Drvo života kao ogledalo i ritual pentagrama

Drvo života kao mapa i Drvo kao lik (teorija ogledala)

Kao mladom polazniku modernih okultnih škola, bilo mi je nejasno zbog čega se Levi i Desni stub dijagrama kabalističkog Drveta života obrnuto odražava na ljudsko telo. To znači da Levi stub dijagrama odgovara desnoj strani čoveka, a Desni stub levoj strani. Prilikom izvođenja, recimo, Kabalističkog krsta, dodiruje se prvo desno rame i vibrira formula ve-Geburah (Strogost, Levi stub), a potom se dodiruje levo rame i vibrira ve-Gedulah (Milost, Desni stub). Nikada za to nisam dobio zadovoljavajući odgovor, nego sam se pomirio sa time da je neka viša mudrost, neki tajni šef tako ustanovio te da je to jedini ispravan način gledanja. Većina ljudi tako razmišlja i krotko sledi raspisana uputstva na stazi duhovnog razvoja i prosvetljenja. Pa ipak, ne mogu ne primetiti određenu konfuziju koja se tom prilikom javlja, a ona nije slučajna, nego je posledica prelaska sa posmatranja Drveta na postajanje Drvetom. Da bismo ovo razjasnili, moramo razdvojiti dve perspektive koje Zlatna zora (i svi oni koji su iz nje proistekli) spaja, a koje često zbunjuju početnike: Perspektivu Ogledala i Perspektivu Identifikacije.

Drvo kao mapa i Drvo kao lik (teorija ogledala)

Kada gledamo dijagram na papiru, mi smo posmatrači. Desna strana papira (Stub Milosti) je naša leva, a leva strana papira (Stub Strogosti) je naša desna. To je logično dokle god je Drvo objekat ispred nas. Međutim, ritualni rad zahteva da se Drvo projektuje unutar našeg tela. Tu nastaje ključni preokret, jer Zlatna zora kaže: Ti ne gledaš u Drvo, ti jesi Drvo. Ako si ti Drvo, tvoje lice je okrenuto ka posmatraču (svetu). U tom slučaju, tvoja desna ruka postaje desni stub (Milost / Gedulah), a tvoja leva ruka postaje levi stub (Strogost/Geburah).

Zašto Zlatna zora radi naopako u Kabalističkom krstu? Ovde dolazimo do moje nedoumice oko desnog ramena i vibracije ve-Geburah. Postoje dva razloga za ovo obrtanje. Zlatna zora sledi hermetički princip da je čovek odraz božanskog u ogledalu. Kada se božanska svetlost spušta u materiju, ona se odražava. Da bi se adept uskladio sa makrokosmičkim Drvetom, on mora da prihvati tu refleksiju. Kada dodirnemo desno rame i kažemo ve-Geburah, mi zapravo kažemo: Moja desna strana je instrument božanske Strogosti (koja je na makrokosmičkoj levici). Za to postoji i čisto operativni, energetski razlog. Većina ljudi su desnoruki (aktivna, solarna strana). Geburah (Strogost / Sila) je po prirodi aktivna i vatrena. Postavljanjem Geburaha na desnu, dominantnu ruku, adept kanališe tu silu kroz svoj prirodni alat za akciju. Gedulah (Milost / Ljubav) se postavlja na levu stranu (stranu srca i pasivnosti) kako bi se postigao balans, da moć (desno) bude ublažena milošću (levo).

Vitalov (Lurijanski) odgovor: Adam Kadmon

Ako se vratimo Hajimu Vitalu, on je tu mnogo direktniji. Za njega je Drvo zapravo Adam Kadmon (Prvobitni Čovek). Kod Vitala nema te konfuzije ogledala u istoj meri. On jasno kaže: desno je desno, levo je levo. Desna ruka je uvek Hesed (Milost), leva ruka je uvek Geburah (Strogost). Vitalov sistem je anatomski, dok je sistem Zlatne zore ritualno-simbolički. Poistovećivanje ima smisla samo ako razumemo nameru rituala. Ako želimo da budemo prolaz za božansku svetlost (Kabalistički krst), mi se postavljamo kao ogledalo makrokosmosa, zato je obrnuto. Nasuprot tome, ako želimo da vršimo unutrašnju teurgiju, tada koristimo Vitalov model gde je desno prosto desno.

