Egipatska antropologija, kabala, gnosticizam i moderna duhovna izopačenja

Deo prvi

Egipatska „suptilna anatomija“ nije sistem u dogmatskom smislu, već sklop slojevitih i delimično preklapajućih pojmova koji su se menjali tokom tri milenijuma. Zbog toga su moderni autori često neprecizni, ili nasilno sistematizuju (po ugledu na indijske ili teozofske modele), ili mešaju termine iz različitih epoha i ritualnih konteksta. Egipćani nisu imali jedinstvenu „antropološku doktrinu“. Njihovi pojmovi potiču iz pogrebne religije, ne iz spekulativne filozofije. Ti pojmovi funkcionišu ritualno i operativno, a ne teorijski, i imaju različite naglaske u Starom, Srednjem i Novom kraljevstvu. Oni često označavaju funkcije ili stanja, a ne „delove“ u modernom smislu. Drugim rečima, ne treba ih čitati kao „egipatske čakre“, već kao modalitete postojanja i opstanka. 

Osnovni pojmovi egipatskog modela čoveka su

1. Khat – fizičko telo. Ono mora biti očuvano mumifikacijom, jer je oslonac ostalim principima. Bez khata, ostali aspekti gube „tačku oslonca“. Ono je temelj, ali ne i suština čoveka.

2. Ka – vitalna sila / životna moć. Ka je ono što se „prima“ pri rođenju. Blisko je pojmu životne energije, ali nije individualna duša. Hrani se žrtvama, mirisima, hranom. Posle smrti ostaje vezano za grob i telo. Ima ulogu vitalnosti, postojanosti  i životne snage. U vezi ka postoji analogija sa dvojnikom, ali ne sa tzv astralnim dvojnikom u modernom smislu.

3. Ba – lična manifestacija, pokretna duša te predstavlja individualnost, karakter i sposobnost kretanja. Prikazana je kao ptica sa ljudskom glavom. Ba može napuštati grob, putovati, ali se mora vraćati. Ono što je važno jeste da ba nije besmrtan sam po sebi.

4. Akh / akhu – preobraženo, prosvetljeno biće. Ono nastaje tek posle uspešne integracije ka + ba + sah i predstavlja obeležje bogova i „zaslužnih mrtvih“. Dakle, akh je nešto svetlosno, moćno i efikasno, te ima ulogu delotvorne besmrtnosti. Akh je cilj, a ne početna komponenta.

5. Khaibit / šut – senka. Ona je nezavisna, aktivna, i može biti ugrožena, zarobljena, odnosno ukradena. Ima apotropejsku funkciju, odnosno pruža zaštitu, označava prisutnost, ali i „trag“ bića. Upravo je khaibit plen predatorskih okultnih sila.

6. Ren – ime, jeste nosilac identiteta. Otud brisanje imena znači drugu smrt. Mora biti izgovarano da bi opstalo. Dakle, vidimo da ren ima ulogu ontološkog identiteta, jer po egipatskoj tradiciji, bez imena nema postojanja.

7. Ib – srce predstavlja sedište pamćenja, volje i moralnosti i ono se ne vadi pri mumifikaciji, već se ostavlja radi suđenja na vagi istine. Kod Egipćana srce je etičko-svesni centar, dok je mozak zapravo nebitan.

8. Sah / sahu – duhovno telo jeste preobraženo, ritualno „uskrslo“ telo. Nastaje posle pravilnih obreda i očuvanja khata. Ono je posrednik ka akh stanju i predstavlja postmortalnog nosioca svesti.

Proširene liste (u kasnijoj literaturi), ovom spisku pridodaju sekhem (moć), khu (varijanta akha), itd. Ipak, nije mi poznato da su Egipćani pravili nekakve „zvanične liste“. Važno je naglasiti da u egipatskoj perspektivi čovek nije „sastavljen“, već je procesualan, tj ili postaje akh, ili ne postaje. Najčešća greška mnogih savremenih autora, pre svega mislim na one koji naginju okultnom, ezoterijskom i duhovnom, a ne na klasične egiptologe, jeste projekcija istočnjačkih ili teozofskih shema (astral, mental, kauzalno) na Egipat. Egipatski model je u tom smislu nekako rigidan, ritualan, nije spekulativan već etički, nije psihološki, i naposletku, usmeren je na opstajanje, ne na oslobođenje. 

U literaturi sam često nailazio na pokušaje da se nekako uspostavi, rekao bih, nasilna paralela između ove egipatske antropologije, da se tako izrazim, sa hebrejskim, gnostičkim, indijskim i modernim modelom čoveka. U tom smislu, odmah treba reći da hebrejski i egipatski model nisu homologni sistemi. Sličnosti postoje, ali funkcionalno i teološki polaze iz različitih aksioma. Njihova osnovna razlika je u ontologiji. Kod Egipćana, čovek je kompozit više ontoloških modusa. Smrt je proces dezintegracije i ponovne integracije. Besmrtnost je rezultat uspeha, ne nekakva datost. U hebrejskoj tradiciji, mislim na onu biblijsku, pre-kabalističku, čovek je živo biće koje Bog oživljava dahom. Tu ne postoji „besmrtna duša“ u grčkom smislu, ili kako mi danas shvatamo, a posle smrti postoji šeol, odnosno stanje senke i neaktivnosti. Ovo je značajna razlika. 

