NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
„Sve dok je bivstvo jedno, propis, zakon nije neophodan; nije potrebna dobrota; nisu potrebni sveci... Kada su, pak, stigli sveci i doneli dobro i zakon, doneli su i razlikovanje. Jedinstvo je nestalo. Bivstva su se raspršila na dobro i zlo, na sever i jug, na istok i zapad. A zajedno s granicama doneto je Ja... jedinstvo bivstva se razbilo u paramparčad. To su sve grehovi svetaca. Greh morala. Greh granica. Greh Ja.“ Bela Hamvaš, Scientia Sacra
Magija je (prethodivši religiji),
stupanjem na scenu i iniciranjem opštenja i saradnje sa određenim
„spiritualnim” ili suptilnim entitetima i bićima, osim mnogih dobrih stvari za
čovečanstvo, otvorila put vlasti neljudskih sila, koje su, hraneći se ljudskom
energijom i svešću, izrasli u bogove i Boga. To su one sile koje su ljudski um
punile raznim parazitskim idejama i čiji su apetiti stalno rasli. Ono što je
svim bogovima zajedničko, bili oni dobri, zli ili ambivalentni, jeste da na
ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, posredno ili neposredno, zahtevaju
ljudske žrtve. Ako im se ljudsko biće ne žrtvuje milom, ritualno, posvećeno,
oni će tu žrtvu uzeti silom, kada se za to ukaže prilika. Njihova naklonost se,
između ostalog, kupuje i krvlju. Dakle, bavljenje duhovnim trebalo bi da
podrazumeva spremnost onoga ko kroči tom stazom na prinošenje određenih
ljudskih žrtava: ili će žrtvovati sebe, ili će umesto sebe poturiti druge.
Bogovi u tom slučaju ne prave nikakvu razliku. Oni su krvožedne uzvišene zveri,
a većina ljudi koja se bavi duhovnošću, makar bili bezazleni kao golubovi, mole
se i služe ta čudovišta. Prirodno je onda da psi liče na svoje gospodare.
Naravno, neki povučeni meditant ili mistik bi ovakvom stavu mogao štošta
zameriti, ali ono što je i meni i njemu jasno jeste nepredvidivost ispoljavanja
podizanja svesti. Iz toga se mogu izvući razni zaključci. Uostalom, i
najizolovaniji čovek na neki način jeste deo nekakve zajednice.
Osnovna načela po kojima se odvija
proces socijalizacije vode poreklo od nekog božanstva, imaju magijski i
religijski koren, a što omogućava vlast nekog boga (ili bogova) nad datom
zajednicom, čak i onda kada je taj bog izašao iz masovne kultne mode ili upotrebe.
Pritom nije važno funkcioniše li ta zajednica u skladu sa objavljenim ili
ustanovljenim načelima i zakonima datog božanstva; važno je da se ona kreće tom
linijom makar smer bio suprotan. Povodom poslednje tvrdnje mogu istaći da je
istorija puna primera kako se kanoni, dogme, pravila, norme i tabui ukidaju,
redefinišu, kreativno tumače, elegantno zaobilaze ili grubo krše zbog moći,
položaja, bogatstva, ali i zbog ljubavi, požude, zavisti, mržnje, gneva,
pohlepe, saosećanja, iz straha te naposletku iz obične gluposti. To samo govori
kako kolektivna načela, u znatnoj meri predstavljaju referentne tačke ili
odrednice samozavaravanja, odnosno manipulacije. Neko u njih iskreno veruje,
dok ih drugi koriste zarad ostvarivanja kakvog sebičnog interesa. Ovi koji ih
lukavo (i uspešno) koriste, jesu uglavnom oni koji imaju nekakvu moć, a što ne
amnestira one nemoćne. Smisao društvenih rituala je posve izgubljen. Kada se
ustanove isprazne od sadržaja ostaje vidljiva gola moć.
Moralni principi, norme, predrasude i
tabui, putem socijalizacije bivaju nametnuti novim pokoljenjima koja u njihovom
donošenju i stvaranju nisu ni učestvovala niti ih je iko išta pitao povodom
toga. Zašto bi se onda oni pokoravali i ravnali po nekim normama i načelima,
šemama, običajima i odnosima koje su ustanovila i prenela prethodna pokoljenja?
