Sumerska boginja Ereškigal

Ereškigal

U liku boginje Ereškigal sabrana je jedna od najdubljih i najambivalentnijih figura drevnog Bliskog istoka. Ona je istovremeno Kraljica Podzemlja, Sunčana Majka koja se povlači u tamu, Sudija živih i mrtvih, ali i nositeljka svetlosti. Ako se Ereškigal posmatra isključivo u njenom izvornom sumerskom kontekstu, bez kasnijih akadsko-kanaanskih i biblijskih slojeva, dobija se stroža slika božanstva koje je gotovo bez presedana u panteonu. 

Sumersko ime EREŠ.KI.GAL (𒀭𒊩𒆠𒃲) znači doslovno „Gospa Velike Zemlje“ ili preciznije „Vladarka Velike Dole-Zemlje“, od ereš – gospa, dama, suverena; ki – zemlja; gal – velika. Ovde je ključno razumeti da ki ne znači „zemlju“ u agrarnom ili životnom smislu, već zemlju mrtvih, podzemni prostor. Ereškigal nije „boginja smrti“ (to je moderni izraz), već suvereni teritorijalni vladar jednog kosmičkog domena. Za razliku od kasnijih religija, u Sumeru smrt nije personifikovana kao događaj, već kao mesto. Ereškigal vlada mestom. U najstarijim tekstovima Ereškigal je neizabrana, nesmenjiva, nepotkupljiva i nepodložna sudu drugih bogova. Ona nije podređena Anuu, Enlilu ni Enkiju. Podzemlje (Kur / Irkala) je zatvoren sistem, a Ereškigal je njegov zakon. U sumerskoj kosmologiji ni bogovi nisu besmrtni u apsolutnom smislu. Tamo svi, bez izuzetka, na kraju potpadaju pod Ereškigalinu jurisdikciju. 

U najranijim tekstovima njeni roditelji nisu eksplicitno imenovani, ali kasnija tradicija implicira da su to An (Anu) – Nebo, Ki – Zemlja. To Ereškigal čini hijerarhijski ravnopravnom velikim bogovima, a ne njihovom derivacijom.U mitološkom smislu važan je odnos Ereškigal sa njenom sestrom Inanon (Ištar). Inana vlada životom, erotikom, plodnošću i ratom, dok Ereškigal vlada smrću, raspadanjem, ne-povratkom. U mitu „Silazak Inane u Podzemlje“ Ereškigal nije antagonist iz zlobe, već čuvar zakona kosmosa. Inana ne biva kažnjena zato što je „loša“, već zato što ni jedan životni princip ne može ući u smrt bez plaćanja cene. U odnosu na Inanu Ereškigal je starija, stabilnija i vezana za mesto jer nikada ne napušta Podzemlje. Takođe, pominje se i njihov brat Utu (Šamaš), koji je bog Sunca i pravde. Utu vidi sve danju, a Ereškigal zna sve noću i nakon smrti. Zajedno čine potpunu epistemološku celinu, jer nema istine koju oni zajedno ne obuhvataju. 

