Manihejska gnoza: Svetlost zarobljena u tami
Uvod
Manihejska gnoza predstavlja jednu od najsloženijih i najuticajnijih religijsko-filozofskih sistema kasne antike. Pojavljuje se u III veku nove ere i vezuje se za iranskog proroka Manija. Ova religija se brzo proširila duž Puta svile od Rimskog carstva do Kine, postavši veoma popularna. Ono što manihejstvo čini posebno fascinantnim jeste njegova sposobnost da sintetizuje elemente različitih religijskih tradicija: zoroastrizma, budizma, hrišćanstva i judaizma, u koherentan gnostički sistem koji je obećavao spasenje kroz znanje (gnozu). Njen osnivač Mani, predstavljao se kao poslednji u nizu proroka koji su delimično objavili istinu, uključujući Isusa i Budu, donoseći potpuno viđenje različitih učenja. Ova univerzalistička ambicija učinila je manihejstvo privlačnim za sledbenike iz različitih religijskih sredina, ali istovremeno i opasnim za etablirane verske institucije, što je dovelo do sistematskog progona i uništavanja njegovih svetih tekstova. Tek početkom XX veka, otkrićima u pustinjama Egipta i Centralne Azije, manihejski rukopisi su ponovo izašli na svetlost dana.
Dualizam kao Temeljni Princip
U srcu manihejske gnoze leži radikalni dualizam, večna borba između dva suprotstavljena principa: svetlosti (dobra, duha) i tame (zla, materije). Za razliku od zoroastrijskog dualizma gde je zlo nastalo kao posledica pobune, manihejstvo uči da su ova dva načela oduvek postojala odvojeno i da je materijalni svet rezultat njihovog nasilnog mešanja. Ljudska duša je shvaćena kao deo božanske svetlosti zarobljena u tamnom, materijalnom telu. Mani je ovaj dualizam izrazio kroz mit o tri perioda :
Prvobitno razdvajanje kao Zlatno doba kada su svetlost i tama postojale odvojeno.
Period mešanja, tj sadašnjost, kada je tama napala carstvo svetlosti, zarobivši svetlosne čestice u materiju.
Konačno razdvajanje koje dolazi u budućnosti, kada će svetlost biti potpuno oslobođena, a tama zauvek zatvorena.
Ova kosmološka drama nije bila samo apstraktna teorija, već je predstavljala model za razumevanje ljudskog postojanja. Materijalni svet je shvatan kao zatvor i progonstvo, a ljudsko telo kao tamnica u kojoj duša čeka oslobođenje kroz sticanje božanske gnoze.
Mit o Stvaranju i Spasenju
Manihejski mit o stvaranju predstavlja složen teološki narativ koji objašnjava poreklo zla i put spasenja. Prema ovom mitu, Otac Veličine (vrhovno božanstvo svetlosti) stvara Majku Života, koja rađa Pračoveka. Pračovek, zajedno sa svojih Pet Sinova (Elementi: Etar, Vetar, Svetlost, Voda, Vatra), odlazi u bitku protiv sila tame kako bi zaštitio Carstvo Svetlosti. Međutim, on biva poražen i zarobljen, a njegovi sinovi su progutani od strane demona, mešajući svetlost sa tamom. Ovaj pad svetlosti predstavlja ključni trenutak u manihejskoj kosmologiji. Zarobljeništvo Pračoveka simbolizuje ljudsku dušu zatočenu u materijalnom svetu, dok njegova beslovesnost predstavlja ljudsko zaboravljanje sopstvenog božanskog porekla. Manihejski gnostici su ovaj mit tumačili kao univerzalnu ljudsku sudbinu, a agoniju i konačno spasenje Pračoveka gledali su kao arhetipski obrazac za sve ljude. Spasenje dolazi kroz složeni proces oslobođenja svetlosnih čestica. Živi Duh (božanstvo druge emanacije) stvara materijalni svet od tela pobeđenih demona: deset nebesa i osam zemalja, i uspostavlja kosmičke mehanizme za pročišćavanje svetlosti: Sunce i Mesec kao čamce za transport oslobođenih čestica, i Stub Slave (Mlečni put) kao putanju za uzlazak duša .