Sa druge strane egipatsko ka i hebrejsko nefeš (koja je vezana za krv i disanje), predstavljaju najbliže analogne pojmove, ali oni ipak nisu identični. Oboje označavaju živost, a ne duhovnu svest. Potom možemo povući paralelu između egipatskog ba i hebrejskog ruaha, koji predstavlja pokretačko načelo, Božji dah. Ono što im je zajedničko jeste da oba pojma označavaju dinamičku, pokretnu dimenziju bića. Dalje, možemo uporediti egipatsko akh i (kasniju) hebrejsku nešamu. Ovo poređenje je delikatno, jer nešama nije biblijski razvijena kategorija, već dolazi kasnije kroz rabinsku i kabalističku tradiciju. Ovde treba naglasiti da Egipćanin postaje akh, dok Jevrejin prima nešamu. Zatim, imamo tačke neočekivane bliskosti, a to su egipatsko šut (khaibit) i hebrejsko tsel. Hebrejsko tsel (senka) označava prolaznost i zaštitu („u senci Svevišnjeg“). Egipatska senka je aktivna ontološka komponenta. Dakle, ovo nisu isti pojmovi, ali dele apotropejsku logiku. Potom imamo egipatsko ren i hebrejsko šem. Njihova srodnost je duboka, jer oba označavaju ime, a ime je identitet. Ovo je jedna od retkih tačaka gde možemo govoriti o istinskoj mentalnoj srodnosti, verovatno i kulturnoj transmisiji. I konačno, možemo uporediti srce i sud, egipatsko ib i hebrejsko lev. Srce je sedište volje, pamćenja i odgovornosti, dok je sud moralni, a ne intelektualni. Dakle, egipatski model čoveka ne opisuje unutrašnju psihologiju, već uslove opstanka i delotvornosti bića kroz smrt. Hebrejski model, naprotiv, ne razlaže čoveka na delove, već ga vidi kao jedinstvo oživljeno božanskim dahom, čija sudbina zavisi od odnosa sa Bogom, a ne od ritualne integracije.

U pogledu moderne ezoterije, počevši od teozofije, dolazimo na drugačiji teren. Teozofi uvode šemu: fizičko – eteričko – astralno – mentalno – kauzalno, i nategnuto mapiraju ka kao eteričko telo, ba kao astralno telo, dok akh vide kao mentalno ili kauzalno telo. Ovo je istorijski i konceptualno netačno, jer egipatski pojmovi nisu „tela“ po spratovima, već su funkcije opstanka, nikako nekakvi gradualni slojevi svesti. Otud i akh nije neki „viši um“, već ritualno priznato stanje. Tzv New Age je sklon psihologizovanju, pa neretko ljudi iz tog miljea tvrde kako je ba ego, ka je energija, dok akh predstavlja višu svest. To je sasvim proizvoljno, ili je nekima egipatska terminologija toliko dopadljiva da je prosto uzurpiraju u spekulativne svrhe. Ono što je ovde važno naglasiti jeste da Egipćani ne poznaju ego u modernom smislu, ne rade sa introspekcijom, ne traže „prosvetljenje“, već postojanje posle smrti.

U nekim modernim ezoterijskim sistemima akh se poistovećuje sa „svetlosnim telom“ koje se aktivira vežbama, ka se „puni energijom“, dok se ba „šalje na astralna putovanja“. To je potpuno izmeštanje iz pogrebno-etičkog konteksta, ignorisanje Ozirisovog suda, načela Maat, opravdanosti. Ovde vidimo fokus na moć, a ne na ravnotežu. Egipatski mag nije težio moći bez opravdanja. U zapadnom okultizmu često se vidi nefeš kao ka, ruah kao ba, a nešama kao akh. Ovo je pedagoški zgodno, ali neodrživo, jer je kabala unutrašnja i etičko-psihološka, dok je drevni Egipat ritualno-ontološki. Inače, zapadni duhovni areal je sklon sinkretizmu, svaštarenju i nasilnim uguravanjem raznorodnih pojava u konstrukcije sistema duhovnog razvoja i sl. Oni će spojiti tantru, kabalu, neke egipatske starudije, jogu, taoizam, budizam, alhemiju, hermetizam, astrologiju, rune, goeciju, grčku magiju, tarot, ji đing, gnosticizam, paganizam i još mnogo toga u nekakve inicijacijske formule i prakse. Otud i praksa stvaranja stalnih popisa korespondencija raznorodnih pojmova, što je počelo sa Zlatnom zorom i onom čuvenom Krolijevom knjigom Liber 777. 

Jevreji imaju jedan specifičan pojam, a to je jehidah, koji stoji na samoj granici gde svako poređenje postaje rizično. U tom smislu Egipat nema pravi pandan jehidi, ali postoje funkcionalne analogije koje se često pogrešno poistovećuju. U klasičnoj kabali (posebno lurijanskoj), struktura duše je sledeća: nefeš – vitalno-biološka duša; ruah – moralno-psihička svest; nešama – intelektualno-duhovna duša; hajah – život božanske svesti; jehidah – apsolutna jedinstvenost. Naposletku, imamo guf, odnosno fizičko telo. U tom smislu, jehidah je najviši nivo duše, potpuno sjedinjen sa en sofom (velom svetlosti iznad Drveta života), koji se nalazi izvan individualnosti, ne ulazi u posude (klipote), te je prisutna samo kao „iskra“ ili potencijal. Ona nikada ne silazi u telo. To je kao da iznad glave postoji jedan naš potpuno nevidljiv, nedokučiv i nedodirljiv deo, koji zapravo i ne pripada nama, ali jeste suštinski deo nas, odnosno predstavlja praizvor našeg bića. Dakle, mogli bismo reći da jehidah nije ličnost, nije svest, nije iskustvo, i nije funkcija. To je identitet pre identiteta, apsolutna jedinstvenost bića u Bogu.