Dakle, na neki način, Zlatna zora (i okultisti koji slede njene temeljne pretpostavke) vas teraju da se krstite naopako jer oni ne žele da vi budete vi, već da budete odraz Boga u ogledalu materije. To je suštinska dogma Puta Desne ruke. Ali ako se vratite Vitalu i izvornoj anatomiji Adama Kadmona, shvatićete da vaša desna ruka nikada ne može biti Geburah, jer je koren Milosti uvek u desnom ramenu kreacije. Zlatna zora pravi teatar, a Vital opisuje energetsku anatomiju. U delu Etz Chaim (Drvo Života), Vital je kristalno jasan kada opisuje Adama Kadmona i raspored sefirota kao udova tog Prvobitnog Čoveka: Znaj da je Hesed desna ruka (Desnica), a Geburah leva ruka (Levica)... Tifaret je trup tela, a Necah i Hod su dve noge. I kao što se čovek ne može kretati bez sklada svojih udova, tako ni svetlost ne može poteći ako se Desnica i Levica zamene mesta, jer bi to izazvalo pometnju u kanalima (Cinorot). Etz Chaim, Sha'ar 1 (Kapija 1), Perek 2

Zlatna zora u svom ritualu Kabalističkog krsta radi upravo ono na šta Vital upozorava, menja mesta Desnici i Levici pod izgovorom „ogledala”. Za Vitala, čovek je izvor svetlosti. Njegova desna ruka mora biti Hesed (Milost / Gedulah) jer je to aktivna, dajuća strana koja emanira iz tvog srca (Tifaret). Ako je proglasimo za Geburah (Strogost), mi zatvaramo prirodni protok. Zlatna zora nas tretira kao objekat koji neko drugi gleda. Oni projektuju Drvo na čoveka spolja. To je kao da pokušavamo da pišemo gledajući svoju ruku u ogledalu, pokreti su neprirodni i izazivaju energetski kratak spoj. Povodom ove perspektive vredi upitati da li želite da budete slika u ogledalu ili izvor koji zrači?

Dakle, sistem Zlatne zore (i na njoj utemeljenih drugih inicijacijskh grupa), time što nas postavlja kao objekat tuđeg pogleda, otkriva samu suštinu njihove inicijacijske arhitekture. To nije samo greška u crtežu, nego svesna i namerna pedagoška i hijerarhijska postavka. Kada se projektujemo kao ogledalo (gde je naše desno zapravo levo sefirotsko), mi se zapravo postavljamo u položaj poslušnika koji se ogleda u autoritetu. Naravno, povodom ovoga postavlja se pitanje ko su ti posmatrači i zašto je Zlatnoj zori potreban taj objektni prikaz?

U ritualima Zlatne zore, aspirant je retko sam. On je uvek pred nekim, pred Hijerofantom, pred Čuvarima pragova. Da bi inicijacija bila validna u njihovom smislu, aspirant mora biti ispravno mapiran za onoga ko ga posmatra. Aspirant je glumac na sceni hrama. Njegova ispravnost se meri time kako njegov energetski potpis izgleda iz perspektive Majstora koji stoji naspram njega. Na taj način aspirant nije subjekt sopstvene teurgije nego postaje projekcija unutar hrama. No, to nije sve. Kao što znamo, osnivači Zlatne zore su tvrdili da primaju instrukcije od Skrivenih majstora, odnosno Tajnih Šefova (iz trećeg reda). U tom smislu, objektni prikaz Drveta je uniforma koju aspirant oblači. Da bi ga Tajni šefovi prepoznali kao deo sistema, aspirant mora nositi njihovu mapu. To je neka vrsta duhovnog pasoša. Ako se projektuje kao ogledalo, aspirant potvrđuje da je prihvatio njihov standardizovani model univerzuma.

