Santa Muerte

by Mariola Weiss

Santa Muerte ili Sveta Smrt, jeste narodnaa svetica za koju se kaže da predstavlja žensko otelovljenje same smrti. Njen savremeni oblik potiče iz Meksika, gde se prikazuje kao skelet u dugačkoj odori sa kosom u ruci, ali sa naglašenim ženskim osobinama, poput nakita, cveća i talasaste kose. Njeni sledbenici je opisuju kao toplu, prijateljsku i društvenu duhovnu silu, koja se raduje nestašlucima živih i uživa u odnosu sa njima. Santa Muerte ima vlast nad svime čega se smrt i raspad mogu dotaći, što joj daje izuzetno širok opseg uticaja. Za Santa Muerte kažu leči bolesti i zavisnosti. I dalje, ona obasipa svoje sledbenike novcem i prosperitetom i raspetljava pravne probleme. Takođe pruža neprobojnu zaštitu od zla, skraćujući svojom kosom kletve i zle čini. Pošto smrt dodiruje sve, njeno znanje i mudrost su nenadmašni. Ona osnažuje svoje sledbenike da prodube razumevanje i ojačaju svoju stvaralačku moć; jer smrt i nužnost su majke izuma. Budući da smrt obuhvata svakoga, ona može otvoriti i vrata društvenog uticaja, kao i privući širok spektar ljubavnika. Dakle, to su neka opšta mesta. 

Za Santa Muerte se kaže da poseduje ključeve podzemlja kao i drugih sfera postojanja, te da može otvoriti njihove kapije kako bi omogućila komunikaciju sa duhovima mrtvih i drugim entitetima. Pošto smrt i umiranje imaju moć da preobraze svest, Santa Muerte je i moćni zaštitnik magije. Ona može pomoći u oblikovanju i osnaživanju svesti sledbenika, produbljujući njihovu mudrost, jačajući njihovu volju i proširujući njihovu svest. Ova tri kvaliteta prevode se u povećanu magijsku moć, što Santa Muerte čini prirodnim saveznikom i veštica i magova.

Ipak, ni ovo nije iscrpna lista njenih moći. Pošto je ona lice same smrti, njene sposobnosti su ograničene jedino spremnošću njenih sledbenika da traže. Kod većine ljudi je duboko usađeno da poriču ono što zaista žele, mahom iz straha da ne budu viđeni kao pohlepni, grešni ili cinični. Primera radi, mnogi ljudi traže od duhova pomoć u osvajanju novca na lutriji. Takvi zahtevi često dolaze sa obećanjima da će se dobitak iskoristiti za pomoć siromašnima, kao što je davanje velikih suma u dobrotvorne svrhe. Ako se to radi iskreno kao oblik podmićivanja duhova, teoretski to bi moglo biti delotvorno, jer neki duhovi dobro reaguju na ovakvo „plaćanje“ za uslugu, posebno ako se čin donacije izvrši javno u njihovo ime. 

Međutim, ako se takva obećanja daju samo da bi se prikrila pohlepa, to proizvodi loše posledice po osobu koja to čini. Kao prvo, duhovi obično loše reaguju na obmanu, ne samo što je to samo po sebi vrlo nepristojno, već time šaljete poruku da ih smatrate dovoljno glupima da poveruju u laž. Dakle, duhovi u najboljem slučaju neće ispuniti takav zahtev, jer su pročitali onoga ko možda zaista u tom trenutku veruje da će ispuniti svoj deo nagodbe, ali oni veoma dobro znaju da zapravo to neće učiniti. Drugo, davanje lažnih obećanja oslabljuje snagu vaše molbe, jer rasipate vreme i energiju pokušavajući da ubedite duha kako zaista želite da donirate milione, iako to nije istina. Kako je takav pokušaj osuđen na neuspeh, lažna obećanja na kraju se pokažu kao samoporažavajuća praksa, a moguće su i ozbiljnije posledice u obliku različitih kazni. Mnogi pribegavaju ovim trikovima jer veruju da naoko ljubazni pomoćni duhovi neće pomoći onome ko želi da osvoji lutriju iz puke pohlepe, pošto se pohlepa smatra razornom i zlom. A duh koji bi uslišio takav zahtev obično nije duh kome bi se većina obratila.