Druga muška figura povezana sa Ereškigal je Nergal, koji u mitološkom sloju dolazi kasnije. U ranosumerskoj fazi Ereškigal nema muža, odnosno nema muški korektiv. Ona vlada apsolutno i samostalno. Tek u akadskoj i kasnijoj sintezi pojavljuje se Nergal kao strani, nasilni i ratnički element. To jasno ukazuje da je Ereškigal starija od patrijarhalne strukture panteona. Njena vlast ne proizlazi iz braka, već iz kosmičke nužnosti. Dakle, Nergal ulazi u njen narativ kasnije, u akadsko-vavilonskom periodu, kao posledica teološke i političke sinteze panteona. Uvođenje Nergala znači da u periodu kada do toga dolazi ratnički i solarno-destruktivni bogovi dobijaju centralniju ulogu. Nergal, bog kuge, vreline sunca, rata i masovne smrti, traži kosmički domen koja odgovara njegovoj funkciji. Međutim, kako je Podzemlje već „zauzeto“ od strane suverene boginje, rešenje nije smena Ereškigal, već njeno prisilno uparivanje. U ovom kasnijem mitu Nergal silazi u Podzemlje, krši protokol, nasilno preuzima Ereškigal na njenom prestolu i tako postaje njen suprug i ko-vladar. Ipak, Ereškigal ne gubi vlast, Podzemlje ne menja zakon i Nergal ne vrši nekakve reforme sveta mrtvih, već sve i dalje ostaje kako je i bilo. U tom smislu, Nergal je zapravo egzekutor, ne zakonodavac. Dakle, kao personifikacija aktivne, nasilne smrti (kuga, rat, epidemija), on je sila koja sprovodi ono što Ereškigal ustanovljuje. Uvođenje Nergala znači pomak od ontološke smrti ka istorijskoj smrti jer Ereškigal predstavlja smrt kao stanje, dok je Nergal smrt kao događaj. Zato u kasnijim tradicijama Ereškigal bledi a Nergal postaje dominantan. 

Nergal i Ereškigal

No, vratimo se na tok o Ereškigal. Kakav je zapravo njen karakter? Ona nije ni zla ni dobra i nije moralna. Ona je neumoljiva. Podzemlje nije kazna, već ontološko stanje. Svi mrtvi su jednaki: kraljevi, robovi, bogovi, heroji. Nema nagrade, nema iskupljenja. U tom smislu, Ereškigal je najrealističnije božanstvo koje je Sumer ikada zamislio. Ta čista slika se kvari tek kasnije kada Ereškigal u određenoj meri erotizuju, demonizuju, psihologizuju i moralizuju. 

Ereškigal možemo sagledati ne samo u mesopotamskom okviru, već i u širem kanaanskom, hebrejskom i kasnijem mističkom horizontu, gde se njeno ime i njeni aspekti pojavljuju pod imenima Luz, Laz, Las i Alatu. U klinastim zapisima Ereškigal jeste vladarka Kur-a, zemlje bez povratka, i supruga ili suparnica Nergala, boga smrti, kuge i nasilne destrukcije. Međutim, tradicija koja je povezuje sa imenom Luz otvara sasvim drugačiji sloj značenja. Luz nije samo lično ime boginje, već i svetlost u tami, tačka u kojoj duša prebiva i iz koje se obnavlja. U hebrejskoj i semitskoj simbolici, Luz označava „svetlost“, pa čak i „sunčev zrak“, ali i badem kao drvo koje cveta usred zime, kada je život prividno povučen. U tom smislu, boginja Podzemlja jeste Majka u Zimi, ona koja hrani čovečanstvo u periodu kada zemlja ne daje plodove. 

Kabalistička interpretacija Abrahama Roviga dodatno produbljuje ovu sliku. Luz je, prema njemu, kost kičmenog stuba, bilo njegova najviša ili najniža tačka, u kojoj prebiva duša i iz koje će telo biti obnovljeno u času vaskrsenja. Ta kost je spoj Binah i Hokmah, Majke Razumevanja i Mudrosti, odnosno gornje Šehine, „sjajnije od sunca“. Ovim se Ereškigal / Luz paradoksalno povezuje sa principom obnove i uskrsnuća, uprkos tome što vlada carstvom smrti. Podzemlje nije samo mesto raspadanja, već i skrivena matrica ponovnog rađanja. 

