Knjiga Marka Pasija Aleister Crowley and the Temptation of Politics, istražuje složeni odnos između Alistera Krolija i politike. Pasi istražuje kako su se Krolijevi ezoterijski i religijski pogledi, posebno telema, presecali sa političkim ideologijama i dešavanjima njegovog vremena. Knjiga pokazuje da Kroli nije bio samo čudak ili šarlatan, već intelektualac čije se delovanje može razumeti u kontekstu evropske kulturne i političke istorije. Ova knjiga pruža temeljnu analizu političkih aspekata Krolijevog života i dela, ističući njegovu složenost i uticaj na modernu ezoterijsku i političku misao.
U prvom poglavlju pod nazivom An unspeakable life, Pasi daje kratku biografsku skicu Krolijevog života, ističući ključne trenutke koji su oblikovali njegovu političku svest: od boravka na Kembridžu i uticaja racionalizma, preko inicijacije u Hermetički Red Zlatna zora, do primanja Knjige zakona 1904. godine u Kairu. Naglašava se uloga njegovog ranog odbacivanja hrišćanstva, kontakta sa ezoteričnim tradicijama, kao i njegova sklonost ka romantičarskom, antimodernističkom i elitističkom gledištu.
U poglavlju Magical politics autor se bavi Krolijevim političkim idejama i njihovim razvojem. Pasi pokazuje da su Krolijevi stavovi bili protivrečni. Sa jedne strane, on je bio zagovornik prosvetiteljskih vrednosti i naučnog pristupa magiji, a sa druge, pokazivao je sklonost ka reakcionarnim, feudalnim i elitističkim shvatanjima. Posebno se analizira njegov odnos prema hrišćanstvu, demokratiji, te fašizmu i nacizmu. Njegova doktrina telema se tumači kao pokušaj da se religija i politika spoje u novi društveni poredak.
U knjizi Pasi razbija ukorenjeni mit da je Kroli bio isključivo apolitični mistik i individualista. Naprotiv, autor pokazuje da je Kroli bio duboko zaokupljen politikom i preobražajem sveta. Iako nikada nije razvio koherentnu političku doktrinu, Kroli je stalno bio u iskušenju da telemu pretvori u metapolitički projekat. Pasi ne tvrdi da je Kroli bio fašista ili komunista, već da je bio strukturalno sklon totalnim vizijama. Verovao je u dolazak Novog eona, u elitu probuđenih i u propast stare civilizacije. Ta kombinacija ga čini paradigmatičnom figurom modernog ezoterijskog revolucionara, proroka koji želi novi svet, ali nema političko telo. Kroli je, prema Pasiju, razvio političku imaginaciju bez realne politike. Njegova fascinacija snagom, hijerarhijom i istorijskim preokretom ostala je u domenu mita, magije i retorike, nikada ne prelazeći u organizovani pokret.
Nevezano za Pasijeve uvide, možemo zaključiti da Kroli prezire demokratiju jer je vidi kao vladavinu „stada“, ali istovremeno sanja o novoj aristokratiji, ne krvnoj, već duhovnoj. Ne bi se reklo da Kroli veruje u jednakost, već da smatra kako su ljudi ontološki nejednaki po svojoj Volji, mada njegov pamflet Liber Oz liči na manifest hiperbolisanih ljudskih prava. Naizgled paradoksalno, Kroli ponekad koristi i revolucionarnu, gotovo komunističku retoriku. Može biti da je on u komunizmu video snagu koja razara stari poredak i oslobađa energiju za novi svet, ali tu se sličnost završava. Za razliku od komunizma, koji teži ukidanju hijerarhija, Kroli zahteva radikalnu hijerarhiju Volje. Njegova vizija je gnostička: mali broj probuđenih vlada nad neprobuđenima. On želi revoluciju, ali ne i jednakost. Ta jednakost postoji među posvećenicima, među braćom, a ne između posvećenih i profanih, ne između telemita i robova.
