Predočite peskovito bespuće
Sahare, bilioni zrnaca peska koji se meškolje pod naletima vetra, uobličavajući
fascinantne peščane dine. Zamislite sada da je svako od tih zrnaca nosilac
nekog oseta, neke emocije, slike ili percepcije, delića svesti i da u tom
bespuću tako "pluta" u večnost. Takva perspektiva ukazuje na jedan
ogroman kosmički kaleidoskop, sačinjen od bezbroj raznobojnih sitnih stakala
svakojakih oblika. Svako od tih stakala odražava ili nosi nekakav lik,
identitet, ali u krajnje rudimentarnom obliku. Svi oni zajedno čine čestice
kosmičke svesti ali su međusobno nepovezani. Nazvaćemo to stanje večnom
kosmičkom supom. Međutim, čestice večne kosmičke supe nisu uvek u stanju
mirovanja. Kao što vetar pomera pesak tako nepoznati faktor koji čini životnu
silu pokrene, odnosno poveže određeni broj tih monada u smisaoni niz čime se
formira koherentna svest, a samim tim i biće. To podseća na biblijski mit o
stvaranju čoveka kada Elohim udahnjuje život u oblik sačinjen od ilovače.
Slično tome životna sila uobličava i elemente DNK pa zavisno od toga koje su
aminokiseline i kako posložene zavisi kakvo će biće iz toga nastati: čovek,
životinja, biljka, mikroorganizam... U skladu sa time koliko su i koja su
stakalca beskrajnog kaleidoskopa večne kosmičke supe povezana životnom silom
isto tako zavisi kakvo će biće nastati, u kakvom ambijentu, kakvih osobina,
kakvog oblika, kakve svesti i svih ostalih svojstava. Po okončanju života,
životvorna sila se povlači, odnosno vraća se u izvor iz kojeg je potekla ili
sevnula poput munje, a sastavni elementi, odnosno naša zrnca peska,
koliko god da ih je, možda pet stotina, par hiljada ili stotine hiljada, ponovo
se vraćaju u prvobitno stanje nepokretnosti i beslovesnosti. To je smrt,
odnosno učinak smrti. Tom velikom kosmičkog Saharom bezbrojnih zrnaca peska,
stalno duvaju vetrovi, životna sila pušta milione munja koje spajaju i
otpuštaju bilione zrnaca peska, stvarajući i rastvarajući živa bića svud u
univerzumu.
U predočenoj predstavi, primetićete, nema mesta duši i njenom večnom kruženju ili uspinjanju, nema pakla i raja, nema reinkarnacije. Trik sa očuvanjem svesnosti u zagrobnom ambijentu jeste da sama zrnca peska, jednom povezana u nekakvu celinu, zadrže deo animirajuće životne sile, koja omogućuje autonomno uobličenje bića, a samim tim i njegovu slobodu. To nije moguće bez buđenja volje. U mnogim mitovima ta činjenica ili mogućnost prepoznata je i naglašena u svojstvu dara bogova. U nekim slučajevima junaci umiru ali potpuno ne gube svest, dok u drugim slučajevima oni živi bivaju prenešeni na odredište večnog života netaknute svesti. U bibliji imamo primer Enoha koji je telesno, još uvek živ, uzdignut u nebo. U grčkoj mitologiji Menelaj, jedan od glavnih likova Ilijade, spartanski vojskovođa, Minojev sin i suprug Jelene Trojanske, živ je odveden u Elisej (Jelisejska polja). Pre njega, poznat je slučaj Radamanta koji takođe uživa na ostrvu blaženih a ne u mračnom Hadu u kome duše mahom plutaju beslovesne. Ko ima pravo na večno blaženstvo, odnosno na očuvanje svesti mimo opšteg toka stvaranja i rastvaranja bića? O tome piše Ervin Rode:
„Pravo na buduće blaženstvo ne daju vrlina i zasluga; o nekom pravu tu zapravo nema ni govora: kao što psiha može ostati uz telo, drugim rečima kao što se smrt može otkloniti samo čudom, čarolijom, dakle izuzetno, tako i odvođenje u "zemlju počinka" predstavlja privilegiju pojedinaca obdarenih posebnom božanskom milošću, iz koje se ne može izvesti nikakva opštevažeća dogma.“ (Ervin Rode, Psyche, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad, 1991, str 58).