Gnoza kao put ka spasenju
U manihejskoj tradiciji, gnoza (znanje) nije intelektualno razumevanje, već intuitivna, ezoterična spoznaja koja budi dušu iz njenog zaborava. Mani je smatrao da je sticanje gnoze osnovni uslov za spasenje, dok je površno obavljanje rituala smatrao nedovoljnim i nedelotvornim. Ova gnoza je, po manihejskom učenju, probuđujuća i prosvetljujuća jer informiše čoveka o njegovom istinskom i pravednom poreklu, te o tome da je on suštinski deo svetlosti zarobljen u telu. Mani je naglašavao mudrost, razum i rasuđivanje, ali je njegova mudrost bila iluminativna i otkrivena, a ne isključivo logička ili deduktivna. Zato mit ima suštinsku ulogu u objašnjavanju istine. U tom smislu mit nije puka priča, već simbolički, misteriozni izraz gnostičkih istina koje su razumljivije kroz simbole i parabole nego kroz apstraktnu filozofiju.
Etičke i praktične implikacije
Manihejska gnoza nije bila samo teorijska, već je imala duboke etičke i praktične implikacije. Zajednice su bile podeljene na izabranike (electi): monahe i monahinje koji su praktikovali strogi asketizam, i slušaoce: laike koji su ih podržavali. Izabranici su se pridržavali strogih pravila: vegetarijanske ishrane jednom dnevno, celibata, nošenja samo jednog odela godišnje, i dugih postova. Ove asketske prakse imale su za cilj oslobađanje svetlosnih čestica zarobljenih u materiji. Celibat je bio posebno važan jer se verovalo da reprodukcija dovodi do novog zarobljavanja svetlosnih čestica u telima potomaka. Mani je radikalizovao gnostičke narative o stvaranju Adama i Eve, naglašavajući ulogu nasilne, demonske seksualnosti u stvaranju prvih ljudi kao kontra-strategije za sprečavanje oslobađanja zarobljene svetlosti.
Uticaj na islamski misticizam
Jedan od zanimljivih aspekata manihejske gnoze jeste njen dubok, iako često neprepoznat, uticaj na islamski misticizam. Istraživanja pokazuju da je sufizam u Horasanu i Transoksaniji tokom IX do XII veka bio pod uticajem manihejskih i budističkih ideja. Ovaj uticaj se posebno ogleda u razvoju teorije o božanskoj ljubavi koja će kulminirati u delima Faridudina Atara. Tema duše zarobljene u telu i čežnje za povratkom svom božanskom izvoru, koja je centralna u manihejstvu, našla je svoj najpoznatiji izraz kod Rumija:
Svako ko je daleko od svog izvora
Želi vreme kada je bio sjedinjen s njim
Ova tema nije slučajna podudarnost, već predstavlja kontinuitet gnostičko-mistične tradicije koja se proteže od ranog hrišćanstva i manihejstva do islamskog sufizma. Manihejski psalmi, na primer, izražavaju istu čežnju:
Proći ću kroz nebesa
I ostaviti ovo telo na zemlji
Truba zvuči, čujem je
Zovu me ka besmrtnicima
Umetnost kao gnostički izraz
Mani je bio jedinstven među gnostičkim misliocima po tome što je mit i umetnost smatrao podjednako važnim za prenošenje istine. Njegova Aržang (Knjiga slika) bila je sveta knjiga koja je sadržala ilustracije manihejske kosmogonije. Iako je original izgubljen, sačuvani su fragmenti komentara koji omogućavaju da rekonstruišemo njegov sadržaj. Slike su verovatno prikazivale tri faze stvaranja kroz figure božanstava: Majku Života, Pračoveka, Živog Duha, i druge kosmičke entitete. Umetnost je za Manija bila više od dekoracije. On je verovao da su slikarstvo, kaligrafija i muzika istog ranga kao i božanski duh, i da je stvaranje umetnosti uporedivo sa božjim stvaranjem živih oblika. Zato je iskustvo umetnosti bilo shvaćeno kao božanski čin u materijalnom svetu. Tradicija pripovedanja kroz slike (pardeh-hani) koja se održala u Iranu vekovima nakon dolaska islama, posebno u kafanskim pripovedanjima Šahname, verovatno potiče iz manihejske slikarske tradicije .
