„Od trenutka kada pojedinci postanu gomila, neznalica i znalac postaju jednako nesposobni da posmatraju.“Gistav Le Bon, Psihologija gomila
Civilizacijski trend rasta količine
raznovrsnih informacija, kao i povećanje učestanosti te obima stalnog
informatičko-komunikacionog procesa, teži da poremeti stabilnost i uvreženost
ljudskih predstava, stavova i prioriteta. To nas vodi korak dalje ka opštoj
patologizaciji usled poremaćaja moralne, etičke, logičke, vrednosne, emotivne,
uopšte psihičke ravnoteže zasnovane na načelima jednog sveta kakav više ne
postoji, budući da se taj svet (kulturni univerzum, odnosno društvena sfera)
brzo i dramatično menja. Ovo nipošto ne znači da ja opravdavam takav svet, već
samo želim da istaknem kako čovečanstvo sve brže klizi u svetsku i nezapamćenu
anarhiju!
Julius Evola, u knjizi „Pobuna protiv
modernog sveta“, kaže da se moderan čovek, koji se hvali da je konačno postao
slobodan i prosvetljen, koji ismeva sve ono što je u davnini poticalo iz tog
različitog odnosa između jastva i onog što nije ja, zavarava ako veruje da je
siguran. Evola ističe da su te opasnosti samo uzele drugi oblik, takav da se
više ne prepoznaju same po sebi. On dalje ističe da je moderni čovek sklon
kompleksima tzv kolektivnog nesvesnog, podložan je emotivnim i iracionalnim
strujanjima, masovnim sugestijama i ideologijama čije su posledice daleko
razornije od onih koje se mogu prepoznati u drugim epohama i koje su nastale
usled različitih uticaja. Evola ukazuje i na pojavu buđenja i prodiranja
podljudskih elementarnih sila u strukture modernog sveta, a što se može
uporediti sa osobom koja više ne podnosi napetost duha (prva kasta), a zatim ni
napregnutost volje kao slobodne moći koja pokreće telo (ratnička kasta), i koja
se stoga prepušta subpersonalnim silama telesnog sklopa, da bi se onda iznenada
ponovo podigla pod magnetskim impulsom nekog drugog života koji zamenjuje njen.
Ideje i strasti demosa, po Evoli, više ni ne pripadaju ljudima. One deluju kao
da imaju autonomno (i zastrašujuće) postojanje, te huškaju narode i zajednice
jedne protiv drugih, u sukobe ili krize kakve istorija još nije upoznala.
Veliko je pitanje mogu li ljudi bez većih negativnih posledica uopšte pratiti i
prilagođavati se tako drastičnim promenama?
Prezasićena inflatorna masovna kultura
(kojoj se priključuju političke histerije i bezbedonosna te
ekonomsko-egzistencijalna neizvesnost) postaje čudovište apokaliptičkog
kalibra, parazit koji crpi vitalne energije kolektivne psihosfere. Taj demon
kao da zna da je gotovo nemoguće odupreti mu se. Čak se podsmeva samom sebi,
što znači da je veoma moćan, ali ma koliko njegova moć bila iluzorna ona zaista
deluje – opčinjava. Demon zna kako je vraćanje točka istorije unazad, kada
protok i rast informacija nije imao učestanost, složenost i obim kakav danas
ima, praktično nemoguć, barem ne bez katastrofe mitoloških razmera. To bi
značilo povratak u konzervativnost i zatvorenost idiličnih provincijskih,
parohijalnih, kastinskih, klanovskih, plemenskih i feudalnih granica. U
aktuelnom trenutku moramo uzeti u obzir brojnost i galopirajući rast svetskog
stanovništva, kao i novostečene navike te obrasce ponašanja, mišljenja,
saobraćaja, stanovanja, zabave, ishrane, privređivanja, itd. Čitavo čovečanstvo
se nalazi u jednom velikom i sveobuhvatnom istorijskom prelazu. Svet kao da
žuri negde, a o ishodištu teško da se može išta pouzdano reći. Uviđamo da je u
našem vremenu na delu galopirajuća kakofonija kulturnog univerzuma koji ima
toliko sadržaja da čovek pred svom tom skalamerijom stoji gotovo bespomoćan.
