Antropologija drevnog Egipta

Egipatska „suptilna anatomija“ nije sistem u dogmatskom smislu, već sklop slojevitih i delimično preklapajućih pojmova koji su se menjali tokom tri milenijuma. Zbog toga su moderni autori često neprecizni, ili nasilno sistematizuju (po ugledu na indijske ili teozofske modele), ili mešaju termine iz različitih epoha i ritualnih konteksta. Autori na koje mislim nisu egiptolozi nego oni iz sveta ezoterije i okultizma. Egipćani nisu imali jedinstvenu „antropološku doktrinu“. Njihovi pojmovi potiču iz pogrebne religije, ne iz spekulativne filozofije. Ti pojmovi funkcionišu ritualno i operativno, a ne teorijski, i imaju različite naglaske u Starom, Srednjem i Novom kraljevstvu. Oni često označavaju funkcije ili stanja, a ne „delove“ u modernom smislu. Drugim rečima, ne treba ih čitati kao egipatske „čakre“ ili „sefirote“, već kao modalitete postojanja i opstanka. 

Osnovni pojmovi egipatskog modela čoveka su

1. Khat – fizičko telo. Ono mora biti očuvano mumifikacijom, jer je oslonac ostalim principima. Bez khata, ostali aspekti gube „tačku oslonca“. Ono je temelj, ali ne i suština čoveka.

2. Ka – vitalna sila / životna moć. Ka je ono što se „prima“ pri rođenju. Blisko je pojmu životne energije, ali nije individualna duša. Hrani se obrednim prinošenjima, mirisima, hranom, pićem. Posle smrti ostaje vezano za grob i telo. Ima ulogu vitalnosti, postojanosti  i životne snage. U vezi ka postoji analogija sa dvojnikom, ali ne sa tzv astralnim dvojnikom u modernom smislu.

3. Ba – lična manifestacija, pokretna duša te predstavlja individualnost, karakter i sposobnost kretanja. Prikazana je kao ptica sa ljudskom glavom. Ba može napuštati grob, putovati, ali se mora vraćati. Ono što je važno jeste da ba nije besmrtno samo po sebi.

4. Akh / akhu – preobraženo, prosvetljeno biće. Ono nastaje tek posle uspešne integracije ka + ba + sah i predstavlja obeležje bogova i „zaslužnih mrtvih“, koji su opravdali svoje postojanje pred bogovima. Dakle, akh je nešto svetlosno, moćno i efikasno, te ima ulogu delotvorne besmrtnosti. Akh je cilj, a ne početna komponenta.

5. Khaibit / šut – senka. Ona je nezavisna, aktivna, i može biti ugrožena, zarobljena, odnosno ukradena. Ima apotropejsku funkciju, odnosno pruža zaštitu, označava prisutnost, ali i „trag“ bića. Upravo je khaibit plen predatorskih okultnih sila.

6. Ren – ime, jeste nosilac identiteta. Otud brisanje imena znači drugu smrt. Mora biti izgovarano da bi opstalo. Dakle, vidimo da ren ima ulogu ontološkog identiteta, jer po egipatskoj tradiciji, bez imena nema postojanja.

7. Ib – srce predstavlja sedište pamćenja, volje i moralnosti i ono se ne vadi pri mumifikaciji, već se ostavlja radi suđenja na vagi istine. Kod Egipćana srce je etičko-svesni centar, dok je mozak zapravo nebitan.

8. Sah / sahu – duhovno telo jeste preobraženo, ritualno „uskrslo“ telo. Nastaje posle pravilnih obreda i očuvanja khata. Ono je posrednik prema akh stanju i predstavlja postmortalnog nosioca svesti.

Proširene liste (u kasnijoj literaturi), ovom spisku pridodaju sekhem (moć), khu (varijanta akha), itd. Ipak, nije mi poznato da su Egipćani pravili nekakve „zvanične liste“. Važno je naglasiti da u egipatskoj perspektivi čovek nije „sastavljen“, već je procesualan, tj ili postaje akh, ili ne postaje. Najčešća greška mnogih savremenih autora, pre svega mislim na one koji naginju okultnom, ezoterijskom i duhovnom, a ne na klasične egiptologe, jeste projekcija istočnjačkih ili teozofskih shema (astral, mental, kauzalno) na Egipat. Egipatski model je u tom smislu nekako rigidan, ritualan, nije spekulativan već etički, nije psihološki, i naposletku, usmeren je na opstajanje, ne na oslobođenje. 

