Boginja, bogovi, zveri - deo I

„Znajte sada da je izabrani sveštenik i apostol beskonačnog prostora princ-sveštenik Zver; a u njegovoj ženi zvanoj Skerletna Žena data je sva moć. Oni će okupiti moju decu u svoj zagrljaj: oni će u ljudska srca uneti slavu zvezda.“

Knjiga zakona, I:15)

Iz krolijevske perspektive, ovim navodom je zapravo obznanjena suštinska formula magijskog i gnostičkog modaliteta vremena u kojem tek počinjemo da živimo. Skerletna Žena, odnosno Babalon, jeste centralna tema te mitologije. U skladu sa Krolijevim učenjem, Babalon deluje nečisto onima koji, simbolički rečeno, posmatraju odozdo ka gore, odnosno onima koji se uspinju stazama Drveta života, dok je posmatrano odozgo ka dole, ona savršeno čista. Naravno, pojmovi gore i dole ovde su uzeti simbolično i odnose se na perspektivu dijagrama Drveta života. Kroli je istovetnost različitosti objasnio tako što na višim nivoima, raznovrsnost oblika, usled proređenosti duhovne atmosfere, počinje da se gubi. Tako se astralna vizija „Izide“ potpuno razlikuje od vizije „Kali“. Prva je vizija Materinstva i Mudrosti, neizrecivo iskrena, jasna i puna ljubavi; druga je vizija ubistva i ludosti, krvoločnosti, požude i okrutnosti. Jedina veza između njih je simbol Žene. Ali onaj ko primeni samadi na Kali, kaže Kroli, dobija potpuno isto prosvetljenje kao da je bila Izida. U oba slučaja, po Kroliju, on postiže istovetnost sa kvintesencijom ideje o Ženi, nesputane kvalitetima koje su joj pridavali i u koju su je prerušavali stanovnici Nila, odnosno Ganga.

Načelo Babalon uvek može biti ovaploćeno tako što će nositeljka tog principa biti neka konkretna žena, sveštenica. Zapravo, Babalon se ovaploćuje kroz konkretnu ženu. Ta konkretna sveštenica ima svoj uzor u tantričkoj sveštenici suvasini – „mirisnoj ženi“, koja ima svoju ulogu u seksualnoj magiji kao sredstvo ispoljavanja Boginje, tj. magijske moći. To znači da ona, uzimajući u obzir reč Babalon, odnosno Bab-El, koja označava kapiju (solarnog) Boga, kako to objašnjava Kenet Grant – propušta solarnu mušku snagu kroz svoju kapiju, tj polni organ, te kao takva, predstavlja lunarni aspekt stvaranja. Babalon je stoga uporediva sa Šakti. Sve su to elementi koji Skerletnu Ženu povezuju sa drevnom indijskom boginjom Kali, koja u suštini predstavlja simbol vremena, odnosno lunarnih i stelarnih perioda.

Sudbinske sile predstavljene simbolom točka prikazane su tarot arkanom Točak sreće, što je zapravo točak sudbine, točak zakona. To je spirala zakona univerzuma iznad kojeg stoji boginja sudbine, sfinga sa krunom na glavi. Na sanskrtu reč vreme glasi kala, čime dolazimo do jezičke poveznice boginje Kali sa pojmom vremena. Otud KALendar. Kala može značiti i crno, pomračeno, zaprljano ili kaljavo. Vreme je crno jer je nadracionalno, nemilosrdno, beskonačno i mutno poput vodenog bezdana. U tome vidimo povezanost Babalon, kao aspekta Nuit, sa boginjom Kali. Takođe, ne možemo a da ne uvidimo i sličnost Nuit sa sumerskom prvobitnom boginjom Tijamat koju je ubio i prepolovio solarni bog Marduk, načinivši od njenog tela svet, a koju Erih Nojman opisuje kao iracionalnu moć pravremena i stvaralačkog nesvesnog. Tu sličnost Nuit i Tijamat, možemo prepoznati u tumačenjima Eriha Nojmana. Za njega, saveznici Velike Majke su i zvezdani bogovi, odnosno bogovi noćnog neba, koje je takođe ona stvorila. Po Nojmanovom shvatanju, noćno nebo je odraz zemlje, jer oni zajedno čine prapećinu iz koje potiču ljudi, biljke i svetlosna božanstva. Reč je o elementima velikog htonskog simboličkog kompleksa koji čine vodeni i zemljani element, i noćno nebo.

