Kain, Naama, i kainitska loza

William Blake

Kainovska loza

„Adam pozna ženu svoju Evu i ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Muško sam dete dobila s pomoći Jahvinom!“ (Postanje 4:1)

U starozavetnom tekstu čitamo da je Kain rodonačelnik kainitske loze od koje se pominje sedam kolena: 1. Kain; 2. Enoh; 3. Gaidad; 4. Maleleil;  5. Metusal; 6. Lameh; 7. Jovil, Juval, Tubal-Kain i njegova sestra Naama ili Noema. Imamo, dakle, sedam kainitskih generacija koje čini deset ličnosti, uključujući i samog Kaina. Međutim, tekst pominje i dve Lamehove žene Adu i Selu, kao i samu Kainovu ženu čije se ime ne pominje. Ukupno imamo trinaest pomenutih likova, ovog biblijskim prokletstvom obeleženog rodoslova, devet muških i četiri ženska. Ovi brojevi direktno korespondiraju sa simbolikom apokaliptične zveri (Apokalipsa 13:1; 17:3), što dodatno naglašava htonski i prokleti karakter ove loze unutar biblijskog narativa.

Valjalo bi samo podsetiti da je 13 = 1, kao zbir brojčane vrednosti te reči na hebrejskom: ehad je alef (1) - het (8) – dalet (4). Reč je o svojevrsnom jedinstvu koje ukazuje na strukturu Drveta života. Kain je u tom smislu pandan sefiri Keter (kruna, prvi pokretač); Enoh je Hokmah (mudrost, zvezdana sfera) - kome je Kain sazidao grad; Gaidad je Binah (razumevanje); Maleleil je Hesed (blagost, milost); Metusal je Geburah (snaga, strogost); Lameh je Tifaret (lepota) - onaj sa dve žene i četiri potomaka, koji je ubio čoveka i mladića i koji će biti osvećen 77 puta; Jovil ili Džabal je Necah (pobeda) - rodonačelnik nomada; Juval ili Džubal je Hod (sjaj) - rodonačelnik svirača i zabavljača (u simboličkom smislu cigana, ali i gatača); Tubal-Kain je Jesod (temelj) - rodonačelnik kovača i graditelja (u simboličkom smislu masona) - paralela sa grčkim Vulkanom; Naama je Malkut (kraljevstvo). Njihovo obitavalište je zemlja Nod, istočno od Raja, gde se Kain, nakon što je ubio svog brata Avelja, sklonio od lica Božjeg. Upravo je tajanstvena zemlja Nod atribut četrnaestog načela, čime se kompletira puna numerološka slika ove priče. Ponekad se u kabalističkim spekulacijama Nod poistovećuje sa lažnom sefirom Daat (znanje), koja na kabalističkim modelima Drveta života figurira između viših sefirota i onih koji čine njegovo jezgro. Sada kada smo uspostavili poznatu nam sliku univerzuma možemo krenuti u dalja razmatranja.

Kain

Ime Kain, onako kako je zapisano na hebrejskom, sastoji se od tri slova: kof-jod-nun čiji je zbir vrednosti 160, odnosno 810, ako uvažimo hebrejsko numeričko pravilo da ukoliko se slovo nun nađe na kraju reči njegova vrednost više nije 50 nego 700. Na grčkom se Kain piše kao Καιν, čija je brojčana vrednost 81. Dakle, imamo 810 i 81 kao indikatore lunarnog porekla. Mesečev magijski kvadrat se sastoji od isto toliko brojeva i sama ta činjenica već dosta govori o poreklu Kainovom. Sa druge strane, broj 160 je zbir slova imena Niantiel što se odnosi na klipotskog čuvara staze nun, čiji je znak Škorpija i tarot ključ Smrt. Po nekim izvorima, ime Kain se može prevesti kao kovač, ali i kao koplje. Kovač je metalurg, pa ako se ravnamo po zaključcima koje je izneo Mirča Elijade, on je i predak alhemičara. Kovač, odnosno alhemičar, jeste onaj ko remeti prvobitnu ravnotežu, razbija početno stanje neobrađenog materijala i činom nasilja, oblikuje novo stanje.