Na ovom mestu trebalo bi dodatno pojasniti neke relacije egipatskog shvatanja fenomena ljudskog bića. Pođimo od ka koje se veoma često pominje u obrednom kontekstu, i to ne samo u pogrebnim tekstovima nego i u svakodnevnoj hramovskoj liturgiji. U staroegipatskoj religiji ka nije apstraktan pojam, već aktivni ritualni entitet: on se „hrani“, „poziva“, „obnavlja“ i „učvršćuje“ kroz obrede. Ukratko, gde god ima prinosa, ima i ka. Najčešća formula u egipatskim grobnicama i hramovima glasi: „Prinos koji daje kralj… za ka tog-i-tog.“ To znači da se prinos ne daje telu, niti ba-u, nego upravo ka-u. U Tekstovima piramida  i Tekstovima kovčega često se ponavlja: „Hleb za tvoj ka.“; „Pivo za tvoj ka.“; „Govedo za tvoj ka.“ Ka je, dakle, ritualni recipijent života, onaj koji „jede“ suptilnu suštinu prinosa. U svakodnevnom hramovnom kultu postojao je standardni niz koji podrazumeva buđenje boga, odevanje kipa tog boga, prinošenje hrane i obnavljanje ka-a božanstva, (i bogovi imaju ka, ba...). U tekstovima se kaže: „Dajem ti hleb da se tvoj ka učvrsti.“; „Tvoj ka se raduje onome što dolazi iz oltara.“ Isto važi i za pokojnika, ako se ka ne hrani, on slabi, a s njim i postojanje u Duatu kao zagrobnom svetu. 

U kraljevskim ritualima ka ima posebnu ulogu. Kralj poseduje kraljevski ka, odnosno božansku silu koja se prenosi sa faraona na faraona, u čemu vidimo suštinu kraljevskog legitimiteta i natpolitičku magijsku prirodu kraljevske osobe koja je istovremeno i sakralna. U ritualima krunisanja i obnove vlasti ka se „spušta“ na kralja i kaže se kako faraon sedi sa svojim ka. U tom smislu ka je garant legitimnosti vladarske osobe. Tu ka nije individualna duša, već transpersonalna, dinastička sila.

I dalje, u pogrebnim tekstovima, ka mora da prepozna svoje telo, da primi dah, hleb i vodu, da boravi u statui, u grobnici i u imenu. Zato su postojale ka statue u grobnicama, kao i posebne prostorije kao mesto gde ka prebiva i prima prinose. U obredima za mrtve, živi se ne obraćaju direktno pokojnikovom ba-u ili akhu, već ka-u: „Neka tvoj ka primi ovo“; „Neka tvoj ka izađe na svetlost“, itd. Ka je, dakle, kanal preko kojeg energija obreda prelazi u onostrano. Na osnovu svega ovog vidimo da ka nije psihološki „deo ličnosti“, već ritualni entitet, primalac prinosa, nosilac vitalnosti, most između tela, duha i božanskog. Bez ka telo je mrtvo, ba luta, a akh se ne ostvaruje. Zato se može reći da je ka liturgijsko srce egipatske religije.

Druga indikativna stvar koju želim pobliže da osmotrim jeste khaibit, „senka“. U pitanju je ritualno pasivna, ali magijski osetljiva komponenta. Drugim rečima, khaibit se ne hrani, ne zaziva i ne obnavlja, ali se može biti zarobljena, oštećena ili povraćena. Khaibit kao senka nije nekakva metafora nego stvarna suptilna projekcija bića koja prati osobu, zavisi od svetlosti (Ra), povezana je sa ba i telom, i ima ograničenu autonomiju. U tekstovima se kaže: „Ja sam tvoja senka, neću te napustiti.“ Ipak, ona nema vlastiti kult, ne pružaju joj se prinosi, nema svoje statue niti zasebne prostorije u grobnicama, ne zaziva se u liturgiji, ali može biti oštećena magijom (to može čak i ka, ali retko). Dakle, khaibit je zavisna projekcija, a ne samostalni ontološki nosilac života. 