Upravo je vreme jedno od ključnih svojstava mesijanskog fenomena, s obzirom da je sa pojavom Mesije uvek vezano neko posebno mesijansko vreme, neki novi početak ili poslednja vremena, kraj jednog i početak novog i drugačijeg ciklusa. Ovladavanje vremenom i merenje vremena, jeste jedan od važnih stavki moderne svesti. Vreme predstavlja novac, investicioni ciklus, projekciju profita. Moderni projektni koncept vremena ima znakovitu podudarnost sa značajem vremena u tradicionalnim operacijama tzv visoke magije koja je zainteresovana za određena vremenska poravnanja. Zapravo, da bi neka operacija mogla biti uspešno izvedena potrebno je da se zvezde i planete nađu u određenim, za magijsko delovanje povoljnim, položajima na nebu. Ideja akvarijanizma ukazuje na shvatanje predstavnika određenih magijskih struja da je vreme za veliki povratak magijske svesti došao. Ovo zvuči nekako petparački u doba kojim vladaju racionalizam, nauka, tehnologija, kapital, ali kompromitacija i korupcija nauke i racionalizma, kao i bujanje rigidnih verskih i sekularnih ideologija, otvara prostor za stvaranje takve potrebe.

Deseta arkana tarota: skica Elifasa Levija

Mirča Elijade ističe vezu Velike Boginje sa pojmom vremena i tkanja sudbine, pa je otud recimo Ištar, ali i mnoge druge bliskoistočne boginje, i ne samo one, prikazana sa vretenom u ruci. Te boginje su predilje, gospodarice vremena i sudbine. One ljudska bića oblače u vreme, u sudbinu, u telo, u materiju. Otud je izgon Adama i Eve iz rajskog vrta posledica pada u materiju, svojevrsnog oblačenja u telo, simbolički predstavljenog pregačama, smokvinim listom u predelu genitalija, koja je ključna zona ovaploćenja. Ogrnuti u plot, Adam i Eva nisu više mogli bitisati na suptilnom nivou, pa su morali biti podvrgnuti mukama materijalnog postojanja, potpavši pod vlast sudbine i točka vremena, onog vretena koje vrti eone i cikluse, koje daruje život, ali ga i oduzima.

Zastanimo na trenutak kako bismo bacili dodatno svetlo na neke tradicionalne aspekte poimanja vremena. Magijski, ezoterijski i uopšte tradicionalni koncept vremena se posve razlikuje od vulgarnog poimanja svetine koja na vreme gleda merilima kvantiteta. Ezoterijsko vreme je pre svega kvalitet. Julius Evola o tradicionalno shvaćenom vremenu kaže da ono nije kvantitet, nego kvalitet, nije niz, već ritam. Kako Evola objašnjava, vreme ne teče ujednačeno i beskonačno, već se lomi u cikluse i periode čiji svaki trenutak ima značenje i stoga svoju specifičnu vrednost u odnosu na svaki drugi, kao i jednu živu individualnost i funkcionalnost. Modaliteti vremena su izraz vladajuće inteligencije. To su, kako kaže Evola, zatvorena i savršena jedinstva. Nije neophodno da eoni i ciklusi imaju istovetno trajanje, kada već svaki od njih ima svoje posebne zakonitosti po kojima se kreće istorija, ljudski razvoj, nastajanje i nestajanje, kultura, svest. Naravno, vremenski ciklusi, tj. eoni, imaju i svoje karakteristične podcikluse, ali to je već druga tema.  