Vidimo kako „demon informacija“ guta,
proždire, ali istovremeno i stvara kulturni univerzum, čineći ljudske tačke
gledišta, opažanje, načine ponašanja, osećanja i tumačenja, podložnim njegovoj
prevlasti, autoritetu, i sili da ih oblikuje i usmerava. Reč je o ogromnom
usmeravanju ljudskih mentalnih i vitalnih energija u određenom pravcu o čijem
krajnjem odredištu možemo samo da slutimo. Takođe, sasvim je izlišno istaći
kako se i sam taj proces nalazi u suprotnosti sa osnovnim etičkim načelima
kulture, ali je posve u skladu sa njenim praktičnim, algoritamskim i
dijalektičkim zakonitostima. To je cena tzv kulturno-civilizacijskog i
naučno-tehnološkog napretka: postvarena, u suštini iluzorna, slepa sila, demon
koji opčinjava, izaziva ali i čuva strah.
Ljudi su stvorili civilizacijskog duha
koji stimuliše stvaranje i jačanje umišljenih, preplašenih, iskompleksiranih,
osetljivih, egocentričnih ljuštura ličnosti. Istovremeno taj duh ima ulogu
održavaoca zablude postojanosti, sigurnosti i ispravnosti položaja i nazora
pomenutih ljuštura. Nazvao bih to inercionom strujom globalnog magijskog lanca
koji u svom toku stvara energetsko korito čiji smo plovitelji, ribari i
davljenici svi mi. Kakvo god bilo određenje tog procesa u izrazima
tradicionalne okultne nauke, ne može se odoleti utisku da je na delu „astralno
prizemljenje“ nekakvog ahrimanskog entiteta koji zahteva sve više žrtava u krvi
i ognju, te čini da se zaludno prolivaju krv, seme, komadaju fetusi, truju
voda, vazduh, tlo, uništavaju šume i sav živi svet.
Sa demonom informacija, kao
kompanjoni, idu i demoni urbanizacije, tehnologizacije, ideologizacije te demon
tzv demografske eksplozije, a koji svi skupa onom prvom obezbeđuju gustinu,
masovnost i dostupnost žrtava, robova, odnosno korisnika, potrošača. Izbavljenje
iz demonskih kandži pseudocivilizacije svakako ne leži u naprasnom bekstvu.
Nema mesta na koje se može pobeći ili sakriti. Postoje samo ona mesta do kojih
demon još uvek ne dopire u punoj meri, ali to je samo pitanje časa. Moć demona
informacija nad ljudima, iako ogromna, nije apsolutna. Iako svevideća, to je
ipak slepa sila, pa u tome i vidim neku šansu otpora. Najgore od svega je to
što nam se demon mnogo više sviđa nego što smo uopšte spremni i sposobni da
prepoznamo i priznamo. Štaviše, ljudi nisu samo očarani njegovim bezbojnim
trikovima i maskaradama, već i njegovim destruktivnim karakterom. Delotvoran
otpor je revolucija. Jedina smislena borba protiv duha pseudocivilizacije,
odnosno demona informacija, jeste negacija negacije, subverzija subverzije,
revolucionarno podrivanje, nikako ona klasična retroaktivna borba i
suprotstavljanje, utemeljeno na tradicionalnim vrednostima, odnosno na
vrednostima jednog sveta kakav više ne postoji i kojeg je praktično nemoguće
obnoviti. Zašto bismo obnavljali nešto što nije bilo dovoljno sposobno da
opstane i zamrzne svaku promenu koja bi sprečila ovako katastrofalan
civilizacijski ishod kakav imamo danas? Boreći se za obnovu starog poretka samo
bismo još više naše uporište doveli u nepovoljniji položaj. Naposletku, šta mi
zapravo znamo o prošlosti? Struje su nepovratno promenile pravac.
Sa druge strane, revolucija je oruđe i
projekat Napretka te svoje utemeljenje nalazi u budućnosti, nikako u
sadašnjosti ili prošlosti. Revolucionar, akter revolucije koju prizivam, jeste
onaj ko je u stanju da zahvati dublje u moć i da podstakne veće količine
astralnog svetla te preusmeri postojeće struje u pravcu projekcije po viziji.
Što dublja vizija, to veća moć, to jača struja. Struja će pokrenuti nove
revolucionare, a oni će ojačavati struju sve do trenutka potpune revolucije
bogova. Tada će svet drugačije izgledati, a možda ga i neće biti…