by Daniele Valeriani
Ta ideja nije izvorno grčka,
bila je poznata i u drevnom Egiptu. Mirča Elijade je pisao kako je večni život
nakon smrti bio rezervisan isključivo za faraone, budući da su samo oni
dobijali Ozirisov dar, odnosno proslavljeno telo večnosti -
sah, sahu. Tokom vremena, kako je Elijade objasnio, egipatska doktrina je, malo
po malo, dopuštala i da još neke veoma važne ličnosti, pored faraona, uhvate tu
barku večnosti koja je podrazumevala buđenje duše u Amenti (zagrobnom svetu).
Zatim je nastupila dekadencija i svojevrsna demokratizacija tog
shvatanja, pa je ta mogućnost široko dozvoljena eliti, a potom i običnom svetu,
s tim što su tu postavljeni uslovi poznavanja ključnih magičnih reči iz Knjige
mrtvih, zatim vođenje ispravnog i moralnog života i slične trivijalnosti koje
su podstakle širenje shvatanja da neko svojom zaslugom može kupiti kartu večnog
života, ukoliko sledi propise, bude lojalan vladaru, lepo se ponaša itd. Danas,
kao posledicu daljeg razvoja te perverzije, svako može lako pomisliti da nekako
zaslužuje večnost ili održanje svesti nakon smrti, pa čak i ako to ne može biti
slučaj, eto duša će se opet ovaplotiti sve dok nakon niza
života ne dospe do tih volšebnih kapija večne svesti.
Podsetimo se da su faraoni bili
bogovi ovaploćeni u telu. Setimo se da su svi prenešeni u Elisij (Elizium) bili
rođaci bogova. Pomenuti Menelaj je oženio Jelenu Trojansku koja je bila Zevsova
ćerka. Dakle, Menelaj kao Zevsov zet, samom tom činjenicom imao je kartu za
raj. Ganimed, koji je uzdignut na Olimp da bude Zevsov peharnik, potiče iz
stare trojanske kraljevske loze. Ervin Rode je lepo primetio da u srodstvu sa
bogovima leži odgovor na pitanje porekla te milosti i velike privilegije.
Plemenito poreklo je ključni preduslov spasenja, jer bogovi ne zaboravljaju
svoje, osim ukoliko ovi nešto grdno ne zabrljaju, a ta brljotina je obično
uvreda upućena bogovima. No i tada imamo slučaj očuvanja svesti, ali obrnutog
smisla, o čemu svedoči Tantalov slučaj (čuvene Tantalove muke), koji je kažnjen
da večno ispašta u Tartaru, odnosno u najdubljem delu podzemnog sveta. Ako nema
svesti nema ni ispaštanja. Njegovo sagrešenje je u tome što je zloupotrebio
Zevsovo gostoprimstvo na Olimpu (velika privilegija) ukravši ambroziju i nektar
sa trpeze bogova kako bi ih odneo ljudima otkrivši im tajnu bogova. Filantrop i
humanista. Nisu li zbog otkrivanja tajne bogova Adam i Eva bili izbačeni iz
Raja? Nije li Kula Vavilonska udarena munjom jer su je bogovi videli kao
sredstvo oboženja ljudskog elementa? Ljudi ili polubogovi bivaju kažnjeni zbog
svoje arogancije spram bogova ili Boga. Oni ne trpe neposluh. Ovo slobodarskom
duhu našeg vremena zvuči despotski, mračno, tiranski, nepravedno, ali to je
samo izraz uobraženosti, kenjkavosti, prenemaganja, izopačenosti i gluposti
današnjih ljudi jer "tiranija" bogova nije ništa drugo do sistem
univerzuma i njegovi zakoni. Ako hodamo po ivici možemo pasti i razbiti se. U
toj činjenici nema ničeg tiranskog, ali isto tako nema veće tiranije od
izvesnosti umiranja.
