NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja
„Znajte sada da je izabrani sveštenik i apostol beskonačnog prostora princ-sveštenik Zver; a u njegovoj ženi zvanoj Skerletna Žena data je sva moć. Oni će okupiti moju decu u svoj zagrljaj: oni će u ljudska srca uneti slavu zvezda.“Knjiga zakona, I:15)
Iz krolijevske perspektive, ovim navodom je zapravo obznanjena
suštinska formula magijskog i gnostičkog modaliteta vremena u kojem tek
počinjemo da živimo. Skerletna Žena, odnosno Babalon, jeste centralna tema te
mitologije. U skladu sa Krolijevim učenjem, Babalon deluje nečisto onima koji,
simbolički rečeno, posmatraju odozdo ka gore, odnosno onima koji se uspinju
stazama Drveta života, dok je posmatrano odozgo ka dole, ona savršeno čista.
Naravno, pojmovi gore i dole ovde su uzeti simbolično i odnose se na perspektivu
dijagrama Drveta života.[1]
Na drugom mestu Kroli kaže:[2]
„Ovo je misterija Babalon, Majke strahota, i ovo je misterija njenih preljuba,
jer ona se podala svemu živom, i podelila sa njima njihovu misteriju. A zato
što je postala sluga svakome, postala je i gospodarica svih.“[3]
Načelo Babalon uvek može biti ovaploćeno tako što će nositeljka tog
principa biti neka konkretna žena, sveštenica. Zapravo, Babalon se ovaploćuje
kroz konkretnu ženu. Ta konkretna sveštenica ima svoj uzor u tantričkoj
sveštenici suvasini – „mirisnoj ženi“, koja ima svoju ulogu u seksualnoj magiji
kao sredstvo ispoljavanja Boginje, tj. magijske moći.[4]
To znači da ona, uzimajući u obzir reč Babalon, odnosno Bab-El, koja označava
kapiju (solarnog) Boga, kako to objašnjava Kenet Grant – propušta solarnu mušku
snagu kroz svoju kapiju, tj polni organ, te kao takva, predstavlja lunarni
aspekt stvaranja. Babalon je stoga uporediva sa Šakti. Sve su to elementi koji
Skerletnu Ženu povezuju sa drevnom indijskom boginjom Kali, koja u suštini
predstavlja simbol vremena, odnosno lunarnih i stelarnih perioda.
Deseta arkana tarota: skica Elifasa Levija
Sudbinske sile predstavljene simbolom točka prikazane su tarot
arkanom Točak sreće, što je zapravo točak sudbine, točak zakona. To je spirala
zakona univerzuma iznad kojeg stoji boginja sudbine – sfinga sa krunom na
glavi. Na sanskrtu reč vreme glasi kala, čime dolazimo do jezičke poveznice
boginje Kali sa pojmom vremena. Kala može značiti i crno, pomračeno, zaprljano
ili kaljavo. Vreme je crno jer je nadracionalno, nemilosrdno, beskonačno i
mutno poput vodenog bezdana. U tome vidimo povezanost Babalon, kao aspekta
Nuit, sa boginjom Kali. Takođe, ne možemo a da ne uvidimo i sličnost sa
sumerskom prvobitnom boginjom Tijamat koju je ubio i prepolovio solarni bog
Marduk, načinivši od njenog tela svet, a koju Erih Nojman opisuje kao
iracionalnu moć pravremena i stvaralačkog nesvesnog.[5]
Upravo je vreme jedno od ključnih svojstava mesijanskog fenomena, s obzirom da
je sa pojavom Mesije uvek vezano neko posebno mesijansko vreme, neki novi
početak ili poslednja vremena, kraj jednog i početak novog i drugačijeg
ciklusa. Ovladavanje vremenom i merenje vremena, jeste jedan od važnih stavki
moderne svesti. Vreme predstavlja novac, investicioni ciklus, projekciju
profita. Moderni projektni koncept vremena ima znakovitu podudarnost sa
značajem vremena u tradicionalnim operacijama tzv visoke magije koja je
zainteresovana za određena vremenska poravnanja. Zapravo, da bi neka operacija
mogla biti uspešno izvedena potrebno je da se zvezde i planete nađu u
određenim, za magijsko delovanje povoljnim, položajima na nebu. Ideja
akvarijanizma ukazuje na shvatanje predstavnika određenih magijskih struja da
je vreme za veliki povratak magijske svesti došao. Ovo zvuči nekako petparački
u doba kojim vladaju nauka, tehnologija, kapital, ali kompromitacija i
korupcija nauke i racionalizma, kao i bujanje rigidnih verskih ideologija,
otvara prostor za stvaranje takve potrebe.