Sigil Niantiela

Po nekim izvorima, Kainov brat Avelj je predstavljen kao solarni anđeo koji održava ravnotežu. Ime Avelj se na hebrejskom piše kao he-bet-lamed i ima vrednost 37, dok je na grčkom Αβελ = 38. Ime Avelj, odnosno Abel, možemo porediti sa imenima solarnih božanstava kao što su sirijski Baal, kritski Abelios, galski Abelio, grčki Apolon itd. U tom kontekstu, Kain je ubica Sunca. Imajući ovo u vidu ne možemo ne primetiti sličnost sa egipatskim mitom o Ozirisu kojeg ubija njegov brat Set i komada ga na tačno četrnaest delova. U toj perspektivi Kain bi bio Set a Avelj Oziris. Set i Oziris su Atumovi, a Kain i Avelj Adamovi sinovi. Takođe, ubistvo Avelja podseća na žrtovanje božanstva čije je telo pretvoreno u hranu, odnosno u jestivo bilje, a što spada u Kainovu delatnost. Mirča Elijade, u knjizi „Mitovi, snovi i misterije“ piše o paleo-ratarskim kulturama koje su uobičavale prinošenje ljudskih žrtava i kanibalizam. Tako možemo pretpostaviti i ono što u biblijskom tekstu nije navedeno, pošto je tu reč o odjeku drevne religije. Otud je sasvim realno da mit o Kainu i Avelju predstavlja neku vrstu sećanja na kanibalizam koji je sastavni deo obreda ljudskog žrtvovanja ratarskih zajednica koje su na taj način oživljavale mitološku situaciju ubijenog boga. Elijade ističe zaključak da žrtvovanje ljudi i kanibalizam imaju ulogu da magijskim putem obezbede život rastinju i dobar prinos. Često su sastavni deo takvih obreda činile i orgije. Konačno, po Elijadeu, kanibalizam nije izraz zverske primitivnosti ljudi tih zajednica nego je reč o tome da je kanibalizam povezan sa odgovornošću religioznog karaktera. Kako objašnjava Elijade, kanibalizam su uspostavili bogovi kako bi čovek mogao da preuzme odgovornost za kosmos, a što uključuje i rast biljaka. Sada biva jasnije zašto je Kain u bibliji proklet.

Kain i Set kao bog Hiksa 

Po Talmudu, gore pomenuti Kainov potomak Lameh, oženio je dve Kenanove ili Kajnanove kćeri. Ime Kajnan / Kenan ukazuje na starog arabljanskog (ili sabejskog) boga Meseca, odnosno na božanstvo nomada koji su štovali drevnu zvezdanu religiju. Otud je prvi Lamehov sin Jovil / Džabal u starozavetnom tekstu označen kao rodonačelnik nomada, a nomadi su zvezdočatci i štovatelji lunarno-stelarnih božanstava. Ako spekulaciju dodatno rastegnemo, možemo se zapitati jesu li možda tajanstveni osvajači Egipta, poznati kao Hiksi (narodi sa mora), zapravo kainiti, kajnanovci, obožavaoci Seta (Kaina), kako su ih Egipćani upamtili? Kada kažem kainiti, ne mislim na istoimenu gnostičku sektu iz drugog veka nove ere. Izvorno, kainizam u kontekstu predmeta ove rasprave, ne smatram formulom inverzije nego autentičnim i samoniklim drevnim kultom čija je formula zasnovana na prirodnim zakonima još iz vremena totemizma.