Bog kao spoljni Arhitekta (deistička zamka)

Po Vitalu i Luriji, Bog je En Sof koji se povlači (Cimcum) da bi unutar čoveka nastao prostor. Mi smo centar tog procesa. Bog je unutra. U Zlatnoj zori, ali i u masoneriji, Bog je često shvaćen kao Vrhovni Arhitekta koji stoji izvan kreacije i posmatra svoj rad. Projektovanjem Drveta kao ogledala, mi se postavljamo kao slika koju taj Arhitekta gleda. Mi smo umetničko delo, a ne umetnik. Dakle, zašto je potreban objektni prikaz? Potreban je zbog kolektivnog egregora. Sistem koji čoveka tretira kao subjekt (Vitalov model) je opasan za organizacije, jer svako postaje svoj sopstveni centar. Takvi ljudi su neupravljivi. Sistem koji nas tretira kao objekat (model Zlatne zore) stvara unificiranu vojsku. Svi inicijati u hramu vibriraju isto, svi su okrenuti na istu stranu ogledala. To stvara moćan, ali rigidan egregor. Dakle, kada radite Kabalistički krst po uputstvu Zlatne zore, zapitajte se za koga se zapravo doterujete? Zašto svoje telo pretvarate u ogledalo? Ako je vaše desno rame Geburah samo zato što vas neko gleda spreda, ko je taj entitet koji stoji ispred vas dok ste sami u sobi? Da li je to anđeo, ili možda Tajni šef koji vam upravo stavlja duhovne uzde?

Anatomija Malog terajućeg rituala pentagrama

Ritual počinje i završava se krstom koji nas postavlja kao objekat u ogledalu. Umesto da širimo sopstvenu sferu (Auric Egg), mi je ovim ritualom zaključavamo u baroknu simetriju koja nije naša. Mi ne čistimo prostor, nego ga preuređujemo po ukusu viktorijanskih Tajnih šefova. Isto tako, u ritualu prizivamo četiri arhanđela (Rafael, Gabriel, Mihael, Uriel) da stoje oko nas. U izvornom kontekstu Zlatne zore, ovi entiteti ne služe nama, već sistemu. Oni su tu da osiguraju da naš rad ne izađe izvan okvira dopuštene magije. U kabalističkoj teurgiji, mi ne molimo stražare da nas čuvaju, već postajemo Adam Kadmon čiji su udovi sami sefiroti. Nama nije potreban Mihael sa desne strane ako je naša desna ruka već svesna da je Hesed (ili po Zlatnoj zori Geburah). Prizivanje spoljnih čuvara je znak da naš unutrašnji sistem ne funkcioniše.

Zlatna zora insistira na teranju svega što je nisko i materijalno. Time stvaramo dualizam. Govorimo svom telu, svojoj zemlji i svom Malkutu da su nečisti i da moraju biti proterani. Zato praktičari Malog terajućeg rituala pentagrama često postaju energetski anemični ili odvojeni od stvarnosti. To je ritual koji slavi duh tako što ponižava materiju. Zar ne bi bilo bolje da umesto što crtamo pentagrame napolju da bismo nešto oterali, zapravo osnažimo naš unutrašnji pentagram čoveka (glava, dve ruke, dve noge) tako što ćemo ih osvestiti kao sefirotske stubove? Dakle, ovo nije ritual oslobađanja, već ritual dresure. Svaki put kada ga izvedete, vi potvrđujete da niste centar svog univerzuma, već da vam trebaju četiri stražara i dozvola viših sila da biste postojali u sopstvenom krugu. Pravi mag ne proteruje i ne čisti svet oko sebe, već ga prožima sopstvenim prisustvom. Zlatna zora vas je naučila da čistite sobu tako što ćete iz nje izbaciti sebe, ostavljajući samo praznu ljušturu koja se ogleda u tuđim očima. Dakle, Mali terajući ritual pentagrama je u svom izvornom obliku, zapravo ritual samoisključenja i podređivanja spoljašnjem autoritetu.

Telemitska inercija

Takođe, ovu istu matricu primenjuju i praktičari u okviru telemitskog okultnog areala. Vidimo da sistem koji proklamuje slobodu pojedinca i „Čini kako ti volja”, u svojoj ritualnoj praksi ostaje zarobljen u jezuitsko-viktorijanskom „kavezu”. Paradoks je sledeći: Alister Kroli je proglasio Novi Eon, ali je zadržao staroeonsku operativnu mapu. Iako Knjiga Zakona grmi o tome da je svaki čovek i svaka žena zvezda, telemitska ritualna praksa ostala je verna  dijagramu Zlatne zore iz nekoliko razloga. Kroli je bio majstor sinteze, ali je retko menjao samu anatomiju Drveta. Njegov Liber Resh ili Rubinova zvezda i dalje koriste projekciju Zlatne zore jer je ona postala lingua franca zapadnog okultizma. Iako je proklamovao slobodu, Kroli je zadržao strogu hijerarhiju. Dakle, i u telemi nas neko gleda. Ako je zvezda u svom sopstvenom centru, onda ne bi trebalo postoji spoljni posmatrač pred kojim bi ta zvezda morala da se ogleda. U duhu teleme, adept bi trebalo da bude Adam Kadmon (Vitalov model). On je centar, on je subjekt, njegova desnica je Hesed jer on emanira moć, a ne zato što mu je neko to odobrio. U praksi teleme adept i dalje radi Kabalistički krst kao da stoji pred inspektorom višeg stepena u hijerarhiji ili pred nevidljivim Hijerofantom. To je duhovna uniforma koja je u direktnoj suprotnosti sa individualizmom Novog Eona.