Ritualna funkcija khaibita je negativna / apotropejska, pa se otud ona pojavljuje u zaštitnim formulama, egzorcističkim tekstovima i apotropejskoj magiji. Primeri iz Tekstova kovčega: „Neka mi se senka ne otme.“; „Neka me moja senka ne izda.“ Senka je ranjiva tačka, jer ko kontroliše nečiju senku, magijski utiče na osobu. Tako u Duatu senka može biti zarobljena, izgubljena, ili „pojedena“ od demona tame. Zato postoje formule tipa: „Ja sam gospodar svoje senke.“; „Moja senka je sa mnom, ne odvojena.“ To je magijska zaštita integriteta bića, a ne kultna liturgija. U egipatskoj strukturi ka je vitalna i božanska snaga, ba je svesni pokretni princip, dok je khaibit projekcija, trag, odraz. Stoga se ka hrani, ba putuje, a senka prati. Zato khaibit nema obrednu autonomiju, jer je indikator stanja, ne njegov uzrok. 

Khaibit možemo porediti sa gnostičkim eidolonom. Videli smo da je kod Egipćana senka realna, ali zavisna komponenta bića. Iako je senka, moramo imati na umu da su supstance njenog porekla Raova svetlost i fizičko telo. Tako dobijamo snažne aluzije na tzv svetlosno telo. Načelno, mogu zaključiti da khaibit nije greška stvaranja, već nusprodukt kosmičke svetlosti. Ona ne označava zabludu, nego trag bića u svetu svetlosti i tame. Shvatanje senke kao ranjive, ali i kao traga bića u svetu, otvara prostor za kasnije spekulacije o svetlosnom telu u okvirima zapadne ezoterije, ali uz bitnu razliku što je u egipatskom kontekstu ona prvenstveno predmet zaštite, a ne magijske manipulacije. Rečnikom kasnijeg okultizma, khaibit je, u neku ruku, etarski dvojnik ljudskog bića, senka čija je priroda svetlost. Otud u mračnoj magiji crni adept prima darove druge strane u obliku etarskog osnaživanja čime se menja struktura fizičkog tela i na neki način se postiže uslovna besmrtnost, a čije su natprirodne osobine neranjivost, brza regeneracija, nepodložnost bolestima, veća fizička snaga i izdržljivost. 

Sa druge strane, gnostički eidolon jeste senka kao lažno ja. U nekim gnostičkim sistemima (npr. Apokrif Jovana, Hipostaza Arhonata), ontološki status senke je viđen kao lažni oblik, odnosno simulakrum čije je poreklo od demijurga i arhonata. Zašto su arhonti stvorili senku? Gnostici na to pitanje odgovaraju: radi zarobljavanja pneume, duše. Stoga je moralni status senke, u njihovom viđenju negativan, pa stoga mora biti razoren. Eidolon, dakle, nije projekcija svetlosti, već maskirana tamnica, ontološka prevara. Povodom ovoga odmah pada u oči gnostički radikalan stav po pitanju jednog dela ljudskog bića koje zapravo odbacujemo, dok taj isti deo kod Egipćana ima značajnu ulogu. Ne mogu odoleti utisku da gnostička perspektiva predstavlja iskrivljenje izvorne egipatske doktrine. Dakle, Egipćani nastoje da sačuvaju senku, dok gnostici teže njenom uništenju. Svakako da je razlog tako različitog stava prema senci utemeljena u shvatanju prirode kosmosa koji je za Egipćane uređen, jer njime vlada načelo harmonije Maat, dok je u očima gnostika svet viđen kao zamka, jer njime vladaju zlonamerni arhonti.