Santa Muerte je posebna po tome što je potpuno ravnodušna prema motivima koji stoje iza molbi njenih sledbenika. Ona ne dodeljuje nikakvu moralnu težinu bilo kojoj vrsti zahteva jer je za smrt sve igra koju na kraju ona dobija. Šta god uradili sa sredstvima koja ste dobili smrtine možete uteći. Stoga je Santa Muerte sklonija da usliši pohlepnu, ali iskrenu molbu, nego onu razvodnjenu lažnim altruizmom. Njena spremnost da interveniše ograničena je jedino spremnošću sledbenika da zatraže pomoć. Kako su oni koji traže pomoć u svojoj intelektualnoj i moralnoj bedastoći inferiorni, takvi su i rezultati njihovih dela. U tom smislu, zato što ne pridaje moralnu vrednost molbama, Santa Muerte može svoju moć da upotrebi i za nanošenje zla drugima. 

Smrt je stalni pratilac života, pa je Santa Muerte uvek prisutna kao svedok svega što činimo. Upravo zato razume naše borbe i radosti bolje od bilo kog drugog duha. Najvažnije od svega, ona ne sudi ljudima zbog njihovih postupaka. Upravo ta njena osobina dovela je do osude Santa Muerte od strane crkvenih i civilnih vlasti, pa se njeni sledbenici često posmatraju sa nepoverenjem. Destruktivna strana Santa Muerte doprinela je njenoj velikoj pažnji poslednjih godina. Američki FBI označio je Santa Muerte kao „narko-sveticu“ koju obožavaju narko-dileri. FBI optužuje njen kult za zastrašujuća dela nasilja i ritualna ubistva počinjena sa obe strane američko-meksičke granice. Kultovi posvećeni Santa Muerte često deluju unutar narko-kartela jer se veruje da ona svojim posvećenicima pruža natprirodnu zaštitu i pomoć. 

Zbog njenog crnomagijskog oreola Katolička crkva ne odobrava štovanje Santa Muerte. Štaviše, ona zvanično osuđuje Santa Muerte kao satanističku figuru. Za policiju, pojava Santa Muerte na mestu zločina predstavlja zlokoban znak. Glavni razlog zašto se vlasti plaše njenih kultova i ciljano ih progone nije verovanje u nadprirodne posledice, već strah od toga koliko bezobzirni i nasilni mogu postati narko-karteli kada poveruju da imaju natprirodnu zaštitu. Takvi magijski impregnirani kriminalci su izuzetno opasni i sposobni na nezamislive zločine. U pokušaju da obuzdaju nasilje kartela, meksičke vlasti ciljano ruše hramove posvećene Santa Muerte, u nadi da će time demoralisati članove kartela. Dakle, čak i ako vlasti ne veruju u Santa Muerte, primorane su da poštuju njenu moć zbog njenog uticaja na kriminalce.

Kako nasilje povezano s drogom nastavlja da raste sa obe strane američko-meksičke granice, kultovi Santa Muerte povezani sa kartelima optužuju se za ubistva koja se čine isključivo sa svrhom zadobijanja njene naklonosti. Neki od tih kultova čak su optuženi za ritualni kanibalizam. Iako bi se mnogi od njenih sledbenika mogli opisati kao pobožni katolici, čak i ukoliko bismo samu Santa Muerte smatrali da je nekako u funkciji Boga, ovakve aktivnosti su neprihvatljive za Katoličku crkvu, kao i za šire društvo. Zato Crkva odbacuje Santa Muerte kao satanističku figuru budući da je povezana sa crnom magijom i narko-kartelima. Zvanična osuda ipak nije usporila nagli uspon njenog kulta. Interesovanje za Santa Muerte eksplodiralo je poslednjih godina, potaknuto povećanom migracijom i senzacionalističkim medijskim izveštavanjem koje je povezuje sa delovanjem narko-kartela. Upravo je ta pažnja pomogla da Santa Muerte pređe iz okvira narodne svetice u pop-kulturnu ikonu.