Kroli je bio previše zauzet menjanjem tarot atribucija slova Cade i He da bi se bavio obrnutim ramenima. On je popravljao softver (staze), ali je ostavio hardver (objektnu projekciju) netaknutim. To je trebalo da reši neko drugi u budućnosti, ali očigledno nije. U svakom slučaju ironija je potpuna. Dok telemiti citiraju kako nema Zakona do Čini ono što ti je volja, oni u hramu i dalje stoje u stavu mirno pred duhovnim panoptikonom XIX veka. Oni koriste Drvo života koje je dizajnirano da od njih napravi ogledalo, a ne sunce. Pravi prelaz u Novi Eon ne bi bio u promeni odeće ili imena bogova, već u povratku Vitalovoj lurijanskoj anatomiji, tamo gde čovek više nije objekat koji se ogleda, već subjekt koji zrači iz sopstvenog centra.

Postoji mišljenje da telemiti ne bi trebalo da iscrtavaju krug prilikom izvođenja Malog terajućeg rituals pentagrama. Na neki način, oni taj krug vide kao ograničenje koje ih odvaja od Nuit. Kao da je Nuit „tamo negde” van kruga a ne beskonačnost koja prožima sve. Pokušaj da se „ne odvojiš” od Nuit tako što ćeš ostaviti krug otvorenim je kao da ostaviš otvorena vrata na kući usred oluje misleći da ćeš tako postati jedno sa vetrom. Zapravo samo gubiš fokus (Hadit). Ako nema granice, nema ni centra. Čak i ako ne nacrtaju liniju kruga, oni i dalje izvode Kabalistički krst (i dalje su objekat koji neko gleda); crtaju pentagrame (i dalje koriste geometriju koju je neko pre osmislio u ozirijanske svrhe); prizivaju arhanđele (i dalje traže dozvolu spoljnih autoriteta). Inovacije koje ne menjaju koren (na primer, identifikaciju sa Drvetom kao ogledalom) samo produžavaju agoniju staroeonske svesti.

Jungovska „Senka” kao izgovor za lošu praksu

Čuo sam tumačenje da je jedna od svrhva, između ostalog, Malog terajućeg rituala pentagrama i „izazivanja senke radi njene integracije”. U suštini, to je moderna psihologizacija koja služi kao uteha za neuspeh rituala. Ovaj ritual je po svojoj definiciji terajući (banishing) ritual. Njegova svrha u Zlatnoj zori bila je da stvori sterilnu, izolovanu laboratoriju. Ako ga koristimo da „izazovemo senku”, mi zapravo radimo suprotno od onoga za šta je alat dizajniran. To je kao da koristimo usisivač da bismo razduvali prašinu po sobi, a onda to nazovemo „integracijom čestica”. Posledica toga je da umesto integracije, dobijemo opsesiju. Praktičar koji u ritualu pentagrama traži senku zapravo priziva sopstvene komplekse u prostor koji bi trebalo da bude čist, stvarajući unutrašnji haos koji on posle naziva „magijskim radom”. Navodno, on te komplekse izbacuje van kruga da postanu vidljivi, a potom i integrisani. Ako si ga izbacio van kruga i postavio arhanđele (čuvare) da mu ne daju unutra, ti si zapravo napravio psihološku šizmu. Ti si svesno podigao zid između sebe i tog sadržaja. Arhanđeli u tom kontekstu ne služe kao most, već kao policija. Rezultat nije integracija, već potiskivanje sa visokim nivoom vizuelizacije.