Luz je jedina je kost koja podseća na glavu zmije. Zmija je lukava, vijugava, povezana s Podzemljem i tajnim znanjem. Otuda hebrejske igre rečima koje Luz povezuju sa „krivinom“, „perverzijom“ ili „obmanom“ (luz, lazut). Promena imena grada Luz u Bet-El („Kuća Boga“) može se čitati kao pokušaj da se neutralizuje ili prikrije stariji kult boginje-zmije, Kraljice tame i svetlosti, čije je znanje opasno i ambivalentno. Ideja da Luz liči na glavu zmije sugeriše subverzivnu misao da ono što preživljava smrt u čoveku nije „slika Božja“, već zmijski princip: znanje, lukavstvo, sećanje. To Ereškigal postavlja kao čuvara post-edenističkog stanja jer ona vlada svetom nakon pada, svetom u kome nema nevinosti, ali ima svesti. Otuda je njen kult u stalnom sukobu sa religijama spasenja koje obećavaju povratak u rajsko stanje. Ako se motiv Luz-kosti shvati ozbiljno, Ereškigal više nije samo horizontalna vladarka Podzemlja, već gospodarica vertikale, ose koja povezuje nebo, zemlju i podzemlje. Kičmeni stub je kosmička osovina u mikrokosmosu; Luz je tačka neraspadljivosti, ono što smrt ne može da uništi. Time Ereškigal postaje čuvar kontinuiteta bića kroz raspad.

U kanaanskom kontekstu, Luz se poistovećuje sa sunčanom boginjom Šapaš, koja se svake noći povlači u Podzemlje i tamo vlada Refa’imima, odnosno senkama, isceliteljima ili divovskim precima (to baš nije sasvim jasno). Kao sunčana majka, ona poznaje i gornji i donji svet, te je zbog toga savršeni sudija. Ovaj motiv osvetljava i ulogu Ereškigal jer ona nije slepa smrt, već sveznajuća vladarka koja vidi ono što je skriveno i danju i noću. Sukob Ereškigal i Nergala predstavlja jedan od ključnih mitoloških obrazaca, tj nasilno osvajanje boginje od strane muškog, ratničkog principa, nalik Hadu i Persefoni. Ipak, tekst naglašava da je Ereškigal u nekim tradicijama porazila Nergala u borbi za vlast nad Podzemljem, te da je u mnogim kultovima obožavana samostalno, bez muškog para. Mitovi u kojima ona pobeđuje Nergala ili vlada bez njega svedoče o otpornosti njenog kulta. Drugim rečima, Ereškigal nije pasivna kao Persefona, već je pre figura slična Hekati ili Kali, suverena nad pragom i rasapom. Ove činjenice ukazuju na stariji sloj religioznosti u kome je ženska htonska suverenost bila apsolutna i nedeljiva. 

Simbolika lavice dodatno osnažuje njen lik. Sve sunčane boginje mogle su biti prikazane kao lavice. Luz ili Las se dovodi u vezu sa laiš (lavom), a gradovi poput Laiše bili su joj posvećeni. Kao lavica Podzemlja, Ereškigal vlada silama bolesti, kazne i opresije, ali i kosmičke pravde. U biblijskim tekstovima, motivi „opresije“ (ešek) i „perverznosti“ (Luz) odražavaju demonizovanu sliku starih bogova i boginja, koje hebrejski proroci vide kao lavove i lavice u pustoši, okružene senima i raskomadanim žrtvama, kako to snažno opisuje prorok Nahum. Ipak, iza ove demonizacije nazire se dublja istina: Ereškigal / Luz nije samo sila razaranja, već princip razotkrivanja. Njena „krivina“ je zmijska, dakle, inicijacijska. Nahumov opis lavice i lava u pustoši nije samo politička metafora, već odjek starog mita o božanskom paru koji „kida meso“. Proroci se boje upravo toga, sveta u kome bogovi ne teše, već rastržu iluzije. Ereškigal kao lavica predstavlja teologiju bez posredovanja, bez žrtve koja „otkupljuje“. Nema iskupitelja već samo silazak i suočavanje.

Hebrejska igra rečima (luz kao krivo, izopačeno), ne govori nužno o moralnoj devijaciji, već o nepravolinijskom kretanju, spiralnom, zmijskom, inicijacijskom. Ono što je krivo u odnosu na zakon (halaha) jeste upravo ono što ne može biti normirano. Ereškigal / Luz predstavlja znanje koje se ne prenosi zapovešću već silaskom. Otuda je ona „gnusoba Gospodu“, ne zato što je zla, već zato što izmiče savezu, zakonu i istoriji, i pripada cikličkom, predistorijskom vremenu boginja. Zato se u bibliji upozorava da se ne priziva njena moć olako, jer ona razdvaja, proteruje i ogoljuje, a onome ko nema jasno viđenje može izgledati demonska i surova. U tom svetlu, Ereškigal se može razumeti kao arhetip mračne mudrosti, Podzemna Majka, Sunce u noći, zmijska kraljica i lavica suda. Njena svetlost ne teši, već raskida iluzije. Upravo zato je bila obožavana i odbačena, slavljenja i proklinjana, jer je predstavljala moć koja istovremeno daje život, oduzima ga i ponovo ga oblikuje iz same kosti Luz, skrivene u središtu bića.

