NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Ako univerzum posmatramo strogo
materijalistički, suočićemo se sa neprijatnim spoznajama. Izvan takvog
univerzuma jeste ništavilo, unutar takođe je ništavilo. Na krajnjim tačkama
suprotstavljenosti beskrajno velikog i beskrajno malog, nalazi se ništavilo.
Ništavilo je polazište i ishodište čitavog univerzuma. Univerzum je arena fatalne
promene i postoji zahvaljujući svojstvenoj dinamici čiji je uzrok upravo u
večnoj igri dva pola ništavila: infinitezimalnog i infinitivnog. Iz perspektive
samog prostora, beskraja metakosmičkog ništavila, univerzum je posve nevažna
pojava, tačka svetlosti čija je sudbina rasprskavanje u beskonačnosti,
usisavanje u beskraj praznine. Jedina luč u tami osuđena je na gašenje
raspršivanjem. Svetlosna energija se bespovratno rasipa u dubinama prostora.
Šireći se i osvajajući beskrajna prostranstva, univerzum se gubi u veličini.
Ništavilo je uzrok dinamike
univerzuma. Osim što okružuje, ono i prožima sve što postoji. Ništavilo je
poput demijurga, prvog pokretača, aktivno u svojoj pasivnosti, deus otiosus.
Sva materija u svemiru može se pretvoriti u energiju, a sva energija može biti
iscrpljena, zračeći kroz svemir. To ne objašnjava otkud svetlost, otkud
energija, ali ostavlja mesta za razmišljanje o svetlosti kao uljezu u
beskrajnom carstvu ništavila i tame. Svetlost je uljez, koji ukoliko ne iznađe
način da u nekom neodređenom vremenskom roku napusti svet prožet ništavilom,
jedino šta može očekivati jeste sopstveno rastakanje, smrt, pretvaranje u
tminu. Kako i kuda to svetlost može otići a da ne bude u domašaju smrti i tame,
drugo je pitanje. Univerzum je stoga poput kaleidoskopske igre, mimikrija
svetlosti, u pokušaju da izađe iz smrtonosne zamke u koju je bačena iz izvora
koji je praktično nedokučiv.
Postojanje podrazumeva
mehanizam razlaganja. Taj mehanizam nalazi se u samoj prirodi univerzuma, u
njegovim unutrašnjim suprotnostima. Vidimo kako je ishodište univerzuma njegovo
samorazgrađivanje te nestajanje. Njegovi gradivni elementi teže razdruživanju i
rastakanju celine koju zajednički tvore. Tvar teži povratku u početno nedelatno
stanje, u neaktivnost nevremene prvobitnosti, u večni mir. Privremeno
zarobljeni u strukturi univerzuma, njegovi gradivni elementi teže slobodi, čije
ostvarenje, u odnosu na celinu, predstavlja destruktivan čin, ali i
samouništenje svake pojedinačnosti. Oslobodilačka težnja gradivnih tvari
univerzuma jeste entropija. Entropija je potvrđivanje ništavila kao imanentne
sile, kao suštine, kao izvorišta i ishodišta, početka i kraja. Entropija
potvrđuje ništavilo kao sudbonosnu i određujuću prisutnost ili odsutnost, kao
polazište i kraj. Entropija je mera nereda ili slučajnosti u sistemu.
Drugi
zakon termodinamike kaže da entropija ima težnju povećanja tokom vremena, što
znači da se svemir neprestano kreće prema stanju većeg nereda. Kako se svemir
širi, materija i energija postaju sve raširenije, što dovodi do povećanja
entropije. Svemir ide prema stanju maksimalne entropije, u kojem je sva
materija ravnomerno raspoređena i nema više potencijala za korišćenje energije.
Inercija univerzuma ka ništavilu, uzrok je sveopšte entropije i dekadencije na svim
nižim i manjim nivoima. Takođe, bila bi ispravna i suprotna tvrdnja da su
entropijski procesi na manjim nivoima uzrok sveopšte entropije i dekadencije na
opštem nivou. Logika ovog iskaza svoju analogiju nalazi u čuvenom Hermesovom
zakonu: kako je gore, tako je i dole, a što magistralno povezuje dve prostorne
i vrednosne perspektive koje se gube u dvema suprotnim beskonačnostima.