Značaj manihejske gnoze
Manihejska gnoza predstavlja jedan od ambicioznijih pokušaja da se pomire različite duhovne tradicije u jedinstvenom sistemu spasenja. Njena snaga leži u sposobnosti da univerzalne ljudske čežnje za oslobođenjem od patnje, za povratkom izvoru, za spoznajom istinskog sebe, izrazi kroz bogatu mitološku i umetničku simboliku. Iako je manihejstvo kao institucija nestalo, njegove teme su se duboko ukorenile u kulturnom tkivu Irana i šire. Od mistične poezije Rumija do slikarskih tradicija islamske Persije, od sufijskih koncepata ljubavi do filozofskih rasprava o odnosu duha i materije, manihejska gnoza je ostavila neizbrisiv trag koji i danas zaslužuje pažljivo istraživanje i promišljanje.
Maniheizam i ismailizam
Između maniheizma i ismailitskog sufijskog reda postoji duboka, ali kompleksna veza. Ona nije prosto nasleđe u smislu direktnog prenošenja doktrine, već pre svega duhovno srodstvo i transformativni uticaj koji se ogleda u sličnim gnostičkim temama, organizacionoj strukturi i istorijskim putevima prenošenja ideja. Osnovna tačka njihovog dodira je gnostički pogled na svet i uloga ezoteričnog znanja u spasenju duše. I manihejstvo i ismailizam dele verovanje da je ljudska duša zarobljena u materijalnom svetu i da je njeno oslobođenje (spasenje) primarni cilj. U manihejstvu, to je oslobađanje čestica svetlosti iz tame; u ismailizmu, to je oslobađanje duše kroz duhovno znanje (gnosis) koje vodi ka uskrsnuću (qiyāma). U oba sistema, spasenje se postiže kroz ezoterično tumačenje svetih tekstova. Manihejci su svoje mitove i simbole tumačili duhovno, a ismailiti su razvili sofisticiranu metodu tumačenja (ta'wīl) koja doslovno značenje Kurana (zāhir) vraća na njegov duhovni, istiniti smisao (ḥaqīqa). Ova metoda je direktno uporediva sa načinom na koji je antička gnoza tumačila hrišćanske tekstove. Oba pokreta su imala elitnu i hijerarhijsku strukturu. Slična podela primećuje se i kod Druza, ogranka fatimidskog ismailizma, na mudre i neuke, što ukazuje na mogući manihejski uticaj na njihovu društvenu organizaciju .
Istorijski putevi uticaja
Ključnu ulogu u prenošenju manihejskih i gnostičkih ideja u rani islamski svet imali su zandiki. Ova grupa nisu bili čisti manihejci, već su zastupali ezoterične misli sa snažnim manihejsko-mazdakitskim crtama. Oni su se često suprotstavljali vladajućem političkom sistemu. Njihove ideje su potom prenete na ismailitske šiite, delom i preko književnog pokreta Šu'ubija, koji je promovisao iranski kulturni identitet pod arapskom vlašću. Najuticajniji istraživač ove teme, Henri Korbin, naglašava da ismailitsku gnozu ne treba posmatrati kao puki nastavak antičke gnoze. Umesto toga, ona je asimilovala i transformisala prepoznatljive teme na način koji je bio u skladu sa islamskim i šiitskim okvirom. Ismailiti su odbacili radikalni dualizam manihejstva (dva večna principa) i razvili sopstvenu kosmologiju sa emanacijama iz jedinstvenog božanskog izvora. Zbog svega navedenog, ismailizam se često opisuje kao sinkretički sistem, koji pored manihejskih, uključuje i elemente neoplatonizma, pitagorejstva, aristotelizma, judaizma i hrišćanstva.