Egipatska religija nema koncept apsolutnog Jednog u metafizičkom smislu. Kod Egipćana ne postoji en sof, ne postoji emanaciona ontologija, ne postoji ideja potpunog poništenja individualnosti u Bogu. Čak i kada se govori o sjedinjenju sa Raom ili Ozirisom identitet se ne ukida, ime (ren) ostaje, ličnost opstaje. Otud ne možemo staviti znak jednakosti između egipatskog akha i hebrejskog jehidah. Razlika je nepremostiva budući da je akh rezultat procesa što taj fenomen čini delotvornim i diferenciranim. Akh je ostvarena besmrtnost, ne metafizičko jedinstvo. Sa druge strane, jehidah je nedelatna prapolazna datost, bez diferencijacije. Isto tako, jehidah ne može biti atum, kao što neki tvrde, jer je ovaj pojam u obliku boga Atuma izvor emanacije sveta, ali nije unutrašnji princip čoveka. Egipćani ne govore o „iskri Boga“ u čoveku u kabalističkom smislu. Iz egipatske perspektive Bog nije u nama. U kabali, jehidah je vezana za Tetragramaton u njegovom neizgovorivom aspektu. Istina, u Egiptu postoji ideja tajnog imena boga (na primer Raovo skriveno ime), ali to ime nije deo ljudske strukture već se osvaja magijski, a ne poseduje se ontološki. 

Ako insistiramo na strukturalnoj analogiji, najpošteniji odgovor glasi da egipatski pandan jehidahu ne postoji, jer egipatski sistem nema nivo koji bi ukidao individualnost u apsolutnom Jednom. Drugim rečima, jehidah ukazuje na duhovno jedinstvo, dok kod Egipćana imamo ontološku postojanost ličnosti. To su dva nesvodiva pogleda na spasenje. Pa ipak, moderna ezoterija traga za univerzalnom šemom, želi „najviši nivo“ u svakom sistemu, i otud projektuje kabalistički vrh nazad u Egipat. Stoga imamo pogrešan rezultat koji poistovećuje akh i jehidah, imamo nekakvo „egipatsko prosvetljenje“, te gubitak razlike između besmrtnosti i jedinstva. Hebrejski pojam jehidah nema stvarni pandan u egipatskoj antropologiji, jer ona ne poznaje metafizičko ukidanje individualnosti u apsolutnom Jednom. Egipatski ideal nije jedinstvo sa Bogom, već opravdana i delotvorna postojanost ličnog bića u kosmičkom poretku Maat.

Isto tako, Jevreji imaju još jedan zanimljiv pojam od važnosti za ovu temu, a to je hajah, što sam samo pomenuo. Problem hajah je prirodan nastavak prethodnog toka ove rasprave, jer se upravo na tom nivou vidi gde su sličnosti između egipatskog i hebrejskog modela prividne, a gde su razlike suštinske. U klasičnoj kabali, kao što sam rekao, imamo petodelnu dušu, čije sam delove već kratko opisao. U toj strukturi hajah je život božanske svesti, a ne individualni život. Ova deo duše je povezan sa sefirom Hokmah (Mudrošću) i svetom Aciluta, i ne inkarnira se direktno u telo. Međutim, hajah može biti povremeno „dotaknuta“ u ekstazi, proročanstvu ili dubokoj kontemplaciji. Za razliku od jehidaha, hajah još uvek dopušta diferencijaciju, tu postoji „trag iskustva“, i nije potpuno izvan odnosa. Ako je jehidah čisto Jedno, hajah je život Jednog u mnoštvu. U religioznom iskustvu hajah se doživljava kao preobilje života, intenzitet, nad-svest, nadahnuće, a ne kao gubitak ličnosti. Stoga kod Egipćana ne postoji pravi ontološki pandan za hajah, ali postoji funkcionalno bliska zona, i tu počinju konfuzije.

Najindikativnije pogrešno poistovećivanje jeste egipatsko ka kao hajah. Nešto što je imanentna vitalnost, vezana za hranu, telo i grob, a to je ka, ne može biti poistovećeno sa transcendentnom životnošću, nevezanom za fizički opstanak, a što je hajah. Ka može oslabiti, biti plen magijskih grabljivaca, a hajah ne. Isto tako ni akh nije hajah. Istina, tu postoji privlačna sličnost. Oboje su svetlosni, oboje su delotvorni i povezani sa bogovima. Međutim, razlika je presudna, jer je akh, kao što sam već naglasio, postignuto stanje preminulog čoveka, a hajah je život (ili praživot) koji prethodi individualnosti. Otud je akh eshatološki ishod, dok je hajah ontološki izvor. 

