Hristov silazak u Podzemlje u kabalističkom i alhemijskom ključu

Kažu, Isus Hrist je, nakon što je raspet, sišao Podzemlje radi oslobođenja mrtvih. Takođe, to podzemlje je, po hebrejskom, Šeol, tradicionalni svet mrtvih, kakav srećemo u mnogim mitologijama širom sveta. To moramo razlikovati od Gehene kao areala druge smrti, spoljašnje tame ili jezera večne vatre u koje padaju oni odbačeni nakon Strašnog Suda.

Hristov silazak je ključni događaj hrišćanske doktrine, pa ipak jevanđelisti ga nigde ne opisuju, ali se pominje u drugim novozavetnim tekstovima: 

• 1. Petrova 3:18-20: (Hrist) ...otide i propoveda duhovima u tamnici... Upravo je ovo glavni tekst na kojem se gradi ideja silaska u Podzemlje. To ukazuje da ostatak ljudskog bića koje preživljava smrt postoji u obliku duha. 

• 1. Petrova 4:6: Jer je zato i mrtvima propovedano Jevanđelje… Ovaj stih je kasnije postao gotovo jednako važan kao i prethodni. To odražava stav da mrtvi kao duhovi, mogu da čuju i razumeju.

• Efescima 4:8-10, gde Pavle govori: Sišao je u niže krajeve zemlje. Ovo su rani hrišćani počeli da tumače kao Hristov silazak u Šeol, odnosno Had. Dakle, svet mrtvih je htonski, podzemni, a što i dalje odražava tradicionalnu mitološku sliku sveta. 

• Dela apostolska 2:27 i 2:31, gde Petar citira Psalm: Nećeš ostaviti dušu moju u Hadu. Ovde se pojavljuje grčka reč Had (ili Ad, Aides, Aδης).

• U Rimljanima 10:7, pominje se bezdan iz kojeg Hrist izlazi. Kasniji autori su i ovo povezivali sa silaskom među mrtve.

Irinej iz Liona (II vek) smatra da je Hrist zaista sišao među mrtve i boravio tamo tri dana pre vaskrsenja, odakle je izbavio pravedne. Kliment Aleksandrijski ide još dalje i kaže da je Hrist propovedao mrtvima u Hadu, što ima referencu u pomenutoj 1. Petrovoj. Kod Origena se razvija kosmička dimenzija, jer Hrist prodire u najdublje slojeve smrti, a njegova pobeda nadilazi zemaljski svet. Oprezni Avgustin prihvata Hristov silazak među mrtve, ali upozorava da su detalji o tome nejasni. Vremenom se ustalilo da Hrist nije sišao da spase proklete, da nije sišao da uništi Gehenu, te da je sišao da oslobodi pravednike koji su čekali Mesiju, a što uključuje poznate starozavetne ličnosti kao što su Adama i Eva, Avelj, Noje, Avram, Mojsije, David, proroci itd. Taj detalj nalazimo i u apokrifnom Nikodimovom jevanđelju, u onom delu poznatom kao Hristov silazak u pakao.

Rekao sam da Jevanđelja ne opisuju direktno Hristov silazak u Had, međutim, u njima postoje zanimljivi tragovi, na primer, Hrist umire na krstu u petak, neposredno pre zalaska sunca. Josif iz Arimateje traži telo. Telo se polaže u grob, a grob se zatvara kamenom. To je poslednji trenutak kada je Hrist fizički prisutan u narativu. U subotu, u Jevanđeljima praktično nema događaja, jer Hrist nije među živima, još nije vaskrsao, i nalazi se u grobu. Ovo je upravo prostor u koji će kasnija tradicija smestiti njegov silazak u Had. U nedelju rano ujutru žene dolaze na grob, a grob je prazan. Anđeli objavljuju vaskrsenje.

Međutim, postoji nekoliko detalja koji su prikovali pažnju kasnijih tumača. U Luki 23:43, Hrist kaže razbojniku: Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju. Taj detalj je otvorio vrata ideji da Hrist nakon smrti nije jednostavno neaktivan. I ne samo to, nego se povodom njegove smrti javljaju čudni fenomeni: zavesa  jerusalimskog Hrama se cepa, zemlja se trese, grobovi se otvaraju. O ovom poslednjem čitamo u Matej, 27:52-53, gde se kaže da mnoga tela svetih ustadoše iz grobova. Za kasnije oce to je bio znak da je Hristova smrt proizvela efekat u svetu mrtvih. Povodom toga, setimo se da Hrist kaže: Kao što je Jona bio tri dana i tri noći u utrobi velike ribe, tako će Sin Čovečiji biti u srcu zemlje (Matej, 12:40), a to srce zemlje jeste Had, odnosno Šeol, svet mrtvih. 

Ukoliko pomerimo fokus sa hrišćanske perspektive, videćemo da motiv silaska nekog boga u podzemni svet predstavlja gotovo univerzalnu pojavu, jer to rade, na primer: Inana, Ištar, Orfej, Herakle, Eneja, Odisej, Šapaš, Mitra (gde postoje određene rasprave), itd. U tome prepoznajemo jedan arhetipski obrazac silaska mahom solarnog lika među mrtve da bi iz smrti doneo moć, znanje ili nečije oslobođenje. No, kod Hrista se pojavljuje jedna specifična novina koju nemaju Orfej, Odisej ili Eneja. Hrist ne odlazi da bi stekao znanje, jer je on Sin Božji, nego da bi oslobodio druge. Zato se u ikonografiji ne prikazuje Hrist kako izlazi sam iz groba, nego Hrist na razvaljenim vratima Hada, Adam i Eva koje izvlači za ruke, i poražena Smrt ispod njegovih nogu. To podseća na alhemijsku ideju oslobađanja skrivene svetlosti zarobljene u materiji.

Izbavljenje Adama osvetljava teološko načelo da onaj koji je pobedio smrt (Hrist) izbavlja onog čije je sagrešenje uzrok smrti (Adam). Simbolički govoreći, krv (Adam) je otkupljena zlatom (Hrist). Adam je prvi čovek, prvi grešnik i prvi smrtnik, a Hrist je Novi Adam, novi početak i pobednik smrti. Dakle, ako Hrist izvlači Adama iz Hada, to znači da je otkupljena sama ljudska priroda. Ovo je značajno jer je Adam izvor problema koji Hrist rešava. Čovekotvorac nije mogao da dozvoli da njegovo delo, kruna stvaranja, prosto propadne, pa je zato poslao Hrista da ispravi stvari. Takođe, u vizantijskoj ikonografiji imamo zanimljiv detalj koji prikazuje kako Hrist izvlači Adama desnom rukom, a Evu levom. Pri tome ih ne prima za ruku nego ih hvata ih za zglob. To je veoma stara simbolika koja ukazuje da Adam nije taj koji prilazi Hristu, ne izvlači se iz Hada vlastitim naporom, nego je njegovo izbavljenje akt božanske milosti, pa stoga Hrist izvlači Adama, spasenje dolazi odozgo.

Na ovom mestu pravio bih malu digresiju kako bih raščistio eventualne dileme oko Lazarevog slučaja koga je Hrist još dok je bio živ podigao iz mrtvih. Međutim, to oživljavanje nema eshatološki značaj kao izbavljenje Adama, Eve i ostalih, jer Lazar nije uskrsnut u večni nego u običan, ovozemaljski život, što znači kako je on i dalje smrtan. U tom smislu, Lazar je neka vrsta prefiguracije i služi da se prikaže kako Hrist i pre vaskrsenja ima vlast nad smrću.