Hajde da malo osvetlimo fenomen Hiksa. Naziv Hiksi dolazi od egipatskog izraza heqa-hasut, tj „vladari stranih zemalja“. Po nekim mišljenjima, to nije ime nekog konkretnog naroda, već politička oznaka. Oni su vladali severnim Egiptom u periodu 1650–1550. p.n.e. Njihova prestonica bila je Avaris ili Abaris (Tel el-Dab'a), u istočnoj delti Nila. Po nekim istoričarima, Hiksi nisu bili homogena etnička grupa, već koalicija raznih populacija iz oblasti Levanta (Kanaanci, Amoriti, verovatno i Huriti) koje su se već generacijama ranije naseljavale u delti kao trgovci i najamnici. U Avarisu je postojalo veliko svetilište boga Seta, ali ne „egipatskog“ Seta, već oblika tog boga sinhronizovanog sa hiksoskim glavnim božanstvom, a to je bio, najverovatnije, ugaritski Baal, odnosno sirijski Hadad, ili huritski Tešub, u svakom slučaju neki bog oluje i rata. Za Hikse, Set je bio bog oluje, ratnik, zaštitnik kraljevske vlasti i kosmička sila haosa koja razbija ustajali poredak. Egipćani su kasnije tvrdili da su Hiksi „izopačili“ Seta, ali realno oni su ga preoblikovali u skladu sa svojom teologijom. To je bio bog groma, munje, plodnosti i razaranja, a ne „zli bog“. 

Kasnije, kada su Hiksi proterani, čime počinje Novo kraljevstvo u Egiptu, Set postaje bog izdajstva, haosa i zla, a hiksoska religija biva ideološki uništena. Ipak, to uništenje nije bilo potpuno jer tokom XIX dinastije, naročito pod Setijem I i Ramzesom II, Set ponovo dobija ratničku, kosmičku i kraljevsku ulogu. To bi mogao biti nekakav odjek hiksoskog shvatanja Seta. Kasnije, u helenističkom Egiptu, Set se preobražava u figuru kosmičkog antagoniste, pojavljuje se u gnostičkim mitovima kao sila protiv demiurga i postaje arhetip „protiv-poretka“. Neki savremeni ezoterijski sistemi (npr. tzv. Setijanizam) retroaktivno projektuju sopstvenu simboliku na Hikse, ali tek tu ne postoji direktna, neprekinuta linija tradicije, nego samo arhetipsko i simboličko nasleđe. Isto tako, ne postoji utvrđena istorijska veza između hiksoskog Seta i biblijskog Kaina, ali postoji snažna simbolička paralela koja ih povezuje. Ta veza nipošto nije genealogija tradicije, već arhetipska struktura, pošto su obojica figure prognanog nosioca sile promene. 

Hiksoski Set, pa i Set načelno, je poput Kaina, bratoubica. Prvi je ubio Ozirisa a drugi Avelja. Set je izopšten iz kosmičkog poretka Maat, a Kain iz poretka biblijskog boga. Set potom obitava u pustinji i na granici sveta, dok je Kainproklet i prognan istočno od Raja. Obojica su unutrašnji neprijatelji, ne izraz nakakvog spoljašnjeg demona, već deo svetog poretka kojeg pokušava da razbije iznutra. Setova životinja je nejasna himera, dakle, anomalija, što podseća na Kainov znak kao specifičnu stigmu. To su sve obeležje kako kosmičke izopačenosti, tako i ontološke razlike. Posledično, Set ne može biti normalizovan, odnosno vraćen u legitimni poredak, a Kain ne može umreti. To je veoma snažan pečat drugosti. Smisao njihovog delovanja je podudaran, jer Set razara da bi istorija tekla, a Kain greši da bi istorija počela. Bez njih nema istorije, konflikta, tehnike i civilizacije. Kao što sam naznačio, u kasnijim tradicijama, Kain postaje prvi graditelj, prvi kovač, a ne samo prvi ubica, isto kao što je Set postao „gospodar sile“. Dakle, Set je izraz aktivnog razaranja poretka, a Kain je egzistencijalni raskid sa poretkom. Jedan ruši spolja, drugi iznutra.

Kain i Zmijonosac

Postoji teza koja Kaina povezuje sa sazvežđem Zmijonosca koji je u Sumeru poistovećen sa božanstvom magijskih bajalica i prizivanja (Sagimu). Isto kao i u slučaju paralele između Kaina i Seta, tako i u ovom slučaju nemamo istorijsku ili tekstualnu vezu između biblijskog Kain i sazvežđa Zmijonosac (i božanstva Sagimua) u sumerskoj religiji. Međutim, u tom smislu imamo samo arhetipsku i mitopoetsku paralelu koja se može opravdano rekonstruisati kao simbolički odjek, jer u sumerskim, akadskim i vavilonskim tekstovima ne postoji figura Kaina. Istovremeno biblijski tekst nema astralnu identifikaciju Kaina, niti ima zapisa koji povezuju Kaina sa bilo kojim sazvežđem. Dakle: nema tradicijskog kontinuiteta. Ipak, u mesopotamskoj astralnoj religiji, sazvežđe Zmijonosca odgovara figuri Sagimua, poznatog i kao „onaj koji priziva“, a koji je povezan sa bajalicama, prizivanjem duhova, moći nad otrovima i bolestima, i granicom između bogova i ljudi. Zmijonosac je stajao između Skorpije i Strelca, dakle, na pragu smrti i inicijacije. Upravo je to ono što gasnažno povezuje sa Kainom. 

