Smrt, san, seksualnost, strava i spasenje

Sayumi Kudo

Ovih pet S: Smrt, San, Seksualnost, Strava i Spasenje, po mom dubokom intuitivnom uvidu predstavljaju neka od temeljnih obeležja areala smrti po sebi, i uopšte energije smrti kao takve. Zaspati večnim ili običnim snom, sanjati lucidno ili beslovesno, spavati mrtvim i dubokim snom, sanjati erotske snove neretko praćene noćnim polucijama, dobijati poruke u snu, sanjati proročki, imati noćne more, paralizu sna, te se naposletku spasonosno buditi, ima svoju paralelu u kraljevstvu senki i smrti. I kao što se budimo iz sna u običan život, tako se budimo iz smrti u život večni. San i smrt se prepliću u mnogim mitologijama. U grčkoj mitologiji ulaz u podzemni svet, kao i u svet snova, i mesto izlaska Sunca su blizu jedni drugima. Dakle, noć, san i smrt su htonski fenomeni i međusobno su isprepletani pa se između njih ponekad ne može povući jasna granica. 

Za Egipćane, život je bio samo priprema za buđenje u onostranom. Spavanje je viđeno kao privremeni boravak u Duatu (svetu senki). Egipćani su koristili ritualna uzglavlja sa zaštitnim božanstvima kako bi sprečili da ih u snu napadnu sile Strave. Teoretski, Smrt nije kraj, već proces ozirifikacije, pretvaranja u biće svetlosti. Egipatska mitologija je prepuna seksualne simbolike u kontekstu smrti. Mit o Izidi koja oživljava Ozirisa kako bi začela Horusa pokazuje da je seksualni čin vrhunska magijska tehnika pobede nad smrću. U pogledu Spasenja, Knjiga mrtvih je priručnik za Spasenje, jer sadrži lozinke i uputstva kako proći pored čuvara kapija (često prikazanih kao zastrašujuća bića, dakle Strava) do merenja srca.

U grčkoj tradiciji, granica između jave i onostranog nije zid, već pulsirajuća membrana. Grci su preplitanje sna i smrti vizualizovali kroz likove braće blizanaca, a to su Hipnos kao san i Tanatos kao smrt. Oni su sinovi Nikte (Noći) i žive u pećini u podzemnom svetu kroz koju teče Reka zaborava (Leta). Ovde je San doslovno predsoblje Smrti. Eros (ljubav / seksualnost) je u grčkoj kosmogoniji sila koja pokreće svet, ali je neraskidivo vezana za smrt. Koncept Tanatosa i Erosa kao dve suprotstavljene, a nerazdvojne sile, kasnije će postati temelj psihoanalize. Takođe, povodom ovog asicijativnog niza imamo i predstavnike Strave, a to su Fobos i Deimos, odnosno Strah i Užas koji prate bogove rata i podzemlja, podsećajući da je ulazak u zonu smrti uvek praćen gubitkom ega. Orfičke i Eleuzinske misterije nudile su Spasenje, kroz uputstva kako da duša, kada umre, ne pije iz Lete (zaborav), već iz jezera Mnemozine (sećanje), čime se postiže budnost u večnosti.

Biblija: Pakt sa smrću i nekromantijski prestupi

Biblija na smrt ne gleda samo kao na biološki kraj, već kao na aktivnu silu sa kojom se može sklopiti savez, ali uz strašnu cenu. Ta ideja je u suštini paganska i drevna. Upečatljiv primer toga imamo u opisu pakta sa smrću u Isaija 28:15, kada prorok Isaija kritikuje lokalne vođe koji kažu: Uhvatismo savez sa smrću i ugovorismo sa grobom (Šeol). Ovde se smrt tretira kao entitet, suveren sa kojim se pregovara kako bi se izbegao bič koji prolazi. U ovome vidimo izraz arhetipa faustovskog ugovora. 