U alhemijskom smislu, tri dana Hristove drame možemo uporediti sa tri faze alhemijskog procesa. U tom smislu na početku imamo fazu Nigredo (petak) koja se može primeniti na Hristovu smrt: raspeće, probadanje kopljem, umiranje, polaganje u grob. Iz alhemijske perspektive to znači: Kralj je ubijen, što je jedan od čestih motiva u alhemiji. Solarni Kralj mora da umre, jer je bez toga nemoguće izvršiti Veliko delo. Drugi dan je Albedo (subota), odnosno dan između smrti i vaskrsenja, kada Hrist nije među živima, ali još nije ni vaskrsao. Upravo je to liminalni prostor. Setimo se, Albedo je pročišćenje, odvajanje, preobražaj u nevidljivosti, boravak između dva stanja. U nekim alhemijskim tekstovima Nigredo i Albedo predstavljaju silazak u unutrašnjost materije kako bi se iz nje izvukla skrivena svetlost. To veoma podseća na silazak u Had radi oslobađanja Adama. Drugim rečima, crna faza je smrt, dok je bela faza rad unutar smrti, odnosno unutrašnja transmutacija u podzemlju. Konačno, sledi Rubedo (nedelja), odnosno oživljavanje, Kralj u slavi, Crveno Sunce, Kamen Mudrosti i završetak Velikog dela. U Hristovom kontekstu to je vaskrsenje, proslavljeno telo, pobeda nad smrću, voznesenje.  

Za razliku od junaka mnogih mitova, Hrist nije poput onih koji umru, ili siđu u Pozemlje i vrate se. U njegovom slučaju, u tom međustanju imamo čitavu operaciju. On radi nešto i ne spava u smrti. On je budan u smrti i deluje unutar smrti. To veoma podseća na alhemijski proces. Sada dolazimo do najzanimljivije asocijacije. Ako je Adam uzrok pada, prvi smrtnik i arhetipski čovek, onda je Adam zapravo ono što Hrist traži u podzemlju. Pritom, sam Hrist mora prethodno da umre ne samo kako bi pronašao to šta traži, nego čak i da bi se uopšte mogao uputiti u taj poduhvat.

Ovo je vrlo blizu mnogim alhemijskim narativima, jer šta alhemičar zapravo traži? To je nešto izgubljeno, nešto zakopano i skriveno u materiji, u podzemlju. Dakle, to je nešto što mora biti pronađeno i izdvojeno. Posledično, nešto biva pronađeno u podzemlju i biva vraćeno svetlosti. To veoma nalikuje strukturi potrage za kamenom. Pa može li se, u tom smislu, Adam posmatrati kao skriveni kamen? Ako činjenice mita poređamo u koherentnu strukturu uviđamo da Hrist ne stvara novu prirodu i ne donosi novi materijal, već pronalazi izgubljeno i vraća ono što je bilo zarobljeno. To je veoma blizu alhemijskoj ideji da kamen nije nešto novo nego nešto što je oduvek postojalo u prima materia. Naposletku, imamo kamen kao osnovu na kojoj će Petar podignuti crkvu. Ovo zvuči praktično kao pleonazam. Zapravo, u toj činjenici vidimo suštinu doktrine po kojoj je nemoguće spasenje mimo crkve, kao što je bez kamena nemoguće izvršiti Veliko delo.

U klasičnim alhemijskim traktatima (poput Rosarium Philosophorum, Mutus Liber ili radova Mihaela Majera), motiv umiranja Solarnog Kralja (Rex) leži u samom srcu opisa faze Nigredo. U alhemiji, Solarni Kralj na početku procesa simbolizuje savršenu, ali rigidnu, fiksiranu i neplodnu formu. On ima svo zlato, svest i solarnu snagu, ali je sebičan i ne može se razmnožavati niti transformisati druge. Njegova struktura je odveć čvrsta. Da bi se njegova unutrašnja solarna esencija oslobodila i spojila sa maticom materije (Kraljica / Luna / Podzemlje), njegova spoljašnja, ponosna forma mora biti uništena (ubijena, skuvana ili rastvorena). Alhemičari kažu da se ništa ne može preoblikovati ako prethodno ne bude svedeno na svoju Prvu Materiju (Prima Materia). Kralj mora umreti da bi se rastvorio do nivoa bezobličnog haosa (hronološki, Hristov silazak u Had). Tek kada Kraljevo telo istrune, njegova solarna duša i duh napuštaju telo, pročišćavaju se u fazi Albedo, i vraćaju se u telo prilikom vaskrsenja (Rubedo) u podmlađenom, nerazdvojivom i proslavljenom obliku. Dakle, Solarni Kralj ne umire jer je poražen, već da bi svojom krvlju i smrću oplodio mrtvu materiju podzemlja. Baš kao što krv (Adam) biva otkupljena zlatom (Hrist), u alhemiji Kraljeva smrt oslobađa solarni otrov / lek (Tinctura) koji prožima celo podzemlje i podiže bazične metale na nivo Zlata. 

U hrišćanskoj teologiji Hrist je Novi Adam, ali u ikonografiji Hrist izvlači Prvog Adama. Dakle, susreću se Prvi Adam i Poslednji Adam, a što podseća na alhemijsko spajanje. U kabalističkom kontekstu, Adam Kadmon, odnosno Prvi Adam (Kosmički Čovek) koji je pao u Had jeste razbijena posuda, a Hrist kao Drugi, ili Poslednji Adam spušta se u klipot (ljuske / mrak) da sakupi te pale iskre svetlosti (nitzotzot). Bez tog spajanja pitanje eshatona i Drugog Hristovog dolaska nije moguće. U tradicionalnoj dogmatskoj teologiji, Drugi dolazak (Paruzija) i Kraj vremena se gledaju kao spoljašnji, hronološki kraj istorije. Ali u hermetičkoj alhemiji i kabali, oni se ne posmatraju kao neki budući datum u kalendaru, nego kao krajnje, kosmičko dovršenje alhemijskog dela (Tikkun Olam / Rubedo Totale).

U lurijanskoj kabali, pad Adama i greh sveta razbili su iskonske posude svetlosti, čime su iskre božanskog (nitzotzot) pale u htonski svet ljuski (klipot). Silazak Hristov u Had, u tom smislu, jeste početak skupljanja tih iskri. Eshaton i Drugi dolazak, govoreći u duhu lurijanske kabale, predstavlja trenutak kada je i poslednja iskra svetlosti oslobođena iz mraka. Drugi dolazak je ponovno uspostavljanje Adam Kadmona, kosmičkog androginog Čoveka u kome su sve duše ujedinjene. To nije spuštanje čoveka sa oblaka, već trenutak kada donja Šehina (Prisutnost u materiji) konačno postiže potpunu re-uniju sa gornjim Keterom (Krunom).

U alhemiji, nakon što alhemičar stvori Kamen Mudrosti (Lapis Philosophorum / Vaskrsli Hrist), slede dva završna, najviša stadijuma: Multiplicatio (umnožavanje snage Kamena) i Projectio (bacanje Kamena na bazične metale da bi se čitava masa trenutno pretvorila u čisto Zlato). Eshaton je alhemijska Projectio na čitavu tvorevinu. Prvi dolazak i Vaskrsenje stvorili su Kamen u jednom Čoveku (Hristu). Drugi dolazak je trenutak kada se energija tog Kamena projektuje na celokupni kosmos, pretvarajući celokupnu raspadljivu materiju (olovo) u proslavljeno, nepropadljivo stanje (zlato / Novo Nebo i Novu Zemlju). Dakle, ovde prepoznajemo tri modaliteta:

• U tradicionalnoj teologiji - Hrist silazi da bi izbavio Adama.
• U alhemijskom čitanju - Hrist silazi da pronađe skriveni kamen.
• U kabalističkom čitanju - Hrist silazi da izvrši tikun nad ljudskom prirodom.

