Moral i kodeks

Magija je, stupanjem na scenu, i iniciranjem opštenja i saradnje sa određenim duhovima, osim mnogih dobrih stvari, otvorila put vlasti neljudskih sila, koje su, hraneći se ljudskom energijom i svešću, izrasli u bogove, pa i u Boga. Ovo je zapravo, izraz gledišta koje drži da se određena neljudska bića (bogovi, duhovi), ili možda ljudi koji su se preobrazili u drugi oblik postojanja, nalaze u središtu tzv magijskih egregora, ili magijskih lanaca. Ti egregori, ili lanci, uobličavaju specifičnu vezu između tih entiteta i ljudskih bića. Ta veza je jaka, može jačati, širiti se, a isto tako može slabiti i raspasti se, odnosno može biti progutana od strane nekog drugog, snažnijeg egregora. Neke oblike magijskih lanaca formiraju i moćni pojedinci a neretko takve strukture mogu opstati i nakon smrti njihovih pokretača. U svakom slučaju, ovde je reč o suptilnim ali snažnim silama koje na određeni način gospodare psihom pojedinaca, a samim tim i čitavih zajednica. To su one sile koje su ljudski um neretko punile raznim parazitskim idejama i čiji su apetiti stalno rasli. 

Ono što je svim bogovima zajedničko, bili oni dobri, zli ili ambivalentni, jeste da na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, posredno ili neposredno, zahtevaju ljudske žrtve. Oni zahtevaju žrtve, čak i ako tvrde da ih ne zahtevaju, pa ni onda kada im to zaista nije namera. Jednostavno, takva je priroda samih egregora. Svaki egregor je takav. Ako im se ljudsko biće ne žrtvuje milom, obredno i posvećeno, entiteti u središtu egregora će sami tu žrtvu uzeti silom, kada se za to ukaže prilika, a prilika će se ukazati pukim sticajem okolnosti. 

U mladosti, povremeno sam odlazio kod jednog malo starijeg gospodina koji je bio posvećen u okultno. Tako sam ga jednom prilikom upitao za njegovo mišljenje o vudu magiji, na šta mi je on savetovao da nikako ne petljam sa tim, jer osim što stvari mogu otići u nepredvidivom pravcu, vudu duhovi zahtevaju krvne žrtve. Rekao mi je da iako mogu suprotno da tvrde oni koji o tome pišu, ili misle da poznaju temu, ili se možda bave tim oblikom magije na jednom nivou, ti duhovi zaista iziskuju krv. To mi je potkrepio primerom da bi nakon određenog vremena praktikovanja te vrste magije, mogli da mi se javljaju pehovi sa krvavim ishodom, a što uključuje česte posekotine prilikom brijanja ili rukovanja nečim oštrim. Dakle, ako duhovima ne ponudim žrtvenu krv, oni će uzeti moju krv. I što sam kasnije shvatio, krv iziskuju i one najbenignije sile u duhovnom svetu. Pogledajmo, čak i onaj koji je preuzeo na sebe grehe čovečanstva, zahteva da simbolički obredno pijemo njegovu krv i jedemo njegovo telo, a što se ispoljava kroz prolivanje mučeničke krvi.

Vidimo, dakle, da se naklonost bogova, između ostalog, kupuje i krvlju. U tom smislu, svaki oblik zamene ljudske žrtve životinjskom, može funkcionisati do nekog nivoa, ili neko vreme, ali suštinski to ne zadovoljava niti jedno božanstvo, ma šta ono govorilo o sebi. Dakle, bavljenje duhovnim trebalo bi da podrazumeva spremnost onoga ko kroči tom stazom na prinošenje određenih ljudskih žrtava: ili će žrtvovati sebe, ili će umesto sebe poturiti druge. Bogovi u tom slučaju ne prave nikakvu razliku. Oni su krvožedne uzvišene zveri, a većina ljudi koja se bavi duhovnošću, makar bili bezazleni kao golubovi, mole se i služe ta čudovišta. Prirodno je onda da psi liče na svoje gospodare. 

