Između odbrane i razotkrivanja
Knjiga Aleksandra Radivojevića Thorna Satanizam: Demisterijum Misterijuma predstavlja zanimljiv pokušaj da se fenomen satanizma sagleda iz ugla koji nije ni apologetski (u korist satanista) ni polemički (protiv njih), već kritičko-hermeneutički. Autor, koji se u predgovoru predstavlja kao sledbenik Puta koji nema ime, pristupa temi sa distancom koja mu omogućava da satanizam postavi u širi kontekst istorije religije, magije i duhovnih tradicija. Osnovna teza knjige je dvostruka:
Satanizam je proizvod hrišćanstva, i kao takav ne postoji izvan hrišćanskog okvira, već je nastao kao antagonizam neophodan za opstanak crkve.
Satanizam ne može biti put spoznaje, jer mu nedostaje autohtonost, odnosno neposredna veza sa izvorom tradicije.
Ova dva stava čine kičmu celokupnog izlaganja.
Poreklo satanizma: antagonizam kao kamen temeljac
Thorn počinje sa tezom koja je, na prvi pogled, provokativna: satanizam je nastao u krilu hrišćanske crkve. To znači da satanizam ne postoji kao samostalno učenje van hrišćanskog kulturnog kruga. Nema ga u Indiji, Kini, islamskom svetu, niti u bilo kojoj drugoj nehrišćanskoj kulturi. Ovo nije slučajnost, već strukturna nužnost. Crkvi je, da bi opstala kao institucija, bio potreban neprijatelj. Satana, koji se u jevrejskim spisima pominje kao protivnik, bio je idealan za tu ulogu. Thorn piše da bez satanizma nema hrišćanstva niti satanizma ima izvan okvira hrišćanstva i hrišćanskog sveta. Ovo nije samo istorijska opservacija, nego ontološka tvrdnja: antagonizam između Boga i đavola nije slučajan, već je strukturno neophodan za opstanak obe strane. Medalja je medalja, ne možete prigrliti Lice, a odbaciti Naličje. - kaže Thorn.
Na ovom mestu moram napraviti određenu digresiju. Za određeni svetonazor, kao što je recimo hrišćanski, činjenica da se satanizam u užem smislu nigde ne pojavljuje u istoriji, ne znači da ga nema. Povodom toga, Thornovom stavu, koji je sličan onome što tvrde pojedini akademski istraživači ezoterizma, može se, iz hrišćanskog ugla prigovoriti, da je satanizam suštinski prisutan od pamtiveka. U tom smislu može se pomenuti recimo kult Moloha, zatim razni oblici demonolatrije, demonomagije, actečka obredna žrtvovanja ljudi, i sl. Naravno, ovo bi nas odvelo u ćorsokak koji tvrdi da je svaki oblik kulta, verovanja ili religije izvan hrišćanstva zapravo oblik satanizma. Ljudi su odavno u magijskim obredima prizivali razna bića za koje bismo mogli reći da su "satanska", ali da li to opravdava shvatanje da je satanizam utemeljen i izvan hrišćanske paradigme?
Thorn, kao i većina akademskih istraživača ezoterizma (npr. Wouter Hanegraaff, Antoine Faivre, Jeffrey Burton Russell), tvrdi da satanizam u organizovanom, doktrinarnom smislu ne postoji pre hrišćanstva, jer je on strukturno vezan za hrišćanski narativ o Satani kao protivniku Boga. U tom smislu paganska božanstva (Moloh, Baal, Astarta, itd.) su druga božanstva, a ne satanska u smislu hrišćanske teologije. Hrišćanski prigovor ovakvom stavu jeste teološki, a ne istorijski. Otud, po hrišćanskom stavu, satanizam nije društveni fenomen, već duhovna realnost i kao takav postoji od pamtiveka jer je Satana stvarno biće koje zavodi ljude na otpadništvo od Boga. Svi pomenuti kultni i religijski oblici i božanstva su u tom smislu manifestacije Satane, bilo da su ljudi toga svesni ili ne. Ovaj stav se zasniva na teološkom aksiomu da Satana postoji kao stvarno biće. To je u skladu sa soteriološkim okvirom da je sve izvan hrišćanstva u nekoj meri pod uticajem tame. I konačno, u hermeneutičkom ključu, sve religijske prakse koje uključuju žrtvovanje, prizivanje duhova, magiju, jesu satanske jer udaljuju ljude od Boga.