Mirča Elijade ističe vezu Velike Boginje sa pojmom vremena i tkanja
sudbine, pa je otud recimo Ištar, ali i mnoge druge bliskoistočne boginje,
prikazana sa vretenom u ruci. Te boginje su predilje, gospodarice vremena i
sudbina koje oblikuju onako kako one hoće. One ljudska bića oblače u vreme, u
sudbinu, u telo, u materiju. Otud je izgon Adama i Eve iz rajskog vrta
posledica pada u materiju, svojevrsnog oblačenja u telo, simbolički
predstavljenog pregačama, smokvinim listom u predelu genitalija, koja je
ključna zona ovaploćenja. Obučeni u telo, Adam i Eva nisu više mogli bitisati
na suptilnom nivou, pa su morali biti podvrgnuti mukama materijalnog
postojanja, potpavši pod vlast sudbine i točka vremena, onog vretena koje vrti
eone i cikluse, koje daruje život, ali ga i oduzima.
Zastanimo ovde na trenutak kako bismo
bacili dodatno svetlo na neke tradicionalne aspekte poimanja vremena, pa ćemo
se malo kasnije vratiti na načelo Zveri. Magijski, ezoterijski i uopšte
tradicionalni koncept vremena se posve razlikuje od vulgarnog poimanja svetine
koja na vreme gleda merilima kvantiteta. Ezoterijsko vreme je pre svega
kvalitet. Julius Evola o tradicionalno shvaćenom
vremenu kaže da ono: „Nije kvantitet, već kvalitet, nije niz, već ritam; ne
teče ujednačeno i beskonačno, već se lomi u cikluse u periode čiji svaki trenutak
ima neko značenje i stoga svoju specifičnu vrednost u odnosu na svaki drugi,
kao i jednu živu individualnost i funkcionalnost.“[6] Modaliteti vremena su izraz vladajuće inteligencije. To su, kako
kaže Evola, zatvorena i savršena jedinstva. Nije neophodno da eoni i ciklusi
imaju istovetno trajanje, kada već svaki od njih ima svoje posebne zakonitosti
po kojima se kreće istorija, ljudski razvoj, nastajanje i nestajanje, kultura,
svest. Naravno, vremenski ciklusi, tj. eoni, imaju i svoje karakteristične potcikluse,
ali to je već druga tema. Otud imajmo na umu da mesijanska ideja može biti
univerzalna, ali je njena manifestacija različita, u skladu sa specifičnim
kvalitetom vremenskog ciklusa u kome se pojavljuje.[7]
Kenet Grant kaže da prema okultnoj tradiciji život na Zemlji
obuhvata sedam ciklusa, od kojih se prva tri odnose na ogroman vremenski
period. Tada su, po Grantu, Zemljom vladali stariji bogovi (Gospodari Noći
Vremena), podeljeni u dve glavne struje: podzemne Starce i Gospodare bezdana,
odnosno Duboke (o kojima svedoče mitovi o prastarim htonskim božanstvima).
Drevnost je, shodno tome, sva uronjena u Žensko, jer po Nojmanu: „Od
menstruacije i njene pretpostavljene veze s mesecom, do trudnoće i nakon nje,
žena je podešena prema vremenu i zavisna od njega; zato upravo ona određuje
vreme, u mnogo većoj meri nego muško koje teži prevazilaženju vremena,
oslobađanju od vremena, i večnosti. Taj vremenski kvalitet Ženskog neraskidivo
je povezan sa mesecom. Kvalitet vremena kao i element vode mora se dovesti u
vezu sa Ženskim, a ta veza je očigledna u simbolu tok vremena.“[8]
 |
| Babalon by Cristina Francov |
Nojman ističe da muški princip svesti teži postojanosti a ne
promeni, večnosti a ne preobražaju, zakonu a ne stvaralačkoj spontanosti, pa
često u rigidnoj društvenoj praksi satanizuje Veliku Boginju. Ali, ta vrsta
muškocentričnog izopačenja jeste simptom manjka maskuliniteta ili njegovog opadanja.
Muški princip svesti se ne odriče Majke nego teži da ovlada njenim silama.
Ovladavanje tim silama jeste adekvatno ovladavanju vremenom. Naposletku dodao
bih kako smatram da ne možemo pouzdano govoriti o matrijarhatu kao zakonomernoj
pojavi koja važi za čitavo čovečanstvo, niti da se prelaz iz jednog u drugi
„sistem“ dešavao istovremeno svuda. Možda pre možemo govoriti o promenama
važećih ezoterijskih paradigmi i ključeva inicijacije. Nojman napominje da
izraz „matrijarhat“ pre označava psihičku situaciju i da to ne bi trebalo
shvatati kao dominantan društveni položaj žena.
 |
| boginja Keteš |
[1] U ovom slučaju vredi istaknuti Regardijeov navod iz Krolijeve knjige
Magika, gde je objašnjena istovetnost različitosti. Ovaj primer će nam pomoći
da shvatimo na koji način su Kurva i Jagnje u suštini ista stvar: „Na višim
nivoima, raznovrsnost oblika, usled proređenosti duhovne atmosfere, počinje da
se gubi. Tako se astralna vizija „Izide“ potpuno razlikuje od vizije „Kali“.
Prva je vizija Materinstva i Mudrosti, neizrecivo iskrena, jasna i puna
ljubavi; druga je vizija ubistva i ludosti, krvoločnosti, požude i okrutnosti.