Ta tri narativa počinju da se preklapaju. Hristov silazak u Had možemo čitati kroz alhemijsku formulu V.I.T.R.I.O.L. Hrist silazi u unutrašnjost Zemlje ne samo da bi pobedio smrt, već i da povrati ono što je tamo bilo izgubljeno još od Adamovog pada. U ovoj vizuri, Adam postaje skriveni kamen sakriven u dubinama same smrtnosti. Svi ovi elementi navode na zaključak da Hristov silazak u Had nije tek epizoda istorijsko-dogmatskog narativa, već sama srž kosmičkog Alhemijskog Dela (Magnum Opus). U tom procesu, Adam nije samo istorijski prvi čovek koji čeka spasenje, nego je Adam sama Prima Materia, pali i raspršeni Kosmički Čovek (Adam Kadmon) čije su iskre svetlosti ostale zatočene u htonskoj tmini klipota. Solarni Kralj (Hrist) mora proći kroz smrt i rastvaranje (Nigredo), skinuti sa sebe kraljevski sjaj i zaroniti u najdublji bezdan da bi pronašao taj skriveni, odbačeni kamen. Njegov rad u subotnjem miru groba (Albedo) predstavlja tajanstvenu transmutaciju u samim dubinama materije, gde se susreću Prvi i Poslednji Adam. On ne stvara novu supstancu, već oslobađa iskonsku svetlost koja je od početka bila utisnuta u čoveka. Zato u izvornoj vizantijskoj ikonografiji i nema Hrista koji usamljeno lebdi iznad sopstvenog groba. Vaskrsenje (Rubedo) po svojoj suštini ne može biti privatni trijumf, nego onaj trenutak kada vaskrsli Solarni Kralj, držeći Adama za zglob, povlači celokupnu palu tvorevinu nazad u nepropadljivu svetlost.

Pogledaj video prilog na ovu temu na mom YouTube kanalu.

Lucifer i luciferijanizam

The Morning Star by Dexter Brightman

U današnje vreme Lucifer je mnogo više nego što se to na prvi pogled čini. Od srednjovekovne babaroge, njegov lik se u međuvremenu pretvorio u inspirativnu prometejsku figuru. Znam dosta ljudi koji su uvereni, ne samo u njegovo postojanje, nego i u njegovu moć, u njegovu sveprisutnost. Naravno, neki među njima su njegovi poklonici, prizivači i zavetnici. Od Brazila i Meksika, preko Amerike, Britanije, Nemačke, Švedske, pa sve do balkanskog areala, znam ljude u čijim umovima reč Lucifer odjekuje dubokim značenjem i suštinskim smislom. Neki od njih su iskusili energiju i prisustvo koje stoji iza te reči na veoma konkretan način.

Za neke od njih, Lucifer je bog, pravi istinski bog. Lucifer je astralna svetlost. Lucifer je Veliki arhitekta slobodnih zidara. Lucifer je Ajvaz Alistera Krolija, Hadit njegove Knjige zakona. Lucifer je Šiva. Lucifer je Zmaj. Lucifer je kundalini. Lucifer je Horus. Lucifer je Holivud. Lucifer je oko u trouglu. Lucifer je otvoreno treće oko… Demonolatristi ga vide kao grimoarskog arhidemona, onog čije vođstvo i zaštitu prizivaju, čijim se simbolom kite. Pa ipak, uprkos svemu, uprkos svim tim ljudima i njihovim uverenjima i uveravanjima, meni je ta identifikacija potpuno neuhvatljiva. Kažu, prizovi ga i biće ti jasno, jer nema tu šta da se teoretiše.

Mogu da razumem luciferijanizam kao određeni pogled na svet, ali ne i samog Lucifera, jer ga ne mogu prepoznati bile gde u verodostojnoj ezoterijskoj tradiciji. Mogu prepoznati Ahrimana, Satanu, Azazela, Belijala, Pazuzua, Nergala, Jaldabaota, Seta, Esua brazilskog kulta kimbanda, Iblisa, Melek Tausa, ali ne i Lucifera. Jedino šta sa njim mogu povezati jeste Venera, ali to onda povlači neke sasvim drugačije asocijacije i vodi ka velikim boginjama, ka Izidi, Ištar, Inani, Astarti… Gde se Lucifer zapravo nalazi?

Lucifer, u obliku u kojem ga danas zamišljaju moderni poklonici i luciferijanci, u starim, izvornim tradicijama zapravo ne postoji kao samostalno, operativno božanstvo ili entitet. Dok za Seta, Ahrimana i za većinu panteona možemo pronaći jasne arheološke, mitološke i pisane izvore i korene, Lucifer je po svojoj strukturi istorijski hibrid, teološki nesporazum i moderna književna kreacija.

Podsetimo se nekih činjenica, u rimskoj i grčkoj mitologiji, Lucifer (grčki Fosforos ili Eosforos, Svetlonoša) bio je isključivo personifikacija zvezde Danice (planete Venere u jutarnjem sjaju). On je bio sin boginje zore Eos, glasnik dana koji najavljuje sunčevu svetlost. U toj fazi, on nema nikakve veze sa podzemljem, pobunom, zlom ili paklom. Ključni trenutak u stvaranju Lucifera desio se prevodom Biblije na latinski (Vulgata). U proroku Isaiji (14:12), hebrejski tekst koristi izraz Helel ben Šahar (Svetli, sin zore), što je bila aluzija na pad vavilonskog kralja. Sveti Jeronim je taj hebrejski izraz preveo latinskom rečju Lucifer. Kasniji hrišćanski teolozi i crkveni oci izvukli su taj stih iz konteksta, proglasili ga proročanstvom o padu glavnog arhanđela i tako trajno spojili planetu Veneru (Svetlonoša) sa Satanom (pobunjenim slugom Božijim).

U klasičnim srednjovekovnim i renesansnim grimoarima (poput Clavicula Salomonis, Lemegeton ili Goetia), Lucifer se retko pojavljuje kao operativni duh sa kojim se opšti. Iako na svojoj naslovnoj strani lažno nosi godinu 1517. i ime Memfis (što je bila uobičajena praksa izdavača tog vremena radi davanja lažne starine), istorijsko-kritička analiza pouzdano smešta nastanak Grimorium Verum u XVIII vek (oko 1750–1775. godine), najverovatnije na francuskom (i - ili italijanskom) govornom području. U njemu se zaista pojavljuje sam Lucifer pod tim imenom, i to kao prvi u trojstvu vrhovnih vladara (uz Belzebuba i Astarota). Ono što je Grimorium Verum učinilo istorijski ključnim za modernu pop-kulturu (i okulturu) jeste upravo onaj čuveni Luciferov pečat koji danas preplavljuje internet, koristi se u metal muzici, na nakitu, u serijama i među modernim demonolatristima i tzv luciferijancima.