Zmijonosac je poput fakira, onaj koji hipnotiše i opčinjava te govori zmijskim jezikom. U tom smislu može biti izvedena jedna zanimljiva spekulacija. Ime Kain, u smislu hermetičke kabale, može biti protumačeno i kao kof-ain (Q-Ain), čiji su tarot atributi Mesec i Đavo, čime otvaramo analogiju Mesec-Oko, odnosno Potiljak-Oko, mesečevo oko, levo oko ili treće oko. To je oko istovremeno i Kainov znak, na nebu poistovećen sa zvezdom Ras Al-Hag, koja se nalazi na glavi zamišljenog lika Zmijonosca. Mit o Kainu i Avelju je poduka o zakonu akcije i reakcije, analize i sinteze. Kain je u tom smislu simbolički lik analize - solve. Alister Kroli je Kaina i Avelja stavio na kartu Ljubavnici, a koju je takođe nazvao i Braćom. Povodom toga, prepričao bih ključne Krolijeve detalje. Kako on kaže, arkana Ljubavnici odnosi se na Blizance u zodijaku, kojima vlada Merkur. Odgovarajuće hebrejsko slovo za Blizance je zain, što označava mač, pa je stoga okvir te karte, u Krolijevom špilu, svod mačeva, pod kojim se odvija kraljevsko venčanje. Mač, kao oruđe deobe i podele, kako naglašava Kroli, u svetu intelekta predstavlja analizu. Dakle, po Kroliju, karte Lubavnici i Umerenost zajedno čine sveobuhvatnu alhemijsku maksimu: solve et coagula.

motiv Krolijeve verzije karte Ljubavnici (Braća)

Naama kao izraz i ovaploćenje kainitske magijske struje

U svetlu mog ličnog verovanja i iskustva, Kainov lik, sam po sebi, jeste nešto mitsko, daleko i nestvarno. Ipak, držim da je svojevrsna kainitska magijska struja stvarna te da je ključ njenog poimanja lik Naame, Lamehove kćeri, čije sam ovaploćenje prepoznao u liku Eve Frank, ćerke srednjoevropskog šabatajca Jakova Franka. Kako smo Naamu povezali sa sefirom Malkut, to znači da otelotvorenje njenog načela kroz neki religijsko-magijski kult ili ličnost, možemo uzeti ne samo kao mogućnost nego i kao nešto opipljivo. Čitava ta epizoda, koja je u biblijskom tekstu samo ovlaš dotaknuta, bremenita je povesnim magijskim potencijalom koji kao senka prati istorijski razvoj religija i civilizacije.

Po jednoj legendi Naama je izumela tkanje, što je jedan od atributa veštičarstva. Njeno ime se prevodi kao prijatna, ugodna ili zgodna (ili kao epitet boginje „lepa Ma”, od ugaritskog n’m – „milost”, epitet boginje Anat; ili arapski anam – „nežna.”). Bila je predpotopska ćerka Sile (ona je tama) i Lameha iz loze Kainove, rođena pre nego što je Eva rodila Seta. Filon Judejski kaže da joj je ime bilo Noeman, „debljina”, i da je predstavljala raskoš i izobilje. Kao takva, Naama je bila ta koja je zavela Sinove Elohimove (Postanje, 6:2). Zohar imenuje te sinove kao Azu / ain-zajin-alef i Azaela / ain-zajin-alef-lamed te sa njima izrodila razne vrste klipota. Koren reči naam (nun-ain-mem) označava zadovoljstvo. Brojčana vrednost njenog imena je 165 (nun-ain-mem-he), a što ne može a da ne izazove podizanje obrva s obzirom da je broj Babalon 156. U Krolijevoj knjizi kabalističkih korespondencija „Liber 777“ Naama je označena kao demonska kraljica Malkuta. Pa ipak, Kroli je rekao kako je u Novom Eonu Škorpija prikazana kao Žena-Zmija. U krajnjoj liniji, po jednom tumačenju, to znači da je inicijator skriven u liku Smrti, jer, kako to piše u njegovoj Knjizi zakona 2:6: I am Life, and the giver of Life, yet therefore is the knowledge of me the knowledge of death. 