Ipak, ako svaki oblik nehrišćanske religije ili magije proglasimo satanizmom, tada termin gubi svako značenje i postaje: sve što nije hrišćanstvo jeste satanizam. Takvo stajalište je cirkularno jer određuje satanizam kroz hrišćanstvo, pa onda sve van hrišćanstva svrstava u satanizam). Osim toga, ono je ideološko, a ne naučno, jer se koristi kao sredstvo za diskvalifikaciju i etiketiranje, ne za razumevanje. Uzmimo na primer kult Moloha koji je bio kanaanski (predizraelitski) kult u kome su prinošene ljudske žrtve (najčešće dece). Za stare Izraelce, to je bio grozan greh i odstupanje od pravog Boga, ali Moloh nije bio Satana, nego neko sasvim drugo božanstvo. Za Jevreje je to bio izraz bezbožne idolatrije, a ne obožavanje pravog i jedinog Boga. Kada bismo kult Moloha nazvali satanizmom, time bismo anahrono projektovali hrišćansku kategoriju na predhrišćansku praksu, a usput bismo potpuno ignorisali specifičnost kanaanske religije.
U pogledu demonolatrije i demonomagije, imajmo na umu da su u Starom veku, obredi prizivanja duhova (goecija, teurgija) bili uobičajeni. Grčki magijski papirusi sadrže prizivanja različitih daimona (božanstava, duhova, pokojnika). U egipatskoj, mesopotamskoj, grčkoj, rimskoj, indijskoj tradiciji itd, prizivanje je bilo sastavni deo religije, a ne satanizam po sebi. To što hrišćanski teolozi kasnije ove entitete nazivaju demonima ne znači da su ih sami praktičari tako doživljavali. Isto tako, actečka obredna žrtvovanja su bila deo kosmičke ekonomije, verovanje da ljudska krv hrani Sunce i omogućava opstanak sveta. To nije obožavanje Satane, nego je u pitanju složena kosmologija sa sopstvenom logikom. Nazvati to satanizmom znači potpuno ne razumeti šta su Acteci radili i zašto.
Thorn, iako kritikuje satanizam, ne kaže da su sve nehrišćanske prakse satanizam. On kaže da satanizam kao formalno učenje ne postoji pre hrišćanstva, jer je nastao iz antagonizma prema njemu. Međutim, duhovna stvarnost koja stoji iza Satane (načelo suprotnosti, iskonska svetlost, drevni bogovi) postoji od pamtiveka. Drugim rečima, Thorn pravi razliku između načela (univerzalna stvarnost suprotnosti, svetlosti, tame, koju on identifikuje sa Šub-Niguratom); i forme (istorijski specifičan satanizam kao antagonizam hrišćanstvu). Ovo mu omogućava da prizna postojanje drevnih kultova i obreda (Moloh, demonolatrija, itd.), pritom ih ne nazove satanizmom, ali da i dalje tvrdi kako iza njih stoji isti princip (koji on naziva Šub-Nigurat).
Dakle, šta je rešenje? Hrišćanski teološki okvir ne može biti merodavan za definisanje predhrišćanskih religija. Ali Thorn to isto čini, samo sa druge strane: on svoj princip (Šub-Nigurat) projektuje na mnoge drevne i prahrišćanske kultove, baš kao što hrišćani projektuju Satanu na njih. Ono što nedostaje u oba pristupa jeste metodološka čistoća: svaka tradicija mora biti razumevana na svojim sopstvenim uslovima, a ne kroz kategorije druge tradicije.
