NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa.
Jedna od zabluda koje
uslovljavaju naše živote jeste iluzija Vremena, čija je posledica naš osećaj /
opažaj i memorisanje kontinuiteta, tj kontinuiteta našeg pojedinačnog i grupnog
trajanja. Ako prihvatimo tu široko rasprostranjenu i snažnu, rekao bih
sudbonosnu perceptivnu i kulturnu varku, a uglavnom je prihvatamo, bićemo
svakako onespokojeni (osim ukoliko nemamo neku delotvornu alternativu ili novu opsenu)
ishodištem tog kontinuiteta – a to je prekid. Svesnost vodi u ne-svesnost,
jastvo u ne-jastvo, a nešto što ima početak, neminovno ima i svoj kraj.
Svesnost o ne-svesnosti izaziva asocijacije o ukidanju svesti i samog subjekta.
Ishodište pravolinijskog bitisanja koje ima svoje polazište u tački A, jeste
ne-bitisanje koje nastupa zaključno sa dostizanjem tačke B. Pravolinijsko percipiranje i
vrednovanje sopstvenog postojanja kao i postojanja sveta u kome smo ovaploćeni,
proizvodi manje više pravolinijsko izgrađeno sećanje. Unutrašnji mehanizam
svesti sadržaje sećanja uređuje hronološki i manje-više strogo razdvajajući
elemente snova od elemenata tzv budnog stanja. Pritom se vrši razlikovanje svih
onih sadržaja koji se ne uklapaju u izgrađenu sliku o svetu i sopstvu u njemu.
Ti prekidi pravolinijskog toka, odnosno diskontinuiteti, bivaju svrstani pod
kategorije čuda, fantazije, odnosno halucinacije.
Utisak već viđenog, odnosno deja
vu je „kašnjenje“ dnevne svesti za svešću „etarskog“ dvojnika ljudskog
bića. Svest koja je vezana za dvojnika je mnogo šira i drugačije osvešćuje
vreme/prostor, te ga sažima u sveprisutni kontinuitet. Taj sveprisutni
kontinuitet dnevnoj svesti liči na diskontinuitet. Sve čega se (ne)sećamo, bilo
da se desilo ili će se tek desiti, jeste na neki način dostupno dvojničkoj
svesti. Otuda uverenje o postojanju sudbine ili o mogućnosti predviđanja iste,
pošto znanje o njoj leži pohranjeno upravo u toj tamnoj strani svesti. Tamna
strana svesti je pasivna, ali potpunija od ove svakodnevne, jer ona sadrži i
ono što svakodnevnoj svesti nije dostupno a preko toga i svakodnevnu svest.
Svakonevna svest sadrži ono čega se ona sama dotakla, a ponekad i nešto što je
isplivalo iz tamne, dvojničke svesti. Takođe, postoji čitava klasa utisaka koje
smo greškom opazili, čija je sudbina da budu automatski istisnuti, pa kada
slučajno isplivaju onda za to optužujemo tzv podsvest. Pravolinijska svesnost
formira krut mentalni sklop i psihološki profil koji je ograničen kulturom
nametnutim granicama. Sve to stvara okvir kulturne ljudskosti koju mlado
ljudsko biće usvaja pod strahovitim pritiskom odraslih jedinki, zajednice (a
danas i medija), a što takođe određuje okvir iskustava, spoznaje te pravac
potonjeg „razvoja”. Sa druge strane pretpostavljeni viši oblik svesti, koji
retko osvešćujemo, stoji kako spram tamne svesti, tako i spram ove svakodnevne,
u nekoj vrsti nadređenog položaja. Ta viša svest cilj je rada i pregnuća mnogih
mistika i ezoteričara, dok kod običnih ljudi njeni odrazi i kristalizacije,
retko i spontano dopiru, ali smesta bivaju istisnute. U nasleđenoj kulturi ne
postoje asocijativni obrasci značenja u kojima bi takve pojave unutrašnje
prirode mogle biti uokvirene.
Mišljenje koje smatra da
čovečanstvo evoluira tokom svog postojanja na Zemlji je ideološko mišljenje,
pošto tumači stvarnost u skladu sa biološkom teorijom po kome život po sebi
evoluira. Život se razvija, to je tačno, ali kako znamo da se ljudsko biće
razvija? Možda je ono već doseglo svoj vrhunac u dalekoj prošlosti, pa otud
danas svedočimo degenerativnom trendu. To što pobornici takvog gledišta vide
kao opštu datost vrste, prirodni razvoj i napredak, zapravo je redak i
individualan proces zrele svesti. Samo neki pojedinci evoluiraju, većina
ljudskih bića to ne čini. Urbani način života je osakatio čoveka onesposobivši
ga da donosi odluke. Znam da je ova tvrdnja u suprotnosti sa opštim uverenjima
da je tzv primitivan čovek bio beslovesna jedinka utopljena u
totemsko-animističku zajednicu, pa stoga i nesamostalna u izboru i odlučivanju.
