Za nas je Zemlja tek gomila beslovesne građe. Nismo skloni da menjamo taj stav. Možemo je nazvati domom, majkom, raspravljati o njenom obliku, položaju u okruženju, svojstvima i njenim tajnama, ali retko kada ćemo osvestiti činjenicu da i ona poseduje svest. I ne samo što poseduje svest, nego je ta svest prosvetljena. I ne samo što je prosvetljena, ma koliko rogobatno ovo zvučalo, jer možda podrazumeva da nekada nije bila prosvetljena pa se u jednom trenutku prosvetlila, nego je prosvetljena na način koji teško možemo pojmiti. Zapravo, Zemlja od samih svojih početaka ima prosvetljenu svest. Ona jeste izraz prosvetljene svesti, u nedostatku nekog boljeg izraza. I ta svest je ogromna. Naše male odeljene svesti plivaju u toj svesti planete kao ribe u okeanu, ili može biti kao planktoni. U tom smislu mi plivamo ka hrani i bežimo od opasnosti. Ovo u neku ruku jeste, ali i nije preterivanje.
Sada, kada smo osvetlili naš položaj u svemiru, hajde da osvetlimo naše snove. Oni se uglavnom dešavaju u koordinatama koje sam nazvao zonom gustog pakovanja. Snovi većine ljudi uglavnom se odvijaju u toj zoni, koju takođe možemo nazvati i zonom plitkog diskontinuiteta. Svet budne svesti nazvao sam kontinuitetom, jer je taj svet mahom linearan, predvidiv i uređen. Sa druge strane, svet snova jeste diskontiutet, koji u odnosu na svet kontinuiteta deluje kao haos. Unutar sanjačkog diskontinuiteta imamo oblasti ili stanja veće haotičnosti i upravo je to areal u koji sanjačka svest prosečnog ljudskog bića izuzetno retko dopire, a možda i dopre, ko zna, ali odatle ne izvlači nikakva sećanja, s obzirom da ne postoji ništa u ljudskom umu sa čime bi se to moglo uporediti. To je zona dubokog diskontinuiteta, odnosno kaleidoskopska zona, koja je zapravo perceptivni haos. Kako ja to znam? Zato što sam uspeo da povučem sećanja sa tačke singulariteta, da tako kažem, pre nego što sam uronio, praktično u stanje ništavila. Moguće je da mi svaki put kada tonemo u san isprva odemo u to ništavilo a potom se vratimo u sigurnost plitkog haosa, odnosno u zonu gustog pakovanja u kojoj se odvijaju naši snovi.
Sada, kada smo osvetlili naše snove, hajde da ih povežemo sa našim položajem u svemiru. U tom smislu, areal našeg sveta snova jeste Zemlja, odnosno njena ogromna svest. Naši snovi su ambijent njene svesti. Čak i kada sanjamo druge svetove, mi i dalje sanjamo unutar zemaljskih koordinata diskontinuiteta. Da nije tako, neke druge, spoljne ili predatorske svesti bi nas očas oduvale. Dakle, Zemlja nam pruža zaštitu, ne samo fizičku, jer nego i energetsku. Možemo sanjati kako smo recimo posetili neki svet nadomak Sirijusa, ali to smo uradili u okviru Zemljine svesti. Ta svest je toliko slojevita da se rasprostire gotovo u beskraj, u raznim pravcima prostora i vremena. U tom smislu, mi nikada nigde ne idemo sami, nego sa sobom nosimo pečat Zemlje, jer mi jesmo deo njene svesti. Postoji li deo nas koji nije od Zemlje? Iskreno, to ne bih znao. Mnogi duhovni autoriteti kažu da postoji, ali tada je upitno koji je to tačno deo nas. U potrazi za odgovorom odlutali bismo mnogo daleko i završili možda u drevnim antropologijama Egipta ili Indije, ko zna.