Ereškigal / Luz nije „boginja smrti“ u trivijalnom smislu, već boginja neporecive stvarnosti. Ona je ta koja ne dopušta bekstvo u transcendenciju bez cene. Zato je potisnuta, preimenovana, demonizovana, ali ne i zaboravljena. Njeno prebivalište nije samo Podzemlje, već i ona jedna kost u čoveku koja odbija da se raspadne, i koja pamti ono što bi religija i istorija najradije zaboravile.

Ereškigal ili Inana

Silazak Inane: zakon Podzemlja i granica božanske moći

Mit o Silasku Inane u Podzemlje predstavlja jedan od najoštrijih tekstova sumerske religijske misli. U njemu se ne pripoveda o grehu, iskupljenju ili inicijaciji u kasnijem, psihološkom smislu, već se izlaže sama struktura kosmosa, tj odnos između života i smrti, između pokretne božanske sile i nepokretne, zatvorene sfere Podzemlja. U tom mitu nema heroja, nema moralne pouke, nema srećnog kraja, već samo hladna ekspozicija kosmičkih pravila. U središtu mita ne stoji drama ličnosti, već sudar načela. Tekst započinje bez ikakvog objašnjenja motiva. Inana, boginja života, plodnosti, erotike i rata, „sa velikog neba usmerava uho ka velikoj dole-zemlji“. Taj čin nije kazna, niti greška, već slobodna odluka božanskog principa da pređe granicu koja je, po definiciji, nepropusna. Upravo time mit postavlja svoje temeljno pitanje: šta se događa kada život samovoljno uđe u domen smrti?

Inana se ne spušta nenaoružana. Naprotiv, ona se ritualno oprema svim znakovima svoje moći: krunom, odećom, nakitom i insignijama vlasti. Ti predmeti nisu simbolični ukrasi, već ME – kosmički zakoni i funkcije koje omogućavaju postojanje poretka života. Inana silazi kao potpuna boginja, noseći sa sobom čitavu ontološku infrastrukturu sveta živih. Upravo u tome leži težina njenog čina. Ona ne dolazi kao molitelj, već kao nosilac suverenosti. Silazak se odvija kroz sedam kapija Podzemlja. Na svakoj kapiji čuvar Neti oduzima po jedan od Inaninih ME. Razlog se nikada ne menja: „takav je zakon Podzemlja“. Ovde nema kazne, nema rasprave i emotivnog tona. Kapije nisu prepreke u moralnom smislu, već mehanizam sistematskog razgolićenja. Inana ne biva ponižena već biva razložena. Nakon sedme kapije, ona više nije boginja u funkcionalnom smislu, već samo telo, odnosno leš, pojava lišena svih atributa života, tačnije lišena svih funkcija (ME) koje boginju čine delotvornom. To je ne samo „razgolićenje“ već i funkcionalna paraliza.

Susret sa Ereškigal, vladarkom Podzemlja, lišen je svake lične dramatike. Ereškigal ne deluje kao ljubomorna sestra niti kao antagonist sa motivom. Ona ne argumentuje, ne objašnjava i ne pregovara. Njena presuda nije moralna, već ontološka. Inana biva ubijena i obešena kao leš. Opis smrti je kratak, hladan i tehnički. Tekst ne traži saosećanje već konstatuje činjenicu: život ne može opstati u sferi smrti.