To tako izgleda posmatrano kroz iščašene okvire preovlađujućeg savremenog
mnjenja, što ne znači kako je savremeni čovek bitno drugačiji od takve predstave.
Danas umesto pojedinca ili
tradicionalne zajednice, odluke donose institucije. Pojedinac bira između
ponuđenih mogućnosti, a nekad čak ni toliko. Demokratija je politički izraz tog
stanja svesti. Mi biramo između TV kanala, političkih partija, predsedničkih
kandidata, partnera za seks, ponuda za letovanje, bankarskih kredita, verskih
učenja i paketa digitalne ponude. To je masovno svođenje ljudi na nivo tzv
Pavlovljevog refleksa, a ne sloboda izbora ili otelovljenje slobodne volje
čoveka. To je daleko od idealnog božanskog stanja čoveka sa probuđenom svešću o
sopstvenoj božanstvenosti.
Nesloboda dolazi iz
interakcije, putem slatkog soka sa drveta Znanja. Nesloboda ima ukus prvog
posisanog majčinog mleka. Društvena ispoljavanja pravolinijske svesnosti
ogledaju se u mnoštvu ograničenja koja čine naš život i vaspitanje. Ta
ograničenja opterećuju pojedinačnu psihu kao i međuljudske odnose unutar
društva ili zajednice. Lanci vrste, očekivanja, kulture i socijalizacije, iako
nametnuti, prevashodno su namenjeni da vezuju iznutra, putem njihovog
prilagođavanja i prihvatanja od strane ljudske jedinke. Na taj način oni još
intenzivnije i beskrupuloznije žuljaju iznutra, sputavaju i ograničavaju
horizonte i vidike ljudske svesti.
Uverenost ljudi u neprekinuto
pravolinijsko trajanje njihovog pojedinačnog i istorijskog i međugeneracijskog
biološkog zajedničkog bitisanja razotkriva ili prikriva, spektakularnu i gotovo
šizofrenu krhkost temelja samog čoveka i njegovih predstava. Ako tome pridodamo
osobine fatalnosti, kratkotrajnosti i umišljenosti, opšti utisak povodom
stvorenja zvanog Čovek više je nego katastrofalan. Zdrav razum je spreman da se
suprotstavi gledištu koje tvrdi kako biće može postojati i na nepravolinijski
način. Na drugoj strani, u svojim religijskim i eshatološkim projekcijama taj
isti zdrav razum mašta o večnosti, pravolinijskoj večnosti zasnovanoj na nepravolinijskim
načelima.
Sa stajališta tekućeg vulgarnog
hronocentrizma, diskontinuitet u svesnosti i opažanju, te nelinearnost u
hronologiji i nedoslednost u poreklu sadržaja memorijskih slika, proizvod su kakve
patologije, „mentalne poremećenosti”, „ludila”, „psihoze”, „halucinacije” i
sl., dok su u prošlosti to bila „znamenja Božja”, „opsednutost đavolom”,
delovanje magije itd. Kako to i sam zdrav razum može primetiti, a obično
primećuje ali se ne upušta u istraživanje ili pak previđa krajnje posledice te
uzročnosti, svaka promena percepcije povlači sa sobom odgovarajuću izmenu
ljudskog obličja. Što je veći diskontinuitet svesnosti, veće su i vidljivije
fizičke promene na čoveku, i to sve do onog časa kada će čovek na naše oči
iščeznuti ili se preobraziti u nešto drugo! Da neko spava, ili se nalazi u
kakvom transu, sasvim je očigledno. Da je neko lud, vidi mu se iz pogleda,
držanja, ponašanja; ali, da se neko nalazi u potpunom nepravolinijskom stanju
svesnosti, nemoguće je primetiti iz perspektive pravolinijske svesnosti. Za pravolinijsku
pažnju, nepravolinijske pojave ne postoje ili su neuhvatljive za standardne
načine.