Naama i Lilit

Naama se povremeno poistovećuje sa dnevnom Lilit, jer je njen otac Lameh, poistovećen sa Suncem, odnosno sefirom Tifaret, i može označavati moć. Njena majka je Sila (senka). Otud je Naama u neku ruku moć senke. Povodom toga imamo dva dodatna oblika pomenutih boginja-demonesa: Surada, kao oblik Naame, i Sabria kao oblik Lilit. Ženski množinski oblik Saruata označava klasu demonica koje obitavaju po ruševinama. Tako su demonice Surata i Sabria dnevne i noćne demonice, potekle od Naame (dnevne) i Lilit (noćne). Negde sam pročitao da na sanskritu sarada znači radost, što je epitet za Sarasvati, jednu od najobožavanijih boginja.

Kao jedna od retkih predpotopskih žena iz Biblije i savremenica Adama i Eve, Naama je privukla dosta pažnje rabinskih autora, a posebno kabalista, koji se slažu u tome da je ona božanstvo podzemlja, a povremeno se naziva i ubicom dece, što je svojstvo koje deli sa Lilit. Po legendi, Naamin najpoznatiji sin bio je Asmodej, čiji je otac jedan od palih anđela. Taj sin je davio muževe Sare u Knjizi o Tobiji i postao Kralj Pakla u srednjovekovnoj tradiciji. Naama Amonka, jedna od brojnih žena legendarnog kralja Solomona, bila je potomak predpotopske Naame, te je nasledila sve osobine starije Naame, i dobre i loše. Legenda kaže da je Asmodej jednom uzeo Solomonov oblik i zamenio ga na prestolu, dok je Solomon lutao u izgnanstvu. U nekim verzijama, Naama Amonka je već bila kraljica Izraela, i ona je razotkrila Asmodeja kako bi vratila Solomona. U drugim verzijama, Solomon ju je upoznao u izgnanstvu, i ona je pronašla čarobni prsten pomoću kog je Solomon porazio Asmodeja. U oba slučaja, podrazumeva se da je samo Amonka mogla srušiti sina svoje pretkinje i imenjakinje.

U nekim verzijama Naama je postala jedna od Adamove dve demonske žene. Druga je, naravno, bila Lilit. Nakon Aveljevog ubistva, Adam više nije mogao da gleda Evu, što je razlog njihovog kasnijeg dobijanja sina Seta (prvog koji je slavio Boga). Adam je živeo sto trideset godina sa svojim demonskim ženama, koje su bile poznate po izuzetnoj lepoti i sposobnosti da iskvare čak i anđele Božje, kao što je Naama iskvarila anđela Šamdona, kojem je, navodno, bila ljubavnica. Taj detalj je prilično indikativan, mada se ne pominje u bibliji, jer ukazuje na magijsko opštenje ljudskih i anđeoskih bića, a što je verovatno uzrok padu (ili silasku) ovih poslednjih te njihovo pretvaranje u čuvene pale anđele. U Zoharu se kaže da su ćerke koje je Adam imao sa Lilit i Naamom nazivane kužnim ženama. Sa druge strane, kao što sam već pomenuo, deca koju je Naama rodila palim anđelima bila su ženski i muški duhovi koji napadaju ljude dok spavaju sami, izazivajući u njima požudu (sukube i inkubi). Kasnije se, po nekim legendama, Naama udala za svog brata Tubal-Kaina. Povela ga je da živi s njom u moru, a decu je poverila Lilit, koja ih je odgajala i podučavala. Kada su odrasla, Naamina deca, ili Lilitina pastorčad, mešala su se sa ljudima i kvarila ih seksualnim odnosima, ali Naama se sama retko telesno sjedinjavala sa smrtnicima. Ona je činila to duhovno, putem erotskih snova, tako da su plodovi tih snova bili poluljudski i mogli su se telesno sjediniti sa ljudima. Vidimo da je Naama, iako izvorno ljudskog porekla, zapravo demonsko hibridno biće. Naama se ponekad navodi kao jedna od četiri Samaelove žene, zajedno sa Lilit, Agrat i Išet Zenunim (Mahalata). One su bile i vladarke, pa je tako Lilit vladala Damaskom, Igeret Maltom i Rodosom, Mahalata Kritom, a Naama Tirom.