Drugi primer je veštica iz Endora (1. Samuilova 28) kao primer nekromantije u bibliji. Saul, pritisnut stravom, traži ženu koja priziva duhove. Ona potom izvodi iz zemlje proroka Samuila. Značajno je da Samuilo pita: Zašto si me uznemirio?, što sugeriše da je smrt vrsta dubokog sna iz kojeg je buđenje nasilno i traumatično. U Ponovljenim zakonima 18:10-11), strogo se zabranjuje pitanje mrtvih. Razlog nije u tome što je to nemoguće, već zato što je to gadost,  mešanje ravni koje moraju ostati razdvojene. Nekromanti se u jevrejskim izvorima nazivaju onima koji komuniciraju sa Hizoni (spoljašnjim silama). Oni koriste kosti ili rituale na grobljima kako bi naterali senku da progovori. To se smatra hranjenjem mrtvih sopstvenom energijom, što vodi ka duhovnom sakaćenju.

U Zoharu, san i smrt su kvantitativno povezani. Talmudski princip kaže da je san 1/60 smrti. Zohar uči da svake noći, kada čovek zaspi, njegova duša napušta telo i uzdiže se da preda izveštaj. Telo ostaje u stanju koje je skoro mrtvo. U toj praznini, nečisti duhovi (klifoti) pokušavaju da se zakače za telo. U tom smislu Zohar pridaje važnost noćnim polucijama (keri). Veruje se da demoni, prvenstveno Lilit, koriste tu energiju (seme) da bi u sferi Sitra Ahra (Druge strane) stvorili demonsko potomstvo. Ovde se veza između Seksualnosti, Sna i Strave ispoljava kao stvarna opasnost od gubljenja životne sile u sferi smrti. Naposletku, Zohar deli snove na one koji dolaze od anđela (proročki) i one koji dolaze od demona (lažni, strašni). Granica je tanka jer demoni često mešaju istinu sa lažima kako bi mučili snevača.

U hebrejskim izvorima, kraljevstvo smrti nije praznina, već složena birokratija senki. U tom smislu pojavljuje se Dumah, anđeo zadužen za tišinu smrti (njegovo ime znači tišina). On čuva duše u Šeolu. Zohar opisuje kako on svake noći prima duše onih koji spavaju, vagajući njihovu čistoću. Dakle, vidimo da je tu Dumah poveznica smrti i sna. 

U jevrejskoj tradiciji paraliza sna ima jeziv pandan u konceptu Hibbut ha-Kever, odnosno stiskanja u grobu. Veruje se da odmah nakon smrti, anđeo uništenja udara dušu kako bi je naterao da zaboravi svoje ime (zemaljski identitet), osim ako nije bila izuzetno pravedna. Inače, paralizu sna određeni mistici i okultisti tumače kao trenutak kada se etarsko telo prebrzo ili nepravilno vraća u fizičko, sudarajući se sa silama koje stražare na granici sna. To je susret sa čistom Stravom nebića.

U hebrejskoj jutarnjoj molitvi (Modeh Ani), prva stvar koju Jevrejin kaže po buđenju je zahvalnost Bogu što mu je vratio dušu. Svako buđenje je mikrokosmičko vaskrsenje. U tom smislu, u gnostičkim i nekim kabalističkim tumačenjima, pravilno usmerena seksualna energija (Jesod) je jedina sila koja može da pobedi smrtni san i dovede do trajnog budnog stanja ili života večnog. Otud je erekcija preduslov rezurekcije.

Pet S u hrišćanstvu i islamu

Dok je judaizam fokusiran na strukturu i zakonitosti Sitra Ahre, hrišćanstvo i islam akcenat stavljaju na preobražaj svesti i prelazak iz stanja sna (duhovne smrti) u stanje buđenja (večnog života). U hrišćanstvu, granica između sna i smrti postaje skoro nevidljiva, ali se uvodi ključni element Spasenja kroz pobedu nad Stravom. U Novom Zavetu, Jovan 11:11, Hrist eksplicitno kaže: Lazar, naš prijatelj, zaspao je; nego idem da ga probudim. Učenici misle na običan san, ali On govori o smrti. Ovde se smrt demistifikuje i svodi na privremeno stanje iz kojeg postoji izlaz. 