Manihejska gnoza je pružila rečnik i temeljne obrasce koje je ismailizam, delujući kao svojevrsni duhovni baštovnik, prepoznao, prilagodio i uklopio u novi religijski kontekst. Ovaj proces je najbolje opisao upravo Korbin, ističući da se radi o fenomenološkoj korespondenciji između tekstova iz kasne antike i duhovnih tema u ismailitskoj tradiciji. To je primer kako se jedna duhovna struja može preobraziti i nastaviti da teče kroz potpuno drugačije istorijske i religijske pejzaže.
Drugi deo:
Prikaz ideja Henrija Korbina u knjizi Ciklično vreme i ismailitska gnoza (Cyclical Time and Ismaili Gnosis) Henryja Corbina
Uvod
Ova knjiga predstavlja zbirku od tri eseja koje je Henri Korbin, jedan od najvećih stručnjaka za iranski misticizam i ismailitsku gnozu, održao kao predavanja na konferencijama Eranos i u Rimu između 1951. i 1956. godine. Delo se bavi fundamentalnim temama ismailitske misli, cikličnim vremenom, božanskom epifanijom i duhovnim rođenjem, te ih postavlja ih u širi kontekst gnostičkih tradicija koje sežu od antičkog Irana do ranog hrišćanstva i manihejstva.
Ciklično vreme u mazdaizmu i ismailizmu
Korbin započinje analizom malog mazdejskog katehizma (Pand Namak i Zartuš) koji postavlja temeljna pitanja egzistencije: Ko sam i kome pripadam? Odakle sam došao i kuda se vraćam? Odgovori otkrivaju suštinsku strukturu mazdejske antropologije da ljudsko biće ne počinje svojim zemaljskim rođenjem, nego iz nebeskog sveta i predstavlja biće svetlosti koje je privremeno zarobljeno u materiji. Ključni koncept je vreme koje ima dva aspekta:
Večno vreme, tj beskrajno, bez početka i kraja, vreme božanske svetlosti
Ograničeno vreme, odnosno vreme duge vladavine, naš kosmički eon
Ovo ograničeno vreme nije puka apstrakcija. Ono je stvoreno u liku večnog vremena i ima lični karakter. Pojedini delovi vremena (meseci, dani, časovi) nazvani su po anđelima i arhanđelima, što znači da je svaki trenutak liturgijski, budući da predstavlja epifaniju određene nebeske sile. Zato mazdejska kosmogonija, koja se odvija kroz 12 milenijuma, nije hronologija već liturgijski kalendar. Korbin posebno ističe zervanističku varijantu mazdaizma u kojoj Zervan (Večno Vreme) postaje vrhovno božanstvo koje iz sebe rađa oba principa: Ormuzda (svetlost) i Ahrimana (tamu). Drama se odvija unutar samog božanstva: Zervanova sumnja (da li je moja liturgija uzaludna?) rađa Ahrimana kao dete tame. Ovo je ključna razlika: u čistom mazdaizmu, Ahriman je spoljašnji neprijatelj; u zervanizmu, on je unutrašnja senka.
Korbin zatim pokazuje kako ismailitska gnoza preuzima i transformiše ovu strukturu. U centru je arhanđeo koga nazivaju duhovni Adam, treća emanacija iz prvobitne arhanđeoske dijade (Inteligencija i Duša). Ovaj anđeo doživljava krizu: u trenutku sumnje (slično Zervanu), on postavlja pitanje: Zar nisam jednak onima koji mi prethode? Ova sumnja ga zaustavlja i on pada sa trećeg na deseti stepen u hijerarhiji. To je takhaluf, zaostajanje za večnošću, koje rađa ciklično vreme. Ovo zaustavljanje, odnosno pad nije konačno. Anđeo se kaje i iz sebe izbacuje Iblisa (svoju tamu) koji postaje spoljašnji neprijatelj - potomci Iblisa na zemlji. Anđeo (sada na desetom stepenu) postaje spaseni spasitelj i on stvara materijalni svet iz sažaljenja prema dušama koje su pale s njim. Cilj istorije je da on, uz pomoć svojih sledbenika, povrati izgubljeni stepen. Zato je vreme ciklično: sedam milenijuma, sedam proroka, sedam ciklusa, na čijem kraju dolazi Qa'im (Vaskrsli) koji će dovesti do konačne obnove.