Stubovi i orijentiri zdravog
razuma jesu sećanje i utisak da stvari, pojave, ljude i druga živa bića oko
nas, kao i glavna načela funkcionisanja stvarnosti (i odnose u njoj) –
poznajemo. Taj utisak je proizvod i uslov sticanja određene sigurnosti tokom
iskušavanja i istraživanja sveta. To je temelj naše vere da mi jesmo i da svet
jeste, a tu veru stičemo životnim iskustvom. Takođe to je plod stabilizovanja
naše pažnje na jednom određenom nivou u okviru određenom od strane bitnih
činioca tokom opštenja našeg bića sa spoljnim svetom. Ipak, bez obzira na to,
činjenica da nas neki ljudi pozdravljaju kad nas vide, da smo sa nekim proveli
gotovo čitav život, ili to što imamo sećanja, uspomene, predmete ili
fotografije, nije nikakav dokaz da smo postojali juče, niti da je „juče“ uopšte
postojalo. Pravi dokaz da je postojalo juče značilo bi da na nedvosmislen način
možemo ponoviti jučerašnji dan. Bio bi to eksperimentalni dokaz po svim
merilima naučnog metoda. Taj metod silom svoje definicije uključuje mogućnost
da i neko drugi, koristeći se istim postupkom, uradi isto, odnosno da dođe do
istog rezultata. Može li neko izvesti takav eksperiment?
Na osnovu raznih svedočanstava,
sećanja i posrednih dokaza, mi verujemo kako je postojao jučerašnji dan (i mi u
njemu). Ukoliko se ništa nenadano nije dogodilo, danas je sve i dalje na svom
mestu kako je i juče bilo (čak i da nije tako mi imamo utisak kontinuiteta
današnjice sa jučerašnjicom). Rukovodeći se sećanjem i utiskom kontinuiteta
stvari i događaja, mi bez ikakve zadrške, verujući u naš pojedinačni i
zajednički vremenski kontinuitet, prihvatamo jučerašnjicu a posledično i
današnjicu, odnosno sutrašnjicu. Ako je danas ponedeljak, juče je bila nedelja,
a sutra je utorak. Mi ne možemo zaustaviti Zemlju kako bismo dokazali da se ona
kreće. Na osnovu nekih, čisto perceptivnih, tehničkih ili tehnoloških
pokazatelja, mi zaključujemo kako se Zemlja kreće ili se oko nje vrti nebeska
sfera te proizvodi utiske koje je naša kultura svrstala pod kategorije
ponedeljka, utorka, srede…
Ljudi su razvili tehnologiju tako
da ona bude saobrazna milenijumima ustaljenom načinu opažanja i obrade čulnih
utisaka. Zato će ta tehnologija do jedne određene mere i služiti toj svrsi – da
nam poput odjeka vraća projektovanu sliku univerzuma. Tehnologija je toliko
napredovala da nas je, u međuvremenu, suočila sa ništavilom, kako onim
beskrajno malim, tako i onim nepojmljivo ogromnim. Došli smo do raspona znanja
od subatomskih čestica do sumanutih pojava kao što su recimo galaktička jata
ili kvazari. U oba slučaja suočili smo se sa beskrajem. U praktičnom smislu taj
beskraj nema nikakvu upotrebnu vrednost. Mi ne možemo dopreti praktično nigde,
ali imamo vere da ćemo to jednom moći. Međutim, ko će to moći? Koji to mi? I
kakve veze to ima sa nama ovde i sada? To nama ovde i sada ništa ne znači. Uz
pomoć sila kulturnog determinizma mi proizvodimo našu zajedničku (a samim tim i
pojedinačnu) kulturnu i civilizacijsku stvarnost. Mi verujemo u to što smo
stvorili čisto na osnovu našeg perceptivnog i emotivnog utiska, na osnovu
navika koje smo povodom toga stekli i na osnovu predmeta i ambijenta koji nas
okružuju ili nam služe. Ako je to već tako zbog čega onda naše pravolinijsko i
kontinuirano postojanje ne bi bilo tek jedno od mnogobrojnih varijanti i
modaliteta egzistencije?
Perspektive neizrecivog užasa i
veličanstvenosti kosmičke usamljenosti svesti sasvim su izvesne. Za mnoge ljude
sama pomisao na činjenicu da biti sam u univerzumu kao jedino biće, kao jedino
što istinski postoji, može biti uznemiravajuća. Bez obzira na sve moguće kontra
argumente tvrdim da je to zaista istina. Svako od nas je potpuno sam u čitavom
univerzumu. Iz te perspektive univerzum je pakao, ali isto tako može biti i
raj, odnosno ništa od toga, a što isključivo zavisi od nas samih, tačnije od
toga kako podnosimo činjenicu kosmičke samoće. Ako tragaoci za istinom nisu
spremni, ne smeju ili ne mogu da se suoče sa kosmičkom samoćom, potpunom
samoćom, onda istina i nije za njih. Mnogima je neprihvatljiva i tvrdnja kako
je ljudska vrsta jedina inteligentna u svemiru. Kako se onda može podneti
perspektiva u kojoj je neki prosečan pripadnik ljudske vrste jedini stanovnik
univerzuma? To je nepodnošljivo ukoliko razmišljamo kao ličnosti sa svim našim
svakodnevnim osobinama, vrlinama i manama.