Pokušaji spasavanja Inane dodatno naglašavaju autonomiju Podzemlja. Nebeski bogovi odbijaju da intervenišu. Njihova vlast ne dopire do Irkale, sveta mrtvih. Tek Enki, bog lukavstva, znanja i tehničke inteligencije, pronalazi rešenje koje ne narušava zakon. On ne napada Ereškigal i ne poništava presudu, već stvara dva bespolna, bezstatusna bića, lišena ME, koja ne podležu pravilima razgradnje identiteta. Njihovo sredstvo nije sila, već imitacija bola i saosećanje. Tek ovde Ereškigal pokazuje emotivni aspekt: ona pati, vrišti, trpi kosmički bol. Ovaj trenutak razotkriva njenu pravu prirodu. Ereškigal nije tiranin već nositeljka večitog bola Podzemlja. Upravo zato, u skladu sa pravilom razmene, ona dopušta povratak Inane. Ne kao ustupak, već kao zakoniti čin. 

Povratak, međutim, nije besplatan. Zakon Podzemlja zahteva zamenu. I ovde mit dostiže svoju najtvrđu tačku. Inana sama izriče presudu nad Dumuzijem, koji ne pokazuje znakove žalosti. Dumuzi (sumerski Dumu-zi, „Dobri sin“) je u izvornom sumerskom panteonu bog vegetacije, stoke i sezonske plodnosti, ali njegova uloga u mitu o Silasku Inane u Podzemlje nije pastoralna već strukturna i pravna. On u tom tekstu ne deluje kao romantični suprug, već kao figura zamene (substitutio), bez koje se zakon Podzemlja ne može ispuniti. U mitu o silasku Inane, Dumuzi nije tragični junak nego ontološki ulog koji život mora položiti da bi se vratio iz smrti. Njegova uloga pokazuje da se povratak iz Podzemlja ne ostvaruje milošću, već razmenom, i da čak i bogovi života moraju platiti cenu sopstvene suverenosti. Dakle, Inana se ne vraća jer je spašena ili što se Ereškigal smilovala, već isključivo zato što je Dumuzi (a kasnije i njegova sestra Geštinana, u rotaciji) pronađen da zauzme njeno mesto. Povratak nije trijumf, već transakcija koja potvrđuje zakon Podzemlja. Naposletku, moram istaknuti i da je Dumuzijeva uloga u ovom mitu nedvosmisleno uzeta kao uzor za sezonski mit o umiranju i vaskrsnuću vegetacije. Dumuzijev (Tamuzov) boravak u podzemlju objašnjava sušno, neplodno leto u Mezopotamiji, a njegov povratak (zamenjen sestrom), obnovu života.

Posledično, Ereškigal se više i ne pojavljuje, a zakon sada deluje kroz samu Inanu koja se vraća u svet živih, ali više nije nevina u odnosu na smrt. Ona je internalizovala zakon Podzemlja. Time se pokazuje da Inana, nakon povratka, nosi zakon Podzemlja u sebi. Ona više nije samo boginja života, već i posrednik smrti. U tom smislu, Silazak Inane nije priča o porazu, već o granici. Mit pokazuje da smrt nije neprijatelj života, već njegova neizbežna strukturalna suprotnost. Ereškigal ne personifikuje zlo, već neporecivu realnost raspada. Nijedna moć, pa ni božanska, ne može suspendovati taj zakon, već samo priznati i preuzeti.