Razgradnja počinje uporedo sa
početkom trajanja samog univerzuma. U ljudskom svetu propadanje počinje sa
nastankom tog istog sveta. Svet postoji da bi bio uništen silom sopstvene
prirode. To znači da je postojanje dekadentan i fatalan proces po kome nešto
nastaje, raste i razvija se, dostiže svoj vrhunac, zatim stagnira, opada, na
kraju umire i nestaje. Egzistencija nije samo dekadentna, u smislu da je
dekadentnost tek jedno od njenih obeležja, već egzistencija sama po sebi jeste
dekadencija. Ovo nalazi svoju paralelu u filozofiji svetog Avgustina koji kaže:
„Grešan sam jer postojim“, odnosno „grešno“ je sve što postoji. Da nije grešno
ne bi ni postojalo. U postojanje je ugrađena greška kako bi ga, svojom
aktuelizacijom, uništila. Ovo nas navodi na biblijski mit o izgonu prvog
ljudskog para iz rajskog vrta. Kusanjem ploda sa zabranjenog drveta poznanja
dobra i zla, oni su iz stanja savršenstva prešli u nesavršeno stanje. Odnosno,
iz stanja su ušli u proces smrtnog života. Njihov razum je probuđen, njihove
oči su se otvorile. Njihova iznenadna spoznaja da su goli i prekrivanje polnih
organa pregačom, ukazuje na suštinske posledice prelaska iz stanja savršenstva
u proces nesavršenosti. Oni su izgubili tzv ogrtač neiskvarenosti, odnosno
svetlost koja ih je krasila u stanju savršenstva, a taj se „prekidač“ nalazi u
predelu polnih organa koji su postali predmet stida, raznih tabua i simboli
izopačenja sve do današnjih dana. Upravo je gubitak prvobitne svetlosti uzrok
ili pokazatelj svakolike dekadencije i „grešnosti“ ljudskog bića, pre svega
njegove smrtnosti, pošto je, po biblijskom učenju, kazna za greh – smrt.
Pošto vodi konačnom uništenju,
osnovno načelo univerzuma nije red, već nered. Kosmotvorac je projektovao haos
koji funkcioniše po određenim načelima. Kosmos je podređen haosu, nalazi se u
funkciji haosa. U univerzumu je svaka uređenost relativna, ograničena te služi
svrsi potonjeg uništenja. Svaki napredak i svako stvaranje nalaze se u funkciji
opšte dekadencije i uništenja. Cena napretka je uništavanje. To pravilo je
uočljivo i u ljudskom ponašanju. Bez napretka ne bi bilo uništavanja, ali onda
ne bi bilo ni napretka. Iako deluje neprirodno napredak je prirodan, kao što je
i uništavanje koje napredak vuče sa sobom takođe prirodno. Ionako će sve, bez
napretka ili sa njim, pre ili kasnije, usled delovanja temeljnih sila
univerzuma, biti uništeno. Napredak je oruđe haosa, ali povrh toga, napredak je
i malo ostrvo kosmosa i svesti, komad čvrstog pod nogama, orijentir razuma.
Kao ljudska bića, navikli smo
da svetlost i tamu, odnosno dan i noć, tretiramo kao jednake datosti prirode,
kao neke ravnopravne pojave ili subjekte. Takav utisak stičemo zbog približno
jednake proporcije zastupljenosti obe pojave na osnovu kojih je izgrađen ritam
života na Zemlji. I to je za nas normalno. Međutim, ako malo bolje sagledamo
stvari, videćemo da je svetlost daleko inferiornija komponenta date dvojnosti.
U svemiru, a što nam se jasno predočava noću, svetlosti ima u daleko manjoj
količini u odnosu na tamu. Dominacija svetlosti jeste varka, odnosno posledica
bliskog prisustva ogromnog izvora svetlosti i topline, Sunca. Tama je alfa i
omega. Svetlost predstavlja pritvornost postojanja, osnovnu referencu
projekcije prostora i vremena. Količinska superiornost tame nad svetlošću,
odnosno ljudsko poimanje te superiornosti, koja uostalom i očitava stvarniju
sliku sveta, nalazi svoj odraz u našem strahu. Noću se uvek više plašimo nego
danju. Uvek nam nekako lakne kada svane. Nije nužno da tama pretpostavlja ili
krije neko zlo, niti svetlost podrazumeva dobro. U ovom univerzumu nisu na delu
nikakvi uzvišeni principi već najbrutalniji darvinovski lanac ishrane.
