Sada ću osvetliti trenutak u kojem se „šavovi” sinteze Zlatne zore najviše vide. Veliki ritual pentagrama (SIRP - Supreme Invoking Ritual of the Pentagram) je vrhunac njihovog pokušaja da od dva potpuno različita magijska operativna sistema naprave jedan „univerzalni švajcarski nož”. Enohijanska magija (Džon Di i Edvard Keli, XVI vek) i hebrejska Kabala (izvorna ili renesansna) su u osnovi nespojivi sistemi. Tzv enohijana je sirova, anđeoska tehnologija zasnovana na 91. guverneru, tablama i jeziku koji nema nikakve veze sa hebrejskom gematrijom i jezičkom strukturom. Sa druge strane, hebrejska kabala je zasnovana na sefirotima, božanskim imenima iz Tore i numeričkoj strukturi kosmosa. Osnivači Zlatne zore (Meters, Vestkot) verovali su da je enohijana izgubljeni ključ koji može da osnaži statične kabalističke simbole. Ubacivanjem enohijanskih imena (Eheieh, Oro Ibah Aozpi, itd.) u Veliki pentagram, oni su pokušali da hebrejskim imenima daju opštu vlast, a enohijanskim operativnu oštrinu.
Zlatna zora polazi od implicitne teze da sve istinske ezoterijske tradicije jesu fragmenti jedne praiskonske doktrine. Otud kabala daje strukturu a enohijanski sistem daje operativni „jezik“. Zlatna zora to integriše u jedan radni sistem. Ovi sistemi operativno mogu biti spojivi i zato se mogu funkcionalno ukrstiti bez kolapsa rituala, pod uslovom da ritual nije načičkan stavkama. Oba sistema, kabalistički i enohijanski, rade sa elementima (Vatra, Voda, Vazduh, Zemlja), božanskim i anđeoskim hijerarhijama i simboličkim mapiranjem prostora. Ipak, imajmo na umu da je kabala stroga hijerarhija emanacije dok je enohijana fragmentarna, „spuštena“ objava. Kabala je metafizički sistema enohijana je operativna tehnologija vizije. Zato njihovo spajanje stvara funkcionalnu koherenciju bez ontološke koherencije. Stoga, ritual poput Velikog pentagrama jeste tipičan proizvod modernog okultizma, jer to je sinteza koja funkcioniše, ali ne počiva na jedinstvenom ontološkom temelju. Suštinski problem je u tome što Zlatna zora u Velikog pentagramu implicitno tvrdi da su to različiti jezici za istu stvarnost, ali to je ipak samo njihova operativna pretpostavka. Ako se ovaj ritual posmatra iznutra, kao iskustvo, a ne samo kao tehnička sekvenca, onda postaje jasno da on nije „jedan ritual“, već dva sistema koja se prepliću u realnom vremenu. Upravo tu leži njegova eventualna snaga, ali i njegova unutrašnja napetost.
Ukoliko ste praktikovali Mali terajući ritual pentagrama, onda se prilikom učenja izvođenja Velikog pentagrama susrećete sa drugačijim rasporedom Božjih imena. U Malom pentagramu imamo fiksni krug (IHVH, Adonai, Eheieh, Agla). U Velikom pentagramu, imena se menjaju prema elementu. Mali pentagram je higijenski ritual. On koristi četiri opšta imena da bi očistio prostor. Veliki pentagram je specijalistički. Ovde Zlatna zora uvodi ideju da svaki element (Zemlja, Vazduh, Voda, Vatra) ima svoje specifično božansko ime izvučeno iz Tabula Rezensionis. To stvara mentalno-energetsku pometnju. Ako je praktičar neko vreme sebe programirao da je ime na Istoku IHVH (u u Malom pentagramu), a onda mu Veliki pentagram kaže da je Istok zapravo pod vlašću enohijanskog imena ORO IBAH AOZPI, tu se dešava prva konfuzija i napor održavanja pamćenja dvostrukih, odnosno trostrukih korespondencija imena.
No, to nije kraj umnožavanju komplikacija, jer Zlatna zora pravi složenu konstrukciju: prvo se crta Pentagram Duha (da bi se otvorio kanal iz Ketera); a zatim se crta Pentagram Elementa (da bi se ta sila konkretizovala). To je kao da pokušavaš da otvoriš vrata sa dva različita ključa istovremeno, stojeći u pozi koja imitira statuu. Za Zlatnu zoru je to bilo bitno jer su verovali u hijerarhiju. Znak stepena (npr. Zelator za Zemlju) je lična karta kojom pokazuješ silama da imaš čin koji ti dozvoljava da ih prizoveš. Dakle, ti ne prizivaš silu kao suvereno biće, već kao vojnik koji pokazuje svoju oznaku na epoleti pre nego što mu se dozvoli ulaz u magacin sa oružjem.