Ta karakteristična vizuelna struktura sa složenim V oblikom (koji simbolizuje usmerenje nadole, ulazak u materiju ili posudu) i ukrštenim linijama i polukrugovima na dnu, izvorno potiče sa stranica ovog grimoara iz XVIII veka. To znači da samostalni, operativni ritualni rad sa Luciferom (i njegovim specifičnim pečatom) ne dolazi iz drevnog Vavilona, Egipta, Solomonovog doba niti iz ranog Srednjeg veka, već tek iz kasnog XVIII veka, odnosno veka prosvetiteljstva, kada počinje moderna fascinacija satanizmom i antinomijanizmom. Grimorium Verum je u suštini magijski priručnik, pisan za entuzijaste tog vremena, a ne tajni hramski spis star hiljadama godina poreklom iz Sumera ili Egipta. Luciferov simbol u obliku kakav je objavljen u Grimorium Verum ne pojavljuje se nigde drugde u istorijskim izvorima. Dakle, to je razlog otkud dolazi moj osećaj da je Lucifer kao celovit entitet neuhvatljiv u autentičnoj, drevnoj tradiciji.

U Grimorium Verum-u, hijerarhija paklenih sila organizovana je na način koji izrazito podseća na feudalni i monarhijski sistem, gde su tri glavna duha predstavljena kao vrhovni trijumvirat (Lucifer, Belzebub i Astarot), koji vlada čitavim podzemnim svetom. To je sasvim u skladu sa malo ranijim prikazima demonske hijerarhije iz XVI veka. Svaki od ova tri arhidemona vlada određenim delom sveta i ima sopstvenu prirodu, podređene vojskovođe i specifičan domen uticaja. Na vrhu hijerarhije stoji sam Lucifer (Imperator) koji vlada Evropom i Azijom. U tekstu je opisan kao izuzetno lep duh koji ima moć da daje bogatstvo, vodi ka skrivenom blagu i otvara vrata svetovnom uspehu. Njegov odnos sa čovekom u ovom grimoaru zasniva se na konceptu pakta ili saveza, gde on pruža usluge u zamenu za poslušnost ili posvećenost.

Drugi arhidemon je Belzebub, koji za razliku od Lucifera, ima jasne tragove u istorijskim dokumentima. On nosi titulu Kneza (Princa), stoji odmah pored Lucifera i vlada Amerikom (što odražava geopolitičku svest XVIII veka, kada je Amerika viđena kao Novi svet divljine i neistraženog). Njegova priroda je više povezana sa haosom, gnevom i telesnim porocima. Priziva se za izazivanje razdora, rata, uništenja neprijatelja i ovladavanje razornim prirodnim silama. Treći među njima je Astarot, Veliki Vojvoda trijumvirata koji vlada Afrikom, i koji takođe ima značajan trag u istorijskim izvorima. Ukratko, Astarot je duh tajnih nauka, slobodnih veština i skrivenog znanja. On otkriva prošlost, sadašnjost i budućnost, razotkriva tajne i pomaže u sticanju znanja o magijskim praksama i naukama. Grimoar dalje razrađuje komandni lanac tako što svaki od ova tri vrhovna vladara ne deluje uvek direktno, već preko svojih šest glavnih generala koji dalje kontrolišu 18 nižih duhova.

Grimorium Verum je nastao u doba apsolutističkih monarhija u Evropi. Autor grimoara je pakao zamislio doslovno kao paralelni dvor sa imperatorom, kneževima, vojvodama i ministrima. Za razliku od ranije hrišćanske teologije gde su Lucifer, Belzebub i Satana često smatrani istim bićem (različitim imenima za Đavola), Grimorium Verum ih izričito deli na tri zasebna entiteta sa podeljenim geografskim i funkcionalnim nadležnostima. U ovom priručniku, Lucifer se ne priziva radi duhovnog prosvetljenja (kao u modernom luciferijanizmu), već kao najviši administrativni autoritet koji mora dati dozvolu svojim podređenim duhovima da magu ispune konkretne, materijalne želje (novac, osvetu, ljubav, uticaj).

Pravo rođenje Lucifera u obliku u kojem ga moji sagovornici danas doživljavaju dešava se u XIX veku. Francuski okultista Elifas Levi je u svojim spisima redefinisao Lucifera ne kao đavola, već kao astralnu svetlost (Lumière Astrale), odnosno kao jedinstveni, veliki kosmički fluid, solve et coagula, Veliki Magijski Agens koji se sastoji od dve suprotne struje: aktivne (vatrene, privlačne) i pasivne (hladne, odbojne). U časopisu koji se simbolično zvao Lucifer, Blavatska i njeni sledbenici su ga u potpunosti rehabilitovali, izjednačivši ga sa Prometejem, donosiocem vatre svesti, uma i duhovne nezavisnosti čoveku, nasuprot tiraninu Starog zaveta. Naposletku, književna tradicija (Miltonov Izgubljeni raj, Bajronov Kain) pretvorila je palog anđela u romantičnog, tragičnog heroja koji se bori protiv kosmičke tiranije.

Takođe, pomenuo bih jedno zanimljivo gledište koje dovodi u vezu Lucifera i Ahrimana, ali kao suprotnosti, a na koje često nailazim u retorici pojedinih neorozenkrojcera, ali i luciferijanaca. Naime, ovaj specifičan dualizam (gde je Lucifer svetlosna, intelektualna, asocijativna sila, a Ahriman materijalna, mračna, sklerotična, pasivno-fiksirajuća sila) ne potiče od Levija, već iz antropozofije Rudolfa Štajnera. Dakle, Štajner je bio taj koji je postavio kosmičku dramu između Lucifera (duhovni zanos, uzlet) i Ahrimana (materijalizam), dok je Hrist u sredini.

Sada bih se pozvao na britanskog okultistu Džejka Straton-Kenta koji je jedan od najvećih autoriteta za zapadnu magijsku tradiciju i goeciju. Straton-Kent u svojim radovima (Geosophia, The True Grimoire) ubedljivo dokazuje da su grimoari poput Grimorium Veruma zapravo izopačeni i preživeli priručnici antičke teurgije i goecije (grčke goēteia). Hrišćanski monasi i pisci koji su prepisivali ove tekstove u Srednjem veku i renesansi morali su da uklope starinske paganske obrede u prihvatljiv teološki okvir. Da ih ne bi spalili kao jeretike, ili zato što su i sami verovali u crkvenu dogmu, oni su stare kosmičke bogove prekrstili u demone.

Po Straton-Kentu, u antičkoj goetskoj praksi, mag dobija dozvolu od gospodara Podzemnog sveta (Plutona ili Hada) kako bi kontaktirao sa htonskim duhovima, mrvima i elementalima. Kada Grimorium Verum navodi da je Lucifer Imperator koji vlada podzemljem i koji mora dati dozvolu da bi se kontaktirali niži duhovi, Lucifer tu nosi identičnu ulogu i funkciju kao antički Pluton (Had). On je vladar Podzemlja koji drži ključeve bogatstva i htonskih sila. Njegovo ime Lucifer u tom kontekstu odgovara i orfičkom Plutonu koji donosi svetlost iz dubina ili podzemnom Heliosu (htonskom solarnom božanstvu).

Takođe, imamo primer Astarota kao demonske zamene za boginju Astartu, odnosno Ištar, ili Afroditu. Ovo je najočigledniji primer u kome jasno vidimo da Astarot iz grimoara potiče od boginje Astarte (Inane / Ištar / Venere). Njena funkcija je bila ljubav, rat, zvezdano znanje i proricanje. Crkva ju je prevela u muškog, ružnog demona koji smrdi, ali su njene astrološke i planetarne veze sa Venerom ostale nepromenjene.