Povodom ovog mita ne mogu odoleti utisku koji ga povezuje sa inicijacijskom pričom. Iako tekst ovog mita nije obredni priručnik, on nekako odgovara strukturi inicijacijskih procesa kakvi su poznati iz komparativne religije, a to su dobrovoljni silazak, ritualno razgolićenje, umiranje starog statusa, boravak u liminalnoj sferi, povratak uz cenu i naposletku promenjeni status subjekta. Sišao Gandalf sivi, vratio se Gandalf beli. Inana se u mitu, nakon što je umrla, vraća živa, ali sa usvojenim zakonom Podzemlja i sposobna da izrekne smrtnu presudu. Pre silaska ona nikada ne sudi već daruje, osvaja, zavodi i sl. To je tačno ono što razlikuje sveštenicu od prvosveštenice. Ovde je indikativno to što Ereškigal ne daje predmet, simbol ili znanje u verbalnom obliku. Njen dar Inani jeste učešće u njenom zakonu, pravo na razmenu i razumevanje nepovratnosti. Drugim rečima, Inana prima kompetenciju, ne tajnu. To je tipično za inicijacijske sisteme da ono što se dobija ne može biti preneto rečima. Inana ne uči novu veštinu (kao šamanska inicijacija) niti tajnu doktrinu (kao u misterijama), već kroz neposredno iskustvo spoznaje nepromenljivu strukturu stvarnosti. Njen status se menja zato što sada zna ono što samo Podzemlje može naučiti – zakon razgradnje i neophodnost razmene.

Enkijeva stvorena bića oslikavaju njegovu genijalnost i specifičnu logiku mita. Ta bića nisu spasioci u uobičajenom smislu, već tehničko rešenje za ontološki problem. U mitu se spominju dva bića, koja se obično nazivaju galatur ili kurgaru (muško) i kalatur ili kalaturu (žensko). Njihova najvažnija karakteristika je da su bespolna ili androgina, stvorena iz prljavštine ispod noktiju Enkija (ili, u nekim prevodima, iz gline obložene božanskom kožom). Ovaj način stvaranja je od suštinskog značaja, jer oni nisu rođeni, nemaju majku, oca, pripadnost rodu. Nisu napravljeni od dragocenih materijala, nisu poput ljudi stvoreni od božanske krvi i gline. Oni su nastali od otpada, nečistoće (prljavština ispod noktiju). To ih stavlja na samo dno ontološkog poretka, gotovo su ništa. Kao takvi, oni su lišeni ME. Dakle, nemaju status, ulogu, pol, moć. Njihova uloga nije bila da nekako izvuku Inanu silom, magijom ili pregovorima, već da izazovu emocionalnu razmenu sa Ereškigal na način koji ne narušava zakone Podzemlja. Kao bića bez identiteta, pol i ME, oni prolaze kroz sedam kapija Podzemlja neometano. Čuvar Neti ih ne zaustavlja i ne oduzima im ništa, jer kod njih nema ništa za oduzimanje. Oni su imuní na mehanizam razgolićenja koji je uništio Inanu. Već su ogoljena sama po sebi. Enki ih je uputio da ne govore, već da oponašaju agoniju porađanja. Oni sede pored Ereškigal, koja leži gola, bolesna i jecajući od bola (posle porođaja ili zbog večite patnje svog sveta), i jecaju zajedno s njom. Njihov jecaj nije laž, niti je istinsko saosećanje u ljudskom smislu. Ereškigal, viđena u svojoj najranjivijoj i najbolnijoj formi, biva dirnuta ovim činom priznanja njenog bola. Ona im poklanja ono što traže: Inanino mrtvo telo. Ključno je da ovo nije pobeda nad Ereškigal, već ispunjavanje druge strane zakona, odnosno zakona darivanja iz saosećanja. Ereškigal je primila prvi dar (Inanino telo i smrt), a sada daje natrag. Međutim, kao što primećujete, dar nije besplatan.

Dakle, ono što je povodom ovih (ne)bića, odnosno automatona ili homunkulusa važno, jeste da ih njihova bespolnost i nedostatak statusa čini izuzecima od pravila koja određuju život i smrt. Oni su kao prazni programi koji mogu ući u sistem bez da budu prepoznati kao virus. Na neki način, ovaj mit kao da daje uputstva kako komunicirati sa smrću. I ako vrač ne može preći njene granice, onda može stvoriti lažna bića da to učine umesto njega. I ono što je ovde prikazano, osim da je Enki bio veliki čarobnjak, jeste da je snaga njegovih stvorenja u njihovoj slabosti. Njihovo jedino oružje je pasivno, refleksivno priznanje patnje Ereškigal. To je jedini jezik koji Podzemlje može čuti i na koji može odgovoriti, jer je to jezik njegove suštine. Otud, zamislimo se zašto narikače zapomažu i jauču! U tom smislu, uloga Enkijevih stvorenja bila je da prenesu priznanje patnje i tako aktiviraju zakon razmene unutar same Ereškigal, omogućavajući Inanin povratak bez da se prekrši jedan jedini zakon Podzemlja. Oni su najčistiji primer kako se u sumerskom svetu svaki problem, pa i kosmički, rešava lukavstvom, znanjem i poštovanjem pravila, a ne grubom silom.