Dakle, Veliki ritual pentagrama je vrhunac viktorijanske birokratije u magiji. Zlatna zora je uzela enohijanske anđele, koji su nekada bili divlje i neukrotive sile, i pokušala da ih pripitomi tako što ih je stavila pod komandu hebrejskih imena. Rezultat je ritualni Frankenštajn. Dok crtate dva pentagrama i zauzimate poze stepenova, zapitajte se da li ste vi mag koji komanduje elementima, ili ste šalter-službenik koji ispunjava dva različita formulara (hebrejski i enohijanski) samo da bi dobio malo vatre ili vode? Prava magija ne traži od vas da pomešate babe i žabe; ona traži da vi sami postanete izvor iz kojeg ti elementi ističu, bez potrebe za dvostrukim pečatima i tuđim lozinkama. Suština moje kritike je u tome što Zlatna zora proizvodi sinkretizam bez sinteze. Oni vrše spajanje dva sistema bez objašnjenja zašto su uopšte spojeni. Različiti rasporedi imena Boga u odnosu na Mali pentagram, i dvostruka imena (hebrejska i enohijanska) zbunjuju podsvesni um praktičara, a previše vizuelizacija i pokreta služe održavanju hijerarhije, a ne protoku energije.
Evo tabele koja jasno razotkriva taj sinkretistički „čvor”. Kada je postavimo jednu pored druge, odmah biva jasno zašto prosečan praktičar oseća kognitivni zamor. Sistem ga tera da u istom dahu razmišlja na dva potpuno različita duhovna jezika, dok mu menja osnovne koordinate koje je naučio u početničkom Malom ritualu pentagrama.
Pometnja na stranama sveta: Mali pentagram (LBRP) vs. Veliki pentagram (SIRP)
Ova tabela nam služi primetimo da se u Velikom pentagramu hebrejska imena menjaju kako bi odgovarala sefirotskim korespondencijama elemenata (npr. EL za Vodu / Hesed). Ali, ako je praktičar u Malom pentagramu naučio da je Zapad Eheieh, on sada mora da re-programira svoj kognitivni kompas. To slabi automatizam koji je ključan za uspeh rituala. Enohijanski nazivi (poput ORO IBAH AOZPI) potiču iz Dijevih vizija i strukturirani su kao tri sveta imena Boga unutar svake elementarne table. Ubacivanje njih pored hebrejskih imena je kao da pokušavaš da pokreneš kompjuterski program koristeći dva različita koda u istoj liniji komande. Povrh svega, tu imamo i Pentagrame Duha pre elementarnih, koristeći imena EHEIEH (Aktivan) i AGLA (Pasivan). To znači da praktičar na svakoj strani sveta iscrtava dva pentagrama i vibrira tri do četiri različita imena.
Zlatna zora je mislila da će spajanjem hebrejske kabale i enohijanskih tabli stvoriti super-ritual. U stvarnosti, stvorili su okultni birokratski haos. Pogledajte tabelu: na Istoku, gde ste nekada imali jedan čist stub svetlosti (IHVH), sada imate tri enohijanske reči i jedno novo hebrejsko ime. Vaš um, umesto da bude laserski usmeren na element Vazduha, postaje pretraživač koji pokušava da uskladi nespojive baze podataka. To nije magija već komplikovanje jednostavne istine o elementima kako bi se opravdala složenost inicijacijskog sistema.
Takođe, Veliki pentagram sadrži i određene pokrete, odnosno stavove tela. Hajde da počnemo od pokreta koji predstavlja otvaranje vela Paroketa. To je onaj trenutak u ritualu gde se scenografija hrama Reda neposredno sudara sa ličnom energetskom sferom praktičara. Razumevanje Paroketa je ključno, jer to predstavlja „psihološku granicu” između nižih sefirota (ličnosti) i Tifareta (višeg sopstva). Niži sefiroti odgovaraju elementima dok je Tifaret u ovom smislu peti element. U Velikom pentagramu, pravilo je da na početku (kod Pentagrama Duha) otvaraš veo. To je gest gde ruke postavljaš ispred lica i širiš ih u stranu, kao da razmičeš tešku zavesu. Time simbolički ulaziš u prostor „iza zavese”, tamo gde elementi nisu više samo fizičke sile, već duhovna načela. Na samom kraju rituala, nakon što si završio sa svim elementima i otpustio sile, veo se zatvara (gest ukrštanja ruku na grudima ili obrnuti pokret „skupljanja” zavese). Ako slučajno zaboraviš da zatvoriš veo, ostavljaš svoju svest „otvorenom” za uticaje koji su previše intenzivni za svakodnevno funkcionisanje. Sistem Zlatne zore ovde praktičara tretira kao glumca. Predstava počinje otvaranjem zavese i mora se završiti njenim spuštanjem, inače „magija” curi u tvoj običan život i stvara haos.