Isto tako Belzebub je Baal Zebul, tj Gospodar uzvišenog doma, ili Gospodar Hrama, bio je kanaanski bog neba i oluje (aspekt Baala). Jevreji su polemički izmenili njegovo ime u Baal-Zebub (Gospodar muva) kako bi ga ismejali. U grimoarskoj tradiciji, on nastavlja da deluje kao bog oluje, vazduha, gneva i nebeske moći. 

Dakle, Lucifer je u strukturi Grimorium Veruma veštački umetnuta hrišćanska maska navučena preko antičkog vladara podzemlja Plutona, Serapisa, ili Podzemnog Sunca). Crkva je sve drevne bogove svela pod zajednički imenitelj Đavola, a autor Grimorium Veruma je iskoristio ime Lucifer da personifikuje vrhovni htonski autoritet bez koga nikakva magija podzemnih sila ne funkcioniše.

Dodatak: Podzemno Sunce i Lucifer

Koncept Podzemnog Sunca (Helios Katachthonios ili Sol Niger, Crno Sunce) predstavlja jedan od najdubljih simbola u antičkom misticizmu, gnostičko-teurgijskoj praksi i alhemiji koji pogađa tačno u onu tačku gde se spajaju mrak podzemlja, tajna svetlost i figura Lucifera kao donosioca prosvetljenja iz dubina. U antičkoj grčko-rimskoj i egipatskoj religijskoj praksi, Sunce nije posmatrano samo kao svetlosno telo koje sija na nebu tokom dana. Kada Sunce zađe na zapadu, ono ne nestaje, nego ulazi u podzemni svet (Amenti u Egiptu, Had u Grčkoj) i preobražava se u Podzemno Sunce. Heraklit je, recimo, poistovećivao Hada i Dionisa. U teurgijskoj praksi, Helios Katachthonios je sam Pluton (Had), bog podzemlja koji donosi plodnost, skriveno blago i tajnu svetlost dušama u mraku. U Orfičkim himnama, htonski Helios se priziva kao božanstvo koje drži ključeve podzemnog sveta, ali nosi krunu od zraka u potpunoj tami. On je svetlost koja svetli u dubinama materije.

Dakle, ovo je ključni most ka redefinisanju Lucifera iz Straton-Kentove perspektive. Kada grimoari poput Grimorium Veruma postavljaju Lucifera za Imperatora Podzemlja koji daruje blago, skriveno znanje i uspeh, oni zapravo ne opisuju biblijskog đavola koji muči duše, već preodeveni antički kult htonskog Heliosa, odnosno Plutona. Lucifer je u tom sistemu skriveni izvor svetlosti i vitalnosti koji deluje unutar same materije, sa dna kosmičkog ambisa. U suštini, ovde je na delu paganizam.

U alhemiji, koncept Podzemnog Sunca direktno se preslikava na simbol Crnog Sunca (Sol Niger) i prvu, najvažniju fazu Velikog Dela (Magnum Opus), a to je Nigredo. Da bi se olovo pretvorilo u zlato, prva supstanca (Prima Materia) mora umreti, pocrneti i proći kroz stanje truljenja u alhemijskoj posudi. Alhemičari su tvrdili da se u samom centru te crne, trule mase nalazi tajni oganj ili Sol Niger. To je nevidljivo Sunce koje sija u mraku. Bez ulaska u tu najdublju tminu i pronalaženja tog podzemnog ognja, nemoguće je preći u sledeće faze (Albedo - beljenje i Rubedo - crvenjenje / zrenje). U ovom kontekstu, Lucifer / Podzemno Sunce jeste sama ta unutrašnja solarna iskra skrivena u gustoj materiji. On je princip koji podstiče materiju da se preobrazi, da se osvetli iznutra i da iz bazičnog stanja izraste u zlato duha.

Za kraj mogu reći da podzemno Sunce (Helios Katachthonios) i alhemijski Sol Niger razotkrivaju pravu narativnu suštinu Lucifera po kojoj on nije kosmički neprijatelj svetlosti, već sama svetlost koja je zaronila u najdublji mrak materije da bi je oživela iznutra. Zato je u grimoarima on vladar podzemnog blaga, u alhemiji skriveni oganj u utrobi Nigreda, a u antičkoj teurgiji sam Pluton-Helios. On je opomena da se najviša svetlost i najdublji mrak ne nalaze u sukobu, već u večnoj alhemijskoj sintezi.

--------

Pa gde se onda nalazi Lucifer? Posle svega rečenog, rekao bih da ga ne nalazimo ni u drevnom Egiptu, ni u Vavilonu, ni u izvornim misterijama kao samostalno božanstvo čije bi postojanje pratilo neprekinuti niz istorijskih tragova. Nalazimo ga u međuprostoru između religije, književnosti, teologije i okultizma. Lucifer je ime koje je tokom vekova postalo ekran na koji su ljudi projektovali sopstvene predstave o slobodi, pobuni, znanju, duhovnosti i moći. Za jedne je on obećanje oslobođenja, za druge iskušenje, za treće simbol unutrašnjeg buđenja ili intelektualnog prkosa. Ipak, iza svih tih slojeva ne stoji jedno jedinstveno i lako prepoznatljivo biće, već čitava porodica različitih tradicija koje su se vremenom stopile u jedan lik. Zato mi Lucifer ostaje neuhvatljiv.

Mogu prepoznati Veneru koja najavljuje izlazak Sunca. Mogu prepoznati Plutona, gospodara podzemnog blaga. Mogu prepoznati Prometeja koji donosi vatru, ili Sol Niger koji svetli u srcu tame. Mogu prepoznati grimoarskog vladara podzemlja i romantičnog heroja XIX veka. Ali kada pokušam da iza svih tih maski pronađem jedno jedino lice Lucifera, ono se ponovo raspršuje u mnoštvo svojih odraza. Možda upravo u tome i leži njegova stvarna moć. Ne u tome što je jedan bog, jedan demon ili jedan pali anđeo, već u tome što je postao ogledalo u kojem naša epoha vidi ono što joj najviše nedostaje, ili za čim čezne.

Pogledaj moj video na ovu temu na YouTube.

Zmija sa glavom lava

Motiv zmije sa lavljom glavom jedan je od najstarijih arhetipskih simbola u mediteranskoj i bliskoistočnoj mitologiji, gnosticizmu i zapadnom okultizmu. Njegova evolucija ide od drevne egipatske i mitraističke kosmologije, preko gnosticizma, pa sve do Krolijeve teleme. Ovde bih prikazao jedan kraći hronološki pregled pojavljivanja ovog motiva i kako se njegovo značenje menjalo:

Egipat, Vavilon i mitraizam (pra-gnostički koren)

Iako je u gnosticizmu dobio mračnu ili demijuršku ulogu, ovaj motiv ima izrazito solarno i zaštitničko izvorno značenje. U helenističkom Egiptu, zmija sa lavljom glavom (i zracima svetlosti koji zrače iz glave) poznata je kao Hnubis. Ponekad je tih zraka bila dvanaest za svaki znak zodijaka. Lav je Sunce, vatra, životna snaga, ali i svest, dok je Zmija mudrost, obnova, ili agatodaimon. Predstavljao je životnu energiju kosmosa i često se urezivao na zaštitne gnostičke amajlije kao talisman protiv bolesti i zlih duhova.  U Mesopotamiji, bića sa lavljom glavom i telom zmije (poput demona Ugallu ili manifestacija Nergala, boga podzemlja i vatre) bila su zaštitnici praga i personifikacije destruktivnog solarnog žara. U misterijama boga Mitre, središnja figura koja vlada vremenom i zodijakom jeste božanstvo sa ljudskim (muškim telom) obavijeno zmijom i lavljom glavom. Ovaj prikaz simbolizuje kosmičko Vreme (Aion), sudbinu i ovladavanje planetarnim sferama.