Korbin ističe homologiju između svih nivoa postojanja: svaki duhovni stepen je uskrsnuće za onaj ispod sebe. Ovo je etika uskrsnuća - svaki adept mora da vaskrsne onog ispod sebe, dok ga onaj iznad njega vaskrsava. To je uzajamna odgovornost, struktura koja podseća na manihejski koncept udova svetlosti.
Božanska epifanija i duhovno rođenje u ismailitskoj gnozi
Korbin analizira scenu iz apokrifnih Dela apostolskih: prizor Spasiteljevog preobraženja na gori Tavor, gde svaki svedok vidi Hrista drugačije: video sam ga onakvog kakav sam mogao da primim. Ovo je ključ za razumevanje docetizma, ne kao iluzije, već kao fenomenološkog principa: božanska epifanija je uvek proporcionalna duhovnom kapacitetu onoga koji je vidi. Korbin povezuje ovaj princip sa anđeoskom hristologijom ranog hrišćanstva, tj verovanjem da Hrist nije utelovljeni Bog već anđeo (arhanđeo Mihailo). Ova hristologija je bila karakteristična za ebionite i rane gnostičke krugove, a Korbin tvrdi da se ona nastavlja u ismailitskoj imamologiji.
Ismailitska gnoza razlikuje dva nivoa postojanja:
Nasut kao ljudska priroda Imama, koja je rezultat kosmičke alhemije (sakupljanje svetlosnih čestica kroz Sunce i Mesec);
Lahut kao božanstvenost Imama, koja je Stub Svetlosti (amud al-nur), odnosno– zbir svih oslobođenih duša svetlosti koje čine njegov Hram Svetlosti.
Ovo nije inkarnacija već epifanija. Imam je ogledalo u kome se božanstvo pojavljuje, ali on nije to božanstvo. Kao što anđeo Hrist nije bio istovetan sa Ocem, tako ni Imam nije istovetan sa nepoznatim Bogom. Ovo je docetizam ismailitske imamologije.
Korbin detaljno opisuje desetostepenu hijerarhiju ismailitske plerome, gde svaki stepen odgovara nebeskoj inteligenciji i njenom zemaljskom parnjaku:
Prva Inteligencija: Natiq (Prorok koji objavljuje Zakon)
Druga Inteligencija: Asas (Duhovni naslednik, osnova Imamata)
Treća Inteligencija: Imam
4-10. Ostali stepeni: Bab, Hujjat, Da'i itd.
Svaki stepen je horizont za onaj ispod sebe. Svaki adept, penjući se kroz stepene, doživljava niz uskrsnuća. Svaki novi stepen je nova epifanija, nova mogućnost viđenja Boga. Ovo je uzastopna teofanija, gde se Bog pojavljuje drugačije na svakom nivou.
Korbin posvećuje posebnu pažnju liku Salmana Persijanca, mitske figure koja u ismailizmu postaje Hujjat (Svedok) Imama. Salman je izbeglica (gharib), stranac u ovom svetu; dete duha (farzand-i ma'nawi), usvojeni duhovni sin Imama; i zemaljska forma arhanđela Gabriela, jer on je taj koji je inicirao Proroka. U tom smislu Salman je arhetip svakog gnostika. Ono što je Salman za Imama, to je svaki adept za svog Imama. Postati kao Salman znači postići anđeosku transformaciju, postati Hujjat, svedok božanske istine. Korbin citira reči Imama Dža'fara Sadika: Ko ne vidi Boga pre Sudnjeg dana, neće ga videti ni na Sudnji dan. To znači da je teofanija ovde i sada, ona se dešava u duši koja je spremna da je primi.
Od antičke gnoze do ismailitske gnoze
Korbin razmatra mogućnost stvarnih istorijskih kontakata između ranih gnostičkih krugova i ismailitskih zajednica. On ukazuje na nekoliko indicija:
Bardesanijanci (sledbenici sirijskog gnostika Bardesana) su, prema Ibn al-Nadimu, u VIII veku još uvek postojali u južnoj Mesopotamiji i delovima Irana, upravo tamo gde se ismailizam rađao.