Još jedna suštinska stvar vezana za egipatsku religiju i njenu usredsređenost na zagrobna dešavanja jeste sjedinjenje ka i ba, a što vodi ka rađanju akh-a. U Tekstovima kovčega i Knjizi mrtvih nalazimo formule tipa: „Neka se moj ba sjedini sa mojim ka u Duatu, neka postanem akh među akh-u.“; „Tvoj ba dolazi k tebi, tvoj ka te grli, ti postaješ akh u društvu bogova.“ Akh, dakle, nije „deo“ čoveka, već rezultat, odnosno stanje koje nastaje kada se raspršene komponente ponovo slože. Pomenuto sjedinjenje ka i ba dešava se u Duatu (ne u grobnici), u blizini Ozirisa i solarne barke, tokom noćnog Raovog putovanja. Vidimo da je u pitanju ontološka inicijacija kroz smrt. U svemu ovome khaibit nije aktivni učesnik, ali ima indikatorsku i zaštitnu ulogu. U tekstovima se kaže: „Moja senka je sa mnom, ja nisam odvojen.“; „Ne neka mi se senka ne izgubi u Duatu.“ Ako se senka izgubi, to znači poremećaj identiteta i rizičnu dezintegraciju. Dakle, khaibit nekako svedoči o celovitosti bića. Ako ka i ba pokušavaju da se sjedine dok je senka izgubljena, entitet ostaje nestabilan. U skladu sa prethodno rečenim može se formulisati određena hijerarhija procesa na sledeći način: telo je očuvano, ka je hranjen, ba se slobodno kreće, khaibit ostaje povezana. Ako bilo koji od ovih elemenata zakaže, akh se ne ostvaruje.

 

Još jedan ključni pojam egipatske antropologije a koji ima snažne asocijacije u nekim drugim sistemima jeste sah. Njegova priroda je zanimljiva jer sah je zvezdani obrazac proslavljenog bića. Dakle, u pitanju je transfigurisano telo, tj. telo koje je prošlo obredni i ontološki preobraćaj i postalo podobno za večnost. Sah nije leš, već khat koji je uspešno prošao obrede i sada je „svetlosno oblikovan“. Ukratko, sah je telo koje je postalo zvezda. U Tekstovima piramida pokojni kaže: „Ja sam sah, ja sam zvezda koja ne propada.“ 

U užem smislu, sah se ne pretpostavlja, već se proizvodi ritualom. Povodom toga imamo nekoliko obreda, od kojih su ključni: 

a) mumifikacija, ali ne da bi se sačuvala biološka forma, nego da bi se sačuvao kosmički obrazac tela; 

b) otvaranje usta, čime se sah osposobljava za govor, disanje i primanje prinosa (telo ponovo postaje aktivni subjekt);

c) zvezdana liturgija, kada se sah poistovećuje sa Orionom; ba putuje, ali se vraća sahu; a ka se hrani preko saha; 

Dakle, sah je tačka reintegracije svih aspekata, nije deo duše ili bića, već kosmički status. Sah potvrđuje da telo nije smetnja već osnova večnosti; vezan je za nepropadljive zvezde; i naposletku, faraon postaje sah kao Oziris. U neku ruku sah je integralni deo, ili svojstvo, kosmičke osobe. Sah nije nešto „posle smrti“, već drugi način postojanja. Kao takav sah stoji između mrtvog tela i akh-a (svetlosno, delatno biće). 

Odnos između akh i sah je jedan od najsuptilnijih odnosa u egipatskoj antropologiji. On nije odnos dva „sloja“ duše, već dva ontološka stanja istog bića, ostvarena kroz obred, suđenje u Ozirisovoj dvorani i kosmičku reintegraciju. U najpreciznijoj formulaciji sah je proslavljeno telo, a akh je proslavljena ličnost. Drugim rečima: sah je forma, a akh je stanje bića koje tu formu nastanjuje. Sah je ritualno i kosmički preobraženo telo pokojnika, odnosno telo koje više nije khat (leš), nego „uzdignuta forma“ sposobna za božanski život, „ozirifikovano telo“, odnosno telo koje učestvuje u ontologiji Ozirisa. Sah je, dakle, ontološki medijum, posuda božanskog načina postojanja. U odnosu spram saha, akh je transfigurisano biće pokojnika, „sjajni“, „efikasni“, „delotvorni“, onaj koji može da deluje među bogovima i ljudima. To nije duša, već status do kojeg se dolazi uspešnim ishodom suđenja, magijom i sećanjem, što podrazumeva da su ka, ba, ren i sah reintegrisani. Zato tekstovi kažu: „Postao sam akh među zvezdama.“ Akh je osoba u punoj ontološkoj aktuelnosti.