Gnosticizam: Jaldabaot i Sabaot

U gnostičkim tekstovima (posebno u setijanskom gnosticizmu), ovaj motiv dobija svoju najpoznatiju teološku ulogu, a to je Jaldabaot. To je prvi i glavni arhont (demijurg), stvoritelj materijalnog sveta, koji se opisuje kao biće sa glavom lava i telom zmije. Njegove oči sevaju vatrom. Kada ga je Sofija (Mudrost) rodila bez svog partnera, uplašila se njegovog nakaznog izgleda i okružila ga oblakom kako ga drugi eoni ne bi videli. Jaldabaot simbolizuje slepu, neukroćenu solarno-materijalnu silu (Lava) ukovanu u spiralu vremena i materije (Zmiju).  Jaldabaotov sin Sabaot, nakon što je spoznao svetlost Sofije, pokajao se i uzdignut je na sedmo nebo. Iako Sabaot preuzima ulogu pravednog vladara u gnostičkoj teologiji, njegova arhontska građa i dalje vuče te iste lav-zmija arhetipske korene.

Antička mitologija: Ortros, Himera i čuvari praga

U klasičnoj grčkoj mitologiji, motiv lav-zmija se javlja u vidu hibridnih čudovišta koja čuvaju granice. U tom smislu pomenuo bih Ortrosa, dvoglavog psa (brata troglavog psa čuvara ulaza u Had, Kerbera), koji je imao zmijski rep ili je prikazivan sa lavljom anatomijom čiji je završetak zmija. Drugo čudovišno biće je Himera, kao primer spoja lava i zmije. Naime, imala je telo i glavu lava, sa glavom koze na leđima i zmijom umesto repa. Himera predstavlja haotične elementarne sile prirode.

Goecija i grimoarska tradicija

U srednjovekovnoj i renesansnoj demonologiji, atributi lava-zmije označavaju dve reči: vladavinu (kraljevski status, tj lav) i podzemnu lukavost (zmija). Takvi demoni su Glasja-Labolas (kralj i grof), koji je predstavljen kao pas sa krilima nalik grifonu, ponekad sa elementima lava i zmije. Drugi je Markosias, veliki markiz koji se pojavljuje u obliku vuka (ili lava) sa krilima grifona i zmijskim repom, bljujući vatru. Buer i drugi demoni ponekad kombinuju lavlje glave sa zmijskim udovima, simbolizujući kontrolu nad prirodom i zdravljem (eufemizovani Hnubis u demonologiji).

Telema i Tot tarot (Atu XI i Atu XVI): Golub i Zmija

Alister Kroli svesno preuzima i rekonstruiše ovaj arhetip, pa tako na arkani XI Strast prikazana je Skerletna Žena (Babalon) kako jaše na Zveri. U pitanju je sedmoglava zver (lav, zmija, orao, itd.), a zmijski rep sa lavljom glavom na kraju predstavlja kondenzovanu seksualno-magijsku energiju. Kroli tu spaja solarnu energiju Lava i zmijsku energiju (falus / naga). Dakle, nije bez razloga ova karta po sistemu Zlatne zore uvezana sa hebrejskim slovom tet koje se odnosi upravo na zmiju. Takođe, na karti XVI Kula, prikazana je zmija sa lavljom glavom u opoziciji sa pojavom goluba, što je u skladu sa jednim stihom iz Knjige zakona koji izričito kaže: Postoji golub, i postoji zmija. Izaberite dobro! (There is the dove, and there is the serpent. Choose ye well!). Ova dva simbola predstavljaju dva suprotna, ali komplementarna smera u kosmičkoj dinamici, što podseća na poznatu dualnost izraženu kroz Put Desne Ruke i Put Leve Ruke. U tom smislu Golub je izraz Puta Desne Ruke / Via Devotionis, kao puta predaje, devocije i pasivnog otvaranja ka nebeskom uticaju. To je svetlost koja se spušta odozgo, gde se čovek posmatra kao posuda koja prima božansku blagodat. Nasuprot tome, put Zmije je Put Leve Ruke / Via Initiationis, koji predstavlja put aktivne magije, preobražaja i buđenja unutrašnjeg plamena.

U hrišćanskoj ikonografiji, pri krštenju na reci Jordan, Sveti Duh kao Golub sleće na Isusa, odnosno na Lava iz plemena Judina. U kabali, ovo je Svetlosna Munja koja se spušta iz najviše sefire Keter nadole ka Malkutu, tj ka materijalnom svetu. Golub donosi svest, formu i oplođujući dar božanskog milosrđa. U tom smislu, lavlja glava u ovom spoju deluje kao prijemnik i nosilac tog višnjeg autoriteta. Nasuprot Golubu, Zmija predstavlja silu uspinjanja u kojoj možemo prepoznati tajanstvenu silu kundalini (zmijsku vatru), koja sklupčana i uspavana leži u korenskoj čakri muladari (ili materijalnoj ravni Malkut), i kada se aktivira ona teži da se uspne uz kičmeni stub (srednji stub Drveta života) kako bi probila krunu i sjedinila se sa čistom svešću (Šiva). Kada se lavlja glava spoji sa zmijskim telom, dobija se spoj solarnog centra svesti i htonskog motora energije. Ako se podsetimo gnostičkog Jaldabaota, njegova nesreća leži u tome što je ta zmijska sila ostala ukovana u materijalnom kavezu, neusaglašena sa višnjom Sofijom. Ali u svojoj oslobođenoj formi, Zmija obezbeđuje pogon, dok Lav obezbeđuje svest i solarno usmerenje.

Lav-Zmija u mandorli

Vratimo se na trenutak na Lava-Zmiju kao jedinstven simbol. Viđao sam prikaze te himere u okviru mandorle ili vesike po kojoj su bili ucrtani simboli zodijaka, a što podseća na motiv velike arkane XXI Svet, ali i na srednjovekovne prikaze Hrista kako stoji unutar vesike. To je zanimljiva strukturalna matrica gde imamo istu geometrijsku platformu (mandorla + zodijak), a koja se koristila za prikaze Hnubisa, Aiona, Jaldabaota, za arkanu XXI Svet, kao i za Hrista u slavi. Ovo ukazuje da se radi o jednom jedinstvenom solarno-kosmičkom simboličkom kompleksu koji ima nekoliko nivoa značenja. 

Geometrijski, vesica piscis nastaje preklapanjem dva kruga (svetlosti i materije, duha i forme). Ona je portal kroz koji se nevidljivi, metafizički svet manifestuje u vidljivi kosmos. Zmija sa lavljom glavom unutar mandorle opasane zodijakom predstavlja sve-vreme (Aion) i vladara kosmičkih sfera. Zodijak oko Zmije-Lava jeste kavez ili granica fizičkog univerzuma (12 sazvežđa kao 12 vratnica vremena). Lav-Zmija tu stoji kao sam motor koji pokreće točak zodijaka. U slučaju Jaldabaota, mandorla je oblak, tj skrivena sfera u kojoj ga je Sofija sakrila, a zodijački prsten predstavlja 7 ili 12 arhontskih sfera koje drže ljudsku dušu uvezanu u sudbinu. 

