Džefri Epstin i orgija kao mehanizam kohezije elite

Nisam hteo da se osvrćem na aktuelnu temu o Džefriju Epstinu, jer me nekako odbija opšta fama povodom neke teme. Pa ipak, slučaj Epstin je samo vrhunac jednog narativa koji se nalazi u srcu tzv teorija zavera, a to je orgijastična, psihopatska i satanistička priroda određenih članova globalne elite moći, posebno elita Evrope i Amerike, a što uključuje i one koji dolaze iz drugih kultura ali čiji su interesi isprepletani sa ovim prvima. Povodom čitave te situacije imam nekoliko natuknica.

Prva natuknica nas vraća u Englesku XVIII veka i Hell Fire Club Frensisa Dešvuda. Da li je Dešvud bio Epstin svog vremena? U određenom, ali ne i savršenom smislu, jeste. Oba slučaja predstavljaju organizovane prostore za antinomijskim ponašanje elite. Dešvudov klub, sa svojim parodijama religioznih obreda, izazovnim seksualnim orgijama i ismevanjem društvenih konvencija, bio je laboratorija za oslobađanje poriva koje je viktorijanska strogost kasnije zatvorila. Ključna sličnost je u funkciji takvih događaja: stvaranje zatvorenog, tajnog kruga u kome se moćni oslobađaju zajedničkih, i obično ilegalnih ili nemoralnih, tajni. Epstin je, međutim, bio operativac, dobavljač i potencijalni ucjenjivač, uvezan sa tajnim službama koje su ga kontrolisale i koristile, dok je Dešvud više bio primus inter pares, plemić koji organizuje zabavu za sebe i sebi slične. Oba slučaja pokazuju kako se kroz zajedničko kršenje tabua kuje poverenje, jer onaj ko je sa vama učestvovao u nečemu sramnom, teško će vas kasnije osuditi ili izdati.

Ovo nas dovodi do moje druge natuknice, a to su institucije čuvenih studentskih bratstava. Podsetimo se, koncept organizovanih studentskih grupa sa inicijacijama, ritualima i jakim identitetom potiče iz evropskih srednjovekovnih univerziteta već od XII i XIII veka. Ove grupe su imale određeni nivo samouprave, birale predstavnike i često su se međusobno sukobljavale. Međutim, to nisu bile tajne studentske organizacije. Moderni koncept tajnog studentskog bratstva (fraternity) sa grčkim slovima u svojim nazivima, ritualima, lozama i čvrstom hijerarhijom stvoren je u SAD. Tako je prvo bratstvo Phi Beta Kappa (ΦΒΚ) osnovano još 1776. godine na koledžu Vilijam i Meri u Virdžiniji. Koledž Vilijam i Meri bio je jedan od glavnih centara prosvetiteljstva u kolonijalnoj Americi. Phi Beta Kappa je nastala kao tajno društvo posvećeno prosvetiteljskim idealima: slobodnoj raspravi, znanju, slobodi misli i bratstvu. Koristila je rituale i simbole inspirisane masonerijom, kako bi ojačala veze među članovima i zaštitila svoje diskusije od spoljašnjeg nadzora. Iako je ovo američki koncept, ideja je delimično inspirisana evropskim literarnim i filozofskim društvima, ali ih je američki kontekst preobrazio u jedinstvenu, trajnu i hijerarhijsku instituciju smeštenu unutar univerzitetskog kampa. 

Korišćenje grčkih slova za nazive bratstava nije slučajno i ima više nivoa značenja, na primer skraćenice za određeno geslo, povezivanje sa antičkim idealima i sl., ali u praktičnom smislu sistem grčkih slova omogućio je jednostavno stvaranje jedinstvenih naziva za stotine novih bratstava koja su nastajala tokom XIX veka, sprečavajući dupliranje. Takođe je stvoren vizuelni i simbolički jezik koji je prepoznatljiv na đačkim privescima (pins), majicama i zgradama. Kao što su grčka slova osnovni gradivni blokovi matematike i nauke, tako su pojedinačna bratstva trebala da budu gradivni blokovi moralnog i intelektualnog karaktera članova. Od filozofskih i akademskih društava, preko društvenih bratstava XIX veka, do kompleksnih institucija XX i XXI veka koje kombinuju društveni život, networking, volontiranje, sportska takmičenja i - ono što je ovde bitno - često i problematične oblike kulture inicijacija i ekskluzivnosti.