Povodom saha u hrišćanstvu imamo sličan pojam a to je corpus gloriosum, proslavljeno telo, tj telo kao eshatološki dar. U hrišćanskoj teologiji (Pavle, Toma Akvinski), corpus gloriosum je uskrslo telo proslavljeno božanskom milošću. Njegove ključne osobine su: incorruptibilitas (nepropadljivost), subtilitas (prožimljivost), agilitas (brzina), i claritas (sjaj). No, imajmo na umu da to telo nije nekakav kosmički princip svojstven svakome, već dar Boga. Za razliku od Egipta, corpus gloriosum nije zvezda, već ikona božanske slave. U hrišćanstvu nemamo zvezdanog poretka, nego eshatološku zajednicu. 

Kod Svetog Pavla izraz corpus gloriosum ne postoji kao latinska formulacija u samom Novom zavetu, ali njegova teološka osnova nalazi se u nekoliko ključnih pavlovskih mesta. Latinski termin potiče iz kasnije patrističke i sholastičke teologije (Vulgata i Toma Akvinski), ali je direktno zasnovan na Pavlovim izrazima.

Najvažniji tekstovi povodom ove teme su: 

Filipljanima 3:20–21: „Koji će preobraziti telo naše poniženosti da bude saobrazno telu njegove slave.“ Ovde se prvi put jasno pojavljuje pojam: σῶμα τῆς δόξης – telo slave, što je direktni izvor kasnijeg termina corpus gloriosum.

1. Korinćanima 15:42–44: „Seje se u propadljivosti, vaskrsava u nepropadljivosti;

seje se u sramoti, vaskrsava u slavi; seje se telo prirodno, vaskrsava telo duhovno.“ Ovde imamo ključne parove: ἐν δόξῃ – „u slavi“ i σῶμα πνευματικόν – „duhovno telo“. To je Pavlov tehnički jezik za ono što će kasnije teologija nazvati corpus gloriosum.

2. Korinćanima 5:1–4: „Imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima.“ Ovde Pavle govori o novom telu kao nebeskoj kući, ne kao apstraktnom duhu.

Pavlov izraz koji stoji iza corpus gloriosum je: σῶμα τῆς δόξης (sōma tēs doxēs – „telo slave“), a njegov funkcionalni opis glasi: σῶμα πνευματικόν (sōma pneumatikon – „duhovno telo“). To telo nije nematerijalno, već je nepropadljivo, proslavljeno, te saobraženo Hristovom telu posle vaskrsenja. Upravo iz tog pavlovskog jezika kasnija hrišćanska teologija razvija pojam corpus gloriosum.

Ono što je zanimljivo u egipatskoj religijskoj misli jeste to da i njihovi bogovi imaju ka, ba i ostale ontološke komponente, ali ne na isti način kao ljudi. Kod bogova ti principi nisu delovi koji se moraju ponovo sastavljati posle smrti, već su modaliteti božanske prisutnosti i delovanja u svetu. Upravo tu leži razlika između antropološke i teološke upotrebe istih pojmova. U tekstovima se izričito govori o ka bogova. U Tekstovima piramida bogovi „daju svoj ka“ faraonu, koji se često često naziva „onaj koji živi od ka bogova“. Bogovi se ponekad opisuju kao da imaju višestruke ka (npr. „sedam ka bogova“). Za razliku od ljudskog ka (životna snaga koja se mora hraniti i obnavljati), božanski ka je izvor, ne primalac. Može se reći da je ka bogova metafizička energija božanstva kao hranljiva sila sveta. Otud nije besmisleno obredno jesti hleb kao telo Hristovo i piti vino kao krv Hristovu. Hrišćanska ideja o pričešću kao lek besmrtnosti i o Hristu kao hlebu života koji se daje za život sveta, može se posmatrati kao funkcionalni analogon egipatskom konceptu ka bogova kao izvora života koji se obredno prima. U oba slučaja, ritualno uzimanje božanske supstance hrani i obnavlja smrtno biće.