Ervin Rode je ukazao da su u
grčkom mitološkom poimanju bog i besmrtnik gotovo
isto. Povodom ovoga ne mogu odoleti utisku one čuvene Isusove izjave
"Bogovi ste" (Elohim atem), što u ovom kontekstu možemo
prevesti kao "besmrtni ste". Ipak, čak i u hrišćanskoj optici mesto
Bogorodice kao Isusove majke, na nebesima je neupitno. Ona je sveta i nebesna
samim tim što je rodila Sina Božjeg. Tu nema rasprave. To je odjek drevnih
shvatanja o soteriološkim privilegijama božanskih srodnika. Naravno, u
hrišćanstvu su standardi spasenja olabavljeni u odnosu na drevne mitove, ali
vidimo da oni koje je Isus odabrao ili koji su bili njemu dragi dok je boravio
na Zemlji i delovao, nemaju problema po tom pitanju. Zatim se ta milost dalje
širi na mučenike, one stradale u Hristu i za Hrista, pa sve do običnog
verujućeg sveta, da ne zalazim sada u tu močvaru.
Zanimljivo je da su ambrozija i
nektar, zbog kojih je Tantal prognan i kažnjen preduslov spoznaje božanske
tajne. Nije li isto i jabuka greha iz biblije koju su zagrizli
Adam i Eva te zato bili prognani i kažnjeni? Konzumacijom pića bogova čovek
otkriva njihovu tajnu. To bismo mogli prevesti i da konzumacijom
psihoaktivnih biljaka moći čovek proširuje svoju svest i
spoznaje letinu eona (Kroli), vidi univerzum kakav jeste i
otkriva mogućnosti slobode ili dosezanja zemlje blaženih.
Morfeus
I tako konačno dolazimo do
pitanja duše. Šta je to duša? Kod Grka, duša, odnosno psiha (Ψυχη), predstavljena je kao devojka sa
krilima leptira, što ukazuje na njenu vazdušastu prirodu. Dakle, nešto
neuhvatljivo, nešto suptilno i pokretno. Duša je leptir. Po mitu ona je bila
smrtna devojka čija je lepota zbog koje je bila obožavana, izazvala zavist
boginje Afrodite. Boginja je naložila Erosu da učini da se Psiha zaljubi u
najgnusnijeg čoveka. Umesto toga, sam Eros se zaljubio u psihu i odveo je u
svoju skrivenu palatu. On je pred Psihom skrivao svoj identitet rekavši joj da
ga nikada ne sme pogledati u lice. Njene ljubomorne sestre su je prevarile i
nagovorile da pogleda Erosovo lice, zbog čega se on naljutio na nju napustivši
je. Psiha je potom tražila po svetu svoju izgubljenu ljubav i na kraju je
došla u službu Afrodite koja joj je naredila da izvrši niz naizgled nemogućih
zadataka a što se završilo njenim putovanjem u Podzemlje. Psiha se onda ponovo
ujedinila sa Erosom i par se venčao na ceremoniji kojoj su prisustvovali svi
bogovi.