U punoj verziji Velikog rituala pentagrama, L.V.X. znaci su obavezni, ali se koriste specifično. Oni se izvode nakon Pentagrama Duha, a pre nego što pređeš na konkretne elemente. L.V.X. znaci (Svetlost Krsta) predstavljaju telesni izraz mitologije boga Ozirisa (Ubijenog, Vaskrslog, itd.) koji formiraju slova L, V i X. Oni služe da „prizovu svetlost” u taj otvoreni prostor Paroketa. Hajde da zamislimo praktičara koji prvo radi Kabalistički krst (ogledalo), pa crta Pentagram Duha, pa otvara Veo, pa izvodi L.V.X. znake (četiri poze), pa onda crta Pentagram Elementa, pa zauzima znak stepena (npr. Theoricus za Vazduh)... i sve to na četiri strane sveta! Do trenutka kada dođeš do petog minuta rituala, tvoja stvarna magijska namera je ugušena koreografijom. Ti više ne komuniciraš sa elementom Vatre ili Vode; ti pokušavaš da se setiš da li si pravilno postavio laktove za znak Ozirisa.
U Velikom ritualu pentagrama, ti nisi samo mag, nego si i scenograf i kostimograf. Otvaranje vela Paroketa i izvođenje L.V.X. znakova su prelepi scenski efekti, ali oni služe da sakriju suštinsku prazninu, a to je činjenica da ti je potrebna čitava gimnastika znakova i zavesa da biste pristupili onome što je već u vama. Zlatna zora nas uči da je Bog iza zavese, pa nam daje uputstva kako da tu zavesu malo razmaknemo. Ali šta ako zavese nema? Šta ako je Veo Paroketa samo još jedna mentalna prepreka koju je sistem postavio da bi opravdao svoje postojanje, ili način na koji funkcioniše? Pomešani jezici (hebrejski / enohijanski), dvostruki pentagrami, otvaranje vela i L.V.X. znaci čine Veliki pentagram najkompleksnijim „duhovnim korsetom” u sistemu Zlatne zore. Taj ritual je dizajniran da te toliko okupira formom da tvoj subjektivni autoritet ostane u senci pravila Reda.
U poređenju sa Velikim pentagramom, onaj Mali pentagram barem ima neku ritmičku, skoro mantričku jednostavnost. Nasuprot njemu Veliki ritual pentagrama pretvoren u magijsku „operaciju na otvorenom srcu” koju izvodiš sam nad sobom, dok pokušavaš da se setiš teksta na dva strana jezika. Dakle, ako želite da prizovete malo „Vazduha” na Istoku koristeći standardni sistem Zlatne zore, evo šta vaš um i telo moraju da urade:
Kabalistički krst.
Iscrtavanje br. 1: nacrtajte Aktivni Pentagram Duha (bele svetlosti).
Vibracija br. 1: izgovorite hebrejsko ime EHEIEH.
Gest br. 1: izvedite znak „Otvaranja vela Paroketa” (razmicanje zavese).
Gimnastika L.V.X.: izvedite četiri poze (L, V, X i Oziris vaskrsli), pazeći na laktove i šake.
Iscrtavanje br. 2: preko prvog pentagrama, nacrtajte Pentagram Vazduha (žute svetlosti).
Vibracija br. 2: izgovorite božansko hebrejsko ime pripisano elementu Vazduha: ŠADAJ EL HAJ.
Enohijanska pometnja: izgovorite tri enohijanske reči: ORO IBAH AOZPI, ali pazeći na izgovor.
Znak stepena: zauzmite pozu stepena Theoricus (ruke podignute kao da držite nebeski svod).
Finalni pečat: U centar svega ucrtajte astrološki znak Vodolije.