Kritički osvrt: zašto satanizam nije Put spoznaje
Glavna teza ove knjige jeste da satanizam ne vodi istinskoj spoznaji, jer mu nedostaje autohtonost. Šta Thorn podrazumeva pod autohtonošću? To je neposredna veza sa Izvorom, učenje koje se prenosi nasleđem, kroz neprekinutu liniju učeničkog nasleđa. Satanizam, po njemu, nema to. U tom smislu, satanizam je sinkretizam, odnosno spajanje elemenata iz različitih tradicija koje nemaju organsku vezu. Upravo ovaj nedostatak satanističke tradicije ukazuje da je satanizam skorašnji i profani fenomen. Posledice te neautohtonosti su:
Stalno preispitivanje i eksperimentisanje, odnosno skakanje sa sistema na sistem.
Razvoj ega umesto njegovog poništenja, jer se uspeh meri količinom stečenog znanja, a ne dubinom unutrašnjeg preobražaja.
Iluzija slobode, jer se Put Leve ruke (LHP) se u satanizmu često svodi na radim šta hoću, što je, po Thonu, zapravo ropstvo sopstvenom egu.
Za Thorna, satanizam može da bude, i jeste samo jedan od okidača koji pokreće na akciju traganja, ali samo uz uslov da ta potraga, što pre i što brže, iskorači iz okvira satanizma.
Ko je Satana? Od Jahvea do Šub-Nigurata
Najvažniji deo knjige je pokušaj da se identifikuje Satana izvan hrišćanskog okvira. Thorn ovde pokazuje najveću erudiciju, ali i najveću ambiciju. On tvrdi da Bog Jevreja, Jahve, nije Bog, već duh zemaljske ravni koji se Mojsiju ukazao u pustinji. Njegovo izvorno ime je Natte (ili Nataniel), duh koji bdi nad pustinjama, poznat u sumerskoj tradiciji. On je prevarant koji je zaveo Mojsija obećanjem pomoći u zamenu za pokornost. Ovo je, po Thonu, razlog zašto su monoteističke religije (judaizam, hrišćanstvo, islam) tako kompaktne i netolerantne, jer su izgrađene na savezu sa duhom koji zahteva potpunu vernost i kažnjava svaki prestup.
Thorn identifikuje Satanu sa Šub-Niguratom (kojeg povezuje sa Bafometom), drevnim bogom navodno iz sumerske tradicije. Šub-Nigurat je Azagtotov suvladar (Azagtot je prapočetni haos, tama, a po Lavkraftu, njegovo ime je Azatot). On je nosilac svetlosti, odnosno iskonska svetlost koja se pojavila iz tame, zatim načelo suprotnosti, osnovni univerzalni zakon bez kojeg nema stvaranja, te naposletku, hermafroditno biće. Thorn objašnjava da je Elifas Levi, crtajući Bafometa 1855. godine, zapravo nacrtao Šub-Nigurata, ali nije otkrio poreklo inspiracije. Bafomet je, podsetimo se, između ostalog i simbol ravnoteže iznad suprotnosti, objedinjujući entitet načela Razredi i Zgusni (Solve et Coagula), što je alhemijsko načelo transmutacije i spoznaje. Kabalističkom atbaš šifrom, ime Bafomet postaje Sofia (Mudrost).
Ipak, istine radi u sumerskoj mitologiji ne postoji nijedno biće koje se zove Šub-Nigurat, niti bilo šta što po opisu liči na njega. Šub-Nigurat je isključivo plod Lavkraftove vizije. Zapravo, istraživači Lavkraftovog dela, poput Roberta M. Prajsa, ukazuju na to da je Lavkraft inspiraciju za Šub-Nigurat crpeo od Šeol-Nuganota kojeg pominje pisac Lord Denseni. Takođe, u tom smislu ne bi trebalo izostaviti ni hrišćanske predstave o Satani kao jarcu, a što vuče korene iz prethrišćanskih vremena, i konkretno ukazuje na boga Pana. Dakle, Lavkraft je povezao Šub-Nigurata sa Satanom, Bafometom, i sa Panom. Thornova teza da je Šub-Nigurat izvorni Satana nije proizvoljna već se nadovezuje na postojeći asocijativni niz.
