Eugene Trigoulet
NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Mnoge rasprave sa ljudima od duha
vodile su me ka slepoj ulici pošto bi se na putevima spoznaje isprečio zid
vere. U jednom trenutku ishod dijaloga biva neko aksiomatsko uverenje o prirodi
fenomena o kome je reč. Nije u pitanju samo vera religijskog tipa,
konvencionalna vera u napisanu, ili od autoriteta izgovorenu reč, već ona,
rekao bih, zloćudnija vera u vlastito tumačenje doživljenog iskustva ili
vizije. Strašna je to vera, ponekad fanatična, usko vezana za ego i usvojeni
ili izgrađeni svetonazor. Kako reći gorljivom sagovorniku da to što on opisuje
nije njegov anđeo-čuvar, jer da jeste zar bi on nešto tako intimno i uzvišeno
bagatelisao i otkrivao neznancu? Kako reći da glas koji on čuje nije od Boga?
Kako pokazati da to što mu se spontano, u snu ili u viziji ukazalo može biti
nema nikakav sudbinski značaj, jer da ima on bi to znao a ne bi od drugog
tražio tumačenje? Kako objasniti da on nipošto nije postojao pre, jer to što je
otkrio u meditaciji kao svoju prethodnu inkarnaciju jeste opsena nalik snu koja
potiče iz projekcije kontinuiteta sopstva? To nije tvoja inkarnacija nego neka
inkarnacija koju si spazio na svom mentalnom ekranu. Kakve to veze ima sa tobom
osim što si video? Viđamo oblake svakoga dana pa nismo neki od njih. Neke ljude
od duha razuman čovek ne sme ni upitati kako uopšte znaju to o čemu govore?
Kada se ovo pitam, nemam na umu manipulatore, egomanijake i patološke lažove,
nego neke sasvim ozbiljne i iskrene osobe. Dobra, kvalitetna i karakterna
ličnost takođe može biti u zabludi te u njoj tvrdokorno opstajati.
Ako neko prizove kakvog demona i ovaj
mu se pojavi, nije ništa čudno i nimalo neverovatno, jer demoni to rade te
uopšte nije upitno takvo iskustvo po sebi. Sasvim je drugo kakav značaj
pridajemo takvom fenomenu. Isto važi i kada nam se u molitvi ili meditaciji
ukaže svetlost ili nas iznenada preplave neka snažna osećanja. Ono što podleže
pitanjima jeste tumačenje iskustva i kakav stav neko zauzima povodom
doživljenog ili viđenog. Taj kognitivni deo koji dolazi nakon proživljenog je
problematičan. Odatle vode dva puta: a) uporedićemo naše sa iskustvima drugih i
usvojiti tumačenje na osnovu naše vere u autoritet koji nam služi kao uzor; b)
ili ćemo improvizovati. U tom smislu uvek sam bio fasciniran kako su neki ljudi
tako sigurni u svoje reči ili u pozajmljene reči koje je uobličio neko kome
pridaju autoritet. To je neupitno sa njihovog stajališta. Povrh svega oni
osećaju. Tim osećajem oni podupiru nedostatak argumenata i ozbiljnog
(samo)preispitivanja. Kako znam ono što (mislim da) znam? Retko ko se usuđuje da
odbaci sve što je ugradio u svoj svetonazor i da potpuno ogoljen uđe u zonu
čiste misli ili ne-misli. Nije to nešto daleko i nedostižno rezervisano za
mistike i neke posebne ljude. To je vazda otvoren poziv duha na koji gotovo
nikada ne odgovaramo jer nam se tako sviđa naša vera, naš osećaj, naša
neodgovornost, naš uređeni pogled na svet koji ne dopušta prazninu, ne-osećaj,
ne-veru, ne-znanje, ne-dogmu, ne-predstavu.
Isto tako, otkud znamo da je tekst
svete knjige na koju se stalno pozivamo i u čiju tačnost verujemo istinit?
Posebno ako imamo u vidu neprobojnost (za razumevanje) takvih tekstova povodom
kojih ima barem nekoliko tumačenja. Kako znamo koje je tumačenje ono pravo? I
tu se oslanjamo na autoritet, na iskaze nekog kome verujemo. Pa na čemu se
temelji ta vera u tako odabrane ličnosti i njihova tumačenja? Dakle, nije stvar
vere samo u istinitost onog što je napisano nego i u verodostojnost onog ko nam
objašnjava šta je to što čitamo. Mnogima je dovoljno da usvoje tumačenje koje
su nasledili od prethodnih pokoljenja i kažu da je takva tradicija sa kojom se
oni poistovećuju. U tom slučaju nagoveštava se zveket mačeva, tradicija protiv
tradicije, ili protiv inovacije. Duhovnost se pretvara u rat.
