Mitski jezik prvobitnog čovečanstva

„Na celoj zemlji bejaše samo jedan jezik i reči su jednake bile.“

Knjiga postanja, 11:1

Praiskonski jezik koji se pominje u bibliji, prvi jezik čovečanstva, drevni je magijski jezik te je kao takav izvor svih jezika. To je jezik bogova, jezik Zlatnog doba čovečanstva, onaj jezik koji je, kako to kaže biblija, pomešan od strane božanske sile. O tom jeziku se gotovo ništa ne zna i to zato što na tom jeziku nikada ništa nije zapisano. Taj jezik je zaboravljen, a osim toga neka viša sila je ljude učinila nesposobnim da se koriste tim jezikom. To ne znači da su ljudski kapaciteti suštinski suženi u odnosu na naše drevne mitološke pretke, već način života civilizacijskih i istorijskih ljudi onemogućava razvijanje onih naočitih prioriteta i sposobnosti koje služe kao preduslov za usvajanje i učenje takvog jezika. Način života civilizacijskog čoveka sputava čak i samo interesovanje ka ontološkom samorazvoju, pa tako i ka delotvornim sredstvima tog razvoja kao što je drevni magijski jezik. U naše vreme do nas dopiru mahom zamaskirani, osakaćeni i bedni ostaci, koji su, srećom, bar za one koji umeju da ih prepoznaju, u dovoljnoj meri vidljivi, pa je otud moguće stvoriti kakvu-takvu predstavu o nekim osobenostima tog jezika. 

Navodno, uz pomoć tog jezika moći ljudi su mogli da ugroze same bogove te da neposredno opšte s njima. Stoga nije ni čudo što su se bogovi svojski potrudili da se tom moćnom oruđu u ljudskim rukama zametne trag. Kao da u pozadini gubljenja tog jezika stoji neka namera da čovek, pre nego što se uspne u božanske sfere prvo prođe kroz fazu istorijskog čoveka, kulturnog čoveka, uz sračunat rizik da završi kao nešto podljudsko, odnosno kao ništa. Drevni jezik moći nije mogao biti uguran u slova ili idiograme, bez obzira na svu svoju jednostavnost, da ne kažem primitivnost. Jedna ista glasovna artikulacija mogla je imati mnoštvo značenja, što je zavisilo od nebrojenih faktora, prisutnih ili odsutnih, onda kada se to artikulisanje izvodilo. U jednoj prilici artikulisan glas nije imao isti značaj i značenje kao u drugoj. U zavisnosti od prisustva ili odsustva neke osobe, životinje, predmeta, biljke, nebeskog tela, atmosferskog dešavanja itd, artikulacija bi menjala značenje. Reč je o jednom veoma složenom nizu činilaca, uslova i preduslova na koje današnji čovek retko obraća pažnju, osim možda što pazi pred kime šta govori. Ta složenost mnogobrojnih uslova nadomeštala je nedostatak većeg broja reči i jezičkih pravila. 

Shodno rečenom, ispada da su tzv pismeni jezici u suštini manjkavi u odnosu na taj prvobitni magijski jezik moći. S obzirom na složenost njegove upotrebe nije ni čudo što je taj jezik zaboravljen. Korišćenje tog jezika zahteva izuzetnu pažnju na ono što se dešava oko nas, kao i izuzetnu usredsređenost, memoriju te prefinjenost karaktera onoga ko se njime koristi. Reči uhvaćene u simbole, u pismo, gube onu prvobitnu snagu i moć. Simboli, a naročito mediji njihovog prenošenja i tezauriranja su kavezi za reči, za njihov apstraktni smisao. Proniknuti u smisao svake reči zahteva veliko pregnuće, dok ih današnji ljudi olako prihvataju i koriste.