Abu Šakir Bardesanijanac je vodio rasprave sa Hišamom ibn al-Hakamom, ranim šiitskim teologom, tumačeći Kuran (43:84) u gnostičkom ključu, kao razliku između nepoznatog Boga i drugog Boga (anđela).
Umm al-Kitab (najstariji sačuvani ismailitski tekst, VIII vek) sadrži teme koje su direktno preuzete iz apokrifnih jevanđelja, kao što je priča o mladom Isusu (odnosno Imamu) koji podučava svog učitelja, priča o Iblisu koji odbija da se pokloni Adamu itd.
Korbin, međutim, ne insistira samo na istorijskim vezama. Važnije su mu strukturne homologije:
Nepoznati Bog: u obe tradicije, vrhovno božanstvo je nesaznajno (u ismailizmu: Mubdi', Onaj koga smelost misli ne može dostići). Sve teofanije se odnose na anđele, ne na samog Boga.
Spaseni spasitelj: u manihejstvu, to je Pračovek koji biva oslobođen; u ismailizmu, to je duhovni Adam (treći anđeo) koji, padom i pokajanjem, postaje spasitelj sopstvenih duša.
Stub Svetlosti: manihejski Stub Slave (koji su duše svetlosti) pojavljuje se u ismailizmu kao Stub Svetlosti (amud al-nur), božanstvenost Imama, sastavljena od duša njegovih sledbenika.
Udovi: manihejski koncept da su svetlosne duše udovi Pračoveka pojavljuje se u ismailizmu kao ideja da su sve duše udovi Imama, njegov Hram Svetlosti.
Krst svetlosti: Korbin posebno ističe da Abu Ja'qub Sejestani (ismailitski filozof iz X veka) tumači simbol krsta na isti način kao gnostička Dela Jovanova gde krst nije drvo na kome je Hrist stradao, već Krst Svetlosti kao simbol silaska duša u materiju i njihovog povratka. Četiri kraka krsta odgovaraju četiri reči islamske šehadete.
Korbin zaključuje da ismailitska gnoza nije puki nastavak antičke gnoze, nego je transformacija koja je asimilovala prepoznatljive teme i prilagodila ih islamskom okviru. Ono što je posebno važno jeste da ismailizam odbacuje radikalni dualizam manihejstva. Tama nije večni princip, već proizlazi iz krize unutar pleroma (anđeo koji pada). Zato ismailitski demijurg (treći anđeo) nema ništa zajedničko sa zlim arhontima drugih gnostičkih sistema. Umesto toga on je saosećajni spasitelj.
Korbin na kraju postavlja pitanje koje nadilazi puku istoriju religija, a to je odnos između epifanije i inkarnacije. Ismailitska gnoza odbija ideju da se Bog utelovio u istoriji. Božanska epifanija je uvek lična, jedan za jednog (wahid li-wahid). To znači da je odnos između čoveka i Boga uvek individualizovan, tj zavisi od duhovnog kapaciteta onoga koji vidi. Ovo je suprotno od dogme o homoousiji (istobitnosti) koja je postala temelj hrišćanske ortodoksije i koja je, kako Korbin sugeriše, dovela do smrti Boga u modernoj misli.