Dakle, jedina ozbiljna egipatska analogija sa hajah je sekhem. Ovde dolazimo do najbližeg mogućeg egipatskog „pandana“, ali uz važno ograničenje. Sekhem označava moć, energiju, autoritet, božansku delotvornost, silu koja „čini da stvari budu“. Sekhem, dakle, nije individualno svojstvo po sebi već dolazi od bogova a može proticati kroz čoveka. Zato je sekhem funkcionalno najsrodnije hajah, jer su oboje nadlične sile života i moći, oboje su povezani sa božanskom sferom, i oboje se manifestuju kroz intenzitet, ne identitet. Međutim, tu postoji jedna suštinska razlika između njih, sekhem nije aspekt „duše“, a hajah jeste. Hebrejski pojam hajah označava transcendentnu božansku životnost koja stoji iznad individualne svesti, ali ispod apsolutnog jedinstva jehidaha. 

Zapadni okultizam preuzima kabalističke termine, ali ih prevodi u potpuno drugačiji diskurs. Deformacija se odvija kroz nekoliko ponavljajućih poteza. Prva greška jeste psihologizacija onoga što je ontološko. Evo primera, izvorno, ruah je moralna duša, dok je nešama inteligibilni dah. Po nekim okultistima, ruah je „niži um“, dok je nešama „viši um“. Duša tako postaje unutrašnji aparat svesti, gubi se odnos prema Bogu, etika se zamenjuje introspekcijom. Kabala se u okultnom ključu pretvara u unutrašnju psihologiju bez Zapovesti. U kabali, hajah i jehidah se ne postižu, već se ponekad otkrivaju po Božjoj volji. Povodom toga, u okultizmu se razvijaju tehnike postignuća i buđenja. Ono što je u kabali milost, u okultizmu postaje veština. To deluje kao da je u pitanju posledica preuzimanja indijskih koncepata i praksi, jer tamo postoji perspektiva buđenja sklupčane, uspavane i latentne skrivene snage u čoveku, a to je kundalini. Povodom toga, neki naivniji okultisti postavljaju pitanje poznaje li kabala kundalini i sl.? Nakon toga se traže nategnute analogije, jer po njihovom svetonazoru sve mora biti nekako međusobno uklopivo, jer svi navodno govore o istim stvarima, svi su putevi isti... E pa nisu, niti svi govore o istom.

Kabalistička hijerarhija duše se u okultnom ključu pretvara u mapu suptilnih tela, pa je tako nefeš etarsko telo, ruah je astralno telo, nešama je mentalno telo, hajah je kauzalno telo, dok je jehidah nekakvo atmičko telo. Ponavljam, kabala ne poznaje „tela po spratovima“, već se pojmovi odnose na stepene odnosa prema Bogu. Duša nije prostorno stratifikovana. U kabali uzdizanje duše zavisi od micvot, pri čemu je moralni život temelj. U okultizmu moral je „lični izbor“, etika se relativizuje, fokus je na moći, iskustvu i znanju. Time se ruah odvaja od odgovornosti, a nešama se svodi na intelektualnu fascinaciju. U kabali, „viša duša“ znači bliži odnos sa Bogom. U okultizmu, „viša duša“ je intenzivnije iskustvo svesti. Razlika je tu suštinska, jer je kabala teocentrična, dok je okultizam antropocentričan. 

Mapa izokretanja kabalističke tradicije u okultizmu nije celovita ukoliko ne spomenem kabalističku terminologiju Zlatne zore u neoplatonskom kostimu. Po njihovom učenju, ruah je svest u solarnoj sefiri Tifaret, nešama je „svetlost“ u Binahu, dok je hajah „volja“ u Hokmahu. Kod Krolija, istinska volja je vezana za jehidah, odnosno prvu sefiru Drveta života - Keter. Ne znam kako istinska volja može biti u jedinstvu sa en sofom koji poništava individualnost, budući da Keter stoji na samoj granici? U New Age, jehidah je „božansko ja“, dok je hajah „kosmička energija“. To je potpuna devalvacija pojmova. Posledice ovih deformaciju su iluzija ubrzanog prosvetljenja, zamena etike tehnikom, inflacija „viših stanja“, gubitak negativne teologije, brisanje razlike između Boga i duše, you name it! Kabala tako postaje mapa samousavršavanja, što ona nikada nije bila. Zapadni okultizam deformiše kabalističku hijerarhiju duše tako što ontološke i etičke odnose prema Bogu prevodi u psihološka stanja svesti i tehnički dostupne nivoe iskustva, čime se ono što je u kabali dar i sudbina pretvara u veštinu i ambiciju.

Zapadni okultizam prema kabali i prema gnosticizmu postupa gotovo identično, uz razlike koje proizlaze iz same prirode ta dva izvorna sistema. U oba slučaja imamo recepciju koja nije nasleđivanje, već rekonstrukcija prema modernim potrebama. Razlika je u tome šta mora biti uklonjeno da bi sistem postao „upotrebljiv“. U oba slučaja (kabala i gnosticizam) zapadni okultizam primenjuje istu operativnu matricu po kojoj je teološki mit preobražen u psihološki model, spasenje u iskustvo, ontologija u tehniku, objava, tj gnosis u lično stanje svesti, eshatologija u razvoj svesti. Ovo nije slučajna greška, već sistematski prevod religijskih struktura u moderni, sekularno-mistični diskurs. Podsetimo se da istorijski gnosticizam (II–III vek), nije „filozofija samospoznaje“, nije psihološki introspektivan i nije optimističan u pogledu sveta. Ključne tačke gnosticizma su da je svet ontološki pogrešan (posledica greške ili pada), da je čovek u ovom svetu zatočen, da goza nije stanje svesti, već otkrivenje porekla, da spasenje dolazi odozgo, kroz objavu, i da je etika često asketska ili radikalno indiferentna. 