Kenet Grant kaže da prema okultnoj tradiciji život na Zemlji obuhvata sedam ciklusa, od kojih se prva tri odnose na ogroman vremenski period. Tada su, po Grantu, Zemljom vladali stariji bogovi (Gospodari Noći Vremena), podeljeni u dve glavne struje: podzemne Starce i Gospodare bezdana, odnosno Duboke (o kojima svedoče mitovi o prastarim htonskim božanstvima). Slično gledište ima i Majkl Bertijo, ali jasno je da su te ideje u suštini lavkraftovske. Drevnost je, shodno tome, sva uronjena u Žensko. O tome takođe govori i Erih Nojman. Po njemu, od menstruacije i njene pretpostavljene lunarne povezanosti, pa do trudnoće i nakon nje, žena je podešena prema vremenu i zavisna od njega. Zato žena, kako kaže Nojman, na neki način određuje vreme, i to u mnogo većoj meri nego muškarac koji teži prevazilaženju vremena, odnoso oslobađanju od vremena. Tako, sledeći Nojmana, uočavamo da vremenski kvalitet ženskog elementa ima svoju jaku poveznicu sa Mesecom i vodom, te se stoga govori o vremenskom toku. Nojman ističe da muški princip svesti teži postojanosti a ne promeni, večnosti a ne preobražaju, zakonu a ne stvaralačkoj spontanosti, pa često u rigidnoj društvenoj praksi satanizuje Veliku Boginju. Ta vrsta muškocentričnog izopačenja jeste simptom manjka maskuliniteta ili njegovog opadanja. Muški princip svesti se ne odriče Majke nego teži da ovlada njenim silama. Ovladavanje tim silama jeste adekvatno ovladavanju vremenom. Posledično, mi danas svedočimo preovladavanju jednog neuravnoteženog civilizacijskog oblika.

Babalon by Cristina Francov

U mitološkom smislu moguće je povezati načelo Zveri, koja ima jedno od ključnih mesta u Krolijevoj doktrini, kao partner i pandan svetoj kurvi Babalon, sa egipatskim bogom Minom koga su Grci poistovećivali sa Panom. Min je zapravo bio mnogo starije božanstvo. Prikazivan je sa bičem u desnoj ruci i falusom u erekciji, što ukazuje na njegovu ulogu u plodnosti. Njegov simbol bio je beli bik. Tu uočavamo zanimljivu kabalističku poveznicu. Bič je značenje hebrejskog slova lamed, čija je jedna od varijacija upravo falus. Bik je izraz slova alef. Dakle, AL – reč od ključnog značaja u Krolijevoj mitologiji. U anatomiji čoveka, alef je simbol jezika a lamed polnog organa.

Na jednoj egipatskoj steli prikazana je boginja Keteš, egipatski pandan Babalon. Kadeš, Keteš ili Kedeš znači „Sveta“ ili „Svetilište“, a u obliku Kedešet – „Sveta bludnica“. Egipćani su joj dali oglavlje boginje Hator. U jednoj ruci drži cvet lotosa, u drugoj zmiju, a stoji razmaknutih nogu iznad lava. Sa desne strane joj je brat Rešef, a sa leve bog plodnosti Min. U Svetom pismu, Rešef, čije ime na hebrejskom znači „kuga“, pridružuje se Jahveu u boju (Avakum 3:5). Tu se zapravo vidi povezanost pošasti, rata i plodnosti, čiji je zajednički imenitelj boginja Keteš, poznata kao ljubavnica svih bogova, boginja ekstaze i seksualnog zadovoljstva. Boginja Keteš je na toj steli prikazana ne iz profila egipatski, nego frontalno, azijski, i podseća na način prikazivanja boginje Ištar ili Lilit, što se može protumačiti time da je ova boginja u Egipat došla sa Bliskog istoka. Keteš obično u ruci drži zmiju i lotos. Bila je obožavana od strane semitskih naroda, Izraelaca, ali i Kanaanaca.

Keteš je u srodstvu sa Ki ili Kišar, sumerskom Majkom Zemljom, koja ima mnoštvo izvedenih božanstava, poput zmijoglave Kadi, boginje pravde u Deru. Kao što sam rekao, brat boginje Kešet bio je Rešef (kod Jevreja je to anđeo smrti), koga su Sirijci nazivali Amuru. On je svake godine prinosio konje kao žrtvu Suncu i Zemlji kako bi grožđe napredovalo. Jahvističke uvrede prema rivalskim božanstvima često uključuju ideju da Jahve čini da njegovi neprijatelji umiru od onoga što su smatrali zaštitom – otuda i psalm: „Vinograde njihove sačma uništi... i stada njihova Rešefom“ (Ps. 78:47–48). Slično tome, Rešef se pominje u Ponovljenim zakonima (32:24). Reč je o aluziji na to da Ketešin brat pretvara njene slatke vode u gorke vode Mare. Otuda povezanost Keteš sa zlim duhovima koji borave u izvorima. Ipak, Solomon zauzima neortodoksan stav kada govori o Rešefu kao vatrenom božanstvu ljubavi koje ni vode Keteš ne mogu ugasiti (Pesma nad pesmama 8:6–7). Dakle, ima osnova povući nit između Keteš i Babalon, i apokaliptičko-krolijevskom Zveri sa Rešefom kao njenim pratiocem i partnerom. 