Verovatno zato što na prvi pogled nemaju izbora, ali oni upravo zbog toga imaju
pravo na sopstveni izbor. Imaju pravo na pobunu, diskreciono pravo na revoluciju.
Čak i da neka generacija odluči da zakine budućnost potonjim pokolenjima (da
ukine ljudski rod), ona na to ima pravo jer buduće generacije u tom trenutku ne
postoje. Isto tako svaka generacija ima pravo da se ogreši o prethodna
pokoljenja, da raskine sa njihovom tradicijom i identitetom, jer ovih nema da
ih u tome spreče. Drugim rečima, barem teoretski, svaka generacija ima
mogućnost za sopstveni plebiscit i konsenzus.
Svaka generacija, dakle, ima mogućnost
(i pravo) na abortus te da stavi tačku na sebe i na kontinuitet ljudskog roda
ukoliko to smatra svrsishodnim. Uostalom, zašto je tako teško prihvatiti kraj
čovečanstva, naročito ukoliko je to rezultat svesne ljudske odluke (pritom je
veliko pitanje da li je jedan takav kolektivni konsenzus uopšte moguć)? Zašto
ono mora postojati? Ubiti sebe ili sačekati prirodnu smrt? Uništiti čovečanstvo
ili ostaviti da ono samo dođe do svog prirodnog kraja? To su lažne dileme. Izbor
smrti nije uvek katastrofalan niti je smrtonosan. Nekad je bolje umreti po cenu
koju smo sami odredili nego živeti po svaku cenu. Bar su Isus, Sokrat i Žak de
Molaj to svojim izborom potvrdili. Ako nastavak života znači propadanje, radije
ću umreti. Ako je smrt propast, boriću se za život. Valja biti mudar pa
proceniti kada je smrt dobra a kada je to život. Život i smrt su kao konstante
apsolutne ali je njihova vrednost promenljiva, pa varira od slučaja do slučaja
i od trenutka do trenutka.
Ako bi me neko pitao šta je to
kriminal, rekao bih da je kriminal kada se nešto čini bez dozvole ili protiv
interesa kriminalaca koji čine neku trenutnu vlast. Isto to važi i za pitanje
šta su to predrasude. To je sve ono što se kosi sa vladajućim predrasudama.
Zaključak je da nema opšteprihvaćenog (tzv zdravorazumskog) shvatanja,
uverenja, popularnog suda, a da nije reč o nekoj vrsti predrasude. Povodom toga
relevantno je pitanje koja predrasuda sa sobom nosi više, odnosno manje štete.
Ljudi nisu u dovoljnoj meri razumni da bi donosili objektivne sudove, ali su u
dovoljnoj meri podložni strastima, neznanju, lenjosti, nedostatku volje, smisla
i ciljeva, da su zato sposobni da stvaraju i slede pseudoracionalne
(pseudologičke i pseudoobjektivne) opšteprihvaćene i opšteprihvatljive
zaključke.
Predrasuda po kojoj je normalno da
žene budu pokorne muškarcima i adekvatno tome tretirane kao deo njihove
imovine, utemeljena je na višem, moralnom nivou, poreklom iz teološke sfere po
kojoj žena nastaje iz muškarčevog rebra. Zato je ona, spram muškarca,
inferiorno biće. Na predočenoj predrasudi izgrađen je čitav sistem društvenih
odnosa koji datu predrasudu stavlja u funkciju opšteg društvenog interesa.