Gnosticizam nema jedinstvenu „suptilnu anatomiju“ poput kabale ili kasnijih okultnih sistema, ali poseduje jasnu ontološku podelu čoveka koja je dosledna njegovoj kosmologiji. U istorijskom gnosticizmu čovek se razume kosmološki, ne psihološki. Njegova struktura odgovara strukturi kosmosa. Tu imamo tri osnovna načela: 

1. Sōma (σῶμα) – telo, dakle materijalno, propadljivo, te pripada svetu demijurga. Često smatrano zatvorom (sēma);

2. Psychē (ψυχή) – duševni princip, odnosno posredni nivo kao sedište emocija, mišljenja i etike. Može se okrenuti naviše ili naniže;

3. Pneuma (πνεῦμα) – duhovna iskra, tj božansko poreklo koje ne pripada ovom svetu. Tu leži suština spasenja. Pneuma nije „viši um“ niti „svest“, već strano telo u svetu. Ona nema psihološku funkciju, često je uspavana, zarobljena i zaboravljena. Spasenje u tom smislu znači buđenje pneume kroz gnosis. Ipak, gnosis dolazi spolja (otkrivenje), i ne proizvodi se vežbom.

Izvorno, po gnosticizmu, pad čoveka je kosmički događaj, demijurg je stvarni ontološki problem, dok je materija ontološki deficit. Sa okultnog stajališta, demijurg je „niži um“, „ego“, „arhontski obrazac“, pad je psihološka fragmentacija, dok je materija neutralna energija. Posledično, imamo gubitak ontološke drame dok svet postaje „učionica“, a ne zatvor. Ružičasto, zar ne? Dalje, u gnosticizmu gnosis se prima, dolazi kroz poziv (klesis) i ne može se proizvesti vežbom. U okultizmu, gnosis se postiže meditacijom, ritual proizvodi „uvid“, a iskustvo zamenjuje objavu. Isto kao u slučaju okultne aproprijacije kabale, tako se i povodom gnosticizma dar prevodi u metod. 

Takođe, moderni duh, koji se odražava u okultizmu i modernom misticizmu, utiče da imamo psihologizaciju gnostičkih pojmova kao što su arhonti i eoni. Istorijski, arhonti su kosmičke sile kontrole, dok su eoni ontološke hipostaze. U modernom tumačenju arhonti su traumatski kompleksi, a eoni arhetipi svesti. Ovo nije interpretacija, već razgradnja mita u terapeutsku metaforu. Sve to utiče da polako nestane asimetrija između Boga i čoveka, a da mistika postane menadžment svesti. U tom smislu su društvene ideologije, New Age duhovni pokreti, ezoterijske i okultne grupe i tajna društva, moderna psihologija i humanistička akademija, praktično na istom zadatku. Kako se to uopšte desilo? Naravno, neću ovde ulaziti u to razmatranje.

I kabala i gnosticizam u izvornom obliku imaju jednu zajedničku crtu: spasenje nije garantovano i nije u ljudskim rukama. Zapadni okultizam i potonji New Age tu nelagodnu istinu ne može da podnese. Zato oni uvode spiritualnu tehniku, uvode razvoj, uvode optimizam i „potencijal“. Time se religijski sistemi neutralizuju. Nije li to nekako woke? Zapadni okultizam prema kabali i gnosticizmu primenjuje istu strategiju: ontološke i teološke strukture spasenja prevodi u psihološke modele razvoja svesti i tehnički dostupna iskustva, čime se objava zamenjuje metodom, sudbina potencijalom, a metafizička drama samousavršavanjem. 

Deo drugi

Delim snažno uverenje da u antropocentričnoj orijentaciji modernog okultizma određenu ulogu igra specifična i revolucionarna lurijanska kabala čija pojedina shvatanja stoje u temelju modernog okultizma. No, imam utisak da je lurijanska kabala od strane okultista pogrešno shvaćena, kako zbog imperativa duha vremena, tako i zbog uticaja apostatskih kabalističkih doktrina Šabataja Cvija (XVII vek, Turska) i Jakova Franka (XVIII vek, Srednja Evropa). Ova pogrešna recepcija lurijanske kabale (po Isaku Luriji, XVI vek) u zapadnom okultizmu nije puka greška u terminologiji, već strukturna transformacija čitavog teološkog sistema. 

Podsetimo se, lurijanska kabala je unutrašnja, odnosno ezoterična dimenzija normativnog judaizma, zasnovana na Tori, micvot i halahičkom okviru, te prenošena u okviru inicijacijske i tekstualne tradicije. Zapadni okultizam (od renesanse nadalje), kabalu tretira kao univerzalni simbolički kod, odvaja je od njenog halahičkog, liturgijskog i zajedničkog konteksta, i čita je alegorijski ili psihološki, a ne teološki. Tako kabala prestaje da bude tumačenje božanskog delovanja i postaje mapa unutrašnjih stanja čoveka. Ovo je prva i osnovna deformacija.

