NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Otkud ljudska bića na Zemlji? Jesmo li
nastali razvojem iz nižih oblika života ili nas je neka božanska sila stvorila?
Ili je možda u pitanju poražavajući slučaj da smo nastali propadanjem i
involucijom viših oblika života? I ako nas je nekakva sila stvorila da li je to
učinila ovde ili na nekom drugom mestu odakle nas je volšebno premestila na
Zemlju? Za svaku od ovih mogućnosti nemamo neoborivih dokaza. Moj pogled na
temu antropogeneze nadahnut je knjigama Karlosa Kastanede. U tom stilu
privlačna mi je mogućnost po kojoj su prvi vesnici ljudske vrste (ili ljudskih
vrsta) ovde došli iz druge stvarnosti, bilo da su to učinili svojevoljno ili su
na neki način dovedeni od strane nekakve demijurške i čovekotvorne sile. Ta
neimenovana sila na neki način bi mogla imati veze sa temeljnim izvorom života
a koji opažamo i pojmimo kao Sunce.
Ipak, mitovi mnogih
naroda govore o htonskom poreklu ljudi. Navodno, ljudi su poput metala,
nastajali i dozrevali u utrobi Zemlje, baš kao što svaka jedinka isto to čini u
utrobi majke. Otud paralela između Zemlje i majke, odnosno koncept Majke
Zemlje. Majka koja nas rađa je „mala majka“, a ona koja rađa svakolika bića je
„velika majka“. Posledično, prvi ljudi su, sudeći po mitovima, izašli na
površinu iz zamaljskih šupljina i otvora, najčešće iz pećina, pa se shodno
tome, po smrti, duše preminulih vraćaju nazad. Po htonskoj teoriji, Zemlja je
izvor ne samo građe za formiranje tela, nego i izvor duša.
Ambijent našeg bitisanja određujemo kao
Zemlja, o čijem postojanju, svojstvima i obliku imamo čvrsta uverenja, čak i
nekakve empirijske dokaze, ali šta mi zapravo znamo o pravoj prirodi podloge na
kojoj stojimo? Sve šta znamo potiče od svojstava energetskih vlakana koje naše
skupne tačke primaju i koje po nekakvoj mustri kodifikujemo i uobličavamo na
određeni način tvoreći istovetne utiske kod bezmalo svake jedinke ljudskih
bića.
Početak ljudskog bitisanja u ovoj
stvarnosti odvija se u gotovo idealnom stanju, budući da su uslovi na Zemlji
bili povoljni za održavanje visokog nivoa svesti ljudskih bića. Onda je
nastupilo pomračenje, sveobuhvatni događaj koji je doneo korenitu promenu
stvarnosti. Tada je na pozornicu stupio Mesec, označivši kraj stanja koje bi sa
tačke gledišta našeg vremena mogli oceniti kao idilično. Naravno, nije krivica
za pad odnosno suženje ljudske svesti na Mesecu, nego je njegova pojava
posledica uzroka višeg reda. Mesec nije uzrok nego izraz posledice. Pritom, ne
mislim da je neka tajanstvena sila ili prosto inercija, odnekud došlepala Mesec
bliže Zemlji, nego je i to nebesko telo takođe iznenada osvanulo tu gde jeste,
na sličan način kao i ljudski preci. Čak, ti preci i nisu bili ljudi kakvi smo
mi sada, već je čovečanstvo u međuvremenu promenilo oblik, a da nije reč ni o
kakvoj evoluciji nego o promeni izazvanoj izmenjenim uslovima bitisanja. Da
bismo razumeli ovo neophodno je preispitati osnovna današnja tipična shvatanja
o ljudskom položaju u svemiru i prirodi uopšte.
Očekivano bi bilo da mnogima, dok
promišljaju ovu temu, pada na pamet recimo ideja o paralelnom univerzumu ili
vanzemaljskom poreklu ljudi, koji su, uz pomoć naprednih vanzemaljaca ili kakve
superiorne, sada nepoznate tehnologije, na Zemlju došli sa neke daleke planete.
