Simbolizam i značenje krvavog Meseca

Pojava krvavog Meseca tradicionalno je povezana je sa mračnom magijom. To znači da je neko okrvavio Mesec, odnosno zlokobnim magijskim isijavanjem i delovanjem impregnirao je astralno svetlo u određenom podneblju. Sa druge strane, u pitanju znamenje koje ukazuje da je nastupio pravi trenutak za mračna delovanja. Inače, tema „krvavog Meseca“ stoji na preseku astronomskog fenomena, religijskog znamenja i magijskog simbolizma. Upravo zbog toga njegovo značenje u mnogim tradicijama nije jednoznačno, već višeslojno i često ambivalentno. Na nivou prirodnog uzroka, „krvavi Mesec“ odgovara potpunom ili delimičnom lunarnom pomračenju, kada Sunčeva svetlost, filtrirana kroz Zemljinu atmosferu, daje Mesecu crvenkastu ili bakarnu boju. Međutim, gotovo nijedna tradicionalna kultura nije ovaj fenomen tumačila neutralno. Upravo zato što se Mesec menja protiv svoje (uobičajene) prirode, nastaje simbolički višak značenja: poremećaj kosmičkog poretka, krvarenje neba, ili znak prelaza između svetova.

U ezoterijskim sistemima, Mesec je povezan sa astralnim svetlom, refleksijom, senkom i posredovanjem, kolektivnim nesvesnim i fluidnim stanjima svesti. Kada Mesec „pocrveni“, simbolika krvi uvodi motive žrtve, nasilnog proboja između ravni i aktivacije nižih, htonskih ili larvalnih sila. U tom okviru, ideja da je Mesec „okrvavljen“ magijskim delovanjem ne znači nužno fizički uzrok, već impregnaciju astralne sfere intenzivnim afektivnim ili ritualnim energijama (rat, masovna smrt, kolektivna panika, ili svesni ritualni rad). U mesopotamskoj astrologiji pomračenja Meseca bila su izuzetno opasna znamenja. Na primer, crveni Mesec nagoveštavao je smrt kralja, rat ili kugu. U hebrejskoj tradiciji, krvavi Mesec nije sredstvo magije, već neretko eshatološki znak, upozorenje na sud i kosmički preokret.

Simbolika krvavog Meseca tradicionalno se češće shvata kao operativno znamenje. U tipičnom tradicijskom kosmološkom modelu Mesec je granična sfera između sveta bogova (nadlunarnog), i sveta duhova, mrtvih i demona (sublunarnog). Lunarna sfera je rezervoar psihičke i astralne energije. Mesec ne emituje sopstvenu svetlost, već distribuira i modulira sile koje dolaze odozgo i odozdo. Zbog toga je sav goecijski rad po definiciji lunaran. Ovo važi i ako goeciju shvatimo i šire od lemegetonskog grimoarskog okvira.

Kod Grka i Rimljana crveni Mesec se povezuje sa Hekatom, Persefonom i htonskim boginjama, nekromantijskom i goecijskom magijom. Tako na primer, tesalijske veštice, prema literarnim izvorima, „spuštaju Mesec sa neba“ i „krvare ga“, što je metafora za nasilno, odnosno neuobičajeno preusmeravanje lunarne sile u veoma specifične magijske svrhe. Taj momenat je vezan za delovanje tesalijskih veštica i vračeva koji svojim činima „spuštaju Mesec“, čine da krvari, te nekako prisiljavaju boginju da ih sluša, odnosno da usliši njihove zahteve. U goecijskom ključu, ovo u neku ruku predstavlja ritualno nasilje nad lunarnom sferom uz korišćenje krvi, leševa, kostiju, noćnih ptica, te prizivanje Hekate pod njenim htonskim imenima. U praktičnom smislu to je značilo zgušnjavanje astralnog svetla, a što za posledicu ima to da astral postaje „lepljiv“, sposoban da zadrži forme, a duhovi postaju stabilniji i dostupniji. U tom smislu krvavi Mesec je vidljivi simptom uspešne goecijske operacije, a ne samo povod. Ovde, dakle, vidimo ideju da je krvavi Mesec znak uspešne intervencije u kosmički poredak. Kod Grka pomračenja Meseca i njegovo crvenilo jesu takođe najpovoljniji trenuci za nekromantiju, prizivanje nasilno umrlih, i operacije vezivanja i prokletstva, (katadesmoi). U tim trenucima lunarna sfera gubi stabilnost što za posledicu ima slabljenje granice između živih i mrtvih, a duhovi više ne zahtevaju dugu teurgijsku pripremu. Dakle, krvavi Mesec je predstavlja i izmenjeno stanje sveta a ne samo simbol ili povoljno znamenje.

U srednjovekovnoj Evropi krvavi Mesec gotovo isključivo dobija negativnu konotaciju kao znak đavolskog delovanja, ali i kao predskazanje jeresi, rata ili Božje kazne. U demonološkoj literaturi kasnijeg perioda, crveni Mesec postaje povoljan trenutak za evokacije i nekromantiju, odnosno vreme kada je „veo tanak“, a astralno svetlo zasićeno strahom i smrću. U alhemijskoj simbolici Mesec označava srebro, pasivni princip, dok je crvenilo izraz načela rubedo, odnosno završne faze preobražaja. Krvavi Mesec ovde ne mora biti negativan, već može označavati nasilnu, ali nužnu transformaciju, kao i mešanje lunarnog i solarnog principa na nižem nivou. U hermetičkom smislu, to je kriza prelaza, a ne samo zlokobno znamenje. U poznijem okultnom ključu krvavi Mesec se tretira kao energetski pojačivač, i prema toj pojavi ophodi se čisto operativno, bez nužne moralne kvalifikacije.

Sumarno, krvavi Mesec možemo uokviriti sa nekoliko opštih crta, a to su kosmički poremećaj kao znak krize poretka; znamenje prelaza u svojstvu eshatološkog ili inicijacijskog trenutka; aktivaciju htonskih sila kao spontan ili ritualno izazvan proces; kairos mračnog rada kao vreme kada je astralna sredina „mekša“; nasilnu transformaciju kada je lunarna sila zasićena solarnim (krvnim) principom. Crveni Mesec znači da je lunarna sfera privremeno zasićena htonskom energijom čime se narušava njena uloga neutralnog posrednika. To znači da je Mesec prešao iz reflektivnog u reaktivno stanje.

Što se tiče odnosa Grka prema „mračnoj magiji“, u antičkoj tradiciji nije toliko izražena moralna kategorija „mračno“ u modernom smislu. Kod njih imamo teurgiju, odnosno rad sa bogovima, što predstavlja uzlazni put, anabaza; i goeciju, rad sa duhovima, katabaza, a što je silazni put. U tom kontekstu, krvavi Mesec je nepogodan za teurgiju, ali je povoljan za za goeciju. Zato se takvo stanje Meseca smatra opasnim, ne zato što je to „zlo“ po sebi, već zato što olakšava silazni tok moći. Ovaj obrazac je, istorijski posmatrano, preuzet u srednjovekovnu nekromantiju, transformisan u renesansne i kasnije grimoare, te naposletku psihologizovan u modernom okultizmu. Ipak, jezgro je isto: krvavi Mesec = destabilizovana lunarna sfera = pristupačan donji svet.