Jedina veza između njih je simbol Žene. Ali onaj ko primeni samadi na Kali
dobija potpuno isto prosvetljenje kao da je bila Izida; jer u oba slučaja on
postiže istovetnost sa Kvintesencijom Ideje o Ženi, nesputane kvalitetima koje
su joj pridavali i u koju su je prerušavali stanovnici Nila odnosno Ganga.“
Izrael Regardije, Oko u trouglu, Babun, Beograd, 2010, str. 293.
[2] Alister Kroli, Vizija i glas, Esotheria, Beograd, 1995, str. 152.
[3] Ta predstava ima svoju predistoriju. Izdvojiću jedan pozniji
oblik: „I u fantaziji o đavolu seksualni elemenat ima svoje mesto: Alen de la
Roš vidi čudovište greha sa odvratnim spolnim organima iz kojih izbija vatreni
i sumporni mlaz koji svojim dimom zamračuje zemlju; on vidi „meretrix
apostasiae“ (bludnicu otpadništva) kako guta otpadnike, povraća ih i izlučuje,
ponovo guta, kao majka ih ljubi i neguje, pa iz svoga krila ponovo rađa.“ Johan
Hojzinga, Jesen srednjega veka, Matica srpska, Novi Sad, 1991, str. 269.
[4] „Preko moje Žene, nazvane Skerletna Žena, koja je bilo koja žena
koja prima i prenosi moju Solarnu Reč i Biće, ja ostvarujem svoje Delo, jer bez
žene muškarac nema moći.“ Izvod iz Đeridensis radova Alistera Krolija, datih u
drugom poglavlju knjige Keneta Granta, Alister Kroli i skriveni bog, Esoteria,
Beograd, 1997, str. 24.
[5] Tu sličnost Nuit i Tijamat vidimo u sledećim Nojmanovim rečima:
„Njeni saveznici su i zvezdani bogovi, bogovi noćnog neba, koje je takođe
stvorila, dok su tablice sudbine, koje ona, kao velika gospodarica magijskog
čaranja, ostavlja u nasleđe, konstelacije noćnog neba koje određuju sudbinu
sveta.“ Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 259. „Noćno nebo
je odraz zemlje; to dvoje zajedno čine prapećinu iz koje potiču ljudi, biljke i
svetlosna božanstva.“ Nojman, isto, str. 271.
[6] Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Beograd-Čačak,
2010, str. 192.
[7] O
krolijevskoj doktrini eona Danijel Gunter ističe bavljenje razvojem
praistorijskih i istorijskih religioznih motiva kao izrazima ontološkog
traganja: „Koristimo termin „Eoni“ za ogromne vremenske periode razgraničene
dokazivom promenom u shvatanju i izražavanju čovekovog odnosa prema Božanskom
ili onim što nazivamo formule Inicijacije. Termini koje koristimo za ove
razgraničavajuće epohe su naprosto jednostavnost u izražavanju. Upotrebljena
imena božanstava su samo predstave arhetipskih karakteristika. Pojam „Eon
Izide“ označava praistorijski period u kome su dominantni religiozni sadržaji
bili izraženi u terminima Matrijarhata. Izida je egipatski primer par
excellence. Takođe, Oziris, kao Izidin supružnik, je idealna figura za
predstavljanje Patrijarhalne epohe koja je usledila odmah nakon Matrijarhalne.
Iz toga sledi da će Eon Deteta biti imenovan po Horusu, potomku Izide i
Ozirisa. U ovome nema nikakve predrasude prema egipatskom simbolizmu; sigurno
je da su i druga imena Bogova mogla biti odabrana i nosila bi isto arhetipsko
značenje. Međutim, kako su se događaji koji su proistekli iz diktiranja Liber
Legis desili u Egiptu, i većina knjige zaogrnuta egipatskim jezikom i
simbolizmom, to je pogodnost koja se lako uklapa u šemu sistema i uspešno prenosi širu nameru ove
konvencije.“ Danijel
Gunter, Inicijacija u Eon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 126-127. Prirodu
simbola Izide označava trougao, eona Ozirisa krst, a eona Horusa – pentagram. O poreklu Horusa Kenet Grant kaže da je on:
„Grčki oblik egipatske reči Har, Khar ili Khart, što znači „dete“. Taj izraz se
izvorno odnosio na sina majke u prastarom i Sabeanskom kultu Sedam Zvezda; a
prvi sin je bio Set kojeg je predstavljala zvezda pas. Horus je postalo ime za
sina kao sunca tek nakon što su kultovi Boga smenili kultove Boginje.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria,
Beograd, 1998, str. 60.
[8] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 274-275.
[9] Tu uočavamo zanimljivu kabalističku poveznicu. Bič je značenje
hebrejskog slova lamed, čija je jedna od varijacija upravo falus. Bik je izraz
slova alef. Dakle, AL – reč od ključnog značaja u Krolijevoj mitologiji. U
anatomiji čoveka, alef je simbol jezika a lamed polnog organa.