Pasi se u knjizi bavi i pitanjem Krolijevog odnosa prema fašizmu. On jasno naglašava da Kroli nikada nije bio član fašističkog pokreta, niti je razvio politički program u tom pravcu. Ipak, njegova fascinacija autoritetom, snagom i imperijalnom simbolikom ima strukturalne sličnosti sa fašističkim mentalitetom. Kroli prezire slabost i vidi istoriju kao borbu jakih i slabih. Njegov jezik često je ratnički, hijerarhijski i elitistički. U tom smislu, on deli sa fašizmom jednu duboku emocionalnu matricu: želju za potpunim preobražajem kroz silu Volje. Ipak, razlika je ključna, jer fašizam traži masovni pokret, dok Kroli ostaje aristokrata duha. Njegova revolucija nikada nije populistička. U tom smislu, njegova politika nije institucionalna, već ontološka, pošto svet treba da bude uređen prema zakonu Volje, a ne prema zakonima mase. Pasi naglašava da Kroli nikada nije razvio doslednu političku teoriju, ali je stalno imao na umu da telema može postati osnova nove civilizacije. Novi eon i zakon teleme nisu samo mistične kategorije, već elementi jednog totalnog narativa preobražaja. Kroli ne želi reformu institucija, već preoblikovanje same ljudske prirode. Njegov projekat nije politički u klasičnom smislu, već metapolitički, jer teži promeni simboličkog horizonta čovečanstva. U tome je sličan velikim revolucionarnim ideologijama 20. veka, koje takođe obećavaju „novog čoveka“. Pasi zaključuje da Kroli nije jednostavno bio politički oportunista, već da je njegov politički angažman bio neraskidivo povezan sa njegovom religijskom misijom i ezoteričnim pogledom na svet. Kroli je video političke pokrete i režime svog vremena kao potencijalne nosioce novog duhovnog doba, ali je istovremeno pokazivao nedoslednost i pragmatizam u svojim savezima.
Treće poglavlje nosi naslov Dangerous liaisons, i tu Pasi istražuje Krolijeve kontakte sa ličnostima koje su bile politički angažovane ili uticajne. Među njima su:
-J. F. C. Fuller, britanski general i teoretičar ratovanja, blizak Kroliju u mladosti, a kasnije blizak britanskim fašistima;
-Tom Driberg, novinar i političar, pripadnik Komunističke partije, a kasnije Laburističke stranke, Krolijev prijatelj i potencijalni učenik. Driberg je radio za MI5 kao informator;
-Volter Duranti (Walter Duranty), moskovski dopisnik New York Timesa, Krolijev prijatelj iz Pariza, preko koga je Kroli pokušao da dopre do sovjetskih vlasti sa svojom religijskom porukom. Ovi odnosi ilustruju kako je Kroli tražio političke veze kako bi promovisao telemu.
Kroli je tokom života bio predmet brojnih spekulacija o vezi sa obaveštajnim službama, posebno britanskom MI6. Ove teorije su bile potkrepljene njegovim putovanjima, poznanstvima i sklonošću za tajnovitošću. Povodom toga, u knjizi se iznose neke ključne epizode:
1. Kroli je tokom Prvog svetskog rata živeo u SAD i radio za nemački propagandni list The Fatherland, vođen od strane Georgea Sylvestera Vierecka. Kroli je kasnije tvrdio da je to bio deo tajne misije pod okriljem britanske obaveštajne službe, da bi diskreditovao nemačku propagandu pisanjem preterano apsurdnih i ekstremnih tekstova. Povodom toga ima indicija da je Kroli pokušao da stupi u kontakt sa britanskim službama, ali nema čvrstih dokaza o regularnoj saradnji.
2. Tokom Drugog svetskog rata, Kroli je aktivno nudio svoje usluge britanskim obaveštajcima. Posebno je tražio da ispita Rudolfa Hesa nakon njegovog leta u Britaniju 1941. godine, tvrdeći da može da dešifrije njegove motive kroz astrološke i magične metode. Takođe, nema dokaza da je ova Krolijeva ponuda prihvaćena.