Naravno, neki povučeni meditant ili mistik bi ovakvom stavu mogao štošta zameriti, ali ono što je i meni i njemu jasno jeste nepredvidivost ispoljavanja podizanja svesti. Iz toga se mogu izvući razni zaključci. Uostalom, i najizolovaniji čovek na neki način jeste deo nekakve zajednice. Iako mnogi ljudi posvećeni duhovnom, a ne samo mistici, monasi i pustinjaci, dakle manje-više obični verujući svet, nikada nije ni mrava zgazio, to ne menja jednačinu. Naposletku, upravo će biti prosuta njihova krv. O tome se radi. Bog iska krv, milom ili silom, svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno.

Osnovna načela po kojima se odvija proces socijalizacije vode poreklo od nekog božanstva. Ta načela imaju magijski i religijski koren, a što omogućava vlast nekog boga (ili bogova) nad datom zajednicom, čak i onda kada je taj bog izašao iz masovne kultne mode ili upotrebe. Pritom nije važno funkcioniše li ta zajednica u skladu sa objavljenim ili ustanovljenim načelima i zakonima datog božanstva; važno je da se ona kreće tom linijom makar smer bio suprotan. Povodom poslednje tvrdnje mogu istaći da je istorija puna primera kako se kanoni, dogme, pravila, norme i tabui ukidaju, redefinišu, kreativno tumače, elegantno zaobilaze ili grubo krše zbog moći, položaja, bogatstva, ali i zbog ljubavi, požude, zavisti, mržnje, gneva, pohlepe, saosećanja, iz straha, te naposletku iz obične gluposti. To samo govori kako kolektivna načela, u znatnoj meri predstavljaju referentne tačke ili odrednice kako orijentacije, tako i samozavaravanja, odnosno manipulacije. Neko u njih iskreno veruje, dok ih drugi koriste zarad ostvarivanja kakvog sebičnog interesa. Ovi koji ih lukavo (i uspešno) koriste, jesu uglavnom oni koji imaju nekakvu moć, a što ne amnestira one nemoćne. Smisao društvenih rituala je posve izgubljen. Kada se ustanove isprazne od sadržaja ostaje vidljiva gola moć, a ona je posve nerazumna, hirovita i tiranska.

Moralni principi, norme, predrasude i tabui, putem socijalizacije bivaju nametnuti novim pokoljenjima koja u njihovom donošenju i stvaranju nisu ni učestvovala niti ih je iko išta pitao povodom toga. Zašto bi se onda oni pokoravali i ravnali po nekim normama i načelima, šemama, običajima i odnosima koje su ustanovila i prenela prethodna pokoljenja? Verovatno zato što na prvi pogled nemaju izbora, ali oni upravo zbog toga imaju pravo na sopstveni izbor. Imaju pravo na pobunu, diskreciono pravo na revoluciju. Zapravo, besmisleno je reći da neko ima pravo na bilo šta, to je filozofiranje i ideološko gledište, nego je preciznije reći da neko ima priliku da deluje na određeni način. Dakle, mi nemamo nekakva prava nego nam se otvaraju šanse i prilike. Čak i ukoliko neka generacija odluči da zakine budućnost potonjim pokolenjima (da ukine ljudski rod), ona za to ima mogućnost jer buduće generacije u tom trenutku ne postoje. Isto tako svaka generacija ima mogućnost da se ogreši o prethodna pokoljenja, da raskine sa njihovom tradicijom i identitetom, jer ovih nema da ih u tome spreče. Drugim rečima, barem teoretski, svaka generacija ima mogućnost za sopstveni plebiscit i konsenzus.

Ako bi me neko pitao šta je to kriminal, rekao bih da je kriminal kada se nešto čini bez dozvole ili protiv interesa kriminalaca koji čine neku trenutnu vlast. Isto to važi i za pitanje šta su to predrasude. To je sve ono što se kosi sa vladajućim predrasudama. Priznajem, ovakvo gledište je prilično negativno, radikalno, i nekako anarhističko. Zaključak je da nema opšteprihvaćenog (tzv zdravorazumskog) shvatanja, uverenja, popularnog suda, a da nije reč o nekoj vrsti predrasude. Povodom toga relevantno je pitanje koja predrasuda sa sobom nosi više, odnosno manje štete. Ljudi nisu u dovoljnoj meri razumni da bi donosili objektivne sudove, ali su u dovoljnoj meri podložni strastima, neznanju, lenjosti, nedostatku volje, smisla i ciljeva, da su zato sposobni da stvaraju i slede opšteprihvaćene i opšteprihvatljive zaključke.