To je tako tipično za današnji način razmišljanja. Ideje o paralelnoj
stvarnosti, paralelnom univerzumu ili ideja o vanzemaljskom poreklu ljudi,
odnosno uplivu vanzemaljaca u tok ljudskog razvoja, izraz je shvatanja osobenog
za pravolinijsku materijalističku i racionalističku, dakle nemagijsku svest
našeg vremena. Magijski pogled na svet razmatra zakon uzroka i posledica u
drugačijem fokusu, objašnjavajući te veze postojanjem i delovanjem magijskih
činilaca a ne onih koje identifikuju teologija ili savremena nauka. Biće nam
lakše da odredimo odakle smo došli onda kada spoznamo gde se mi sada nalazimo i
kakva je stvarnost u koju smo uronjeni. Kastanedin učitelj Don Huan, govorio je
kako je ovo jedan tajanstveni svet te da su ljudi tajanstvena bića. Pritom nije
mislio na male ljudske tajne i kaprice, ili nešto što ljudi rade, nego je imao
na umu pre svega ljudsku energetsku prirodu. I ako pogledamo neke druge
primere, recimo indijski sistem čakri ili kineske akupunkturne meridijane,
uviđamo neku posve drugačiju i rekli bi tajanstvenu strukturu ljudskog bića.
Iako se držimo čvrstih i tačnih
predstava koje je naša svest ustanovila kao činjenice, ulivajući energiju u
njihovo opredmećenje (što je samo po sebi magijski čin bez premca), ima
trenutaka koji svedoče o fluidnosti ovoga sveta. Dakle, mi se ne nalazimo na
„planeti Zemlji“, nego u stvarnosti koju su svesti pokoljenja naših predaka
odredili i na magijski način učvrstili kao Zemlju. Sve je stvar opažanja.
Ljudska svest je oblikovala, tokom pokoljenja, stvarnost čiji je izraz „planeta
Zemlja“. Stvarnost sama po sebi nije ni „planeta“, niti je „Zemlja“, a još
manje „stvarnost“. Ono što je neupitno i što predstavlja najveću tajnu jeste
svest. Ona tka stvarnost, prevodeći bezoblično u stabilan oblik,
objektivizujući na prvi pogled haotičnu energiju u pojmljiv poredak. Naravno,
ne učestvuje u tome samo svest ljudskih bića, nego i neki posve drugačiji
oblici svesti, međusobno umreženi u beskrajno složeno klupko energetskih niti
koje se prostiru u beskraj. Ta mreža sazdala je sav nama poznat svet u obliku
kakav poznajemo, pa i još mnogo toga o čemu nemamo nikakve predstave.
Zemlja po kojoj hodamo, nebeska tela,
svetla na nebeskom svodu, čitav svemir – i jeste i nije opsena. Neko će reći da
je nauka koristeći merne instrumente pokazala objektivnost stvarnosti i
odredila beskrajnu veličinu svemira i ogromnu udaljenost zvezda od nas. To sve
jeste tačno, ali istovremeno, oni previđaju da je upravo sve te merne
instrumente sazdala ljudska svest pa kako onda oni mogu raditi drugačije od
načina funkcionisanja svesti koja ih je sazdala? Ako napravimo časovnik on će
pokazivati vreme, to je njegova svrha, pa tako i teleskop. Dakle, radiće samo
to i ništa više. Nećemo moći uz pomoć časovnika putovati kroz vreme ili ga
menjati, kao što se uz pomoć teleskopa nećemo teleportovati tamo dokle pogled
kroz njegovu cev seže. Tehnologija je izraz jednog oblika svesti. Neki drugi
oblik stvarao bi drugačiju tehnologiju.
Prostor i vreme, oblik i pažnja,
određeni su stanjem svesti. Sve što mi jesmo (tj što smo odredili da budemo) i
što nas okružuje, jeste izraz uobličavanja svesti, pri čemu čitav ljudski rod
ima čudesnu saglasnost. Kako je i kada ta saglasnost postignuta, mogu samo
pretpostavljati. Rekao bih da naše svesti vibriraju istom frekvencijom. Ta
frekvencija je sazdala i održava sav nam poznati univerzum te omogućava
uvođenje u postojanje čak i onog što ćemo tek iskusiti i spoznati. Kada bi te
frekvencije nestalo sve bi se rastočilo u bezobličnost. Promena te frekvencije
korenito bi izmenila naš svet i nas same i tada se više mi ne bismo nalazili na
„planeti Zemlji“ koja se kreće beskrajnim svemirom kružeći oko „Sunca“, a možda
više mi i ne bismo bili „ljudska bića“, barem ne u smislu kakvi sada jesmo. Ta
frekvencija je istovremeno naš štit, ali i je i kavez. Suština slobode je izaći
iz tog kaveza i preživeti. To je moguće uraditi, ne samo u pojedinačnom
slučaju, nego i grupno, pa ipak dokle god postoji taj sveopšti dogovor svesti
oko frekvencije na kojoj se sazdana stvarnost, taj izlazak će pre biti retka
pojava rezervisana za izuzetne pojedince ili manje grupe nego opšti slučaj.
