 |
| Jean Delville |
Sasvim je u skladu sa današnjim mentalitetom tvrditi kako zlo ne postoji i da nema dobrih i zlih ljudi nego samo drugačijih. Dakle, zlo ne postoji, ali time nismo rešili naše probleme. Nema metafizičkog zla, a svako ispoljeno zlo je relativno, odnosno stvar percepcije i pogleda na svet. U današnjem svetu nema mesta takvom manihejskom svetonazoru, izuzev u politici, ali tu je reč o banalnom zlu. Moj stav je da zlo kao moralna kategorija ne postoji, ono je stvar percepcije i konteksta. Ali zlo kao ontološka sila, odnosno sila koja teži uništenju bića, to postoji. To nije zlo u religijskom smislu, nego je reč o faktoru entropije svesti, tj sile koja razgrađuje sve što postoji. Ako se osvrnemo oko sebe vidimo uništenje velikih razmera, vidimo ispraznost, brutalnost i nedostatak saosećajnosti u svim vidovima iskustva. Reklo bi se da je reč o posledicama nedostatka svesti, te da je problem u beslovesnim ljudskim bićima a ne nekakvim opskurnim arhidemonima, arhontima i ahrimanima. Sva je odgovornost na čoveku, ali imajmo na umu da je čovek, kao što može biti i uglavnom jeste, mediokritet, što ga čini opasnom zverkom.
Međutim, ljudsko biće može biti radikalno drugačije. Hoćemo li i vođu genocidnih fanatika smatrati drugačijim, ali u suštini dobrim, jer je u pitanju ipak čovek? Nije li svaki čovek rođen dobar, odnosno nevin, samo ga je pogrešno vaspitanje, trauma u detinjstvu i represivna kultura upropastila? Hoćemo li baš svako ljudsko biće smatrati mikrokosmosom, zvezdom, pa čak i onda kada taj predstavlja agens neprijateljskih okultnih sila? Hoće li takav biti zao ili barem loš, ili ćemo se i dalje držati toga da je taj neutralno i korektno drugačiji, ali u biti jednak ili ravnopravan sa ostalima, a ne uljez, neprijatelj kojeg bi možda najbolje bilo ukloniti sa lica Zemlje? Možemo biti fini i upotrebiti kakav drugačiji izraz tipa psihopata, sociopata, u svakom slučaju nešto empirijski merljivo, ideološki prihvatljivo, nešto što se može izlečiti, popraviti ili preduprediti ispravnim društvenim inženjeringom, ali opet to ne utiče na krajnji ishod.
Svaki okultista mora imati u vidu postojanje bića koja se samo spolja čine kao ljudska a da u suštini to nisu. Postoje oni koji merilima vulgarne nauke jesu ljudska bića, ali merilima okultne nauke nisu, nego je reč o bićima drugog nivoa koja su došla do ljudskog ovaploćenja. Ta bića mogu biti ovakva ili onakva, dobronamerna ili bezazlena, ali takođe mogu biti i predatorska. Sa druge strane imamo i ljudska bića koja su potpala pod vlast predatorskih okultnih entiteta ili su prosto zaposednuti. Dakle, imamo više nivoa raznorodnosti u okviru ljudskog obličja. Ove tvrdnje u današnje vreme zvuče fantastično, imaginativno, petparački ili sumanuto, ali svako ko baštini nematerijalistički pogled na svet ne bi trebalo olako da odbaci takve mogućnosti budući da svako napredovanje iza materijalne koprene otkriva jednu drugačiju stvarnost.