Čak i da činjenica kosmičke
samoće ne može biti istina, postoje bar dva trenutka u životu koji potvrđuju
kosmičku samoću našeg bića: rađanje i umiranje. Svako od nas na ovaj svet
dolazi sam i odlazi sam, svako za sebe, bez obzira što u datom trenutku još
mnogo ljudskih bića umire ili se rađa. To uopšte ne utiče na ogoljenost
činjenice da se rađanje i umiranje proživljava krajnje individualno. Niko drugi
nam u tim dramatičnim trenucima ne može praviti društvo, makar delio istu
sudbinu sa nama. Pomenuta dva događaja su suštinska kada svet pokazuje svoje
pravo lice. Na žalost, ljudi uglavnom zaboravljaju prednatalna i natalna
iskustva, dok o iskustvima umiranja obično nema ko da priča, osim ukoliko nije
reč o povratku iz stanja bliskom smrti, a što ne daje potpunu sliku. Na taj
način pravo lice sveta ogromnoj većini živih ljudi ostaje skriveno, što nas
navodi da se zapitamo šta su razlozi takve sudbinske podmuklosti?
Mi smo sami u svemiru, sami i
neponovljivi. Nalazimo se u kandžama nepojmljive sile koja namerava da nas
poništi tako što će nas podmuklo navesti da verujemo kako imamo svoje Ja koje
je povezano sa neoborivom činjenicom da mi individualno i kolektivno jesmo.
Navešće nas da verujemo kako postojimo pravolinijski i kontinuirano, čime
bivamo navedeni da se pomirimo sa ishodištem kontinuiranosti i linearnosti, a
to je kraj. Verovaćemo kako se zaista užasavamo svemirske potpune samoće i kako
se naša životna drama odigrava po zakonima Sudbine ili Slučaja (ili možda kakve
hibridne kategorije), u svakom slučaju nužnošću neke više sile kojoj se u
krajnjoj liniji ne možemo odupreti. Ako je sve ovo posledica prihvatanja stava
da mi jesmo, onda delotvorna alternativa leži u stavu da mi nismo, niti jeste
bilo ko od nas. Ono što nas čini da jesmo, zaista jesmo, nema nikakve veze sa
našim predstavama o nama samima, niti o drugima. Ako kažemo da mi nismo, to ne
znači da negiramo sebe ili neko naše svojstvo, već pre svega znači da smo
učinili prvi korak ka ustanovljavanju nekih novih temelja na osnovu kojih mi ipak
jesmo, svakako na neki drugačiji način koji prevazilazi naše trenutne
uslovljenosti.
Svako od nas na neki način zna
da sve što opažamo ne mora uvek izgledati tako, niti je suština stvari i pojava
samo u onom što mi vidimo ili što smo vaspitanjem i obrazovanjem o tome
naučili, te zauzeli stav povodom toga. Sve što vidimo ima mogućnost zauzimanja
drugačije konfiguracije ili modaliteta. Tanka je linija između stvarnosti i
opsene, postojanja i nepostojanja, dok su recimo mnoge barijere u sferi
postojanja gotovo nepremostive. Samim tim jaz između logičkih i moralnih
kategorija, odnosno vrednosti nije tako dubok. Te kategorije su relativne,
budući da su zavisne od ljudskog izbora, ukusa, shvatanja, raspoloženja, mode,
interesa, tradicije, inercije. S obzirom da su još i po definiciji apsolutne,
te kategorije su istovremeno krajnje relativne. Drugim rečima: Istina, Laž,
Dobro, Zlo, Pravda itd, izazivaju otpor stvarnosti. One ne pripadaju ovde te je
uzaludno i manjkavo svako ljudsko nastojanje da one zažive u stvarnosti. U
našem svetu postoje njihove senke ili odbljesci. Ljudska priroda je ta koja ih
sama neće, dok paradoksalno, sami ljudi misle da ih privrženost tim načelima
upravo čini ljudima a ne zverima. Jaz između tih suprotstavljenih načela u ovom
svetu ne postoji, a ako postoji onda je krajnje relativan. Pre će biti da je na
delu jaz između ovog sveta i svih tih kategorija i principa zajedno, dok se jaz
između njih samih možda nalazi u nekom drugom i posve drugačijem svetu (ili se
nigde ne nalazi). U svakom slučaju njihov svet nije ovaj svet.