Isto tako, bogovi oseduju ba, naravno, u drugačijem smislu nego ljudi. Ba bogova označava njihovu pojavnu formu ili epifaniju. Jedan bog može imati više ba oblika. Tako, na primer, Ra ima ba u sokolu, mački, ili skarabeju; Oziris ima ba u feniksu, Amon ima ba u vetru, skrivenom dahu. Za bogove ba nije individualna duša, već način u kome se božanstvo ispoljava u svetu.

Što se tiče akh bogova, oni su akh par excellence. Oni se opisuju kao „veliki akhu“. Faraon posle smrti treba da „postane akh kao bogovi“. Dakle, kod bogova, akh je stanje večne delotvorne svetlosti. I kao što je poznato, bogovi takođe poseduju tajna imena, odnosno ren. U mitu vidimo da Izida stiče moć nad Raom tiako što saznaje njegovo skriveno ime. Zato je ren bogova ontološki ključ njihove moći. Za razliku od ljudi, čije ime mora biti očuvano da bi opstali, kod bogova je ren izvor autoriteta i sile.

Najzanimljivije od svega je to što bogovi takođe imaju svoju senku, khaibit. U tekstovima se pominju „senke bogova“ koje označavaju njihovu prisutnost, ali i moć skrivanja. U ritualnom smislu, ko vlada senkom, vlada pojavom. Kod bogova, senka je božanski aspekt skrivene moći i dubine njihovog bića.

Šta je onda ono što bogovi nemaju (ili im nije potrebno)? To je sah! Bogovi nemaju sah u istom smislu kao ljudi, jer sah nastaje tek nakon smrti, mumifikacije i ponovnog sjedinjavanja ka i ba. Pošto bogovi ne umiru kao ljudi, oni nemaju potrebu za sah preobražajem. Međutim, Oziris, kao „umrli bog“, jeste izuzetak. Njegov sah je arhetip sah-tela svih umrlih. Podsetimo se da faraon postaje sah poput Ozirisa. Dakle, sah je prvenstveno eshatološki pojam vezan za ljude, modeliran prema Ozirisu. 

Iz svega izloženog jasno se vidi da egipatska antropologija nije opis onoga što čovek jeste, već pre svega propis onoga što čovek treba da postane. To nije teorija o delovima duše, već praktični vodič kroz smrt, čiji je krajnji cilj postizanje stanja akh. Staroegipatski čovek se ne može razumeti kao statična kompozicija elemenata (ka, ba, ren...), već pre kao projekat, entitet čije je puno postojanje uslovljeno nizom ritualnih, etičkih i kosmičkih činilaca. Khat je materijalna osnova projekta, ka njegova vitalna energija koja se mora obnavljati, ba njegova pokretna individualnost, ren njegov identitetski kod, a khaibit njegova osetljiva projekcija u svet. Svi oni su neophodni, ali nijedan od njih nije dovoljan sam po sebi.

Konačni cilj, postati akh, ne postiže se pukim posedovanjem ovih aspekata, već njihovim uspešnim sjedinjenjem. Akh nastaje u kosmičkom prostoru Duata kada se ba (svesna individualnost) sjedini sa ka (vitalnom snagom) unutar sah-a (proslavljenog tela), pri čemu khaibit (senka) svedoči o celovitosti tog bića. Ovaj procesualni karakter ključna je razlika u odnosu na mnoge druge modele: čovek ne poseduje besmrtnu dušu, već postaje besmrtno biće kroz kosmičko-ritualni rad. Ukratko, egipatska teološka antropologija je ontologija opstanka. Ona ne nudi mapu duše, već tehnologiju večnosti. Čovek nije definisan time šta jeste, nego time šta može da postane nakon što se suoči sa smrću, opravda pred bogovima i zauvek zauzme svoje mesto među nepropadljivim zvezdama.