Kod Lurije imamo koncept cimcum kao misteriju božanskog samoskrivanja. Ovo ne znači odsustvo Boga, već promenu načina njegove prisutnosti. Dakle, Bog ostaje apsolutno transcendentan. U okultizmu cimcum se tumači kao povlačenje Boga da bi čovek delovao. Bog se pretvara u nekakav strukturni princip. Kod Lurije imamo ontološku katastrofu u kosmičkom poretku. Dakle, zlo je stvarno, a ne psihološko. Svet je objektivno fragmentiran. U okultizmu, kosmička drama se interiorizuje čime se gubi ontološka težina zla i odgovornosti. U lurijanskoj kabali čovek je saradnik Boga, nije nekakav inicijator. Čovekovo delovanje zavisi od micvot, namere (kavanah) i Božje milosti. U okultizmu mag postaje aktivni kreator stvarnosti. Lurijanski saradnik Boga postaje okultni samostvoreni demijurg. Ovo je ključna antropocentrična inverzija, čime se otvara prostor za nastupanje Puta Leve ruke (LHP). 

Tikun, odnosno koncept popravke sveta, je kod Lurije dugotrajan, kolektivan proces vezan za zajednicu Izraela. Dakle, to je nešto nevidljivo, često bez lične koristi. U okultizmu tikun je preveden u inicijacije, stepenove, „rad na sebi“, postizanje moći ili znanja. Popravljanje kosmosa se svodi na lični razvoj. Valjda je rezon da ako popravimo sebe time popravljamo svet, tj neka svako počisti ispred svog dvorišta i stvari će ponovo doći na svoje mesto. 

Što se tiče uticaja apostatskih kabalističkih doktrina šabatajstva i frankizma, o čemu sam pisao, zapadni okultizam njih ne preuzima direktno već kamuflirano, mada, što je još važnije, preuzima njihov mentalni obrazac. To podrazumeva ideju da se spasenje ostvaruje izvan zakona, da transgresija može imati spasonosnu funkciju i da pojedinac može neposredno učestvovati u kosmičkom preokretu. Ovo se poklapa sa romantičarskim individualizmom, protestantskih subjektivizmom i modernim ezoterijskim voluntarizmom. Razlozi zbog kojih se sve ovo desilo jeste što zapadni okultizam nije imao pristup jevrejskom posvećeničkom kontinuitetu, i zato što je delovao u kulturi koja je već bila sekularizovana, individualistička, psihologizovana i odvojena od objavljene religije. Zato je lurijanska kabala morala biti prevedena na jezik unutrašnjeg iskustva, lišena teološke discipline i prilagođena magijskom instrumentalizmu. Dakle, kabala, lurijanska i ne-lurijanska, u zapadnom okultizmu nije „pogrešno shvaćena“ u banalnom smislu, već je strukturno preoblikovana od teocentrične kosmologije ka antropocentričnoj psihomagiji, od saveza Boga i čoveka ka suverenosti subjekta, i od tikuna sveta ka samorazvoju. U tom smislu, zapadni okultizam ne nastavlja lurijansku kabalu, već je sekularizuje i premešta u moderni mit o autonomnom čoveku.

Ipak, moram istaknuti jednu veoma značajnu stvar koja je uticala ne toliko na pogrešno shvatanje lurijanske kabale koliko na njeno selektivno prihvatanje. Naime, lurijanska kabala u svojoj suštini dala je osnov za tako nešto jer je usmerila fokus sa mistične svetlosti Božjih emanacija na dušu i njene „iskre“, što podseća na prvu premisu Krolijeve Knjige zakona da je svaki muškarac i svaka žena je zvezda. Ovakav fokus se savršeno uklapao u emancipatorske težnje reformacije, rozenkrojcerskog pokreta i kasnijeg okultizma. 

Pogledajmo sada kako se odvijao degradirajući tok bliže našem vremenu. Zapadni okultizam u svom klasičnom izrazu i dalje zahteva inicijaciju, poseduje hijerarhije, discipline, simboličku pismenost i zadržava makar senku metafizičke ozbiljnosti. New Age (posle 1960-ih) ukida inicijaciju, ukida obavezu, ukida ontologiju i zadržava terminologiju bez sadržaja. Kabala ulazi u New Age ne kao sistem, već kao rečnik. Tako sefiroti postaju energetski centri u čoveku. U kabali sefiroti su modaliteti božanskog delovanja i nisu „delovi Boga“, niti „psihičke funkcije“ ili struktura mikrokosmosa. U New Age diskursu, što ovaj nasleđuje od klasičnog okultizma, sefiroti se poistovećuju sa čakrama, emocionalnim stanjima i „vibracijama“. Bog nestaje, a ostaje bezlična energija. Lurijino cimcum načelo, kao što sam već pominjao, prevodi se u „svest stvara realnost“, a granica između Boga i čoveka se briše. Lurijanski paradoks samoskrivanja Boga postaje metafora kreativnog ega. U kabali čovek je odgovoran, ali ograničen, greška ima kosmičke posledice, a spasenje je kolektivno jer je Izrael taj koji se izbavlja, osim onih koji su sami sebe isključili iz spasenja. U New Age, pošto si „ti kreator svoje stvarnosti“, nema greha, samo „lekcija“, nema odgovornosti, samo „iskustva“. Kao da se tikun, odnosno popravljanje sveta zamenjuje nekakvom samoterapijom.

