NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
U nedovršenom spisu „Nova Atlantida“
renesansni duh Engleske, Fransis Bekon, opisivao je utopijsko ostrvo Bensalem na
Pacifiku kao ovaploćenje visoko moralne i razvijene zajednice, očito
rozenkrojcerskog uređenja, kojim je vladalo Društvo doma Solomonova za koje se
u spisu kaže: „Svrha naše ustanove je saznavanje uzroka i tajni kretanja
stvari, i proširenja međa ljudskog gospodarenja, radi postizanja svega što je
mogućno.“ Čitav sistem Bensalema je izgrađen na načelima Društva koje je
potpuno okrenuto nauci. Zajednica ustanovljena u Bensalemu ima misiju i
podređena je cilju postizanja svega što je mogućno. Bekon u tom spisu navodi
čitav niz tehničkih i tehnoloških dostignuća koji u njegovo vreme nisu
postojali, a mnogi još uvek ne postoje. Ukratko, ovo je utopijska projekcija
Nove Atlantide kojom je protestantska kolonija na tlu Severne Amerike trebalo
da postane. Umesto visoko moralne rozenkrojcerske sakralne države,
severnoamerička federalna republika postala je svetski hegemon vršeći volju
finansijskog kapitala globalne oligarhije / plutokratije u ime vulgarnog
materijalističkog monoteizma tržišta i novca.
Premostiti
ambis vremena i prostora oduvek je bio san vodećih duhova čovečanstva. U osvit
novog doba, nauka je trebalo biti ta koja će to omogućiti. Međutim, umesto
jednostavnosti, nauka je izgradila skupu i nezgrapnu mašineriju, koja odražava
vladajuću tehnologiju moći. To što danas imamo na delu nije prava nauka, nego
pseudonauka velikog novca čiji je cilj ugnjetavanje, tlačenje i iskorišćavanje
čovečanstva, ograničavanje i satiranje njegovih stvaralačkih moći u ime
izopačene dominacije i pseudomesijanskog sna o prosvećenom liderstvu svetske
oligarhije
i plutokratije. Povodom takve nauke, prirodnjak Konrad Lorenc kaže da tzv Big
Science nije nauka o najvećim i najvišim stvarima na našoj planeti, nije nauka
o ljudskoj duši i ljudskom duhu, nego je isključivo ono što donosi mnogo novaca
ili velike količine energije, ili daje veliku moć, pa bilo to i samo moć da se
uništi sve istinski veliko i lepo. Osim toga, današnja nauka je ograničena
ideološkim fatamorganama, jer, kako Lorenc kaže, naučnici takođe pate od
kulturnih bolesti, odnosno bolesti kulture.
Svetska oligarhija i plutokratija je
savremeni ljudski i istorijski izraz klipotične koprene koja je vekovima
prekrivala Zemlju, a poslednjih stotinu godina sve jače i jače, menjajući
oblike svog ispoljavanja. Manipulišući marcijalnim energijama, plutokratija je,
(da parafraziram jedno opšte shvatanje), ljudsku želju za životom blokirala
strahom; manipulišući energijama Merkura zadovoljstvo su blokirali krivicom;
solarnu volju blokirali su sumnjama i stidom; venuzijansku ljubav blokirali su
depresijom i seksualnom izopačenošću; jovialnu istinu natkrilili su lažima;
lunarnu viziju zamaglili su opsenom; saturnalnu kosmičku energiju zaprečili su
prokletstvom nužnosti zemaljskog tereta. Upravo taj teret, povećanjem volumena
čovečanstva i civilizacijskog prostiranja, iziskuje više napora od svake
generacije da, kako to primećuje Konrad Lorenc, zadovolji potrebu za
prilagođavanjem i preoblikovanjem prenetog kulturnog nasleđa prethodnih
pokoljenja. Otud pojava sumanute ideje prosvetiteljskog mentaliteta da se racionalnim
putem, društvenim inženjeringom, može stvoriti nova kultura ni iz čega! Povodom
toga Lorenc kaže da bi za ostvarenje takvog cilja bilo potrebno uništiti
roditeljsku kulturu, a što bi u krajnjoj liniji vodilo ka nekulturi, s obzirom
da kultura nije proizvod racionalnog planiranja. Uostalom, kako se ljudsko biće
uopšte može poistovetiti sa takvom projektovanom kulturom? Tu nije reč o
kulturi nego o parakulturnom supstratu. Iz tog razloga ljudi projektovane
kulture završavaju u subkulturnim grupacijama i nekulturi.
iz filma Frica langa
Svetska oligarhija / plutokratija
insistira na trendovima, na zakonitostima vremena čiji su oni nepogrešivi
tumači i demijurzi, te otud zahtevi za poštovanjem standarda modernosti,
savremenosti, trenutka koji je već prošao, promenivši modalitete koje smo tek
naučili i usvojili. I tako u beskraj, uvek kaskamo za progresom, a zapravo ne
idemo nikuda, jer modernost ima bezbroj lica, iako u suštini reciklira jedan
neprirodan status quo u funkciji održanja klipotične moći svetske vlasti. Ta
moć i njeni nosioci jesu izopačeni izraz principa biblijske Kurve Vavilonske,
viđene kao bezdušnu trgovačku svetsku varoš.