Ono što celoj ovoj priči daje poseban prizvuk jeste činjenica da korisnici tog starog magijskog jezika moći nisu imali tako složenu antropologiju i psihologiju kojom bi ljudsko biće objašnjavali i delili na odeljke tipa duša, telo, astralno telo, duh itd. Čovek je jednostavno bio čovek, jedan i jedinstven, ali je imao različita svojstva od kojih su kasnije izvedeni „delovi“ duše. Ta svojstva ljudskog bića danas nam i ne mogu pasti napamet a kamo li da to koristimo. Svim tim svojstvima vešto je raspolagao drevni magijski jezik. Na primer, posebnom intonacijom, ritmom, na određenom mestu i uz prisustvo određenih činilaca, šaman je mogao da se obrati nekom posebnom svojstvu u sebi ili u nekom drugom. Mogao je da prizove ili da otelotvori neko naročito svojstvo, pa je stoga lako mogao glasom narediti sebi (ali i nekom drugom) da ne izgubi životnu snagu, da umre ili oživi, da promeni percepciju. Šaman je izgovarao određene reči, odnosno ispuštao posebno artikulisane glasove i dešavala su se čuda. Nije li Isus rečima isceljivao i dizao iz mrtvih?

Podsetimo se šta je Mirča Elijade pisao o magijskom jeziku u knjizi „Šamanizam“. Navodno, šaman iskušenik je morao naučiti tajanstveni jezik radi opštenja sa duhovima, a mogao ga je naučiti od nekog učitelja, ali i od samih duhova. Dakle, šaman u transu razume jezik svoje okoline, onog vidljivog i nevidljivog. U skladu s tim on ima svoju posebnu pesmu kojom poziva duhove. Elijade kaže da je šamanski jezik zapravo jezik životinja jer je u njegovoj osnovi podražavanje životinjskih krikova. Naučiti životinjski jezik, posebno jezik ptica, znači spoznati tajnu prirode. Po Elijadeu to je osnova za sticanje sposobnosti proricanja. Jezik ptica uči se uglavnom jedenjem zmije ili neke druge životinje poznate po magijskim svojstvima. Te životinje mogu razotkriti tajne budućnosti zato što se smatraju stecištem duša mrtvaca ili epifanija bogova. Poznavanje jezika životinja, podražavanje njihovih glasova omogućuje opštenje sa drugim dimenzijama.

Nisu svi rani magijski ljudi bili šamani i nisu svi imali jednak nivo moći. Ovi koji su bili moćni vremenom su postajali sve ekskluzivniji, dok su ovi sa manje moći i umeća upotrebe magijskog jezika vremenom kvarili, vulgarizovali i bogatili izrazima taj drevni jezik, što je uzrokovalo opšti pad magičnosti komunikacije. Zlatno doba magije je tamnilo, a šamani su lagano postajali sveštenici, dok su se istinski baštinici drevne veštine gubili u anonimnosti i iščezavali pred nadirućom civilizacijom. Drevni magijski jezik moći je već odavno mit, te pripada vremenu neporočne kulture. Glasom je bilo moguće menjati sebe i još mnogo toga. Danas je ljudski glas sveden na obično torokanje, škrabanje i tipkanje.

Drevni magijski jezik se može uporediti sa onim što je Emanuel Svedenborg, u knjizi „Nebo i Pakao“, opisao kao govor anđela. Po njemu, taj jezik se ne uči, nego je usađen u svakoga, budući da proističe iz osećanja i misli. U tom jeziku postoji potpuni sklad osećanja, misli i glasovnog uobličavanja. Kako kaže Svedenborg, jezik anđela je „osećanje koje zvuči i misao koja govori.“ Tako na osnovu govora anđeli prepoznaju nečije osećanje, a prema rečima misao. Otud je na tom jeziku nemoguće lagati. Ideje anđeoskog mišljenja, iz kojih proizilaze njihove reči, jesu po Svedenborgu, zapravo preinačenja nebeske svetlosti.

Upravo se jezik anđela neretko dovodi u vezu sa biblijskim jedinstvenim jezikom čovečanstva. U pogledu tumačenja porekla tog jezika ima više pravaca razmišljanja. Pojedini učenjaci avrahamskih religija pretpostavljali su da je čovečanstvo zaista govorilo jednim jezikom posle Nojevog potopa. U tom smislu imamo tri kandidata: 

a) hebrejski, koji najstarija rabinska tradicija smatra jezikom stvaranja, jer je to i jezik kojim Bog govori u Postanju. Naravno da će rabini tvrditi da je jezik Tore onaj primordijalni.

b) aramejski, za koje su neki hrišćanski teolozi tvrdili da je bio stariji te u to smislu predstavljao i jezik kojim se služio Adam. Nije ni čudo da pojedini hrišćanski intelektulci ovako razmišljaju budući da je Hrist govorio aramejski.

c) Neki ranohrišćanski autori aludirali su na to da prvobitni jezik nije bio ni jedan od postojećih, već posebna čista forma govora iz koje je hebrejski samo preostatak. Treća opcija, barem meni, ima više smisla.