Kako je Zemlja areal našeg materijalnog bitisanja, istodobno je i areal naših snova. U krajnjoj liniji, ona je areal našeg zagrobnog stanja. Naravno, i tu postoje odstupanja, jer mudraci i autoriteti kažu da se naše zvezdano seme, suština našeg bića vraća u svoj nebeski dom, ali grubo rečeno, 99,99% našeg bića je zemaljsko i pripada Zemlji. Svakako, pod uslovom da su pomenuti mudraci u pravu. No, nije mi namera da ovde ulazim u raspravu sa njima, jer bi to bilo drsko i nevaspitano sa moje strane. Slažem se da se autoriteti moraju poštovati, ali poštovanje nečijeg autoriteta nije isto što i slediti ga. Moja je odluka da sledim vlastiti impuls.
Da se vratim na glavni tok misli. Opseg naših snova određen je rasponom koji zadaje Zemljina svest. Ipak, ne znači da su naše svesti i naši snovi potpuno odvojeni od spoljnih uticaja. Svako nebesko telo je takođe nosač ili izraz neke svesti, baš kao što je to i Zemlja. U tom smislu, možemo govoriti o mesečevoj, sunčevoj, venerinoj, plutonskoj, aldebaranskoj ili galaktičkoj, pa i kosmičkoj svesti, ali činjenica jeste da smo mi žitelji Zemlje, pa je stoga upravo njena svest naš glavni parametar. Glavni, ali ne i jedini. U toj računici, osim Zemlje, na nas imaju uticaj, pre svih Mesec i Sunce, a potom druge planete, pa tek onda zvezde. To je vidljivo u velikim tarot arkanama gde se sukcesivno smenjuju karte XVII Zvezda, XVIII Mesec, XIX Sunce i XX Sud. U poslednjoj, pokojnici ustaju iz grobova pred anđelom koji trubi. Ta poslednja karta jeste areal Zemljinog uticaja, podzemna vatra, buđenje iz sna, iz smrti. Gradacijsko povećanje broja svake arkane u nizu ukazuje i na gradacijski niz snage uticaja koje karte prikazuju. Vidimo da je Zemljin uticaj najjači, zatim uticaji Sunca, Meseca i zvezdanog neba koje pokriva i planete i zvezde. Po mojoj gruboj proceni, koju treba uzeti sa rezervom, taj uticaj ima sledeću proporciju:
Zemlja 98%
Sunce 1%
Mesec 0,9%
Planete i zvezde 0,1%
U toj meri naša svest rezonuje sa kosmičkim uticajima. Pritom, kada je reč samo o snovima, možda stvari stoje nešto drugačije:
Zemlja 98%
Mesec 1%
Planete i zvezde 0,5%
Sunce 0,5%
Vidimo da je mali prozor kroz koji u zemaljski areal, pa samim tim i do nas, dopiru vanzemaljski uplivi. No, to nimalo ne čudi jer mi zapravo živimo na ohlađenom tankom sloju Zemljine kore ispod koje se nalazi ogromno rotirajuće jezgro od tečnog metala. Iz tog jezgra dolazi lavovski deo naših bića, naše svesti, naših snova. To znači da Zemljino jezgro oblikuje naše snove i našu sudbinu, pa tek onda objekti koju su predmet astroloških analiza i prognoza. U tom smislu, baviti se nekakvim predviđanjima i tumačenjima uticaja Zemljinog jezgra teško da može imati čak i osnovu teorijskog promišljanja, a kamo li praktičnu primenu kakvu recimo ima astrologija.