Zaključak
Korbinova knjiga nudi revolucionarno tumačenje ismailitske gnoze kao produžetka i transformacije antičkih gnostičkih tradicija. Njegov fenomenološki pristup omogućava mu da vidi strukturne analogije tamo gde istoričari vide samo puke slučajnosti. Korbin završava pozivom na buduće istraživanje: kada koptski rukopisi iz Nag Hamadija i ismailitski rukopisi konačno budu dostupni, moći ćemo da vidimo punu sliku kontinuiteta gnoze - svetske religije koja nije nestala, već se transformisala kroz vekove. Danas, sedamdeset godina nakon što je Korbin izrazio ovo očekivanje, ispada da se nalazimo u paradoksalnom položaju gde nam je kvantitativno dostupna puna slika, ali nas je kvalitativno ta ista slika odvela korak dalje od jednostavnog istorijskog kontinuiteta. U Korbinovo vreme, dakle, pedesetih godina XX veka, koptska biblioteka iz Nag Hamadija i kritička izdanja ismailitskih tekstova tek su počinjali da kruže u uskim naučnim krugovima. U međuvremenu, svi tekstovi Nag Hamadija su prevedeni, analizirani i dostupni javnosti. Pokazalo se da „antička gnoza“ nije bila homogen pokret, već rani, pluralistički hrišćanski (i prehrišćanski) mistični univerzum. Pored tekstova iz Turfana i Medinet Madiija koje pominješ, nova otkrića (poput Kelnskog Manihejevog kodeksa) i detaljnije studije kineskih manihejskih tekstova potvrdile su Manijevu genijalnost u prevođenju gnostičkih koncepata na jezik kultura kroz koje je prolazio (od Isusa do Bude). Radom Instituta za ismailitske studije (IIS) u Londonu, tekstovi Abu Ja’quba al-Sijistanija, Nasir-i Khusrawa i Umm al-Kitab prevedeni su i postali su predmet rigoroznih akademskih studija, a ne više tajna skrivena po planinama Pamira i Sirije. Sada, dakle, imamo empirijsku potvrdu za ono što je Korbin video svojim fenomenološkim okom.
Ipak, savremena istorija religija unela je jednu važnu nijansu u Korbinov entuzijazam. Umesto linearnog kontinuiteta (gde jedna sekta direktno predaje štafetu drugoj kroz istoriju), danas radije govorimo o tipološkom afinitetu i fenomenološkoj transformaciji. Ismailitska gnoza po mišljenju mnogih istraživača nije tek „preobučeno manihejstvo“. Ismailizam pravi radikalan rez odbacivanjem manihejskog dualizma, jer, ponoviću, tama više nije večni ontološki princip, već kosmička nuspojava krize (zaostajanja / takhalufa) unutar same svetlosne plerome. Danas vidimo punu sliku ne kao ravnu liniju koja spaja Manija i ismailitske imame, već kao podzemnu reku (ponornicu). Elementi manihejstva nisu preneti kao fiksna dogma, već kao kodirani jezik (rečnik) čežnje. Kada je ismailitska misao u VIII i IX veku tražila filozofski aparat da izrazi ezoterični smisao (batin) Kurana nasuprot rigidnom pravnom literalizmu (zahir), ona je posegnula za tim gnostičkim rečnikom jer je on jedini imao dovoljnu dubinu da opiše dramu duše zarobljene u svetu.
Dakle, gnoza jeste svetska religija koja nije nestala, nego se preobrazila. Danas možemo da povučemo jasnu liniju koja povezuje:
Valentinovu gnozu iz II veka (gde svet nastaje iz krize i tuge mudrosti - Sofije),
Manijev mit iz III veka (gde je Pračovek zarobljen i pasivizovan u materiji),
Ismailitski mit o Duhovnom Adamu (Trećem anđelu čija sumnja stvara vreme i pad).
Sve tri drame govore o istom arhetipu: kosmičkoj krizi unutar božanskog sveta koja rezultira stvaranjem našeg materijalnog univerzuma kao privremenog zatvora, ali i kao alhemijske laboratorije za pročišćenje svetlosti. Ono što danas vidimo, a što je Korbin tek naslućivao, jeste to da gnoza poseduje neverovatnu kameleonsku sposobnost preživljavanja. Ona koristi hrišćansku hristologiju, zoroastrijski dualizam, neoplatonističke emanacije i islamski tewhid ne da bi ih uništila, već da bi unutar njih izgradila „Hram Svetlosti“ za izabrane (adepte). Gnoza nije umrla nego je preživela tako što je naučila da govori arapski i persijski, zadržavajući svoj večni pogled uprt u svetlosni izvor.
Ključna literatura:
Abolqasem Esmailpour: Manichaean Gnosis & Creation Myth (Sino-Platonic Papers, nr. 156, 2005)
Henry Corbin: Cyclical Time and Ismaili Gnosis, KEGAN PAUL INTERNATIONAL London, Boston, Melbourne and Henley in association with ISLAMIC PUBLICATIONS London