Ovde vidimo da je Psiha vezana za ljubav posredstvom Afrodite i Erosa, ali isto tako vidimo da je ona izazvala bes oba ta božanstva. Dakle, ogrešila se o bogove, a s tim što je u njenom slučaju sve lepo završeno. Psiha je postigla večnost svojim ujedinjenjem sa Erosom nakon što je prošla iskušenja u Afroditinoj službi stigavši čak i u sam Had. Takođe, primećujemo da je Afroditu naljutio drevni kult duše, što ukazuje kako je ovaj mit mogao nastati kasnije. Erosa je naljutilo to što je Psihin neposluh razotkrio njegovu varku. Pa ipak, Psiha je mogla izaći iz Hada i dosegnuti večnost ponovnim susretom i venčanjem sa Erosom. Prevedeno na pojmovnik egipatske Knjige mrtvih, imamo situaciju u kojoj se pokojnik u ambijentu Amente sjedinio sa svojim ka. Dok je Psiha robovala Afroditinim hirovima i ponižavajućim zadacima, njoj je potajno pomagao Eros, što je situacija koja podseća na ulogu koju anđeo čuvar ima spram adepta. Plod Psihine i Erosove ljubavi je ćerka Hedona (Zadovoljstvo), koja je postala daimon, odnosno boginja zadovoljstva i užitaka. Iz homerovske perspektive, duša je poput odraza ili senke, utvara (ειδωλον - eidolon), što odgovara egipatskom pojmu kaibit. Rode tumači određenje homerovsko duše na sledeći način:
„Psiha ni po čemu nije slična onome što obično zovemo "duhom" nasuprot telu. Sve funkcije ljudskog "duha" u najširem smislu, za koje pesnik ima mnoštvo naziva, sadržane su u aktivnosti, i moguće su samo dok čovek živi. Kad nastupi smrt, čovek više nije celovit: mrtvo telo koje je sada postalo "neosetljiva zemlja", raspada se, dok psiha ostaje neokrnjena. Ali ni ona, baš kao ni mrtvo telo, nije ključarka "duha" i njegove snage. Ona je bez svesti, napuštena od duha i njegovih organa; sve snage htenja, osećanja, mišljenja iščezle su kada se čovek razložio na svoje sastavne delove. Psihi se tako malo mogu pripisati svojstva "duha" da se daleko pre može govoriti o suprotnosti između psihe i duha. Čovek je živ, svestan sebe, duhovno aktivan samo dotle dok u njemu boravi psiha; ali nije ona ta koja ispoljavajući sopstvene snage daruje čoveku život, svest, volju, sposobnost saznavanja, već sve snage života i aktivnosti leže u oblasti telesnog i njegove su funkcije dokle god je telo sjedinjeno sa svojom psihom. Bez prisustva psihe telo ne može da opaža, oseća i želi, ali ono ne obavlja ove i sve druge svoje aktivnosti preko ili posredstvom psihe. Nigde Homer ne pripisuje psihi takvu delatnost u živom čoveku; ona se uopšte i pominje tek kad njeno razdvajanje od živog čoveka predstoji ili se već dogodilo: kao njegova senka, ona nadtrajava i njega, i njegove životne snage.“ (Ervin Rode, Psyche, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad, 1991, str. 14-15)
Duh na osnovu navedene uloge možemo prepoznati kao životni dah, onu tajanstvenu i neuhvatljivu životvornu silu kojom Elohimi nadahnjuju neživa tela od ilovače, odnosno silu koja povezuje kaleidoskopska zrnca peska iz imaginarne peščare sa početka ovog teksta formirajući živo biće. Po Homeru ljudsko biće postoji kao ono što je vidljivo, odnosno telo, i kao njegov nevidljiv odraz koji se oslobađa tek u smrti. O tome Rode dalje piše:
„O postojanju dvojakog života u čoveku, o egzistenciji jednog samostalnog, odvojivog "drugog Ja" unutar onog dnevno vidljivog, nije zaključeno na osnovu manifestacije osećanja, volje, opažanja i mišljenja u budnom i svesnom čoveku, nego na osnovu iskustava prividnog drugog života u snu, u nesvesti i ekstazi.“ (Ervin Rode, isto, str. 14-15)
Ovim nam se posredno saopštava
da je duša zapravo sanjačko ili astralno telo.
U čoveku stoga živi jedno drugo jastvo koje je aktivno u snu ili u nekakvoj
ekstazi. Grci su verovali da je ta psiha, onda kada se u smrti oslobodi tela,
zapravo večna. Međutim, ta večnost nužno ne podrazumeva i svesnost. Rekli smo
da je očuvanje svesti izuzetak a ne pravilo. No, vratimo se grčkom mitološkom
narativu koji nam ukazuje da su Had i Oneiron (zemlja snova) blizu jedno
drugom, što nije čudno, budući da su Hipnos (san) i Tanatos (smrt) braća. U snu
spavač gubi dnevnu svest i tada preovlađuje ona sanjačka, izuzev delimično u
stanju lucidnog sna što se postiže vežbanjem. U smrti, preminuli takođe gubi
svest, ali pitanje je stiče li nekakvu posmrtnu svest nalik onoj sanjačkoj. Da
li je smrt uopšte nalik snu? Je li to onda nešto poput dubokog bezsadržajnog
sna? Ukoliko postoji nekakav sadržaj znači li to da je duša delatna i nakon
smrti?