Moralna načela su deo opsežnog instrumentarija bogova i vlastodržaca. Takvo stanje stvari je prirodno, mada ne i pravedno, što opet ukazuje kako Pravda nije od ovoga sveta, pa shodno tome nije prirodna, odnosno nije u skladu sa prirodom ovoga sveta. Načela i moralne norme obavezuju sužnje, robove Božje, sluge, podanike kraljeva-bogova i hijerokrata, ali i podanike moderne svemoćne Države, odnosno Nad-države. Ti principi i norme nikako ne važe za one koji ih donose, daruju, koji svoju privrženost tim principima i normama često uverljivo i odglume, što ne znači kako su svi vlastodršci uvek i po pravilu dvolični licemeri. Oni su jednostavno iznad, pater superiori, volšebno otporni na poroke univerzuma.

Moral je sredstvo religijskog i obrednog konsenzusa u ulozi društvene kontrole ali i održanja određene zajednice. Dakle, ne možemo na moral gledati isključivo negativno. Opadanje i nedostatak morala ukazuje na raspad društvenih odnosa. Kontrola je u suštini praktičan cilj moći. Društvena moć, u cilju sopstvenog održanja, stvara i podstiče predrasude i tabue. Predrasude i tabui, iako iracionalni, uglavnom se prihvataju kao razumna, logična, normalna, ljudska, odnosno moralna gledišta. Njihova je uloga da nekako uteruju poželjni oblik normalnosti te da vlast nekog boga, ideologije i određene strukture moći učine normalnom, prirodnom, razumnom, logičnom, pravednom, božanskom, narodnom, odnosno legitimnom. Ta gledišta, oličena u predrasudama i tabuima, nemaju nikakvu utemeljenost izuzev u optici poželjnog društvenog i intimnog ponašanja i vrednovanja, što u krajnjoj liniji vodi ka duboko zaklonjenom interesu nosilaca dominantne društvene moći. Većina ljudi je zaista zainteresovana za održavanje aktuelnih predrasuda i tabua, kao i moralnih principa i normi, bez kojih je otežano funkcionisanje nekog društvenog i ideološkog sistema. Očigledno je da su predrasude i tabui, normalna i prirodna pojava, čak funkcionalna, te su apsolutno u skladu sa moralnim principima i normama koje su u nekom društvu uglavnom prihvaćene i dominantne. Ono što se danas žigoše kao predrasuda, kliše, tabu, jeste ono što ne odgovara vladajućem ideološkom poretku jer se kosi sa predrasudama, klišeima i tabuima na kojima je utemeljen legitimitet aktuelnog poretka.

Woodcut for Jules Michelet's 'La Sorcière' by Eugène Dété

Ako su u pravu oni koji tvrde da životinje, a kamo li biljke ili minerali, nemaju dušu, to bi onda značilo kako se svo zlo ovoga sveta nalazi u čoveku, pošto samo ljudsko biće ima dušu. U tom slučaju nema dileme da je zapravo čovek nosilac radikalnog zla. ljudsko biće je grabljivac. U tom smislu, uloga morala jeste da neke oblike grabljivosti sankcioniše ili označi kao nemoralne, jer ukoliko bi svi grabili onako kako im to instinkt nalaže, ljudima bi bilo nemoguće da stvore složenije zajednice. Ipak, bez obzira na to, čovek je univerzalni neprijatelj svem životu, a posledično tome i sebi samom. Ne tvrdim da je čovek oduvek bio takav, ali takav je danas, ukoliko ljudsku vrstu posmatramo u njenoj celokupnosti. Kao takvo, ljudsko biće više i ne može biti životinja, s obzirom da je čudovište. Ono sebe uništava i strepi od samoga sebe. Nosioci strave i zla više nisu demonska bića nego ljudi. Od njih se čuvamo, a ne od čudovišta ili demona. U eri humanizma i zlo se humanizovalo, ono se birokratizovalo i industrijalizovalo. Ma koliko apstraktno bilo, zlo nosi samo jedan lik, i to lik koji ga najbolje oslikava – lik Čoveka.