Naposletku, ta predrasuda potiče direktno od muškog Boga (njegovih sveštenika i
proroka), od čije strane je i instrumentalizovana kao oruđe nečijeg interesa
(interesa elite materijalne i duhovne moći). Ovo je samo jedan primer koji ipak
daje prostora za otvaranje sledećeg pitanja: nije li društvena moralna norma i
principijelnost utemeljena na idealu, odnosno vrlini pravednosti i pravde, uvek
i svugde podložna, u većoj ili manjoj meri, praktičnom izopačenju u kod
nepravde i manipulacije? Vidimo kako su moralna načela deo opsežnog
instrumentarija bogova i vlastodržaca. Takvo stanje stvari je prirodno, mada ne
i pravedno, što opet ukazuje kako Pravda nije od ovoga sveta, pa shodno tome
nije prirodna, odnosno nije u skladu sa prirodom ovoga sveta. Principi i
moralne norme obavezuju sužnje, robove Božje, sluge, podanike kraljeva-bogova i
hijerokrata, ali i podanike moderne svemoćne Države, odnosno Nad-države. Ti
principi i norme nikako ne važe za one koji ih donose, daruju, koji svoju
privrženost tim principima i normama često uverljivo i odglume, što ne znači
kako su svi vlastodršci uvek i po pravilu dvolični licemeri. Oni su jednostavno
iznad, pater superiori – volšebno otporni na poroke univerzuma.
Moral je sredstvo religijskog i
obrednog konsenzusa u ulozi društvene kontrole. Društvena kontrola je praktičan
cilj društvene moći. Društvena moć, u cilju sopstvenog održanja, stvara i
podstiče predrasude i tabue. Predrasude i tabui, iako iracionalni, uglavnom se
prihvataju kao razumna, logična, normalna, ljudska, odnosno moralna gledišta.
Njihova je uloga da nekako uteruju poželjni oblik normalnosti te da vlast nekog
boga, ideologije i određene strukture moći učine normalnom, prirodnom,
razumnom, logičnom, pravednom, božanskom, narodnom, odnosno legitimnom. Ta
gledišta, oličena u predrasudama i tabuima, nemaju nikakvu utemeljenost izuzev
u optici poželjnog društvenog i intimnog ponašanja i vrednovanja, što u
krajnjoj liniji vodi ka duboko zaklonjenom interesu nosilaca dominantne
društvene moći. Većina ljudi je zaista zainteresovana za održavanje aktuelnih
predrasuda i tabua, kao i moralnih principa i normi, bez kojih je otežano
funkcionisanje ravnoteže nekog društvenog i ideološkog sistema. Očigledno je da
su predrasude i tabui, normalna i prirodna pojava, čak funkcionalna, te su
apsolutno u skladu sa moralnim principima i normama koje su u nekom društvu
uglavnom prihvaćene i dominantne. Ono što se danas žigoše kao predrasuda,
kliše, tabu, jeste ono što ne odgovara vladajućem ideološkom poretku jer se
kosi sa predrasudama, klišeima i tabuima na kojima je utemeljen legitimitet
aktuelnog poretka.
Woodcut for Jules Michelet's 'La Sorcière' by Eugène Dété
Ako su u pravu oni koji tvrde da
životinje, a kamo li biljke ili minerali, nemaju dušu, to bi onda značilo kako
se svo zlo ovoga sveta nalazi u čoveku, pošto samo ljudsko biće ima dušu. U tom
slučaju nema dileme da je zapravo čovek nosilac radikalnog zla. U svakom
slučaju, ljudsko biće je grabljivac. U tom smislu, uloga morala jeste da neke
oblike grabljivosti sankcioniše ili označi kao nemoralne, jer ukoliko bi svi
grabili onako kako im to instinkt nalaže, ljudima bi bilo nemoguće da stvore
složenije zajednice. Ipak, bez obzira na to, čovek je univerzalni neprijatelj
svem životu, a posledično tome i sebi samom. Ne tvrdim da je čovek oduvek bio
takav, ali takav je danas, ukoliko ljudsku vrstu posmatramo u njenoj
celokupnosti. Kao takvo, ljudsko biće više i ne može biti životinja, s obzirom
da je čudovište. Ono sebe uništava i strepi od samoga sebe. Nekada je bilo
lakše verovati u đavola ili u zle duhove nego danas. Izglednije je kako će
danas pre biti da odnekud iz mraka vreba manijak, davitelj, ubica, lopov,
kriminalac ili terorista, nego bauk ili demon. Nosioci strave i zla više nisu
demonska bića nego ljudi. Od njih se čuvamo, a ne od čudovišta ili demona. U
eri humanizma i zlo se humanizovalo, ono se birokratizovalo i
industrijalizovalo, kako je to lepo opisala Hana Arent u knjizi „Izvori
totalitarizma“. Ma koliko apstraktno bilo, zlo nosi samo jedan lik, i to lik
koji ga najbolje oslikava – lik Čoveka.