Jedno od uvreženih shvatanja
jeste ono koje drevnost i tamu pripisuje ženskom elementu, a svetlost, i ono
što je istorijski ili mitološki mlađe, muškom. Bahofen navodi da ženstvenost
stoji na čelu, dok se muški lik javlja tek posle, u drugoj liniji. Žena je
datost, muškarac nastaje. Po Bahofenu, žena i muškarac se ne pojavljuju
istovremeno. Oni nisu istoga reda. Žena je ono što je dato, muškarac tek ono
što je iz nje nastalo. On pripada vidljivom, ali stalno promenljivom stvaranju.
Kao takav on dolazi na svet samo u smrtnom obličju. Od početka postoji, data
je, nepromenljiva je, samo žena. Postao, i zato stalnom propadanju izložen,
jeste muškarac. U ravni fizičkog života muško načelo stoji na drugom mestu,
podređeno ženskom principu. U tome je koren one davnini svojstvene predstave o
vezi besmrtne majke sa smrtnim ocem. Ona je uvek ista, a na strani muškarca
gradi se nepregledan niz pokoljenja. Sa stalno novim muškarcima sparuje se uvek
jedna pramajka. Naravno, ove iskaze ne bi trebalo razumevati doslovno.
Nakon ove parafraze Bahofena,
podsetio bih na onaj trenutak kod Karlosa Kastanede kada njegov učitelj
čarobnjak Don Huan govori o količinskoj superiornosti ženske svesti u odnosu na
mušku koje u univerzumu ima u tragovima. Julius Evola, u knjizi „Metafizika
seksa“, kaže da je pitanje inferiornosti, ravnopravnosti ili superiornosti žene
u odnosu na muškarca lišeno smisla, jer pretpostavlja uporedivost. Po Evoli,
između muškarca i žene postoji razlika koja isključuje svaku uobičajenu meru,
jer i sposobnosti i vrline prividno uobičajene i „neutralne“ imaju različitu
funkcionalnost i obeležje prema tome da li su prisutni kod muškarca ili žene.
Pitati se da li je „žena“, odnosno ženski princip, superiorna ili inferiorna
„muškarcu“, tj muškom principu, isto je što i pitati se da li je voda
superiorna ili inferiorna vatri. Zato, kako to kaže Evola, kriterijum mere za
oba pola ne može da pruži suprotni pol već jedino „ideja“ sopstvenog pola. Ono
što se može učiniti po tom pitanju jeste utvrditi superiornost ili inferiornost
određene žene na osnovu toga da li se ona manje ili više približava ženskoj
tipičnosti, čistoj ili apsolutnoj ženi, a što potpuno važi i za muškarca.
Dakle, pitanje inferiornosti ili superiornosti nekog principa u odnosu na neki
drugi jeste samo u pogledu kvantitativne zastupljenosti u prirodi ili u nekom
biću, odnosno pojavi. Naravno, sasvim je drugo pitanje određivanja svojstava
tipičnosti čiste ili apsolutne rodne prirode, jer kao takva ta se priroda
nikada potpuno ne ispoljava u svakom pojedinom ljudskom biću već uvek u nekoj
proporciji. Ne postoji „čist“ ili potpuni mušakarac niti potpuna ili
"čista“ žena. To su načelni metafizički ideali. U prirodi svakom nešto
nedostaje i svako u određenoj meri odudara od idealnog.
Uzmite komad uglja, uzmite
blato, izmet, bilo šta što se možda čini odvratno i mračno, zapravo bilo koju
stvar, prijatnu ili neprijatnu. Sve je to nekada bila čista svetlost. Međutim,
kako nešto, po prirodi pasivno, neispoljeno, iznenada biva ispoljeno, aktivno,
postaje stvaralačka i životvorna svetlost? Otkud prvobitno kosmičko jaje čiste
energije usred ništavila? Odgovor na to pitanje upućuje na neku teško pojmljivu
aktivnu silu koja stvara energetske oblike mešajući svoju sa neispoljenom
energijom ništavila. Tako nastale forme, budući dvostruke prirode, sačinjene od
dve vrste energije, teže raspadu. Svaka
vrsta energije teži da se oslobodi nametnutog, neprirodnog stanja, te da se
vrati u svoje normalno stanje, odnosno prvobitni, nevremeni ambijent. To znači
kako je sve što nas okružuje sazdano od ove dve vrste energije. Ono što je
nestvoreno jednoenergetske je prirode, ne može umreti niti živeti u smislu koji
je nama blizak i znan. Sa druge strane, sve što nastaje, živi i umire, jeste
dvoenergetskog porekla.