Dalje, povezivanje Šub-Nigurata sa Sumerom potiče od okultnih tumačenja, a ne od istorijskih činjenica. Ključni krivac za poistovećivanje Šub-Nigurata sa Sumerom je Simonov Nekronomikon (objavljen 1977. godine). Ovaj autor (čiji je pravi identitet nepoznat) tvrdi da je preveo drevni sumerski rukopis i da je Šub-Nigurat zapravo Šub-Išnigarab, sumersko božanstvo koje odgovara na molitve. Reč šub na sumerskom znači bacati ili proterivati (u kontekstu egzorcizama). Kenet Grant je dalje razvio ovu vezu, povezujući Šub-Nigurat sa Panom i Bafometom, a Lavkraftov mitos sa Alisterom Krolijem. Kao što sam više puta istakao, Grant je tvrdio da je Lavkraft bio nesvesni vidovnjak koji je opisivao stvarne okultne sile, ali ih je, zbog sopstvenog racionalizma, doživljavao kao užasne.
Thorn je, kao što smo videli, preuzeo ovu Grantovu sintezu i dodao joj sumersku arheologiju. U tom smislu on tvrdi da je Šub-Nigurat zapravo drevni bog iz sumerske tradicije, da suprotnost Azagtotu (tami) te nosilac iskonske svetlosti. Zapravo Thorn kaže da je Šub-Nigurat izvorni oblik Satane i Bafometa. Dakle, Thornova teza je, sinkretistička konstrukcija koja povezuje Lavkraftovu fikciju (Šub-Nigurat), Levijevu simboliku (Bafomet), Grantovo tifonijansko tumačenje i sopstvenu reinterpretaciju sumerskih izvora.
Ipak, iako u Sumeru nema Šub-Nigurata, postoje određeni elementi koji su možda poslužili kao arhetipska osnova za okultne reinterpretacije. Prvi među njima je Enki (Ea), bog mudrosti, magije i voda, a čiji su simboli koza i riba. Povezivanje sa jarcem i plodnošću moglo je inspirisati kozji aspekt Šub-Nigurata. Njegova uloga kao gospodara Absua (podzemnih voda) mogla je poslužiti kao osnova za htonski bezdani areal u okultnim sistemima. Ako je već tako, zašto onda Šub-Nigurat a ne samo Enki? Drugi mitološki lik je Enten, bog plodnosti stada (koza, ovaca, goveda). Stvorio ga je Enlil da bude čuvar farmera. Njegova veza sa plodnošću i stokom mogla je biti arhetipska osnova za hiljadu mladih, kao svojstvo koje pominje Lavkraft. Inače, u sumerskoj umetnosti, jarac je bio simbol muške plodnosti te povezivan i sa bogom Dumuzijem (pastirskim bogom), a njegovi rogovi su simbolizovali magijsku moć (posebno u ritualima za kišu).
Ukratko, ovde vidimo jasan ključni mehanizam modernog okultnog stvaralaštva:
Lavkraft opisuje izmišljeno biće - Šub-Nigurat.
Simon ga prevodi kao sumersko božanstvo, stvarajući lažnu istorijsku osnovu.
Grant ga uklapa u telemitsku i Tifonijansku tradiciju, dajući mu okultni autoritet.
Thorn ga kanonizuje kao izvornog Satanu, zatvarajući krug.
Ovo znači da Simonova i Thornova teza o Šub-Niguratu kao sumerskom bogu nema istorijskog utemeljenja, nego je deo okultnog mita koji je nastao u XX veku. Ali to ne znači da je Thorn pogrešio, nego je jednostavno deo trenda koji stvara sopstvene mitove od fragmenata prošlosti. Ono što je Thorn u ovom smislu uradio nije istorijska rekonstrukcija, već mitopoetska sinteza. Ta sinteza je koherentna, ali nije istorijski tačna.