Naama kao Venera

Naama se ponekad naziva gospom naricaljki i pesama, a kaže se da je svirala u čast idolopoklonstva. Naama je izmislila razboj, alate za tkanje i sve umetnosti vezane za to, uključujući i muzičke instrumente. Ona je iskvarila čovečanstvo lepotom svojih pesama, zbog čega je njeno potomstvo uništeno u Velikom potopu. Navodno, zlo je počelo sa Naaminim pronalaskom muzičkih instrumenata, koji su vodili u razvrat, dok su izumi njenog brata u metalurgiji doveli do idolopoklonstva jer je on izlivao bogove od bronze i gvožđa. Tubal-Kain je bio njen brat-muž, pronalazač mača, a samim tim i ratovanja, ponekad je poistovećivan sa Vulkanom / Hefestom, pa se Naama poistovećuje sa Venerom / Afroditom. Kao pronalazač luka, Tubal-Kain je sličan kanaanskom božanstvu koji je stvorio božanski luk za boginju Anat, ali je pijan dozvolio da padne u ljudske ruke. Ubistvo Avelja izvršeno je poljoprivrednim alatom jer oružja još nije bilo, ali drugo ubistvo izvršio je Tubal-Kainov otac koji je imao oružje koje mu je sin napravio. Kada je Tubal-Kain pokrenuo idolopoklonstvo, jedno od prvih božanstava koje je obožavao bila je njegova sestra Naama, koja se potom štovala u svom svetom gradu na severozapadu Arabije, a potom i dalje kao Afrodita.

Zaključna određenja

Od Kaina, obeleženog bratoubice i prognanika, preko njegove loze koja nosi civilizacijske tekovine, obradu zemlje, graditeljstvo, metalurgiju i umetnost, do kabalističkog modela Drveta života, njegov rodoslov se profiliše kao nezaobilazna, mračna senka zvanične duhovne istorije. Priloženo poređenje sa egipatskim Setom i hiksoskim osvajačima otkriva univerzalni arhetip sile promene: rušioca starog poretka da bi se omogućio novi, onog koji deluje iznutra i biva izopšten kao kosmički neprijatelj, iako bez njega nema ni istorije ni kulture.

Srž ove tradicije, međutim, ne počiva toliko u muškim figurama nasilja i tehnike, koliko u ženskom aspektu, tj u liku Naame. Ona je Malkut, kraljevstvo, oličenje manifestacije na zemlji. Kao izumiteljka tkanja i muzike, zavodnica anđela i majka demona, Naama objedinjuje stvaralačku i razornu moć, lepotu i prokletstvo. Njena povezanost sa Tubal-Kainom (Jesod, temelj) sugeriše da je svaka ljudska tvorevina, svaki temelj civilizacije, prožet njenim ambivalentnim duhom.

Stoga, kainitska loza nije tek istorijski kuriozitet niti puki izvor zla. Ona predstavlja neprekidnu magijsku struju koja oplođuje ravnicu postojanja. Njena formula nije puka inverzija, već priznanje da se kreativnost rađa iz nasilja nad prirodom, da se lepota rađa iz veštine koja kvari nevinost, i da se duhovno rađa iz telesnog i demonskog. U liku Naame, a potom i u istorijskim odjecima poput Eve Frank, ova struja dobija svoje konačno, opipljivo obličje, podsećajući nas da su prokleti često bili ti koji su krčili put onome što će tek postati sveto.