Katolička crkva priznaje više od 1.500 zvaničnih svetaca, a svake godine proglašava i nove. Međutim, Crkva ne prihvata sve svece. Postoje mnogi sveci čija se moć čudotvornog isceljenja i pomoći priznaje u narodu, ali ih vatikanske komisije nisu potvrdile. Takvi sveci nazivaju se narodnim svecima. Uprkos njihovom nezvaničnom statusu, Katolička crkva uglavnom toleriše njihovo poštovanje, koje se praktikuje paralelno sa zvaničnim kultovima katoličkih svetaca. Santa Muerte se, dakle, poštuje kao narodska svetica. 

Pošto je smrt veliki izjednačivač, ona je zaštitnica marginalizovanih ljudi koji žive na društvenim rubovima, često odbačenih od glavnih društvenih tokova. Među njima su ne samo siromašni radnici, već i kriminalci, zavisnici, homoseksualci u tradicionalnim sredinama, prostitutke, samohrane majke, beskućnici i mentalno oboleli. Često se smatra i zaštitnicom ljudi koji rade noću — taksista, barmena, egzotičnih plesačica, kao i osoblja za čišćenje i održavanje posle radnog vremena, praktično svih što rade u trećoj smeni. Ti ljudi su zbog prirode posla ili svoje situacije izloženi većem riziku od nesreća, napada, pljački i svih oblika nasilne smrti, upravo zato što rade noću. Zbog toga se Santa Muerte često naziva Señora de la Noche (Gospa Noći), jer vernici veruju da će ih zaštititi od ovakvih nesreća. Pošto oni koji žive na marginama nemaju kome drugom da se obrate, Santa Muerte se ponekad naziva i „Svetica poslednje nade.“

Tradicionalno, njeno štovanje je diskretno i unutar četiri zida, delimično zbog osude od strane civilnih i crkvenih vlasti, a delimično i zbog negativnih konotacija koje prate njeno obožavanje. Zbog snažnog katoličkog uticaja u Meksiku postoje i jaki kulturni tabui protiv upotrebe veštičarenja, naročito u zle svrhe. Oni koji pribegavaju magiji rizikuju društvenu izolaciju ili nešto još gore. Mnogi doživljavaju oslanjanje na samu Smrt kao čin očajanja. Zbog toga ne postoji zvanični kult Santa Muerte sa standardizovanim molitvama ili ritualima.

Iako je Katolička crkva osudila njeno poštovanje, to nije sprečilo da Santa Muerte postane nezvanična zaštitnica godišnje proslave Dana mrtvih u Meksiku. Dan mrtvih (Día de los Muertos) je nacionalni praznik tokom kojeg se veruje da se duše pokojnika vraćaju da uživaju u radostima života i u blizini porodice i prijatelja. Održava se 2. novembra, na katolički praznik Dušnog dana (Zadušnice), kada vernici mole za duše svojih preminulih. Tog dana, „Svetica smrti“ izlazi u javnost. Njene statue se oblače u raskošne vezene haljine, kite vencima od cveća, pa se nose u svečanim povorkama kroz grad. Mnoge od tih procesija završavaju se na groblju, uz pesmu i igru.

Proslava Dana mrtvih u Meksiku ima korene u mnogo starijem verskom festivalu koji su slavili Acteci. Kada su Španci stigli u Meksiko 1519. godine, Acteci su dominirali središnjim delom te zemlje. Tokom svojih žetvenih praznika, krajem godine, slavili su nekoliko bogova smrti i žrtvovanja, ali i sećanje na sopstvene mrtve. Duše preminulih često su poistovećivali sa leptirima i moljcima koji se vraćaju kao simboli dragih preminulih. Jedno od božanstava slavljenih u tim festivalima bila je boginja Miktekasihuatl, Gospa od Miktlana. Miktlan je actečki podzemni svet, mračno i opasno mesto kroz koje su mrtvi morali proći kako bi stigli do njene palate, gde bi čekali svoju ponovnu reinkarnaciju. Kada su Španci pokrstili Acteke, domorodačko stanovništvo odbilo je da prestane sa kultom mrtvih. Na kraju su katolički sveštenici napravili kompromis, premeštajući datum actečkih praznika tako da se poklopi sa Zadušnicama. Na taj način elementi drevnih actečkih festivala preživeli su u obliku savremenog Dana mrtvih.