Dakle, mehanizam koji potiče od studentskih bratstava pa do elitnih orgija, jeste kontinuum inicijacije i kohezije. Na univerzitetima se mladi pripadnici buduće elite podvrgavaju poniženjima, pijančenju, drogiranju i seksualizovanom nasilju kako bi postali braća. Ovaj oblik društvenog povezivanja kroz traumu i transgresiju ima duboke psihološke efekte, stvarajući neuništivu vezu zasnovanu na strahu od isključenja, osećaju zajedništva proisteklog iz zajedničkog preživljavanja sramote, i normalizaciji ekstremnog ponašanja. Kada ti isti ljudi postanu milijarderi, političari, važni funkcioneri države, međunarodnih institucija, medija, banaka ili korporacija, logika ostaje ista, samo su sredstva luksuznija, a rizik od izlaženja pred javnost, unapred osiguran mrežom bezbednosti poput Epstinove (dok nešto nije krenulo naopako).

Ovde Epstin zaista igra ključnu ulogu, jer je on arhitekta i čuvar tajne. Njegova uloga nije bila samo da obezbedi devojke i lokaciju, već da bude posrednik u deljenju zajedničkih psiholoških vrhunaca, da se tako izrazim. Zato je on omiljena ličnost. On omogućava da se gost, pošto je prešao granicu, oseća slobodno, jer je sve organizovao neko drugi. On je takode čuvar dokaza, živi arhiv kompromitirajućih trenutaka. Ovo ga čini ne samo organizatorom, već i potencijalnim moćnikom koji drži polisu osiguranja nad svakim od učesnika.

Dalje, moja sledeća natuknica tiče se određene vrste psihološkog programiranja koji seže i u okultno. Sa stanovišta čiste bihejvioralne psihologije i socijalne dinamike, efekti su dovoljno snažni: 

1. Zajednička kršenja moralnih i pravnih normi stvaraju snažnije veze od zajedničkih uspeha.

2. Ono što bi u normalnom životu bilo neprihvatljivo, u zatvorenoj grupi postaje norma, širi se krug prihvatljivog ponašanja.

3. Onaj ko ima zapise (fotografije, snimke) o takvim činima, stiče ogromnu moć nad učesnicima.

Povodom ovoga setimo se kako izgledaju inicijacije u meksičke narko kartele, posebno one povezane sa kultom Santa Muerte. Svirepost i nemilosrdnost skopčane sa potpunom poslušnošću tom prilikom moraju biti nedvosmisleno iskazane. Ovi rituali sadrže nekoliko osnovnih elemenata:

a) Nasilje kao test: Novajlija mora da izvrši ubistvo (često posebno brutalno ili protiv nedužne osobe). To služi kao pakt krvi (sangre pact), jer on je sada kriv za ubistvo, a organizacija ima dokaz protiv njega. Ovo ga čini pouzdanim jer je uvek pretnjom zatvora.

b) Mučenje i posredništvo: Ponekad novajlija mora da muči žrtvu pre nego što je ubije. Ovo služi kao test hladnokrvnosti, ali i kao ritualno oživljavanje ili buđenje sopstvene bestijalnosti. Ono ga psihološki odvaja od civilnog sveta. 

c) Jelo i pijanka posle čina: Učesnici zajedno jedu i piju posle izvršenog ubistva. Ovo je direktna paralela sa team-building orgijama elite. Ono normalizuje užas, stvara kolektivnu memoriju transgresije i učvršćuje veze kroz zajedničku krivicu i adrenalin.

d) Upotreba narkotika kao ritualnog sredstva: Masovno konzumiranje kokaina ili metamfetamina pre, tokom ili posle akcije služi za smanjenje inhibicija, povećanje agresije i stvaranje kolektivne euforije. Ponovo, jasna paralela sa upotrebom alkohola i droga na elitnim orgijama za gubljenje kočnica.