Kod srednjovekovnog prikaza Hrista u slavi, prikazan je Spasitelj kako sedi ili stoji unutar mandorle, dok su oko njega često prikazana četiri jevanđelista u obliku tetramorfa (Anđeo, Lav, Bik, Orao), što su zapravo četiri fiksna znaka zodijaka (Vodolija, Lav, Bik, Škorpija). Hrist je tu preuzeo solarnu ulogu kao vladara vremena i kreacije, budući da on dolazi na kraju vremena. U mnogim špilovima, na XXI karti tarota imamo sličnu predstavu središnje figure predstavljene androginom ili ženskim likom kako stoji unutar elipsoidnog venca, ponekad oivičenog sa četiri heruvimske prikaze u uglovima karte. Ako spojimo Hnubisa (Lava-Zmiju) sa XXI arkanom, vidimo da je Lav-Zmija zapravo raniji, androgini i dinamički prikaz iste kosmičke celine. Lav je solarni Logos, muški, ognjeni, aktivni princip (sferična svest, Tifaret), a Zmija je ženski, telurski, helikoidni princip (forma / kundalini / materija / malkut). Ovo ne znači da je kundalini, tj Zmija materija, nego je zatvorena (uspavana) u materiji. Spoj Lava i Zmije unutar vesike izražava androgino božanstvo, potpunu sintezu suprotnosti (Sunca i Meseca, duha i materije) koje vlada krugom zodijaka.

Svim ovim prikazima, bez obzira da li je u pitanju helenističko-egipatski Hnubis, gnostički Jaldabaot, hrišćanski Spasitelj u slavi, ili figura na karti Svet, zajedničko je to što nose solarni arhetip u njegovom punom obimu. Sunce je jedini nebeski objekat koji samostalno zrači svetlost i daje život (Lavlja glava / Hrist kao Lux Mundi). Sunce se ne kreće pravolinijski, već prividno po ekliptici (zodijaku) u obliku sinusoide ili zmijskog talasa kroz godišnja doba. Solarno božanstvo stoji u centru kruga (u tački ravnoteže) i drži u redu sve unutrašnje i spoljašnje sile.

Pogledaj video na ovu temu na mom YouTube kanalu.

Magija novca

Zapravo, ovo nije neozbiljna tema, jer pogađa u suštinu mehanizma magijskog delovanja, i na jedan slikovit način pokazuje kako magija zaista funkcioniše. Umesto teoretisanja započeću primerom iz mog ličnog iskustva. Kada sam bio mlađi i naivan, osmislio sam jedan ritual za privlačenje novca. Odnosno, grubo je tako reći, jer se zapravo radilo o tome da duhovima Zemlje, dakle gnomima, uputim molbu da usmere novac ka meni, a ja sam im zauzvrat takođe ponudio nešto. Ne bih ulazio u detalje, ali nije u pitanju ništa faustovski, nikakav pakt i sl, samo ću naglasiti da sam ja njima posvetio jedan zlatnik, dakle neku trajnu vrednost, a od njih sam tražio šarene papiriće, tj prolaznu vrednost štampanog novca. Poznato je da gnomi vole zlato. Teško ga im je uzeti ali ga im je znatno lakše dati. Na mestu gde sam radio obred ostavio sam zlatnik kao žrtvu ili kao monetu. Sutradan, kada sam obišao to mesto zlatnika nije bilo. To sam shvatio kao znak da su gnomi prihvatili moj dar. Pošto ću preskočiti opisivanje onoga šta sam tačno radio, odmah ću reći da je ritual bio uspešan. Ponovio sam ga još dva puta i evo rezultata:

Nedugo nakon prvog obreda, možda je prošlo mesec dana, iznenada je preminuo jedan moj bliski srodnik, koji je imao pristojan imetak, i igrom slučaja, meni je pripao jedan skromni deo toga, ali je za mene to bila značajna suma. I to je meni bilo dovoljno da završim i potpuno opremim moju do tada nedovršenu kuću u kojoj i sada živim. Dakle, moja kuća, u kojoj snimam ove priloge, izgrađena je magijski indukovanim novcem. Za mene je to bio veliki magijski uspeh. Okuražio sam se i oduševio. Od ostatka novca kupio sam još par zlatnika kao platu za moje buduće molbe htonskim duhovima. 

Moja druga operacija takođe je bila uspešna, ali sam platio cenu malo veću nego što je to bio zlatnik. Naime, vlasnik firme u kojoj sam tada radio, zbog zdravstvenih problema, nije više bio u stanju da vodi posao i lagano je gasio biznis, a ja sam dobio otkaz. Kako sam mu bio veoma koristan saradnik u poslu, jer umem sa papirologijom i vazda imam ideja kako manipulisati novcem, a kako smo vremenom razvili odličan odnos, on mi je dao nešto novca i njegov novi lap-top kao neku vrstu otpremnine. Tada se u meni javila prva uznemirujuća misao, ali sam je odbacio i jer sam verovao da ću ubrzo naći novi posao. I našao sam ga. To me je opustilo i ja sam odlučio da odradim još jednu operaciju i upotrebim drugi posvećeni zlatnik.

Treća operacija, koju sam izveo nakon određenog vremena, takođe je prošla uspešno, ali je bila veoma poučna i tada sam shvatio da su me duhovi Zemlje naučili jednu lekciju koju sam teško da bih shvatio. Istina, i treći put sam dobio novac, ali takođe sam platio nešto preko tog žrtvenog zlatnika, a to je moj fizički integritet. Kako je moj naredni posao više bio skopčan sa fizičkim radom nego sa mojom intelektualnom preduzimljivošću, desila se moja povreda na radu i odgovarajuća odšteta. Uviđate li obrazac? Isprva mi je preminuo bliski rođak da bih ja dobio deo njegovih para. Potom se razboleo vlasnik firme u kojoj sam tada radio, pa sam posledično, a na osnovu mog minulog rada, dobio neki novac i vredan novi lap-top, ali sam takođe izgubio posao. I konačno, povredio sam se, pretrpeo fizičku bol, ali sam dobio odštetu. 

Duhovi meni zapravo ništa nisu dali, samo su iz mog sudbinsko-karmičkog toka uzeli pozajmicu i ubrzali događaje, ali ništa od toga nije bilo izvan opsega tog toka. Možda bi moj srodnik poživeo još koju godinu, a svakako bih nešto nasledio od njega. Možda bi vlasnik firme u kojoj sam radio u jednom trenutku i zatvorio biznis, ali ja bih dotle zaradio više nego što sam dobio ovom prevremenom isplatom. Možda se nikada ne bih zaposlio u firmi u kojoj sam se povredio, ili se možda uopšte ne bih povredio nego bi prosto radio za platu, bez da mi na ime povrede na radu bude isplaćen predujam. Magijske sile su od mene, jednostavno, uzele neke moje buduće opcije i pretočile ih u sadašnjost. Rečju, petljanje sa ovom vrstom magije je nekako ubrzalo moju sudbinu. Tada sam shvatio da se više nikada neću baviti ovom vrstom magije, jer sam postao svestan da ja nikako ne mogu znati čime bih nekakav priliv mogao da platim. Šta je to iz budućeg života što bi duhovi mogli da uzmu i prevedu u nekakav trenutni dobitak? Shvatio sam da ja više nemam takvih kredita. Takođe, shvatio sam da magijsko ciljanje na novac zaista vuče nepredvidive posledice, ali svakako da cedi iz moje budućnosti i to pretače u sadašnjost.