Na jednom mestu, govoreći o boginji
Kali, Mirča Elijade ističe da onaj ko živi pod vlašću vremena žrtva je
svakojakih patnji, a oslobođenje je zapravo ukidanje vremena, izbegavanje
sveopšte promene. To je standard istočnih škola, dok škola objavljena „Knjigom
zakona“ ukazuje na izazivanje promena i gospodarenjem nad procesom koji iz toga
sledi. Oligarhija prividno pokazuje tu osobinu i nameru upravljanja vremenom,
odnosno istorijom, ali ona suštinski nije sposobna da prihvati zakon slobodne
volje. U protivnom ne bi posledice njenog delovanja bile tako destruktivne.
Delujući u ime apstraktnog čoveka i na tom čoveku uobličenog takođe
apstraktnog, ideološkog čovečanstva, oni ispuštaju iz vida konkretne ljude i
njihov prirodni ambijent. Njihov imperativ je stalna promena, potpuno
pokoravanje vremenu, sumanuta dijalektika čiji je jedini cilj održanje i rast
njihove moći. Oni istoriju stvaraju „ex nihilo“, svodeći život na planeti u
jednu jedinu ravan, u koncept pravolinijskog vremena čija se eshatološka svrha gubi
u milenarističkim maglama raznovrsnog prosvetiteljskog i mesijanskog
voluntarizma. Rezultat svega toga je opšta zbunjenost i izgubljenost većine
ljudi. U naše doba čovek sve teže razumeva šta se dešava i zbog čega, a nekada,
u daljoj prošlosti, to nije bio slučaj, jer se nijedna pojava nije mogla
razumeti a da to ne vodi razumevanju svega. Čoveku prošlosti je bio mnogo
jasniji njegov položaj u univerzumu, a samim tim i u ljudskoj zajednici.
Govoreći o svrsi „Knjige zakona“, Kenet
Grant kaže da se ona može okarakterisati kao zapadnjačka tantra, koja je za
razliku od indijske tantričke tradicije, univerzalna jer se odnosi na čitavo
čovečanstvo. Zato nije slučajno da je diktirana jednom Britancu (Kroliju),
upravo na engleskom jeziku u vreme kada je Britanska imperija bila na svom
vrhuncu u kojoj Sunce nikada nije zalazilo, dok je zlatno doba svetskog širenja
engleskog jezika tek predstojilo. Knjiga se ovaplotila u Egiptu, odražavajući
drevne egipatske bogove, dajući novi impuls opštoj renesansi staroegipatskih
motiva u okultizmu na Zapadu kako je to postalo trend još od kraja XVIII veka.
Grant kaže da ona sadrži univerzalne ključeve moći pomoću kojih će čovek može
prodreti u najdublje ćelije Vremena i Prostora te da istraži nepoznate
dimenzije bez upotrebe nezgrapne mašinerije kakva je sada potrebna za naučne
pristupe objektivnom univerzumu. Po Grantu je trenutno na delu pseudonaučni
princip koji pretpostavlja da čovek može pobediti Prostor i Vreme samo ako je
spreman da plati velike sume novca za opremu koja će se pokazati potpuno
nepotrebnom. Očigledno je da oligarhija nema mentalnog kapaciteta za takav
pristup nauci kojim se njoj iz ruku otima monopolska pozicija skopčana sa
izrabljivačkim odnosima, koji čine glavnu prepreku suštinskom razvoju nauke.
Setimo se sudbine legendarnog Nikole Tesle i stvari će biti kristalno jasne.
Energija može biti gotovo besplatna i dostupna svima, ili će biti skupa i
dostupna samo onima koji imaju novca. Očito je pobedio duh trgovačkog
monopolizma. Pri takvom stanju stvari, u tako skrojenom sistemu nečasne
trgovine skopčane sa nasiljem i nametanjem, one zdrave ljudske ambicije su
bezvredne pa i štetne.
rad Nikole Tesle
Konrad Lorenc je ukazivao da napredak
nauke i sve što čovek čini da umanji ljudske patnje na paradoksalan način
doprinose opadanju i propadanju čovečanstva. On ispravno primećuje da prve
propadaju upravo one najplemenitije i uzvišene ljudske osobine i sposobnosti,
one koje sa pravom osećamo i vrednujemo kao specifično ljudske. Velika gustina
naseljenosti vodi ka umanjivanju vrednovanja društvenog kontakta, ka
bagatelisanju međuljudskih odnosa i rađanju otuđenosti, apatije i ravnodušnosti
prema drugim ljudima. To je jedna od ključnih psiholoških posledica demografske
eksplozije čovečanstva praćene urbanizacijom bez presedana u poznatoj nam
istoriji. Otud suštinski altruizam i nije moguć u velikom gradu. Lorenc kaže:
„Našu ljubav prema bližnjima toliko razređuju mase bližnjih, suviše bliskih, da ona na kraju nestaje bez traga. Ko uopšte još želi da ispolji srdačna i topla osećanja za ljude, mora da ih susredi na malen broj prijatelja, jer nismo tako stvoreni da možemo da volimo sve ljude, ma kako pravilan i etičan bio zahtev da to činimo.“ Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998. str. 27.U takvim uslovima života teško je nekakvim društvenim inženjeringom stvoriti novog, humanog, prosvećenog čoveka. U suštini, reč je o velikoj laži, jer oligarhiji nije cilj stvarati humane ljude nego dehumanizovane podljudske zveri, idealne robove i potrošače, jer:
„Samovrednovanje modernog čoveka sa punim pravom zahteva potvrđivanje njegove individualnosti. Čoveka njegova filogeneza nije tako konstruisana da bi, poput mrava ili termita, podneo da bude anoniman i posve zamenljiv element među milionima potpuno istovrsnih elemenata.“ Konrad Lorenc, isto, str. 82.