Homer smešta Oneiron pored struja Okeana, reke koja okružuje svet, i kapija Sunca, blizu polja Asfodela gde borave duše preminulih. Had zapravo ima tri odeljka: Asfodel - u kome završava većina ljudskih duša, zatim Elizium ili Elisej (gde borave privilegovani koji uživaju u blaženstvu) i Tartar, gde su bačeni oni prokleti da večno ispaštaju. Oneiron je dakle blizu oblasti u kojoj kao aveti bitišu duše lišene svesti. Stanovnici, odnosno daimoni zemlje sna su oneiroi, tamnokrili duhovi koji se svake noći pojavljuju kao jato slepih miševa iz njihovog pećinskog doma u Erebosu, zemlji večne tame iza izlazećeg sunca. Oneiroi prolaze kroz jednu od dve kapije: prvu, napravljenu od roga, koja predstavlja izvor proročkih snova koje šalju bogovi, dok je druga napravljena od slonovače i predstavljala je izvor lažnih i besmislenih snova. Njihov vođa zvao se Morfej, daimon koji se pojavio u snovima kraljeva pod maskom čoveka koji nosi poruke od bogova. Majka Oneiroja je boginja noći Niks, jedno od drevnih božanstava i ćerka Haosa. Kao njihov otac pominje se Hipnos, bog sna, ali imajmo na umu kako je i on sam Niksino dete. Zanimljivo, boginja Niks je sparujući se sa Erebom (večnom tamom) rodila Etera (svetlo) i Hemera (dan). Na ovaj detalj, da je boginja noći Nuit izvor svetlosti ukazuje i Krolijeva Knjiga zakona u stihovima: "Worship then the Khabs, and behold my light shed over you!" "Then the priest answered & said unto the Queen of Space, kissing her lovely brows, and the dew of her light bathing his whole body in a sweet-smelling perfume of sweat."
Konačno, nakon ovog mitološkog izleta, vraćam se na početak te se usuđujem postaviti pitanje: čega ima nakon smrti? Na ovo pitanje odavno sam dobio odgovor u obliku kontra pitanja: a čega ima pre nje? Elifas Levi je govorio da se u astralnoj svetlosti nalazi otisak svega što je ikada bilo i što će biti, pa tako i svake osobe koja je ikada živela i koja će živeti, pa ipak otisak nije biće, nepovezani kaleidoskop utisaka, oseta i percepcija nije svest, a bez svesti nema bića, barem ne ljudskog, a bez nekakvog oblika svesti nema nikakvog bića. Kakva je verovatnoća da će životna struja ponovo okupiti ista zrnca peska i sastaviti ih u ono isto biće kakvo je nekada živelo? Možda to i nije pitanje verovatnoće, ali zašto bi se to uopšte desilo? Vidimo da je preživljavanje svesti i bitisanje u zagrobnom ambijentu pre izuzetak nego pravilo. Neće li se i sama duša, ako pod time podrazumevamo sanjačko telo, skriveno jastvo, ukoliko nekako ne zasluži milost bogova, nazvaću to tako, razložiti i utopiti u beskrajno i beslovesno more monada koje tek zajedno, povezane i animirane intervencijom više sile bivaju biće? Vidimo da duša i telo nisu odvojene celine, nego su aspekti iste stvari. To je stvar našeg opažanja. Kastanedin učitelj Don Huan govorio je da su ljudi svetlosna bića i da je telesnost isto kao suptilnost stvar opažanja. I onda kada životna sila napusti pokojnika, njegova svest se rastače. Ako nema svesti, ako nema svetlosti, ako nema opažaja i oseta, pa šta je onda to što se navodno reinkarnira? Setimo se, Psiha kao lik je smrtno biće koju je Erosova naklonost izbavila od ništenja. Sada razmislimo, da li lično mi zaslužujemo, i zbog čega tačno, ljubav, naklonost i pomoć jednog boga kakav je Eros?