Ljudsko biće je sposobno da se
oslobodi mnogih ograničenja prirode, života i sudbine. Da bi čovek uopšte bio
sposoban za takvo oslobađanje, mora prethodno osvestiti i iskusiti mnoga od tih
ograničenja. Nisu ona samo fizičke prirode. Osnovno ograničenje jeste ono u
psihi. Ljudi imaju mogućnost da izgrade, svako za sebe, svojstveni etički
kodeks, a koji bi bio u skladu sa imperativima njihove istinske volje i jasne
namere. Otud čovek koji se nađe na tom putu mora biti spreman da preuzme
potpunu odgovornost za svaki svoj čin, svaku misao, osećaj, odnosno za svoju
sudbinu i u tome istrajati. Sve što mu smeta u toj nameri mora biti uklonjeno
iz njegovog života. Nevolja je u tome što tu ne postoji nekakav propisani
standard ili pravilo. Ta načela nisu opšta za sve ljude, već krajnje
individualna i stoga jedinstvena. U svakom slučaju, neka cena mora biti
plaćena, a pritom niko ne može računati na garancije povodom svega što je
uradio ili nije uradio.
Koliko god proširili granice
postojanja, horizonti nepostojanja su sve dalji i dalji. Koliko god mi
istražili, neistraženo nas deprimira jer se neverovatnom brzinom gomila pred
nama. Horizonti su uvek obeshrabrujuće nedostižni. Nikada ta volšebna superiornost
beskraja neće biti ugrožena uzoranim poljima i kreacijama ljudi. Makar sve
stvoreno bilo beskrajno, ono je opet sićušno spram beskraja zjapeće praznine.
Jao nama ako pritom nemamo kodeks, tada kada pred nama puknu horizonti i
perspektive beskraja.
Mi možemo odlučiti kako je u interesu
našeg razvoja te samoizgrađivanja, da pokoravamo ili ubijamo druge. Sve dok je
u skladu sa našim usvojenim kodeksom, jedno takvo očigledno nemoralno i
zločinačko ponašanje je posve moralno. Šta bi neko mogao pomisliti o tome nije
naš problem, već je problem onoga ko o tome misli. Nešto je zločin samo sa
ljudskog stanovišta, tj sa stanovišta kulture. Naposletku, pojam zločin jeste
formulacija koju je iznedrio ljudski strah – strah od prokletstva, od osvete
mrtvih, božjeg gneva, dakle strah od nečeg iracionalnog. Istodobno, ukoliko smo
mi oštećena strana tada iziskujemo osvetu kao psihološko poravnanje. Međutim,
ukoliko smo našu osetljivost rasprostrli suviše široko, onda će nas se ticati i
zločini koji to ne bi trebalo. To su ljudski rezoni. Nasuprot tome, šta god ja
činio ili ne činio, ako je to u skladu sa mojim kodeksom, izgrađenim na
principima meni svojstvene nadvremenske slobode, to će pre biti u redu nego
izvitopereno prenemaganje doktrinarnog moralizma bez kredita. Moja savest je u
svakom slučaju čista, nemam dvoumljenja i sumnji, niti me muče prizori mojih
dela, a nisam ni žalostan ili ponosan zbog toga. Ako je to šta činim u skladu
sa mojim kodeksom, a što drugima može delovati zastrašujuće, odvratno, zlo, a
možda i lepo, veličanstveno, ne bi trebalo da utiče na mene.
Naposletku, šta je „lični“ kodeks?
Rekao bih jedan lepo uklopljen niz odluka koje besprekorno sprovodimo. Pritom,
tu nije reč o odlukama koje se tiču naših svakodnevnih problema, već o odlukama
čije su posledice manji utrošak naše energije i jače usredsređivanje naše
pažnje prilikom suočavanja sa svakodnevnim životom, u cilju da nam ostane
dovoljno za ono čemu istinski težimo. Tako dovodimo sebe u stanje da znatno
više energije investiramo ka našim suštinskim ciljevima, koji su takođe
obuhvaćeni našim kodeksom.