Ljudsko biće je sposobno da se oslobodi mnogih ograničenja prirode, života i sudbine. Da bi čovek uopšte bio sposoban za takvo oslobađanje, mora prethodno osvestiti i iskusiti mnoga od tih ograničenja. Nisu ona samo fizičke prirode. Osnovno ograničenje jeste ono u psihi. Ljudi imaju mogućnost da izgrade, svako za sebe, svojstveni etički kodeks, a koji bi bio u skladu sa njihovim suštinskim težnjama. Otud čovek koji se nađe na tom putu mora biti spreman da preuzme potpunu odgovornost za svaki svoj čin, svaku misao, osećaj, odnosno za svoju sudbinu i u tome istrajati. Sve što mu smeta u toj nameri mora biti uklonjeno iz njegovog života. Nevolja je u tome što tu ne postoji nekakav propisani standard ili pravilo. Ta načela nisu opšta za sve ljude, već krajnje individualna i stoga jedinstvena. U svakom slučaju, neka cena mora biti plaćena, a pritom niko ne može računati na garancije povodom svega što je uradio ili nije uradio.

Koliko god proširili granice postojanja, horizonti nepostojanja su sve dalji i dalji. Koliko god mi istražili, neistraženo nas deprimira jer se neverovatnom brzinom gomila pred nama. Horizonti su uvek obeshrabrujuće nedostižni. Nikada ta volšebna superiornost beskraja neće biti ugrožena uzoranim poljima i kreacijama ljudi. Makar sve stvoreno bilo beskrajno, ono je opet sićušno spram beskraja zjapeće praznine. Jao nama ako pritom nemamo kodeks, tada kada pred nama puknu horizonti i perspektive beskraja.

Mi možemo odlučiti kako je u interesu našeg razvoja te samoizgrađivanja, da pokoravamo ili ubijamo druge. Sve dok je u skladu sa našim usvojenim kodeksom, jedno takvo očigledno nemoralno i zločinačko ponašanje je posve moralno. Šta bi neko mogao pomisliti o tome nije naš problem, već je problem onoga ko o tome misli. Nešto je zločin samo sa ljudskog stanovišta, tj sa stanovišta kulture. Naposletku, pojam zločin jeste formulacija koju je iznedrio ljudski strah. Istovremeno, ukoliko smo mi oštećena strana tada iziskujemo osvetu kao psihološko poravnanje. Međutim, ukoliko smo našu osetljivost rasprostrli suviše široko, onda će nas se ticati i zločini koji to ne bi trebalo. To su ljudski rezoni. Nasuprot tome, šta god ja činio ili ne činio, ako je to u skladu sa mojim kodeksom, izgrađenim na principima meni svojstvene slobode, to će pre biti u redu nego izvitopereno prenemaganje doktrinarnog moralizma bez kredita. Moja savest je u svakom slučaju čista, nemam dvoumljenja i sumnji, a nisam ni žalostan ili ponosan zbog toga. Ako je to šta činim u skladu sa mojim kodeksom, a što drugima može delovati zastrašujuće, odvratno, zlo, a možda i lepo, veličanstveno, ne bi trebalo da utiče na mene.

Naposletku, šta je „lični“ kodeks? Rekao bih jedan lepo uklopljen niz odluka koje besprekorno sprovodimo. Pritom, tu nije reč o odlukama koje se tiču naših svakodnevnih problema, već o odlukama čije su posledice manji utrošak naše energije i jače usredsređivanje naše pažnje prilikom suočavanja sa svakodnevnim životom, u cilju da nam ostane dovoljno za ono čemu istinski težimo. Tako dovodimo sebe u stanje da znatno više energije investiramo ka našim suštinskim ciljevima, koji su takođe obuhvaćeni našim kodeksom. Stoga, ne hranimo egregore, ne učestvujmo u magijskim lancima, ne žrtvujmo krv.