U modernoj etici bez zakona naziremo senku šabatajske logike. New Age diskurs često ponavlja „slušaj samo sebe“, „pravila su društveni konstrukt“, „nema pogrešnog puta“. Ovo nije kabalistička etika, već sekularizovana verzija antinomizma bez metafizičke težine. Ostaje samo psihološki relativizam i gomila „unutrašnjih blokada“, „trauma iz prošlih života“, i „potisnutih emocija“. U tom smislu zlo se ne prevazilazi, ne iskupljuje, nego se prosto „integriše“. Gnosticizam i kabala se pretvara u coaching narativ. Tako je tikun postao proizvod, odnosno zadobio je oblik radionice, sertifikata, onlajn kurseva, webinara (u predigitalno vreme to su bili dopisni kursevi), ajahuaska sesija itd. Posledično, duhovni rad se meri brzinom postignuća (instant prosvetljenje), intenzitetom i ličnim benefitom. Ontološki rad na svetu zamenjen je duhovnim konzumerizmom. U svemu tome New Age uspeva jer uklanja strah, krivicu i tragediju, obećava moć bez žrtve, nudi smisao bez obaveze, i koristi autoritet drevnih tradicija bez njihove težine. Kabala je u svemu tome egzotična legitimacija a ne obavezujuća istina. Dakle, to više nije ni kabala nego njena prazna ljuštura. Eto gde su klipoti!

Povodom toga nastala je čitava jedna spiritualna industrija parapsihološkog i pseudopsihološkog terapeutsko-komercijalnog hibrida koji deluje na granici nauke, religije, magije i tržišta. Tu se dešava jednostavna zamena ontologije psihologijom. Sadržaj se iz ontologije premešta u psihičku dinamiku. Posledično, svet prestaje da bude problem, već problem postaje isključivo subjekt. Zvuči poznato? U tom galimatijasu, legendarni i veliki Karl Gustav Jung igra ulogu ključne prelazne figura, ne zato što je on zbog nečega „kriv“, već zato što je ezoterijske simbole čitao psihološki i tako legitimisao njihovu upotrebu van izvornog konteksta. Tako je Jung doslovno otvorio vrata kojekakvom polusvetu da masovno nahrupi i zagadi tananu ezoterijsku sferu. Od njega se preuzimaju arhetipovi, individuacija i senka i primenjuju se na čitva niz pojava koje iziskuju drugačiji pristup. 

U savremenim „integrativnim“ pravcima često se pojavljuju pojmovi kao „rad sa energijom“, „porodična polja“, „konstelacija“, „viša svest“, „aktivacija potencijala“ itd. To su sve sekularizovani ostaci ozbiljnih duhovnih i metafizičkih koncepata kabale, gnosticizma, alhemije i starih slojevitih struktura znanja. Sekularizovano u vom smislu znači bez etike, ontologije, i odgovarajuće kosmologije. U tzv duhovnom univerzum odgovara na tvoju vibraciju koučingu prepoznajemo potomke okultne antropocentričnosti, antinomijskog shvatanja etike i psihologizovane kabale. Takva olupina od kabale emituje jednu od najdubljih deformacija da zlo više ne sme biti imenovano, da se patnja „validira“, ali se ne prosuđuje, i da se moralni sud smatra „toksičnim“. Ovo direktno poništava gnostičku dramu, kabalističku odgovornost i religijski smisao iskupljenja. Sve postaje emocionalni menadžment. Taj stav da zlo ne sme biti imenovano (jer to nekako nije u redu), umnogome podseća na aktuelnu ideologizovanu i moralističku praksu tzv progresivizma koja kriminalce, prestupnike i zločince pretvara u žrtve. Sve je to danas moguće jer sekularna kultura (zapravo nekultura) ne toleriše transcendenciju. Ljudi traže smisao bez religije. Terapijski jezik je postao društveno legitiman, a ezoterija se „pere“ kroz naučnu terminologiju. Tako psihologija postaje trojanski konj metafizike bez odgovornosti. Ova vrsta subverzivne infiltracije odvija se kroz psihologizaciju ontologije, individualizaciju spasenja, tržišnu logiku duhovnosti i eliminaciju zla i zakona. Rezultat je subjekt bez Boga, razvoj bez istine, isceljenje bez iskupljenja.

I konačno, imamo finale, a to je taj novi čovek novog doba predstavljen holističkim modelom čoveka. Podsetimo se, izgubljena reč u Vajshauptovom sistemu je „čovek“. Pod „holističkim“ modelima (New Age, integralna psihologija, savremeni spiritualizam) obično se podrazumeva da je čovek jedinstvena, skladna celina; da se svi nivoi bića nalaze u kontinuitetu; da su telo, psiha i duh različiti aspekti istog procesa, da je razvoj postepen i evolutivan, da je svet u osnovi dobar ili neutralan, da je cilj integracija, a ne raskid itd. Ovo su sve aksiomi, a ne zaključci. Međutim, te nedokazane aksiome, da ne kažem predrasude, skoro da niko ne dovodi u pitanje. 