Poznato je da unutrašnje jezgro Zemlje rotira, ali ne uvek istom brzinom niti uvek u istom smeru kao i planeta. Njegovo kretanje je složenije i tu je reč pre o nekakvoj oscilaciji, a ljudska saznanja o tome su se u poslednje vreme značajno promenila. Dugo se smatralo da unutrašnje jezgro neprestano rotira brže od ostatka planete, u smeru istoka (tzv. super-rotacija). Međutim, ispostavilo se da se unutrašnje jezgro zapravo ljulja u odnosu na Zemljin omotač. To znači da se naizmenično okreće malo brže, pa malo sporije, pa čak i u suprotnom smeru. Ove promene se odvijaju u ciklusima od nekoliko decenija, a ne da se radi o naglim okretanjima. Na primer, jezgro se od ranih 1980-ih okretalo brže od omotača, ali je oko 2000. godine usporilo do tačke mirovanja, da bi nakon 2010. možda počelo da se okreće sporije (sub-rotacija). Ovo se poklapa sa modelom višedecenijske oscilacije. Najrasprostranjeniji naučni model sugeriše da unutrašnje jezgro menja smer rotacije u odnosu na Zemljin omotač u ciklusima od približno 60 do 70 godina, što u neku ruku odgovara prosečnom ljudskom veku. To se poslednji put desilo početkom 1970-ih, kada je moja generacija bila rađana, dok se sledeći preokret predviđa sredinom 2040-ih godina.
Osim toga, za dinamiku Zemljinog jezgra vezujemo i pojavu promene magnetnih polova (geomagnetna reverzija). To je proces u kome severni i južni magnetni pol zamene mesta. Magnetno polje Zemlje nastaje u spoljašnjem jezgru, gde strujanja rastopljenog gvožđa i nikla, zajedno sa rotacijom planete, stvaraju električne struje koje stvaraju magnetno polje (princip geodinama). Do zamene polova dolazilo je u prošlosti u proseku svakih 500.000 godina. Trenutna, normalna polarnost traje već oko 700.000 godina, što je duže od proseka, pa se povodom toga javljaju razna tumačenja za koje ja nisam kompetentan.
Naravno, postoje istraživanja i teorije koje povezuju dinamiku Zemlje (pre svega njeno elektromagnetno polje) sa ljudskom svešću i raspoloženjem. One se kreću od naučno utemeljenih istraživanja, preko spekulativnih teorija, sve do ezoterijskih verovanja. Pitao sam AI da mi pronađe vezu između geomagnetizma i zdravlja, pa povodom toga, ukratko, mogu sumirati da postoji statistički značajan porast broja muških hospitalizacija zbog depresivnih epizoda u drugoj nedelji nakon geomagnetskih oluja! Takođe, pojačane geomagnetske aktivnosti nalaze se u korelaciji sa povećanjem broja samoubistava kod žena. I konačno, uočeno je kako izuzetno niske frekvencije (ELF) Zemljinog elektromagnetnog polja, uključujući i Šumanove rezonance (7.83 Hz), mogu modulisati kalcijumove kanale u ćelijama i uticati na moždanu aktivnost, što bi moglo imati dalje efekte na svest i ponašanje. To kaže AI, ali naglašava da su to sve pokazatelji uticaja a ne uzročno-posledičnog odnosa.
Upravo zbog nemogućnosti da se utvrdi jasan uzročno-posledični odnos, mnogi su skloni zaključku ili slutnji da je ljudska svest na neki način podešena na frekvenciju planete. Samim tim je i položaj naše skupne tačke, što bi rekao Kastaneda, odnosno okvir i fokus naše percepcije, trasiran uticajem Zemljinog jezgra. To znači da ako se nešto drastično promeni u režimu rada jezgra, mi naprasno možemo sretati one DMT elfove i bez da smo se drogirali, ili ko zna šta već. Povodom toga, istraživanja na ovu temu povezuju neuronsku aktivnost, ćelijske membrane i Šumanovu rezonancu, sugerišući da bi mozak mogao da funkcioniše kao holografski procesor koji je u interakciji sa Zemljinim elektromagnetnim poljem (A Unified Holographic Framework for neural computation and consciousness: From lipid membranes to the Schumann resonance - ScienceDirect i Exploring the influence of Schuma... preview & related info | Mendeley ).
