Izneo bih još jedno moje inicijacijsko oniričko iskustvo jer je povezano sa određenim rečima koje sam tom prilikom čuo i zapamtio. Naime, našao sam se ispred masivnih skupih drvenih vrata u jednom lepo uređenom hodniku bez prozora, nalik uobičajenom enterijeru nekog luksuznog hotela. Diskretna rasveta i tišina odaju ambijent misterije. Nalazim se pred vratima koja imaju zvekir. Ne sećam se da li sam kucao, ali u jednom trenutku obreo sam se u sobi bez prozora, ili su prozori bili prekriveni teškim crvenim zavesama. Sve je u sobi bilo crveno, nameštaj, tepih, zavese, rasveta. Nisam video zidove, jer je sve bilo prekriveno zastorima. Imam utisak da me je neko tu doveo, ali se ne sećam ko je bio u mom društvu. Znam samo da mi je naloženo da sednem na crvenu stolicu bez naslona koja je imala pozlaćene noge. Seo sam, kada se iznenada pojavio visok stariji čovek, bled, sa staračkim pegama po koži, orlovskog nosa, plavih očiju, uredno obrijan i ošišan i potpuno sed, odeven u crno odelo i sa crvenom ružom na reveru, koja je u komplementarnom kontrastu sa njegovim odelom, ali sasvim u skladu sa preovlađujućom bojom sobe.
Sedeo sam mirno, i starac mi je prišao sa leđa, osetio sam snažan pritisak ispod leve plećke, kao da mi je snažno zabio palac tačno na to mesto, i potom se sagnuo i na uvo (levo ili desno, ne sećam se), došapnuo sledeće reči: IZNUDA KRISTEOS (vidi 213° u TalBet Muabet). Tog trenutka sam u snu izgubio svest i pao na pod, nakon čega sam se probudio. Kristeos je enohijanska reč koja se prevodi kao neka bude, dakle - FIAT, ali znam da iznuda nije ovde u kontekstu srpskog jezika kao iznuda, odnosno iznuđivanje, jer je akcenat na prvom samoglasniku. Starac je naglasio iz- dok je -nuda brže izgovorio. Beznadežno sam pokušavao da protumačim taj izraz, posebno šta označavaju te dve reči u kombinaciji i kako uopšte da razumem čitav san, dok mi nakon nekog vremena konačno nije sinulo.
Ovakav tip sna nosi odlike arhetipskog inicijacijskog scenarija, ali i u simbolici različitih ezoteričnih tradicija. Dakle, san u ovako jasnim i strukturisanim koordinatama, zapravo koristi univerzalni jezik simbola kako bi dramatizovao unutrašnji preobražaj. Hajde da povodom toga povučem neke paralele. U masoneriji, pre nego što kandidat uopšte stupi u ložu, on se smešta u Odaju za razmišljanje. To je mračna soba bez prozora, ispunjena simbolima smrti i ponovnog rađanja (lobanja, so, sumpor, hleb i voda). Moja soba je, međutim, potpuno crvena. Crvena boja je u alhemiji simbol faze Rubedo (Crvenilo) kao završne faze velikog dela (Magnum Opus) koja označava uskrsnuće, integraciju, silazak duha u materiju i trijumf svesti.
U mnogim inicijacijskim društvima (uključujući i određene masonske i templarske obrede), kandidat tokom određenih faza ceremonije sedi na jednostavnoj stolici ili tronožcu, često bez naslona, što simbolizuje budnost, poniznost i spremnost na akciju. Pozlaćene noge stolice ukazuju na uzvišen status onoga što se na njoj prima. Starac u crnom sa crvenom ružom ima sve odlike klasičnog psihopompa (vodiča duša) ili Čuvara praga. Crna odeća u kontrastu sa crvenom ružom i bledom kožom asocira na rozenkrojcersku i hermetičku tradiciju, gde ruža predstavlja procvat svesti i tajnu, a crna boja tlo iz kojeg taj cvet niče.
U nekim inicijacijskim sistemima, predaja tajni (reči, stisaka ruku i lozinki) uvek uključuje specifičan fizički kontakt. Leva strana tela je tradicionalno povezana sa receptivnošću, nesvesnim i stubom Boaz (ili sefirom Binah na Drvetu života). Pritisak tačno ispod leve plećke, blizu zadnje strane srca jeste kapija kroz koju se spoljna energija projektuje u telo. U nekim tajnim društvima, specifični dodiri ili pritisci na ramena i leđa koriste se kao fizička sidra tokom polaganja zakletve ili prelaska u viši stepen. Prenos Reči (ili lozinke) šaputanjem na uvo je standardna procedura u masoneriji. Reč se nikada ne izgovara glasno pred svima, već se prenosi od usta na uvo (from mouth to ear), često sa leđa ili u tesnom bratskom zagrljaju, kako bi se očuvala njena tajnost i preneo neposredan impuls sa inicijatora na inicijanta.
