija prikazana kao Žena-Zmija. U krajnjoj liniji, po jednom tumačenju, to znači da je inicijator skriven u liku Smrti, jer, kako to piše u „Knjizi zakona“ 2:6: I am Life, and the giver of Life, yet therefore is the knowledge of me the knowledge of death. Upravo se u ovom okviru kreću načini kako inicijacije tako i kontrainicijacije u dobu Vodolije.