Konačno, dolazimo do mog domena, a to je ezoterijski pogled na svet po kome su sve megalitske ili piramidalne strukture, u neku ruku oruđa tzv tehnologije svesti, izgrađeni na specifičnim geomagnetskim tačkama kako bi služili kao prijemne stanice za uticaje sa neba i Zemljine energije. Recimo, Rudolf Štajner je imao slojevit prikaz unutrašnjosti Zemlje. On je razvio jedinstven i slojevit sistem mišljenja o unutrašnjosti Zemlje, koji je duboko isprepleten sa ljudskom psihom i evolucijom. On je govorio o unutrašnjim slojevima Zemljine strukture kao ogledala ljudske psihe. Po Štajneru, postoji Vatrena Zemlja, odnosno sloj koji je direktno povezan sa psihom. Verovao je da neobuzdana i haotična ljudska volja deluje magnetno na ovaj sloj, remeti ga i može dovesti do prirodnih katastrofa, poput vulkanskih erupcija. Drugim rečima, kolektivno stanje ljudske volje ima direktan, fizički uticaj na Zemljinu unutrašnjost. Takođe, samo unutrašnje jezgro, najdublji sloj, Štajner povezuje sa ljudskim i životinjskim moćima reprodukcije, sugerišući da su najprimalnije životne sile povezane sa samim srcem planete. Isto tako, među slojevima Zemlje pominje se i Ogledalo Zemlja, za koji je Štajner vezivao kvalitete ekstremnog zla. Glavna ideja u Štajnerovom učenju je da ljudsko biće nije samo deo kosmosa, već da je kosmos veliko ljudsko biće. Po tom gledištu, podzemni slojevi ne postoje nezavisno od ljudi, već oni žive u najdubljim predelima ljudske prirode i podsvesnog života mračnijih osećanja i volje. On je ovaj region poistovećivao sa drevnim shvatanjima Pakla, Hada ili Ponora.
Štajner je išao i korak dalje, povezujući različite kontinente sa prevlašću određenih psihičkih funkcija, videvši u tome planetarnu podelu ljudske svesti. Na primer, što se tiče Evropljana, imamo ljude oblaka (Rusija), koji predstavljaju tip kod kojih je mišljenje najrazvijenije, dok su osećanja i volja nekako zakržljali. Potom imamo ljude duge (Srednja Evropa), kod kojih preovlađuju osećaji, dok u Zapadnoj Evropi obitavaju ljudi sa vatrenim stopalima, kod kojih je volja hipertrofirala, dok su mišljenje i osećaji potisnuti. Štajner ove tri kategorije nije video samo kao metaforu, već kao stvarnu, duhovnu stvarnost koju je prepoznavao u vizijama iz Jovanove Apokalipse. Dakle, vidimo da kod Štajnera postoji, doduše u potpuno benignom i vizionarskom obliku, teorija ili gledište o krvi i tlu. Sledeći Štajnera možemo reći da su neki ljudi, neki narodi i kulture, takvi kakvi jesu upravo zbog tla na kome vekovima žive odakle dopiru uticaji koji uobličavaju njihove pojedinačne psihe i zajednički psihički izraz. Kada na to dodamo faktor magijskog egregora, onda dobijemo potpuniju sliku uvezanosti ezoterijskih faktora sa ljudskom svešću.
Konačno, vredi istaći još jednu Štajnerovu ideju, a to je uvezanost ljudske evolucije sa evolucijom same planete Zemlje. On je verovao u evoluciju, ali ne darvinistički, nego ezoterijski, a vidimo da ta evolucija nije obuhvatala samo ljudska bića nego i čitave planete i zvezde. Sve evoluira. Sve pulsira. Sve je međusobno uvezano. To znači da promene u ljudskoj svesti (kako mislimo, osećamo i hoćemo) neposredno oblikuju budućnost planete, i obrnuto. Sa ovakvim Štajnerovim gledištima se svakako slažem po osećaju mog ličnog psihičkog i ezoterijskog iskustva. Otud i tvrdim da su naši snovi i naše svesti određene koordinatama svesti same Zemlje.