I to je samo jedna strana sveta! Ponovite ovo još tri puta, menjajući boje, imena, poze i enohijanske lozinke, pazeći da vam se „Vazduh” ne pomeša sa „Vatrom” dok balansirate na ivici mentalne prenapregnutosti. Dobro, kabalistički krst ne morate izvoditi četiri puta, ali opet... Neko će reći da neke tradicije imaju još složenije rituale, ali meni se čini da takve tradicije nisu one koje pretenduju da vode ka prosvetljenju. Kada pogledate ovaj spisak, jasno vam je zašto je Veliki pentagram postao groblje za ambicije mnogih praktičara. Dok vi u glavi procesuirate enohijanske vokale i pazite da li vam je ruka u pozi Isis Rejoicing ili Typhon Apophis, sila koju ste želeli da prizovete je odavno isparila. Zlatna zora je stvorila ritual koji je toliko težak da ga je nemoguće izvesti sa čistom, detinjom namerom. Umesto da budete provodnik za element, vi postajete procesor koji pokušava da sažvaće preobimnu dokumentaciju. Pravi mag ne treba deset koraka da bi udahnuo Vazduh; on samo treba da prestane da se plaši sopstvenog daha. Ovo pokazuje da je veličina Velikog rituala pentagrama zapravo u njegovoj težini, a ne u njegovoj moći. To je duhovni barok, previše ukrasa na građevini koja jedva stoji.
Ritual započinje Kabalističkim krstom. Tu je sve čisto, gotovo asketski precizno. Subjekt se postavlja na vertikalnu osu između Ketera i Malkuta, između beskraja i manifestacije. To je svet u kome postoji hijerarhija, poreklo, i makar implicitno Jedno. To je još uvek univerzum klasične kabale: strukturisan, emanacioni, logičan. Ništa u toj početnoj gesti ne nagoveštava lom. Zatim dolazi crtanje pentagrama. Već tu se događa prvi, tihi pomak. Pentagram nije izvorno kabalistički ključni simbol; on pripada hermetičkom i pitagorejskom nasleđu. Zlatna zora ga uvodi kao operativni instrument, kao geometriju volje. Time se kabala već diskretno preoblikuje: od kontemplativne metafizike ka praktičnoj magijskoj tehnologiji. Ali sistem još uvek deluje koherentno, kao da je samo proširen. Kada se počnu vibrirati božanska imena, struktura se dodatno učvršćuje. Imena kao što su IHVH ili Adonaj pozivaju sile kroz hijerarhiju koja vodi ka Jednom. To je jezik koji pretpostavlja da je kosmos uređen i da se njegovi delovi mogu prizvati iz stabilnog centra. Do ove tačke, ritual je i dalje unutar kabalističkog univerzuma, makar u njegovoj hermetičkoj reinterpretaciji.
Uvođenjem enohijanskih imena, bilo paralelno sa kabalističkim, bilo kao njihovo pojačanje, u isti prostor ulazi potpuno drugačija ontologija. Sistem koji potiče iz rada Džona Dija i Edvarda Kelija ne poznaje istu vrstu hijerarhijskog izvora. Njegove „table“ (Watchtowers) nisu emanacije Jednog, već strukturisani fragmenti vizionarskog iskustva. Njegova imena ne funkcionišu kao refleks božanskog poretka, već kao operativni kodovi, kao da jezik sam proizvodi efekat. U tom trenutku, isti element, recimo Vatra, postoji u dve različite ontologije istovremeno. U kabali, on je deo emanacije, vezan za određeni sefirotski kontekst. U enohijanskom sistemu, on pripada tabeli, mreži, konfiguraciji slova i sila koja nema jasan metafizički izvor. To nije samo razlika u simbolima, već razlika u samoj prirodi stvarnosti koja se priziva.
Kako se ritual nastavlja, prostor se dodatno definiše kroz kvadrante: istok, jug, zapad, sever. I tu dolazi do drugog sloja sudara. Kabala podrazumeva vertikalno organizovan kosmos, odozgo nadole. Enohijanski sistem, naprotiv, organizuje prostor kao mrežu. Kada se ta dva modela preklope, prostor više nije jednoznačan već je istovremeno hijerarhijski i tabelarni, emanacioni i distribuiran. To nije sinteza, već koegzistencija dva nesvodiva modela. Kada se ritual zatvori ponovnim Kabalističkim krstom, subjekt se vraća na vertikalnu osu. Ali to više nije isti prostor iz kog je krenuo. On se vraća iz polja koje je tokom rituala postalo ontološki dvostruko, mesto gde su dve različite slike kosmosa funkcionisale istovremeno. Upravo u tome leži smisao onoga što Zlatna zora radi. Ona ne pokušava da dokaže da su kabala i enohijanski sistem isti. Ona polazi od praktične pretpostavke da su to različiti jezici koji mogu delovati zajedno. Kabala daje stabilnost, mapu, osećaj reda. Enohijanski sistem unosi intenzitet, dinamiku, neposrednost iskustva. Rezultat nije jedinstvena metafizika, već nešto što bismo mogli nazvati operativnim pluralizmom: ritual donekle funkcioniše, ali ne zato što počiva na jednom ontološkom temelju, već zato što uspešno drži u napetosti dva različita.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.