Skeptik bi rekao da je u pitanju galopirajuća uobrazilja, halucinacija izazvana nekim objašnjivim uzrokom, ali problem je u tome što vulgarni pogled na svet ono što vidi imaginacija ne smatra stvarnim. Naravno, nečijom imaginacijom se može manipulisati ali mora se priznati da su mogućnosti imaginacijskih uvida praktično neograničeni te mogu obuhvatiti i ono što se ne može objasniti. Istina je da onog što nije prošlo kroz čula nema ni u imaginaciji, ali takođe je istina i da imaginacija u određenim slučajevima može biti čulo, a može i prethoditi sadržaju koji će tek proći kroz čula. Za moderni svet ne postoji nikakav duh, bog ili bogovi, ništa izvan čula, a ako nešto postoji izvan čula, to se ne može svesno opaziti, kao što ne čujemo zvuke ili ne vidimo svetlost ispod i iznad opsega naše uobičajene frekvencije opažanja.
U cilju ovog teksta, koristiću pojam zla kao zbirnu imenicu ili pridev kojim obuhvatam silu (i njene nosioce) čija ja je namera da uništi svetlo u čoveku, da uništi život, da nanese patnju, da rastrgne dušu, istrebi čovečanstvo. Ne kažem da je u pitanju nekakva jasno određena namera kako to tumači religijski svetonazor, da nekakvi pali anđeli ili slični suptilni entiteti imaju svesnu i nepokolebivu nameru da nas potpuno unište, jer su prosto poludeli, nego se radi o nečemu drugačijem. Sa moje tačke gledišta sve su to moralno neutralne pojave čija je priroda, po sebi, destruktivna po ljudska bića, kao što je na primer, radioaktivnost opasna po nas, ali to ne znači kako bi trebalo potpuno zabraniti upotrebu nuklearne energije ili bilo čega radioaktivnog i proglasiti ga demonskim! Vatra nas može opeći, može nas ugljenisati, ali zar ćemo je zbog toga ugasiti i pritom demonizovati?
Dakle, nema smisla da takvo destruktivno načelo imenujem nekim poznatim pojmom iz religije ili mitologije, ali podrazumevam nešto u toj meri radikalno u svojoj suštini, da ne trpi nikakve kompromise, naročito ne sa ljudskim elementom i njegovom suštinom. Dakle, reč je o ontološkom neprijatelju svega što ljudi jesu i što mogu postati, što ne znači da ne možemo komunicirati sa tom silom ukoliko pritom ispoštujemo neka pravila, kao što nosimo rukavice ili azbestno odelo radi susreta sa vatrom, skafander radi boravka u svemiru i sl. U suštini, ja ovde ukazujem na silu koja je oličenje potpune smrti, nešto poput druge smrti, tj večne smrti koja ne ostavlja nikakvu mogućnost reinkarnacije, bitisanja na nekom drugom nivou u drugosti ma kakva ta drugost bila. Pretvaranje bića u ne-biće jeste način delovanja takve sile. To već nije nezamislivo niti nemoguće. Povodom toga glavni je problem terminološke prirode. Takvu silu nazvao bih esencijalnim zlom, odnosno haosom kao načelom apsolutne disperzije. Otud bi pojam dobroga predstavljalo esencijalno životvorno načelo. Tako dolazimo do dualizma nalik jinu i jangu.
Naravno, opet bi neko rekao kako je neophodno uravnotežiti suprotstavljene težnje u vlastitom biću, uspostaviti balans. Ali, dozvolite da upitam kako to učiniti? Kako se postiže ta ravnoteža? Na tom pitanju možemo zube polomiti i istupiti mačeve mlateći se oko toga koji je metod ispravan, odnosno bolji, ili zauzeti mediokritetski stav kako je svaki metod koji vodi tom cilju dobar te da svako radi onako kako njemu najviše odgovara. Ima li gore močvare od toga? Ovde ukazujem na opciju radikalnog delovanja. Ravnoteža se postiže njenim narušavanjem. To je načelo revolucije. Narušavanje ravnoteže podstiče delovanje narušenih načela, a to je ono što želimo. Želimo uragan a ne mirno more. Želimo rat a ne mir, jer revolucionarna promena je moguća jedino u uslovima rata. Međutim, valja u tome postupati mudro.