3. Maksvel Najt (Maxwell Knight), šef odeljenja MI5 za nadzor nad subverzivnim grupama, bio je prijatelj sa Krolijem. Najt je verovatno video u Kroliju izvor informacija o ezoteričnim i političkim krugovima.
4. Istoričar Ričar B. Spens (Richard B. Spence) u knjizi Secret Agent 666 tvrdi da je Kroli bio povezan sa britanskom obaveštajnom službom tokom više perioda, ali priznaje da su dokazi posredni i spekulativni.
Kao što se može pretpostaviti, većina zvaničnih arhiva MI6 i MI5 još uvek nije dostupna, pa se temeljna istina teško može utvrditi. Ipak, ima indicija da pretpostavimo da je Kroli verovatno služio kao povremeni informator, ali nije bio redovni agent u klasičnom smislu. Njegova sklonost ka tajnama, manipulaciji i drami činila ga je prirodnim svedokom i posrednikom u različitim krugovima, što su obaveštajne službe eventualno koristile, ali ne uvek na organizovan način.
The Mouth of Hell je naslov poglavlje je posvećeno Krolijevom susretu sa portugalskim pesnikom Fernandom Pesoom 1930. godine. Analizira se njihov zajednički interes za ezoteriju, kao i skandalozna inscenacija Krolijevog lažnog samoubistva u Portugalu. Ova epizoda se dovodi u vezu sa teorijama zavere i spekulacijama o Krolijevom uticaju na nacističku Nemačku.
U poglavlju Counter-initiation and conspiracy, Pasi razmatra kako je Kroli percipiran među tradicionalistima i teoretičarima zavere. Posebno se osvrće na stavove Rene Genona, koji je Krolija smatrao predstavnikom kontrainicijacije, i Juliusa Evolu, koji je imao složeniji, ambivalentniji odnos prema njemu. Takođe se analizira kako su italijanske fašističke vlasti i britanske obaveštajne službe posmatrale Krolija.
Na kraju knjige ima dva dodatka, a onaj koji je napisao Hans Thomas Hakl i koji se tiče napomena o odnosu Evole i Krolija, je posebno zanimljiv. Hakl detaljnije istražuje odnos između ove dvojice. Evola je Krolija smatrao značajnom, ali kontroverznom figurom, čiji je rad imao odreden uticaj na njegovo razumevanje magije i inicijacije, iako je kritikovao neke aspekte Krolijevog pristupa. Hakl naglašava da Evola nije delio Genonovo potpuno odbacivanje Krolija, već ga je posmatrao kao složenog i delimično značajnog autora. Julius Evola je posmatrao Krolija kroz prizmu tradicionalističke kritike modernog sveta. Evola je smartao da Kroli poseduje autentično znanje i iskustvo u oblasti magije, posebno u vezi sa ritualima i tehnikama transformacije svesti. Ipak, Evola je kritikovao Krolijev „hedonistički“ i individualistički pristup, koji je, po njegovom mišljenju, vulgarizovao i profanisao inicijacijsku tradiciju. Krolijeva težnja da magiju učini dostupnom „svima“ bila je u suprotnosti sa Evolinim elitističkim i hijerarhijskim shvatanjem ezoterije. Mislim da je to gledište delimično pogrešno, jer je Kroli, istina, nudio reč zakona teleme svima, ali to ne znači da je zaista i verovao u sposobnost baš svakog da usvoji i sledi taj zakon. Dalje, Evola je video u telemi potencijal za obnovu herojskog pogleda na svet, ali je smatrao da je Kroli tu viziju iskvario mešanjem sa dekadentnim, senzualističkim i anarhističkim elementima. Evola vrednuje Krolija kao primer savremenog maga koji je pao u zamku modernog materijalizma, iako priznaje snagu nekih njegovih ritualnih formulacija. Dakle, Evola nije Krolija potpuno odbacivao, ali ga je kritikovao zbog nedostatka tradicionalne discipline i metafizičke čistote.
