NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja
Adam je, imenujući životinje, zapravo prizivao bogove ili aspekte
Boga. U tom smislu možemo reći kako Darvinova teorija evolucije, verovatno bez
namere njenog tvorca, ukazuje da ljudi potiču ne od životinja kao takvih, nego
od bogova, tj. onih okultnih sila čiji su živi simboli upravo životinje. Erih
Nojman kaže da je za primitivnog čoveka bilo prirodno da numinozni predak ima
životinjski oblik. Ljudi potiču od bogova predstavljenih životinjama, bilo da
su ih sami bogovi stvorili ili su bogovi ljudima postali tako što su
degradirali ili sišli.[1]
Životinje su u redosledu biblijskog stvaranja starije od čoveka, zato što su
bogovi stariji od ljudskih bića, hijerarhijski, ontološki i vremenski, ali je
Adam Kadmon, kao simbol kosmičkog čoveka, prvostvoreni, stariji od svih bogova
/ životinja zato što ih sve sadrži u sebi. Zato, po okultnom pogledu na svet,
ljudsko biće u svojoj svesti može da, iz dubokih slojeva psihe prizove
životinjsku ili božansku svest čiji je simbol određena životinja, što je smisao
magijskog atavističkog vaskrsnuća.[2]
Oživljavanje životinjskih atavizama u čoveku podseća na koncept mesijanskog
uskrsnuća ili ubijenog boga. Uskrsnuće se javlja u telu, kao fizički ili
fiziološki događaj, što znači da je reč, kako to tvrdi Grant, o neposrednom
iskustvu.[3]
Lav-Zmija je, otud, atavistički, ali očigledno neophodan vid mesijanske
pojavnosti. Istovremeno, lav je simbol judejskog plemena iz čije će krvne loze
doći Mesija, pa ipak, satanizujući egipatsku magijsko-religijsku praksu kao
dijaboličnu idolatriju, Mojsije je zapravo ukinuo opciju magijskih opsesija
atavizmima bogova i njihovih zoomorfnih priroda. Time je čitav jedan aspekt
mikrokosmosa gurnut u senku zarad obožavanja i primanja uputstava od
nevidljivog i bezobličnog Boga koji se tokom starozavetne istorije ukazivao na
različite moguće načine, da bi na kraju, u iskustvu poklonika, postojao kao
mistična svetlost, sakralni tekst i magični alfabet.
U svetlu iskustva bogovi su formule, odnosno ključevi. Ostavimo po
strani osećanja, snagu uverenja, definicije ili prirodu doživljaja i vizije. U
sasvim praktičnom smislu, a to je ono što je u krajnjoj liniji jedino važno,
Bog, bogovi, demoni, jesu formule: glasovne, simboličke, vizuelne, energetske.
Pa verujem li u formule? Naravno da verujem, ali to je smešno pitati. To je
isto kao pitati matematičara veruje li on u jednačine. Svakako da veruje, ali
ono za čim on traga jesu rešenja tih jednačina! One imaju smisla jedino ukoliko
se pokažu kao tačne ili netačne povodom nekog konkretnog problema koji bi
pomoću njih mogao biti rešen. Mnogi će reći da je takav pogled na prirodu
božanskog rigidan i ograničen, ali ukoliko ne postoji delatni fokus onda je
insistiranje na uzvišenom, neshvatljivom i beskrajnom božanskom fenomenu
bespredmetno osim kao tema filozofskog razmatranja.
Za Egipćane su bogovi, odnosno neteri, bezbrojne varijacije
nadljudskog prisustva kojima je prožet naš svet. Neteri su otuda, između
ostalog, sekire, guje i sokolovi. Istorijska i mitološka antropomorfizacija
bogova, preko hrišćanskog Bogočoveka pa sve do doktrine čiji je izraz Čovek je
Bog, nekako je zamaglila neljudsku prirodu bogova. Može li čovek biti bog a da
prethodno ne prestane biti čovek, odnosno postaje li čovek božanski samim tim
što upravo aktuelizuje svoju čovečnost u njenoj punoći? Priznajem, ovakve
dileme zvuče kao prazna retorika i u svetlu praktičnog nemaju mnogo smisla. U
svetlu praktičnog čovek se može poistovetiti sa formulom ne bi li istu
otključao u svojoj svesti. Dakle, formule su da se koriste, a mag je, poput
matematičara, onaj ko barata formulama. Neteri, tj bogovi, odnosno formule,
jesu datost sveta, baš poput vazduha, vode, zemlje, trave, životinja ili bilo
čega drugog. Pa kao što bez imalo ustručavanja pristupamo svim tim datostima,
tako pristupamo i formulama. To su normalne datosti našeg sveta i naše svesti.
Na stranu što među tim datostima vrebaju mnoge opasnosti, ali zar ne vrebaju i
među mnogo banalnijim pojavama? Možemo se udaviti u vodi, razlupati o zemlju,
otrovati od biljaka ili nas životinje mogu rastrgnuti, vetar odneti itd. Isto
tako možemo poludeti od formula ili nas one isto tako mogu oterati u smrt,
poput bilo čega drugog.