boginja Keteš

Sirijci i Hetiti su Keteš nazvali Kedešet, erotski oblik Anat ili starije boginje koja je kasnije postala deo Anatinog kulta. Naziv Kudšu („sveta“) bio je najčešći epitet za boginju Ašer u Kanaanu, a to je isto što i hebrejski kedeša („sveta žena“, obično u značenju kultne prostitutke). U drevnom periodu, sveštenice Keteš bile su zamenjene homoseksualnim sveštenicima, sličnima koribantima koji su služili Kibelu, ili su ti homoseksualni sveštenici postojali istovremeno sa svetim ženama. Na hebrejskom, kadeš ili kadoš znači „sveta osoba (ili stvar)“, a množina kedešim se često javlja kao naziv za homoseksualne sveštenike. Reč kedeša ili sveta žena (božanska bludnica) ređe se sreće u Svetom pismu, ostavljajući utisak da su homoseksualna sveštenstva bila rasprostranjenija, a ženske svetiteljke ređe. To je, nesumnjivo, iluzija; ženske svetiteljke se nisu pominjale jer, sve dok nisu bile jevrejskog porekla, nisu bile zabranjivane od strane jahvista. Čak su ih Juda i Samson posećivali, a prorok Osija je bio oženjen jednom. Međutim, homoseksualno sveštenstvo je bilo teže podnošljivo u jahvističkim krugovima.

Keteš / Kadeš je dala ime velikoj oazi u pustinji (Ps 29:8), koja je bila mesto smrti i sahrane Mirjam, blizu granice Kanaana u pustinji Cin. Takođe se zvala Kadeš-barnea, „sveta pustinja lutanja“. Mirjam se neprestano povezivala sa izvorima. Nije iznenađenje što se Keteš poistovećuje sa En-mišpat, „izvorom presude“, koji je opet bio povezan sa boginjom palmi – Tamarom. Filon tvrdi da je kadeš bio izvor iz kog je Rebeka napunila svoj sud za vodu (Postanje 24:16), i dodaje da je ta oaza bila manifestacija Sofije, čime priznaje Keteš kao epitet boginje, a duh oaze kao samu Mirjam. U bilbiji se Kadeš, Kedeš ili Keteš pominje i kao grad na krajnjem jugu Judeje, koji možda jeste Kadeš-barnea, ili je to bilo posebno kultno mesto; zatim kao grad u Isaharovoj zemlji, i kao utvrđeni grad u zemlji Naftalijevoj – jedno od mesta gde su zločinci i stranci tražili utočište od progona. Ovo poslednje je bilo kraljevski kanaanski grad čiji je vođa bila proročica Devora. Moguće je da su postojala i dva grada istog imena. 

Takođe, moguće je da se boginja Keteš nazivala Kedomot kod Amorejaca. Ženski oblik tog imena znači „ona koja je početak svega“ ili „majka koja prethodi svemu“, ali se takođe može tumačiti i kao ženska množina koja označava red svetih bludnica koje služe Keteš. Kedomotine sestre bile su Mefaat („ona koja donosi svetlost“) i Jahza („ona koja gazi zrno“), čineći trojstvo boginja. Ime Kedomot može takođe označavati izlazak sunca, jer označava „istočnu“, onu koja vlada svim počecima, uključujući i početak svakog novog dana. Ona „predviđa“ izlazak sunca svojim zracima zore, baš kao što „predviđa“ ljudske potrebe. Sledila bi je Mefaat kao Majka Sunca, a zatim Jahza kao boginja letnjih useva. Kedešet „Sveta“ je sirijska boginja ljubavi i rata, ista kao i devica Anat, ali u agresivno nedevičanskom raspoloženju, takođe nazvana Kadeš, odnosno Keteš. Egipćanima je ona bila Hator, oko Raovo i Majka svih bogova.

Babalon