Naposletku, Kroli i Evola stoje na dve različite, ali duboko povezane tačke unutar zapadne ezoterijske modernosti. Obojica su sebe videli kao glasnike kraja jednog sveta i začetnike drugog, ali su taj kraj i taj početak tumačili na radikalno različite načine. Ako je Kroli bio gnostički prorok individualne transgresije, Evola je bio metafizički aristokrata političke restauracije. Obojica polaze od iste dijagnoze: moderna civilizacija je u dekadenciji. Međutim, njihovi odgovori na tu krizu otkrivaju suprotne ontologije. Kod Krolija, centralni pojam je Volja (True Will). Ona je unutrašnja, jedinstvena i kosmički usklađena, ali u krajnjoj instanci individualna. Svaki čovek nosi sopstvenu Volju i mora je otkriti kroz rad, inicijaciju i samorazgradnju ega. Kod Evole, temelj nije Volja već Tradicionalni Princip kao nadlični, hijerarhijski i nadistorijski poredak koji dolazi „odozgo“. Pojedinac nije izvor smisla, već njegova funkcija. Evolina metafizika je vertikalna, a Krolijeva radikalno imanentna. Krolijev telemita (novi čovek) je mag, onaj koji stvara realnost kroz svest, ritual i imaginaciju. On razbija granice moralnosti, religije i identiteta kako bi spoznao svoju Volju i delovao u skladu sa njom. Evolin integralni čovek* je ratnik-duhovnik, figura asketske discipline, hladne distance i hijerarhijske poslušnosti principu. Njegov ideal nije transgresija, već samo-nadilaženje kroz formu i red. Jedan ruši granice kako bi otvorio prostor za nešto novo, drugi ih obnavlja.
Kao što je rečeno, Kroli nikada nije uspeo da telemu pretvori u politički projekat jer je ona po strukturi metapolitički mit. On govori o Novom Eonu, ali nema model države. Evola, naprotiv, eksplicitno želi obnovu tradicionalne države, hijerarhijske i sakralne. Njegova kritika demokratije, liberalizma i egalitarizma je sistematska i politički artikulisana. U tom smislu, logično, Kroli želi revoluciju svesti, a Evola obnovu poretka, povratak Tradiciji, pa je stoga on tradicionalista u ideološkom smislu. I dalje, kao što možemo naslutiti, obojica preziru mase, ali iz različitih razloga. Kroli ih vidi kao neprobuđene, u vlasti klipota, nesposobne za Volju. Evola ih vidi kao degenerisane, nesposobne za Tradiciju. U jungianskom ključu, Kroli i Evola predstavljaju dva arhetipska odgovora na krizu Zapada: Kroli je senka liberalne modernosti (haos, transgresija, eros), a Evola je senka autoritarne modernosti (red, hijerarhija, tanatos). Obojica pokazuju da racionalni projekat Zapada nosi u sebi potisnutu žudnju za totalnim smislom.
-----------------------------------
* Podsetimo se, ključna karakteristika Evolinog integralnog čoveka jeste celovitost bića, budući da on nije podeljen između tela, duha i duše, već ih harmonizuje u jedinstvenu celinu. Evola odbacuje modernu fragmentaciju ličnosti. Druga osobenost integralnog čoveka je njegova transcendentna orijentacija. Evola naglašava da integralni čovek živi u skladu sa „vertikalnim dimenzijama“ postojanja, tj usmeren je ka višem, metafizičkom principu, a ne samo ka materijalnom svetu. Takođe imamo načelo duhovne discipline koja se oblikuje kroz unutrašnju askezu, samosavladavanje i stalnu težnju ka nadčulnom znanju. Evola se oslanja na hermetizam, hinduizam i budizam, gde se naglašava unutrašnji preobražaj. I konačno, to je aristokratski duh, jer integralnog čoveka Evola vidi kao „aristokratu duha“, zapravo nekoga ko se ne meri društvenim statusom ili bogatstvom, već sposobnošću da živi u skladu sa višim vrednostima.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.