Sada, kada smo neke nedoumice rešili, okrenimo se putevima
otključavanja tih formula. Počnimo od jezika, jer smo navikli da magijske
formule podrazumevamo pre svega kao reči. Naši su preci stvorili jezik
podražavajući glasove životinja, a taj jezik onomatopeje jeste univerzalan i
čini osnovu svih izvedenih govornih jezika. Nije nam potreban govorni jezik da
bismo razmišljali nego da bismo međusobno komunicirali, pa i tada je u osnovi dovoljan
jezik znakova i gestikulacija. Govorni jezik se razvija usložnjavanjem ljudskog
sveta. Sada smo već navikli da razmišljamo u formama govora. To je posledica i
proizvod generacijskog kultivisanja. U tom smislu jezik znakova, pokreta i
oponašanja životinjskih zvukova je stariji. Dakle, magijske formule nisu samo i
jedino reči, a često to uopšte nisu reči. U njihovoj osnovi leži namera koju
prati određeni pokret, gest, stav tela, odnosno niz pokreta i gestova često
izraženih kroz ples. Uglavnom je samo to dovoljno, a u drevna vremena to je i
jedino bilo dovoljno. Uz taj gestovni niz, razvojem magije, odnosno njenom
intelektualizacijom, u proces su uvođeni zvukovi, glasovi a potom i voljno
projektovanje mentalnih slika. Tako smo došli do složenih magijskih formula i
rituala.
Dakle, imamo pokret ili niz pokreta, gest ili izražaj, stav tela,
položaj ruku i prstiju, zvuk koji ispuštamo (zviždanje, kliktanje, kreštanje,
urlanje), reči koje izgovaramo, mantramo ili pevamo (besmislene ili smislene) u
sekvencama i ponavljanjima, imamo ritam koji pratimo, slike koje zamišljamo, a
sve to kombinujemo sa povoljnim mestom magijskog delovanja u prostoru i
vremenu. Moramo birati određeno mesto i određeno vreme, kada je vetar povoljan,
kada je to duh nekako potvrdio šaljući nam nekakav znak u vidu čudnog oblaka,
iznenadnog vetra ili pojave odgovarajuće životinje, zatim kada je Mesec u
određenoj fazi, određenog dana i godišnjeg doba te kada je na nebu vidljiva
određena konstelacija itd. Sve to mora biti usklađeno sa našom namerom i
prirodom onoga što želimo da postignemo. Iz svega toga uviđamo da je magija
prvobitna naučna delatnost jer to jeste neka vrsta primitivne nauke koja ima
svoje utemeljenje u iskustvenom i eksperimentalnom iza čega stoji jedan složen
svetonazor zasnovan na sveobuhvatnom determinizmu povezanosti svih stvari u
univerzumu. Agens koji čini mogućim taj determinizam izražen je u moći čiji su
eksponenti neteri, odnosno bogovi, daimoni. Ovi entiteti, ma koliko apstraktni
bili, u magijskom smislu veoma su konkretni.
[1] „Božanstva sa životinjskim glavama su bila čuvari i vodiči do
tajnih prolaza podzemnog sveta, oni su stvarali one stratume podsvesti koji su
sadržali moći životinja, u čijem su obliku bili predstavljeni. Čovečanstvo je
izgubilo ključ za značenje ovih božanskih oblika, jer taj ključ ne postoji na
nivou racionalnog objašnjenja.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str.
139.
[2] „Ta bogo-obličja su obično povezivana sa drevnim božanstvima sa
životinjskim glavama. Na taj način se atavizmi ili pre-ljudske moći manifestuju
u magičaru koji doživljava i aktualizuje, u astralnom svetu, moći i energije
koje su posedovale dotične životinje.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria,
Beograd, 1998, str. 199.
[3] Mirča Elijade navodi odlomak iz Inglinsaga (poglavlje VI), gde su
opisani Odinovi pratioci: „Išli su bez oklopa, divlji poput pasa i vukova.
Grizli su svoje štitove i bili jaki kao medvedi i bikovi. Klali su ljude i nisu
im mogli nauditi ni gvožđe ni čelik. To se nazivalo bes berserkira.“ Elijade
kaže da su Berserkiri bili ratnici u medveđem omotu (serkr), dakle, magijski
potpuno poistovećeni sa medvedom, ponekad sa vukom itd. Berserkr se postajalo
inicijacijom koju je činio niz ratničkih podviga. „Kroz te ispite kandidat je
usvajao način bivanja zveri – postajao je utoliko opasniji ratnik ukoliko se
više ponašao kao zver. Preobražavao se u nadčoveka pošto je uspevao da preuzme
magijsko-religijsku snagu mesoždera.“ Mirča Elijade, Mistična rođenja,
Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1994, str. 109.
Berserkir