Boginja Miktekasihuatl često se navodi kao mitski izvor Santa Muerte, iako neki naučnici sa time ne bi složili. Ipak, mnogi vernici smatraju verovanje u to poreklo pitanjem kulturnog i etničkog ponosa, jer im actečko poreklo pruža opipljivu vezu sa predšpanskom prošlošću Meksika. Boginja Miktekasihuatl imala je posebno mesto u actečkom panteonu. Prema predanju, ona je bila devojčica žrtvovana odmah po rođenju, što objašnjava njen skeletni izgled. Acteci su verovali da, kada ljudi umru, moraju proći opasno putovanje kroz podzemlje kako bi stigli do njegovog devetog, najdubljeg nivoa. Tamo bi pronašli ledenu opsidijansku palatu Miktekasihuatl, gde bi čekali na ponovno rođenje u sledećem dobu, unutar njene hladne utrobe. Acteci su verovali da će, kada čovečanstvo u potpunosti izumre, svi ponovo biti rođeni u novom, netaknutom svetu koji će stvoriti bogovi.

O Miktekasihuatl nema mnogo pouzdanih izvora zbog uništenja actečkih biblioteka od strane Španaca. Ipak, nekoliko dela je preživelo jer su rano tokom španskog osvajanja preneta u Evropu. Jedno od njih, Kodeks Bordžija, prikazuje Miktekasihuatl među četiri boginje koje doje odojčad. Za razliku od ostalih, ona ne hrani bebu već leš, kojem daje da pije krv, dok prima njegovo srce kao žrtvu. Pošto su Acteci verovali da se njihov život održava žrtvama zemlji, ova slika ukazuje da je Miktekasihuatl imala ključnu ulogu u održavanju tog kosmičkog balansa. Kodeks Bordžija je takođe smešta kao vladarku mesta kroz koje je Sunce svake večeri moralo da zađe u zemlju kako bi otpočelo svoje opasno putovanje kroz podzemni svet. Acteci su verovali da sunčevo noćno putovanje nije zagarantovano i da postoji stvarna mogućnost da ono neće ponovo izaći narednog jutra. Pošto je Miktekasihuatl vladala mestom tog potencijalno poslednjeg sunčevog silaska, jasno je da je bila božanstvo od ogromne moći.

Teoretski, svako može stupiti u vezu sa Santa Muerte jer je umiranje univerzalno iskustvo. Ipak, pošto smrt uglavnom ne žuri da nas pokupi, Svetica Smrti slobodna je da uživa u igri živih. Iako je sledbenici doživljavaju kao darežljivu, brižnu i čak majčinsku figuru, to nisu jedine strane njenog karaktera. Kosa Majke Smrti je oštra i poznata je po svom surovom temperamentu. Smrt može udariti u bilo kom trenutku, donoseći uništenje, strah, paniku i haos. Svaki dar koji Santa Muerte pruži jednom rukom, može oduzeti drugom. Kletve izrečene u ime Svetice Smrti mogu imati razorne posledice po one kojima su namenjene. Preko nje moguće je rasturiti brakove i porodice, uništiti poslove i imanja, izazvati bolesti i pravne probleme. Santa Muerte može mučiti pojedince zastrašujućim vizijama kako bi ih dovela do ludila ili ih okružiti zlobnim i nasilnim duhovima. Ona takođe može nekoga odvući i u preranu smrt.

Ipak, njena destruktivna moć nije po sebi zla. Ona je samo odraz želja onih koji je prizivaju. Na svakom praktikantu je da odluči hoće li prizvati Santa Muerte radi dobrih ili zlih namera. Mnogi zapravo redovno prizivaju njenu razornu moć, ali u zaštitne svrhe, a ne iz zlobe. Na kraju krajeva, nijedna sila nije pogodnija da uništi kletve i prokletstva, ili da otera zlonamerne duhove, od same Smrti. Naravno, hrišćani bi rekli da je ta delotvorna sila zapravo onog ko je pobedio samu smrt a to je Isus Hrist.