U nekom opštem smislu, osobeni prvobitni jezik jeste metafora ljudske jedinstvenosti i zajedničke volje, kao i opasnosti od tehnološke ili civilizacijske oholosti. Mešanje jezika simbolizuje ograničenje ljudske moći. U nekom naučnom smislu mogli bismo razmatrati ideju nekakvog pra-jezika, odnosno hipotetičkog pretka svih jezičkih porodica. Nekoliko savremenih teorija ide u tom smeru. Prva je monogeneza jezika, tj da svi jezici potiču od jednog jezika pre 150–200 hiljada godina; a druga teorija je proto-evroazijska hipoteza, odnosno pokušaji da se rekonstruiše majka grupa. Ipak, ovakve teorije, iako veoma hipotetične, ne mogu se direktno vezati za biblijski narativ, ali pokazuju da ideja jednog jezika nije religijski usamljena.

U ezoterijskom smislu, kod nekih kabalista, ali i kod hrišćanskog mistika kao što je Ramon Ljulj, pominje se da je Adam govorio jezik kojim se direktno opisuje suština stvari. To nije bio običan jezik, nego ontološki. To je govor kojim se, kada se nešto imenuje, zahvata njegova suština. U ključu tog razumevanja reč i stvar nisu bili odvojeni, a jezik je imao stvaralačku moć. Reč je stvar u verbalnom obliku. U suštini to i jeste u temelju ideje o jezičkim magijskim formulama. U kabalističkoj perspektivi ovo je povezano sa sefirotskim emanacijama, jer je prvobitni jezik prolazio kroz sfere, dok nije bio fragmentisan posle poremećaja (na primer, razbijanje posuda u lurijanizmu). Imajmo na umu da iz avrahamske perspektive, Bog stvara svet govorom. Otud se smatra da je Adam nasledio taj isti božanski način govora, te je njegova sposobnost da nadene imena životinjama bila čin intuicije njihove esencije, a ne konvencionalno imenovanje. U tom smislu slova hebrejskog pisma nisu samo sredstva pisanja, već kosmogonijski operatori. Oni su temelji emanacije. Otud je Adamov jezik bio neposredna projekcija Drveta Života u zvuk. U lurijanskoj kabali, razbijanjem posuda, razbija se i jezik kao sredstvo povezivanje svetova. Posledično, reč gubi jedinstvo sa stvari, pojavljuju se jezici naroda, fragmenti prvobitnog govora. Otud je hebrejski jezik nekakva preostala, ali degradirana forma prvobitnog adamovskog božanskog jezika. To znači da je Adamov jezik pre-padni, sveobuhvatni logos, iz kojeg su svi jezici raspadnuti delovi.

U alhemiji i hermetizmu postoji ideja lingua adamica, jezika ptica ili zlatnog jezika pomoću kog se pristupa skrivenim strukturama postavke sveta. To je jezik neposredne intuicije, odnosno jezik simbola, analogija i korespondencija. Taj jezik tumači se kao rezonantna forma razumevanja, a ne izgovoreni ljudski jezik. U tom smislu možemo uzeti u obzir i enohijanski (anđeoski) jezik Džona Dija. Kod nekih gnostika prvobitni jezik je logos pre razdvajanja, tj jezik jedinstva Aeona, fragmentisan na materijalne jezike padom duše u materiju. U nekim ezoterijskim tumačenjima, Vavilon je drama separacije svesti, a jezici su metafora za fragmentaciju ljudske percepcije.

Mit o jedinstvenom jeziku i kasnijoj pometnji javlja se u mnogim kulturama. Na primer, taj motiv imamo u Mesopotamiji, gde se bog Enki meša u ljudski govor i proizvodi različite jezike, što je verovanto uzor sličnoj biblijskoj priči. Kod Grka je recimo bog Hermes onaj koji uvodi mnoga značenja i time razbija čistotu izraza. I u Indiji imamo sličan mit o prvobitnom božanskom govoru koji je kasnije podeljen. Ovo su sve odrazi shvatanja o primordijalnoj Tradiciji te ukazuju da se radi o arhetipskom mitu o gubitku jedinstva i nastanku pluralnosti: iz Jednog Mnoštvo!