U Rimljanima 7:24, apostol Pavle govori o unutrašnjoj borbi gde seksualni nagoni i telesne žudnje često vuku čoveka u stanje duhovne obamrlosti. Telo smrti je izraz koji opisuje čoveka zarobljenog u biološkim ciklusima bez duhovnog buđenja. U sceni u Getsemanskom vrtu, učenici tonu u San u trenutku najveće duhovne drame, dok se Hrist suočava sa Stravom smrti. Njihov san je ovde prikazan kao slabost tela koja ne može da izdrži pritisak onostranog. Ovde se javlja ideja da postoji smrt koja je gora od biološke, a to je stanje večne odvojenosti, koje se može razumeti kao večna Noćna mora iz koje nema buđenja (suprotnost Spasenju).

Islamska tradicija ukazuje na čuveni hadis koji se pripisuje proroku Muhamedu: Ljudi spavaju, a kada umru, onda se probude. Islam uvodi koncept Berzaha, barijere ili međusveta u kojem duša boravi od trenutka smrti do sudnjeg dana. To je prostor koji je identičan svetu snova. U Berzahu, čovek proživljava svoje stanje u skladu sa svojim delima: za nekoga je to bašta uživanja (Seksualnost u rajskom smislu), za drugog je to prostor neopisive Strave. 

Sufiji san nazivaju malom smrću (Mawt al-Asghar). Svake noći Alah uzima duše, a one kojima nije suđeno da umru, vraća u tela. Zato je san poligon za vežbanje smrti. Al-Gazali objašnjava da su čula u snu zatvorena kako bi se otvorilo unutrašnje oko. Ono što vidimo u snu su simboli iz Sveta slika (Alam al-Mithal).

U misticizmu sufija, Seksualnost (ljubav, čežnja) je jedini most koji može da prevaziđe Stravu uništenja ega. Sufiji teže stanju Fana (poništenje u Bogu). To je svesno umiranje pre biološke smrti. Često koriste erotski jezik (vino, poljupci, sjedinjenje sa Voljenim) da opišu taj prelazak. Za njih, vrhunac seksualnog čina je mali blesak onoga što smrt donosi duši koja je spremna, potpuno gubljenje sebe u Drugome.

Islam takođe strogo zabranjuje nekromantiju, ali priznaje postojanje bića koja naseljavaju zonu između sna i jave. Veruje se da magovi ne komuniciraju sa stvarnim dušama umrlih, već sa džinima koji su poznavali te osobe. Ti džini kradu informacije sa donjeg neba i mešaju ih sa lažima. Sihir (magija) se često izvodi dok žrtva spava. Paraliza sna se u narodnom islamu često pripisuje džinu koji sedi na grudima (Al-Kabous). To je trenutak kada se Strava materijalizuje kroz nemogućnost kretanja, što je direktna predstava nemoći u smrti.

.....

Dakle, onih Pet S u ovom kontekstu, možemo sumirati na sledeći način: 1. Smrt: portal i istinsko buđenje; 2. San: laboratorija za smrt; 1/60 deo onostranog; 3. Seksualnost: pogonska sila čežnje koja može biti ili pad u telo smrti ili put ka sjedinjenju (Fana); 4. Strava: čuvar praga, tj ono što osećamo kada se suočavamo sa istinom dok smo još u snu života; i 5. Spasenje: konačno buđenje iz sna materije u stvarnosti duha. U pozitivnom ishodu, Smrt je zora, ali ne ona crvena, praskozorna, nego bela ili zlatna (što je možda i razlog zbog čega poznati viktorijanski okultni red novi ovo ime).