Krenimo jednom linijom. Na primer gnosticizam ne počinje od pitanja „kako da se razvijem“, već od pitanja zašto uopšte postojim u svetu koji mi je ontološki stran? Osnovni gnostički postulati kažu da je svet ontološki pogrešan (ne samo moralno problematičan), da postoji radikalni diskontinuitet između Boga i kosmosa, da je čovek rascepljen u nutrini, a nije celovit, da je pneuma strano telo u čoveku, da je spasenje povratak, ne integracija, da je znanje zapravo razotkrivanje laži sveta, a ne njeno usavršavanje. Navodim primer gnosticizma, koji, iako mnogima deluje izopačeno, predstavlja utemeljeniju i prirodniju doktrinu u odnosu na New Age holizam. Tako holizam ima za cilj integraciju svih nivoa bića. Za gnosticizam cilj je odvojiti ono božansko od onoga svetskog. Za gnostika, „integracija“ znači učvršćivanje zatvora. Za holizam svest se razvija, raste, napreduje. Za gnosticizam svest se budi iz zablude. Buđenje stoga nije progres, već diskontinuitet. Za holizam kosmos je smislen proces. Za gnosticizam kosmos je rezultat greške, pada ili obmane. Ako je kosmos pogrešan, nema „holističkog razvoja unutar njega“. Holizam insistira na lečenju, balansu, harmoniji, a gnosticizam na oslobađanju. Dakle, gnostička „patologija“ nije trauma, već ontološko zatočeništvo. Po holizmu svi mogu i treba da se razvijaju. Po gnosticizmu samo oni koji nose pneumu mogu biti spašeni. Ovo je za modernu misao etički neprihvatljivo, ali je u suštini ontološki dosledno. Pošto moderna kultura ne može da prihvati metafizički pesimizam, jer ne trpi ideju da svet nije „škola“, ona zahteva optimizam, smisao, progres. Zato se stare doktrine poput kabale, gnosticizma itd, od strane modernih spiritualaca psihologizuju, terapeutizuju i simbolizuju, ali time prestaju da budu gnosticizam, kabala ili bilo šta već. 

Gnosticizam je nespojiv sa modernim holističkim modelima čoveka zato što polazi od ontološkog diskontinuiteta između božanskog i kosmičkog, razume čoveka kao unutrašnje rascepljeno biće, i spasenje shvata kao raskid i povratak iz sveta, a ne kao integraciju i razvoj unutar njega. Slično bismo mogli reći i za starije oblike hrišćanstva, kabalu, sufizam, hermetizam, zapravo za bilo koji oblik autentične duhovnosti utemeljenoj na tradiciji. 

Ipak, sveodoci smo kako se gnostički motivi neprestano vraćaju, iako su ontološki nespojivi sa modernim holističkim i progresivnim modelima. Razlog tome je u njihovoj simptomatskoj funkciji. Gnosticizam se vraća jer pogađa istinu o iskustvu modernog čoveka, čak i onda kada se ne prihvata njegova metafizika. Ipak, gnosticizam nudi nešto što moderna kultura retko priznaje, a to je radikalno iskustvo nepripadanja svetu. To je ono sa čime se mnogi savremeni ljudi mogu poistovetiti. Moderni čovek živi u tehnološki uređenom svetu, ali doživljava egzistencijalni višak besmisla. On oseća da „ne pripada“ ovde, iako ima sve. Gnosticizam tačno imenuje taj osećaj, jer je svet stran, poredak je lažan, nešto je suštinski pogrešno. I zato se motiv vraća. Moderna kultura ipak ne može prihvatiti kosmički dualizam; ne može prihvatiti demijurga; ne može prihvatiti izabranost, ali može prihvatiti osećaj zarobljenosti, motiv buđenja i ideju skrivene istine iza fasade. Zato gnosticizam biva ogoljen do simbolike, dok se metafizika odbacuje. Tako dobijamo gnosticizam kao narativ, a ne kao veru.

Naravno, postoje dublji razlozi povratka gnostičkih motiva. Mi vidimo tehnološki svet kao „demijurški poredak“ i i bez vere u demijurga. Mi vidimo da sistemi upravljaju čovekom, algoritmi strukturiraju stvarnost, birokratija deluje kao bezlična moć. Dakle, demijurg se vraća kao sistem, mreža, matrica i arhontski poredak. U informatičkom dobu znanje je svuda, ali se gubi smisao. Otud gnoza nije informacija, već probijanje iluzije i ekskluzivni uvid. To je psihološki i kulturno zavodljivo. Moderni diskurs formalno zagovara jednakost, ali implicitno deli ljude na „svesne“ i „nesvesne“, „kritički misleće“ i „ovce“. To je gnostička antropologija bez teologije.

Istorijski posmatrano gnosticizam se javlja u periodima imperijalne uniformnosti, gubitka smisla i preopterećenja simbolima. Struktura krize između savremenog globalnog tehnosistema i rimskog kosmopolisa je slična. Tako vidimo povratak gnosticizma u naše vreme zato što moderna kultura ne uspeva da odgovori na pitanja zašto svet deluje nepravedno čak i kada je racionalan? Zašto znanje ne donosi smisao? Zašto napredak ne donosi oslobođenje? Gnosticizam nudi radikalan, iako neprihvatljiv odgovor: zato što svet nije ono za šta se predstavlja. Ipak, gnosticizam se ne može potpuno obnoviti jer bi zahtevao odbacivanje progresa, negaciju sveta (smrt svetu!), prihvatanje izabranosti i povratak objavi. Moderna kultura to ne može. Zato uzima motive, simbole, narative, a odbacuje ontologiju, etiku i eshatologiju. Gnostički motivi se vraćaju u modernoj kulturi zato što izražavaju autentično iskustvo otuđenosti, zarobljenosti i sumnje u poredak sveta, ali se pritom lišavaju svoje izvorne ontologije, jer moderna svest ne može prihvatiti radikalni dualizam i negativnu teologiju na kojima gnosticizam počiva.