Jahvizam kaže: nije kriv Bog, krivi su
ljudi jer su prekršili zavet. Odabrani narod se tako teško ogrešio o Jednog
Boga da im je ovaj poslao Adolfa Hitlera, još jednog u nizu istrebitelja tokom
njihove istorije! Hrišćanstvo veli: čovek je grešan, takva mu je priroda. Tu
više nema potrebe za bilo kakvim daljim objašnjenjem već samo jednostavno
uputstvo – pokajte se! Kuranizam nema nikakvih dilema: džihad, milom ili silom!
Oni koji zahvataju iz tih izvora, a više od polovine čovečanstva je rođenjem i
kulturom nekako upućeno da upravo to čini, načelno nisu skloni temeljnim
preispitivanjima. To je dobro za tradiciju ali ne i za puteve gnoze. Izuzeci,
naravno, postoje. Postojali su oduvek i svugde, ali njih sada ne uzimam u
razmatranje.
Kao što
sam napomenuo, tekstovi knjiga koje se smatraju svetim su na neki način
zaključani za razumevanje. Kažu, Bog / duh će te voditi i podariti ti ključeve.
Ipak ti ključevi nimalo ne olakšavaju situaciju već vode ka zaokruženom i
logičnom sistemu aksiomatskih zaključaka. Mnogima je to dovoljno, naročito
ukoliko se njihovo razumevanje poklapa sa tumačenjima autoriteta. I onda desi
se čudo, nakon pet, deset ili možda dvadeset godina, u bljesku spoznaje
otkrijemo da ti ključevi nekako ne pasuju, da ih ima drugih, ponuđenih od
strane onih autoriteta koje ranije nismo uzimali u obzir ili nismo znali da
postoje. Potom sledi razočaranje, odbacivanje, osećaj promašenosti, gubitak
vere ili očajno vezivanje za novi spasonosni brod tumačenja i metoda. Sva ta
muka i uloženi trud ne bi bili potrebni da smo na vreme odustali od bilo kakvog
tumačenja, naročito ukoliko iza toga stoje mrtvi autoriteti. Nijedan mrtvac, ma
koliko bio svet, ne može zameniti prisustvo živog uzora čija nas energija vodi
samospoznaji jednim sistematskim nizom podstreka koji ne nameću neko posebno,
unapred određeno željeno rešenje.
Kada
doživimo spoznaju metafizičke prirode naš um teži da to iskustvo uokviri u
poznati asocijativni niz. Tako ono što u viziji opažamo stavljamo u okvir
poznatog, odnosno našeg kulturno-jezičkog univerzuma. To se inače nesvesno
dešava tokom svakodnevnog opažanja mnoštva čulnih oseta koji neprestano naviru
u naš um. Retko ko je kadar da viđeno i doživljeno izmesti iz tih okvira.
Simbolički sadržaji i oblici tumačenja su tako privlačni instrumenti kulturom
uslovljenog uma. Pa ipak, rekao bih da je to, iako prirodno, zapravo zamka koja
suštinski zaklanja horizont, budući da perspektive tog horizonta unose nemir,
narušavaju udobnost i izbacuju čoveka iz njegovog težišta. Um se prirodno hvata
za sidra.
Kada
opažamo svet kakav jeste, mi vidimo energiju u bojama i u pokretu, što je poput
neizdiferenciranog kaleidoskopa. Kao da je na komade razbijena slika koju
čitavog života gradimo i održavamo nazivajući je stvarnošću. Opažanje energije
u bojama i pokretu razotkriva ne-smislenu potku sveta. Smisao postoji samo u
našim umovima. Ljudi daju osetima, vizijama i iskustvima smisao i samim tim
pokreću energiju ka uobličenju tog smisla. Kada vizija dalekovidca ili proroka
dopre do publike, ona je već uobličena i namagnetisana njegovom namerom,
imaginacijskim slikama, rečnikom i projektovanim ishodima. Publika u suštini ne
zna šta je vidilac opazio jer je vizija sama po sebi neizreciva. Energija koja
se kreće i preliva nije uhvatljiva u kavez od reči. Zato se ona ukalupljuje u
slike, simbole i značenja. Na osnovu vizuelnih predstava iznalaze se
odgovarajuće reči i tzv magijske formule.