Pored Santa Muerte, karteli i maras (srednjoameričke bande) često koriste i druge sinkretičke oblike kao što su:

a) Narko-satanizam: Ovo je često neka vrsta pop-kulture satanizma pomešana sa lokalnim verovanjima u čarobnjaštvo (brujería). U ritualima se koriste crne sveće, obrnuti krstovi, i razni simboli u tom stilu.

b) Magija zaštite: Članovi mogu dobiti amajlije (protecciones) ili tetovaže sa religijskim simbolima, često i hrišćanskim, za koje veruju da će ih zaštititi od metaka. Često se vrše magijski rituali nad oružjem kako bi ono postalo ubojitije ili nad novcem od droge kako bi privukao još klijenata.

c) Žrtvovanje životinja i ljudi: U ekstremnim slučajevima, za pokretanje velikih poslova ili za osvetu, vrše se obredi žrtvovanja. Tada se žrtvuju kokoške, koze, a u najekstremnijim slučajevima i ljudi. Ovo ima dvostruku svrhu: apotropejsku (da odbije neprijatelje ili policiju) i psihološku-terorističku (da širi strah među rivalima i lokalnim stanovništvom). Telo žrtve često je ritualno osakaćeno (odrubljena glava, izvađeno srce) kako bi se poslala poruka.

Ovi latinoamerički kriminalni običaji imaju svoju paralelu sa Epstinom i elitom u obliku koji bismo mogli nazvati ekonomijom transgresije. Tek u poređenju sa Latinosima možemo imati jasniji uvid šta ova elitna gospoda Epstinovih prijatelja zapravo radi. Cilj njihovih orgijastičkih rituala je inicijacija, kohezija, demonstracija moći iznad zakona, team-building. Njihova valuta simboličko-obredne razmene je moralno i seksualno nasilje, učestvovanje u orgijama, seks sa maloletnicama, snimanje kompromitujućih situacija. Njihov mehanizam veze možemo opisati kao seksualno-moralnu tajnu, tj svi su saučesnici u ozbiljnom kršenju društvenih i krivičnih normi. Njihova zaštitna mitologija, umesto tetovaža i amajlija jeste utvrđivanje mita o sopstvenoj izuzetnosti i moći kroz ideju da su oni gospodari svemira, iznad morala običnih ljudi, i da zakoni ne važe za njih. Psihološki efekat svega ovoga je grandiozni narcizam i otklon od empatije, jer mi smo posebni, naša pravila su drugačija. Dakle, oni žive u nekom posebnom ili paralelnom svetu. To je izvor njihove kosmičke arogancije. 

Međutim, postoji izvesna razlika između kartela i svetske elite. Karteli koriste primitivno, fizičko, krvavo nasilje, jer je njihov posao fizički opasan i nasilan. Elita koristi sofisticirano, psihološko, seksualizovano nasilje, jer je njihova moć bazirana na reputaciji, finansijama i informacijama. I jedni i drugi ritualizuju svoje najgore postupke kako bi pretvorili individualnu krivicu u kolektivnu snagu. Oni ne samo da krše najdublje tabue (ubistvo, seksualno zlostavljanje dece), već to čine zajednički, u određenom obredu. To je suštinska formula za stvaranje zatvorene, neprobojne grupe koja nije vezana zajedničkim idealima, već zajedničkom tajnom o sopstvenom padu. To je ta alhemija pretvaranja kompromitacije i sramote u lojalnost a Epstin je u tom smislu delovao kao alhemičar ili možda kao baštovan jednog izopačenog perverznog vrta ciljano uzgajanih i usmeravanih sociopata i psihopata.

Međutim, stvari idu dublje, pošto je mogućnost da se radi o nečemu što prevazilazi savremenu psihologiju i duboko je ukorenjeno u ljudskoj prirodi, verovatno tačna. Ne mora se nužno raditi o svesnom okultnom ritualu, već o ponavljanju arhaičnih obrazaca koji su deo kolektivnog nesvesnog. U romanu Anđeo sa zapadnog prozora, okultista Gustav Mejrink je opisivao taighearm, drevni krvavi inicijacijski obred koji radikalno menja svest onog ko u njemu učestvuje. Takav tip obreda koji kroz ekstremno, često krvavo iskustvo, ima za cilj da razori granice ega i dovede učesnika u kontakt sa prvobitnim i čudovišnim aspektima života (animalni atavizam). Cilj nije samo razvrat, već preobražaj. U drevnim misterijama i inicijacijama, prolazak kroz strahotu i ekstazu trebalo je da inicijanta dovede do novog nivoa saznanja ili pripadnosti.