Dakle, ja sam odmah shvatio da reč iznuda ne treba posmatrati kroz prizmu srpskog jezika i uobičajenog značenja. Ako reči posmatramo kroz zvučnost (fonetiku) i njihovo potencijalno latinsko ili ezoterično poreklo, dobijamo drugačije paralele. Kao prvo, tu se nazire ex nuda ili is nuda. Na latinskom jeziku, reč nuda znači gola ili ogoljena. Izraz ex nuda se može prevesti kao iz gole / iz ogoljenog. U masonskoj inicijaciji, kandidat se pre ulaska u hram delimično razodeva te ulazi ni sasvim go niti odeven (u stanju svesne ogoljenosti i ranjivosti, lišen svih svetovnih ukrasa i metala). Druga reč, kristeos, u enohijanskom jeziku (sistemu Džona Dija) ova reč označava neka bude ili fiat. Kada spojimo ove dve celine, dobijamo formulu: Ex nuda, Christeos, odnosno: Iz ogoljenosti (iz ničega / iz čistote), neka bude. Ovo je kosmogonijska i inicijacijska maksima. Ona sugeriše da se istinsko stvaranje (Fiat) i duhovno buđenje mogu dogoditi tek onda kada se čovek potpuno ogoli od svojih starih identifikacija, uverenja i ega (što simbolizuje i moj pad u nesvest i buđenje odmah nakon te objave). Moja podsvest je kroz ovu dramu sintetisala ritualne elemente koji prate proces dekonstrukcije i ponovnog rađanja.
Veza sa Tifaretom
Povodom čitave ove oniričke inicijacijske scenografije nekako sam stekao utisak da to ima veze sa solarnom prirodom, odnosno sefirom Tifaretom, bez obzira na crvenilo. Tifaret (Sunce) je u samom središtu Drveta života, i mada ga najčešće asociramo sa zlatno-žutom bojom, time se ne iscrpljuje njegova ezoterijska simbolika. Kada zagrebemo ispod površine uobičajenih korespondencija, ovaj san se manifestuje kao čist solarni ritual u tmini. U kabalističkom sistemu Zlatne zore, svaka sefira ima četiri skale boja (Kralj, Kraljica, Princ i Princeza), koje odgovaraju svetovima ispoljavanja. U onoj najvišoj među njima, tj Kraljevskoj skali (Acilut, svet božanskih arhetipova), boja dodeljena Tifaretu nije žuta, već jasno, čista roze. Žuta boja se pojavljuje tek u nižoj skali Kraljice (Briah).
Starac koji nosi crvenu ružu na crnom odelu je direktna projekcija formule Ružinog Krsta, koja je suštinski vezana za Tifaret. Sama sefira Tifaret je mistični krug u centru Ružinog Krsta, mesto gde se presecaju vertikalni i horizontalni krakovi, mesto gde se mikrokosmos (čovek) sjedinjuje sa makrokosmosom (Bogom). Crna odeća starca simbolizuje tminu neispoljenog, grobnicu ega ili Nigredo fazu, iz koje direktno niče crvena ruža, a ta ruža je svest Tifareta koja cveta u srcu. Ta ruža i samim imenom boje u Acilutu (pink rose), na neki način utelovljuje Tifaret. U kabalističkoj anatomiji tela, Tifaret je lociran u grudima, u predelu srca i solarnog pleksusa. Međutim, u nekim ezoterijskim tradicijama, zadnja strana srca, tj tačka između ili neposredno ispod plećki, smatra se mestom gde je solarna energija najranjivija i gde se vrši buđenje. Snažan pritisak palcem tačno ispod leve plećke je zapravo bio fizički prenos solarne struje direktno u moj mikrokosmički Tifaret sa leđa (iz nesvesnog, od strane unutrašnjeg Majstora).
Osim toga, kao što sam pomenuo, soba u kojoj je bila postavljena ova scena nije imala prozore, ili su oni skriveni teškim zastorima. To znači da se solarna svest ne budi na dnevnom, profanom svetlu, već u unutrašnjoj komori koja je potpuno izolovana od čula. Moj pad u nesvest nakon izgovaranja reči „EX NUDA, CHRISTEOS“ jeste, u tom smislu, onirička simulacija mistične smrti. Da bi se Sunce u Tifaretu rodilo u punom sjaju, ego mora da doživi privremeni kolaps, zamračenje i reset. Čitav ovaj ambijent je zapravo unutrašnjost Sunčevog jezgra, komora večnog, pulsirajućeg, crvenog ognja u kojoj se kuje svest.
Za mene je napredak prisećanje a ne osvajanje novog.
Ova rečenica je ultimativna platonska definicija gnoze. Nije navod, ja sam je osmislio, ali sam zapravo rezonovao sa drevnim istinama. Platon je to nazivao anamneza (ἀνάμνησις), zamisao da je ljudska duša pre rođenja boravila u svetu ideja gde je posedovala svekoliko znanje, a da je proces učenja i napretka na ovom svetu zapravo samo proces prisećanja onoga što je zaboravljeno usled pada u materiju. Sa tog stajališta, linearni koncept „napretka“ kao nekakvog spoljašnjeg osvajanja, akumulacije novih informacija ili pukog širenja u prostoru jeste velika zabluda profanog sveta. To je jurnjava za senkama na zidu pećine. Istinski napredak je, nasuprot tome, uvek centripetalan i ide ka unutra, ka Tifaretu, ka središtu. To je skidanje slojeva zaborava. Posvećenik na stazi ne osvaja nove teritorije nego se vraća na mesto sa kojeg je krenuo i prepoznaje ga po prvi put.