Slično se
i sveti tekstovi, u čiju istinitost verni ljudi ne sumnjaju, ukalupljuju u
logičke šeme tumačenja. Tako se obrazuje Božja Reč, jer to jeste reč onog boga
koji traži pokornost. Da ne bude kako samo napadam religiju, jer takođe i
antireligija, odnosno samo ideologija, takođe zahteva pokornost. Sve su one
usmerene na zajednicu a ne na pojedinca. Čak i kada postane pustinjak,
posvećenik kulta ili religije usmerene ka zajednici, i dalje bitiše u nekakvoj
zajednici. I to ne mislim na manastirsko ili pustinjačko bratstvo, nego na
imaginarnu zajednicu spašenih ili zajednicu odabranih, pravednika ili onih
slobodnih – ka kojoj teži. Pustinjaci se usamljuju u potrazi za boljim društvom
a ne da bi dosegli kosmičku samoću.
Jovan sa Patmosa je video nešto što je
u svom umu automatski preveo kao Jagnje, Zver, Novi Jerusalim, Bludnica i sve
ono šta je zapisao u svom Otkrovenju. Njegov um je već bio spreman da opaženu
energiju, astralnu struju, uobliči u kalupe već poznatih slika koje se nižu
indikativnim redosledom jedne namere da se ispriča simbolička priča eshatološke
nadistorije! Čak je i ta simbolička priča već nerazumljiva ali je barem
vizuelna, jer kada bismo videli kaleidoskop svetlosti, boja i pokreta to bi
bilo kao da nismo videli ništa jer viđeno ne bi imalo nikakvog smisla. Prorok
je viziji dao smisao i tako odredio šta će misliti oni koji ga budu sledili.
Sledbenici ne mogu iskočiti iz tako ustrojenog asocijativnog i
simboličko-imaginacijskog toka, ali pokazuju kreativnost kada su u pitanju
tumačenja i šta to konkretno znači u istorijskom i posebno hronocentričnom
kontekstu. Mnogi od njih kažu, evo znaci su tu, ovo je to vreme. Vreme naših
života je, po njima, upravo to prorokovano eshatološko „poslednje“ vreme! I jeste
i nije, dodao bih. Poslednja vremena, po hrišćanstvu, traju već dva milenijuma
i ne znamo koliko će još dugo trajati, ali su poslednja! Oni kažu, a na nama je
da budemo budni i primećujemo znake.
Ako se nekome tokom vremena iz nekog
razloga i nije baš dopao takav scenario, taj je bio potaknut da vidi i osmisli
nekakav drugačiji, pozitivniji, bolji, čime smo dobili obnovljenu gnostičku
doktrinu o smeni eona u vokacijskim ključevima Alistera Krolija. To je opet
„zveket mačeva“, ali na jednom dubljem nivou. Istina je da duh vremena rađa tip
proroka i njihovih proročanstava, ali takođe istina je i da sami proroci
trasiraju puteve kojima hoda taj isti duh vremena. U tom smislu nema istinitih
i lažnih, već samo jakih i nejakih proroka. Proročka vizija dar je
neuhvatljivih entiteta (Bog, bogovi itd) čija je priroda apstraktna, ali mi
suštinski nemamo predstavu kakva je njihova namera. Oni se tokom istorije
neretko javljaju odabranim ljudima sa sličnim ili malo modifikovanim
simboličko-imaginacijskim i verbalnim porukama. Možda je njihov izvor jedan, a
možda dolaze iz nekoliko izvora, pa ipak, njihove poruke završe kao krvavi
barjaci u rukama ljudi ograničene svesti.
Neki veruju da naši cenjeni Elohimi
imaju suštinski dobre namere koje se izražavaju na više načina, a neki prave
razliku među njima, govoreći ovi su dobri, a ovi su neprijateljski. Kako god
bilo, ljudi mogu doći do čiste vizije i misliti čistom mišlju uopšte ne
uzimajući u obzir njihove poruke i ne ostvarujući nikakav kontakt sa tim
izvorima. No, to je jedna posve druga tema. Da bi čovek istinski video on mora
biti samotnjak, čak i ako bitiše usred vreve. On je samog sebe izopštio iz bilo
kakve zajednice. Sloboda leži upravo u tim perspektivama napuštanja okvira
tipičnih za čovečanstvo, a ne u fizičkom udaljavanju.