U modernoj, sekularizovanoj i izrazito racionalnoj eliti, ovi arhaični impulsi nisu nestali već nalaze izlaz u pararitualnim oblicima. Orgiјastična i bestijalna scena na tajnom sastanku moćnika može se tumačiti kao pseudo-inicijacija koja služi za uvođenje novog člana u krug kroz zajedničku transgresiju. Drugi nivo jeste da kroz simboličko (ili stvarno) potčinjavanje života (seksualnost, patnja drugih), učesnik doživljava iluziju nadilaženja ljudskih ograničenja i moralnih pravila koja važe za obične smrtnike. Tada se u grupi i svakom njenom članu usađuje osećaj da se nalazi iznad zakona, kako onog profanog, tako i duhovnog. I konačno, u zaštićenom prostoru, gde su svi jednakog statusa i svi su saučesnici, može se bez straha ispoljiti ona strana ličnosti koju javni imidž, ili porodična uloga, mora da potisne. 

Epstin i njegovi saradnici možda nisu bili svesni ovih arhaičnih dimenzija. Verovatno su bili motivisani banalnijim motivima: moći, seksom, novcem, uticajem, kontrolom, ucenom. Međutim, forma koju su njihovi skupovi dobijali, kroz tajnost, hijerarhiju, inicijaciju, ekstremno ponašanje, prisustvo žrtava (maloletnica), nesvesno odražava drevne oblike. To je ritual bez vere, misterije bez božanstva, čija je jedina svrha jačanje grupne kohezije i stvaranje osećaja apsolutne moći kroz apsolutnu slobodu od svih normi. Čak i simboličko prisustvo kakvog obrednog totema koji ukazuje na neko božanstvo ili demonolatrijski idol, ne podrazumeva punu svesnost učesnika. Možda je logika i estetika takvih rituala zaista i osmišljena od strane nekih okultista koji sarađuju sa tajnim službama, koje očekivano, stoje iza ovakvih orgija, ali verovanje mnogih ljudi da su svetski moćnici svi odreda inicirani u nekakav satanistički kult može biti tačna, ali to ne znači da su svi oni potpuno toga svesni. 

Neke porodične loze generacijama uzgajaju odnose sa određenim demonima, pa bi se stoga moglo reći da je tu reč o satanistima, ali imajmo na umu da novajlije u svetu elita dolaze iz spoljašnjih krugova, pa stoga nije neophodno da svako od njih bude dublje uvučen u okultno. Neretko je mnogo korisnije da neka osoba koja učestvuje u takvim orgijama zadrži u svom umu određenu ambivalentnost, jer potpuni posvećenik mračne magije ne bi mogao tako uverljivo da glumi osobu visokog morala ili možda čak i ličnost od verskog autoriteta, a da istovremeno ima svest o sopstvenom sagrešenju. Taj tok misli nesumnjivo vodi do jedne znamenite verske organizacije povodom koje nikada nisam bio načisto da li je izuzetno visok nivo pedofilskih incidenata među njihovim sveštenstvom posledica strogih verskih pravila, ili je reč o namernom i sistematskom proizvođenju traume radi izgradnje poslušnosti, kako nasilnika, tako i njihovh žrtava.

U nekom zaključku čitav fenomen tajnih i krvavih orgija nije samo priča o seksualnom zločinu i zloupotrebi moći. To je mračna sociologija elite u akciji. To ukazuje kako se, od univerzitetskih bratstava do privatnih ostrva, održava kultura izuzetnosti. Epstin je bio funkcionalni čvor u toj mreži, obezbedivši prostor, materijal i sigurnost za rituale koji su služili da pretvore moćne pojedince u koherentnu, uzajamno kompromitovanu grupu. Psihološki efekat je višeslojan: od banalnog team-buildinga kroz zajedničku krivicu, do potencijalnog, duboko ukorenjenog, arhaičnog osećaja da se kroz zajedničko uranjanje u tabu i transgresiju stvara nova, jača vrsta ljudi, onih koji stoje iznad i van društva koje su dužni da vode. Da li su svi učesnici bili svesni ove dublje dimenzije? Verovatno ne. Većina je verovatno doživela samo uzbudljivu, razvratnu zabavu. Ali forma je govorila svojim jezikom, a efekat, bez obzira na svesnu nameru, bio je snažno grupno vezivanje kroz zajedničko iskustvo graničnog stanja. I upravo u tome leži najveći horor cele priče. Mehanizmi koji su u prošlosti služili za stvaranje svetih zajednica ili vojnih jedinica, ovde su iskorišćeni za održavanje mreže moći i nepravde.