Pretpostavka o inicijacijskoj ulozi mita Silaska Inane

Povodom ovoga možemo se upitati da li je možda to model nekakve inicijacije sveštenica, odnosno preobražaja sveštenice u prvosveštenicu? Činjenica je da je Inana (Ištar) imala sveštenice, a poznate su ritualne drame, žalopojke i sezonske liturgije. Mit o silasku Inane je nesumnjivo bio izvođen, recitovan ili dramatizovan u ritualnom kontekstu. Mit o silasku Inane bi mogao predstavljati božanski arhetip inicijacijskog procesa u kome se vrhovna sveštenička funkcija legitimiše prolaskom kroz simboličku smrt i povratkom sa usvojenim zakonom Podzemlja. 

Ako ostanemo u okvirima onoga što je istorijski i tekstualno opravdano, može se govoriti o nekoliko tipova svešteničkih funkcija koje strukturno (ne nužno doslovno) mogu biti povezane sa mitom o Silasku Inane. Naglašavam, govorimo o institucionalnim analogijama, ne o „tajnim obredima“ u modernom smislu. 

1. Entu – vrhovna sveštenica, često kraljevskog porekla, zauzima taj položaj praktično doživotno i živi u ritualnoj izdvojenosti. Ona nije „službenica“, već inkarnacija božanskog autoriteta. Otud ona ne izvodi rituale, već jamči kosmički poredak, a njen legitimitet ne dolazi od kralja već od bogova. Inana nakon povratka iz Podzemlja deluje upravo kao entu, jer raspolaže zakonima oba sveta.

2. Nin.Dingir – „božanska gospa“. Ona je posvećena boginji, živi u hramu, učestvuje u liturgijama, žalopojkama i ritualnim dramama i često prolazi kroz ritualne promene statusa. Nin-dingir bi mogle ritualno identifikovati Inanu, učestvovati u dramatizaciji silaska i simbolički „umirati“ (post, izolacija, tišina, tamnica, ili nešto treće). Ove sveštenice su najrealniji nosioci inicijacijske strukture mita.

3. Gala – obredna narikača. Ona je specijalista za žalopojke, neretko je rodno ambivalentna i suštinski je povezana sa Podzemljem i smrću. Gala peva upravo tekstove vezane za smrt bogova, silazak, gubitak i razdvajanje. Iako gala nije sveštenica u užem smislu, bez njihove liturgije mit ne funkcioniše ritualno. One održavaju zvučni i emocionalni most prema Ereškigal.

4. Kur.Garra / Galatur – liminalna bića (model, ne ljudska funkcija). Ova bića iz mita nisu istorijske sveštenice, ali su izuzetno važna kao model jer su bez pola, bez statusa, nemaju ME i stoje izvan hijerarhije. U ljudskom kontekstu, ovo odgovara iskušenicama u fazi liminalnosti, odnosno u privremenoj ritualnoj „nevidljivosti“, onima koji prolaze inicijaciju pre nego što dobiju ime i funkciju. 

Dakle, u ovoj projekciji inicijacijskog obreda nema mesta za svete prostitutke, ekstatične proročice u kasnijem smislu i za nekakve individualne mistične inicijacije izvan institucije i svešteničkog reda. Ništa od toga nema tekstualnu osnovu u sumerskom korpusu. U tom smislu, možemo reći da je mit o silasku Inane mogao poslužiti kao kosmička legitimacija najviših ženskih svešteničkih funkcija (entu / nin-dingir), čiji je autoritet proistekao iz prolaska kroz smrt i usvajanja zakona Podzemlja.