Sve ovo ne znači kako magija novca ne funkcioniše, ali da bi se ona mogla praktikovati bez prevelikog rizika potrebno je da već imamo nešto, tj da imamo potencijal ili da smo u mogućnosti da napravimo novac ili nekakvu materijalnu korist. Na primer, ukoliko imamo neko znanje, nalazimo se u situaciji da vodimo nekakav posao, da znamo bogate ljude, magija nam može pomoći da te ljude ubedimo u naše ideje, uverimo ih kako treba da ulože u našu poslovu ideju i eto nama prihoda. Magijske sile u tom smislu samo povezuju nepovezane elemente koji su već tu, postoje, ali su neusaglašeni sa našom namerom privlačenja bogatstva. Ukoliko nemamo ništa, nemamo posao, nemamo talenta, nemamo znanja, nemamo veština, nemamo ničeg, nemamo nikog, nismo uvezani, teško je iz takve situacije, nekim čudom, stvoriti nešto magijskim putem. Zaboravite dobitak na lutriji ili kocki, jer se to ne dešava. Jedino šta u tom smislu možete uraditi jeste da magijskim putem stvorite situaciju da vas pozovu na razgovor za posao, ali prethodno morate poraditi na sebi, naučiti nešto, potruditi se, upoznati ljude i - što je od vitalnog značaja - konkurisati za posao! Ukoliko dobijete taj posao, e onda možete razmišljati o putevima vašeg napredovanja. Suštinski, magija ne stvara vrednost ni iz čega, nego samo može da vas malo pogura u pravcu ostvarenja vaše sudbine.       

Ono što želim da naglasim jeste da magija ne stvara materiju ni iz čega (ex nihilo), već preusmerava energetske tokove, ubrzava uzročno-posledične lance i uzima kredite iz naše sopstvene potencijalne budućnosti (karmičkog rezervoara). Mnogi teoretičari i praktičari magije XX i XXI veka, autori priručnika (kuhinjske magije i popularnog Law of Attraction žanra) namerno prećutkuju  opasnosti koje sam lično iskusio kako bi prodali knjige. U nastavku bih dao pregled kako ključni autori i tradicije objašnjavaju mehanizam privlačenja bogatstva i gde se moje iskustvo ukršta sa njihovim teorijama.

Jedan od retkih okultista koji je napisao čitavu knjigu posvećenu isključivo ovoj temi jeste nemački okultista i haotičar poznat kao Frater U.D. (Ralph Tegtmeier). Po njemu, novac nije materijalna stvar (papir ili metal), već čista energija promene i tekući potencijal. Kako on tumači, magija novca funkcioniše po principu protoka, a ne zadržavanja. Ako tražiš novac bez otvorenog kanala kroz koji taj novac može prirodno da poteče (posao, investicija, projekat), magijski pritisak nagoni kosmos da otvori kanal tamo gde je otpor najmanji. U mom slučaju, pošto nisam imao već izgrađen poslovni ili investicioni kanal za priliv, magijski pritisak je probio kroz linije najmanjeg otpora u mom životu, a to su nasleđe (smrt), otpremnina (gubitak posla) i odšteta (povreda). Magija je prosto izabrala najbrže fizičke i pravne mehanizme koji su već postojali u mom okruženju.

Drugi haotičari novac posmatraju kroz pojam vremenskog i uzročnog linijskog pomeranja (Probabilistic Shift). To znači da magija ne menja zakone fizike, već menja verovatnoću događaja. Ako je šansa da dobiješ novac 0.1%, magijski obred je podiže na 50%. Autori haotičarskog pravca izričito upozoravaju na fenomen nazvan zakon nepredviđenih posledica. Ako formulišemo nameru prostim rečima, tipa: želim 10.000 evra, a ne definišemo kako i odakle novac dolazi, univerzum će ispuniti zadatak sa najmanje utrošene energije. U načelu, magijska sila će delovati na isti način kao i AI, što znači da magijski prompt mora biti jako precizan i promišljen. Ako je najlakši način da do tog novca dođemo tako što će nam rođak umreti ili što ćemo se povrediti na radu, to će se i dogoditi. Zato pojedini moderni autori naglašavaju da uvek u vizuelizaciji ili pečatu (sigilu) treba dodati klauzulu: ...sa dobrim zdravljem za mene i moje bližnje, i bez štete po bilo koga. Ali čak ni to ne garantuje potpunu bezbednost ako vučemo kredit iz budućnosti.

Alister Kroli u delu Magick in Theory and Practice postavlja jedno od najvažnijih pravila za bilo koju vrstu prakse. On kaže da svaki magijski rad koji nije u skladu sa našom istinskom voljom, stvara kosmički otpor i destrukciju. Kroli zapravo kaže da traženje novca magijskim putem radi samog novca predstavlja crnu magiju, ili besmisleno rasipanje energije. Novac uvek mora biti nusprodukt ostvarivanja naše istinske volje. Ako radimo ono za šta smo predodređeni (naš talenat, naš rad), energija novca sama prirodno pristiže. Ako silom pokušavamo da ga privučemo mimo tog toka, svesno prizivamo sile koje traže naplatu u našoj vitalnosti ili nečemu čega odmah nismo ni svesni..

U knjizi The Mystical Qabalah, Dion Forčun objašnjava materijalizaciju preko srodnih planeta i sefira na Drvetu života. Novac i izobilje u njihovom čistom, ekspanzivnom obliku pripadaju sferi Jupitera (Hesed - milost, širenje, darodavstvo). Međutim, kada novac tražimo od htonskih bića (gnoma, koji pripadaju sferi elementa Zemlje / sefira Malkut / saturnijanska materijalizacija), mi ga prizivamo iz sfere kristalizacije, forme, zakona, limita i naplate. Gnomi i htonski duhovi su po svojoj prirodi trgovci formom. Oni ne daju ništa na poklon i tek tako nego oni uvek traže ekvivalentnu razmenu mase, energije ili vremena. Moj zlatnik je bio simbolički dar, ali oni su iz moje sudbine naplatili kusur u vidu mog tkiva, posla i rodbinskih veza.

Franc Bardon u knjizi Inicijacija u Hermetizam izričito zabranjuje učenicima da u ranim stadijumima vode operacije za sticanje materijalnog bogatstva putem duhovnih bića (genija ili elemenata). Bardon navodi da elementarna bića (gnomi, undini, silfi, salamanderi) nemaju besmrtnu dušu niti svest o ljudskom moralu i vremenu. Gnom, kada mu tražiš bogatstvo, to shvata doslovno i materijalno. On ne zna za tvoju emotivnu vezu sa rođakom ili tvoj strah od povrede. Za njega je sve to samo preraspodela mase i uzroka unutar elementa Zemlje.

Moji zaključci se u potpunosti poklapaju sa osnovnim teoremama visoke magije:

• Magija kao akcelerator sudbine: Novac iz obreda je zapravo kompresovano vreme i energija uzeta sa kraja moje životne linije i prebačena na početak.

• Potreba za fizičkim kanalom: Magija je kao fluid koji mora imati posudu. Ako nemaš poslovni poduhvat, veštinu ili projekat koji ta voda može da pokrene, ona poplavi tvoj privatni život i lomi ono što joj se nađe na putu.

• Zakon održanja energije: U univerzumu nema besplatnog ručka. Ako nešto dobiješ pre vremena, platićeš kamatu u nekom drugom obliku (zdravlje, odnosi, mir).

Moj video na ovu temu možete pogledati na mom YouTube kanalu.