Antagonizam među stazama Leve i Desne ruke
Thorn završava knjigu razmatranjem odnosa između Leve i Desne Staze (LHP i RHP). Njegov zaključak je da su obe staze iluzorne u svojoj krajnosti. Ukratko, RHP neretko stvara sledbeništvo, fanatizam, odricanje od individualnosti, dok LHP stvara iluziju slobode, egoizam i narcisoidnost. Stoga Thorn predlaže NHP, odnosno Bezruku stazu. Ovo nije odbacivanje obeju staza, već njihovo prevazilaženje kroz jedinstvo. Thorn objašnjava da bez učitelja ili vodiča nije moguće nigde stići. A učitelj može biti samo onaj ko će te naučiti kako da sam dođeš do spoznaje i izgradiš sopstvenu Stazu. Mnogi okultisti, posebno oni koji vide sebe na jednoj od pomenute dve staze se ne bi složili sa ovakvim gledištem, ali već se naziru neka nova strujanja koja idu u prilog Thornovom shvatanju po ovom pitanju. Isto tako, neki okultisti koji sebe vide kao deo modernog LHP mogli bi mu zameriti da on zapravo ovde vrši apologiju autoriteta, što nije u duhu pobune, adversarijalizma, apostazije i suštinske profanosti ovog okultnog pravca.
Stil i metod: između eseja i manifesta
Knjiga je napisana u esejističkom, gotovo razgovornom stilu, koji često podseća na unutrašnji dijalog. Thorn se ne ustručava da koristi kolokvijalne izraze, humor i ironiju (posebno na račun vikend magova i astralnih avanturista). Korišćenjem ovog stila autor želi da razbije ozbiljnost koja okružuje okultne teme i istakne lični pečat, budući da je knjiga izraz ličnog stava, a ne akademske studije. Sa druge strane, Thorn ozbiljno pristupa izvorima, navodi Knjigu mrtvih (sopstveni prevod Šoteneroma), koristi komparativnu analizu religija, i - što je zanimljivo, poziva se na svoju prepisku sa Šandorom Lavejem, Kenetom Grantom i Majklom Fordom.
Na kraju knjige, Thorn priznaje da misterija ostaje: Rekoh da ovo jesu reči koje razotkrivaju misteriju, ali one nisu njeno rastajnjivanje. Misterija ostaje skrivena.
Ovo je možda i najiskreniji deo knjige. Thorn ne tvrdi da ima sve odgovore , on samo ukazuje na put. A put, kako kaže, nema ime. Knjiga Satanizam: Demisterijum Misterijuma je, u krajnjem, poziv na odbacivanje svake paradigme, pa i one koju nudi autor. To je kontradiktorno, ali i iskreno. U svetu u kome se svi bore za sopstvenu istinu, Thorn kaže: istina nije u knjigama. Ona je u tebi.
Dodatak: pustinjski duh Natte kao jevrejski bog Jahve
Thornova teza o Jahveu kao pustinjskom duhu Natte koji se lažno predstavio kao Bog, iako u svom izlaganju ne koristi termin demijurg, po svojoj strukturi i implikacijama stoji na istom ontološkom nivou kao i gnostička kritika stvaraoca sveta. Thornova interpretacija Jahvea je, u suštini, gnostička, ali u specifičnoj, modernoj varijanti koja nije direktno nasledila klasični gnostički narativ, već ga je rekonstruisala kroz prizmu sumerologije i okultnog sinkretizma. U gnostičkim sistemima (posebno u onima koje opisuju Irinej, Hipolit i Epifanije), demijurg je niži, neznajući tvorac materijalnog sveta (nastao iz Sofijine patnje ili pada). On sebe predstavlja kao jedinog Boga, zabranjujući ljudima pristup Drvetu spoznaje. I dalje, on je čuvar materijalnog zatvora, koji sprečava dušu da se oslobodi i neretko je poistovećen sa Jahveom Starog Zaveta.
U klasičnom gnosticizmu, zmija iz Rajskog vrta (koja je u Jevrejskoj i hrišćanskoj tradiciji poistovećena sa Satanom) se pojavljuje kao pozitivan lik i donosi Gnozu ljudima, oslobađajući ih od neznanja i lažnog boga (demijurga). Ovo je tačka koja je ključna: za gnostike, Satana (ili Zmija) je nosilac svetlosti, a Jahve je tamničar. Ono što je Thorn uradio je etimološka i arheološka rekonstrukcija gnostičkog prototipa. On nije direktno preuzeo gnostičku tradiciju, već je pokušao da pronađe njen izvor u sumersko-vavilonskom miljeu. To je karakteristično za moderni okultni sinkretizam, težnja da se svaka duhovna istina svede na jednu prvobitnu tradiciju, koja je onda iskvarena u kasnijim religijama i kultovima.
