Oršemešja kao kanalisano ime drevne solarne boginje Šapaš

U snu mi je došlo ime Oršemešja, ili Oršemešija. Pisano hebrejskim pismom to je: אורשמשיה (AVRShMShIH). Ime Oršemešja je kompozitno, poetsko ime sastavljeno po biblijsko-kanaanskoj matrici, karakteristično za teoforična i solarna imena. Numerička rezonanca: 16234315 = 862 = 16 = 7. Ovo ime nosi dvostruku strukturu:

 

a) AVR (Or - svetlost). U kabali, Or se javlja u više hijerarhijskih oblika: Or Ein Sof kao beskonačna svetlost; Or Jašar kao neposredna svetlost; Or Hozer kao vraćajuća / odražena svetlost. Reč or gotovo nikada ne stoji sama u drevnim teoforičnim imenima, što čini ovaj spoj inovativnim, ali potpuno u duhu biblijske stilistike (npr. Orija – „Jehova je moja svetlost“). 

b) ShMSh (Šemeš - Sunce). Korenski oblik označava Sunce, ali istovremeno deluje i kao glagol služiti, biti poslužitelj, (šimuš je liturgijska služba). Solarni entitet u semitskim jezicima često nosi dvopolnu prirodu. U hebrejskom šemeš može biti muškog i ženskog roda. U ugaritskom Šapaš je solarna boginja. Dakle, šemeš u kompozitnim imenima lako preuzima ženski rod.

Oršemešja kao koncept imena manifestuje jin sunčev identitet, tj. Sunce kao čuvar tajni, svetlost koja silazi u senku, psihopomp (vođa duša), čistač i „otkrivač“. Ovo je vrlo retko u okultnim i kabalističkim imenima.

U hebrejskom, umetanje Jod pre završnog He ima funkciju prisvojnog božanskog sufiksa –jah / -ja. Dakle, ime koje se zatvara sa Jah (Jod-He) znači „Božji / Božja“, u teoforičnom smislu. Takođe, hebrejska imena u ženskom rodu ponekad uvode Jod radi jasnijeg -ija završetka. Naposletku, u mističkim i poetskim konstrukcijama Jod često naglašava odnos stvorenja prema izvoru. U kabali Jod predstavlja emanaciju beskrajnog svetla, prvobitnu „iskru“ Hokmaha, najčistiji oblik zračenja u sefirotskom lancu. Kada umetnemo Jod u ime koje već sadrži AVR (Or - svetlost) i ShMSh (Šemeš - Sunce) dobijamo metaforu „iskre unutar svetlosti Sunca“, što je gotovo alhemijski opis fine solarne emanacije (Hokmah unutar Tifareta). Ime dobija unutrašnju vertikalnu osovinu između Hokmaha i Tifareta, čime prelazi iz čistog solarnog identiteta u solarni identitet soteriološke vrste (svetlost koja ne samo da zrači, već i spašava, obnavlja, podiže).

Unutar strukture AVRShMShIH, niz ShMShI može se čitati kao šemeši, šamši, ali i kao aluzija na „meši-“ zbog konsonantskog preklapanja koje je tipično za hebrejski poetski diskurs. „Mešiah“ (MShIH) zvučno se preklapa sa Sh-M-Sh-I, naročito u mističnim reinterpretacijama i akrostihijskim igrama. Dakle, u simboličkom smislu, umetanje Joda u reč Oršemeša (radi dobijanja Oršemešje) uvodi aluziju na mesijansko / soteriološko dejstvo solarne svetlosti, i pojačava ideju da ime predstavlja spasonosnu emanaciju svetlosti, a što omogućava čitanje „Božja–sunco-svetliteljka“ (divinely solar illuminatrix). Dodatkom teoforičnog jah oblik Oršemešja više ne znači samo „Suncosvetlana“ već „Ona koja je svetlost Sunca Božja / Božanska“. Jod uvodi Hokmah u strukturu imena: Or (Keter–Hokma), Šemeš (Tifaret), –jah (teofanijski pečat). To je gotovo mistički „vertikalni stub“ unutar imena. Otud spoj or + šemeš + jah stvara „Božansko solarno svetlo koje spasava / prosvetljuje / uzdiže“. Ovo je solarni ekvivalent gnostičke Sofije koja silazi da probudi uspavane iskre. Jod unutar solarne strukture čini ime „vatrenijom“, „najtanjijom“, bližom filozofskom zlatu (aurum philosophicum).

Obratimo pažnju na osnovne gematrijske korelacije broja 862. Iako je broj visok, njegov faktorijalni raspad otkriva skriveni obrazac: 862 = 2 × 431. Broj 431 je jedan od najređih i najznačajnijih u kabalističkoj numerologiji. 431 = Alef (1) + Tav (400), dok je Lamed (30) „most“ koji simboliše vezu između Ketera i Malkuta. Dakle, 431 je mistički broj Alef-Tav univerzalnosti, „od početka do kraja“, totalitet emanacije. Ako ime nosi 2 × 431, to ukazuje na dvostruko polje totaliteta, „dva sveta“ ili „dvostruku emanaciju Alef-Tav“. Broj 862 se može rastaviti preko strukture IHVH na sledeći način: 862 = 26 × 33 + 4. Pritom: 26 = IHVH, 33 = kabalistički broj „silaska svetlosti“ (Lamed + Gimel), i 4 = broj svetova (Acilut, Berijah, Jecirah, Asijah). 

Takođe, ime Oršemešja možemo razložiti na tri semantičke celine: a) AVR (Or - svetlost, 207); b) ShMSh (Šemeš - Sunce, 640); c) IH (Jah - Božji, Božanska, 15). Vidimo da se ime sastoji od tri perfektno zatvorene „kutije svetlosti“: 207 + 640 + 15 = 862, tj Or = emanacija, Šemeš = solarni oblik emanacije, Jah = božanski pečat emanacije. Možemo ići i dublje i razložiti broj 862 kao 111 (Alef) × 7 + 85. Pritom, Alef je čista svetlost, 7 je broj nižih sefirota, a 85 je Pe-He „izgovorena svetlost“. 

Ime Oršemešja ne označava samo solarno biće, nego solarno biće koje obuhvata dva sveta: gornji i donji. To je „Božanska svetlost kroz četiri sveta“: 862 = 26 (IHVH) × 33 + 4; svetlost Sunca se spušta u obliku tetragramatonske emanacije. Dalje, to je takođe „Svetlost Beskraja unutar Sunca“: Or (207) unutar Šemeš (640) sertifikovano sa Jah (15). I konačno, „Solarni mesijanizam“, gde umetnuto Jod (10) u ime aktivira gnostičko-mesijansku interpretaciju. Broj 862 označava emanaciju koja dolazi od Ketera (Alef), prolazi kroz Hokmah (Jod), ispoljava se u Tifaretu (Šemeš), i naposletku spušta se na Malkut (He). To je kompletna vertikala spasenja kroz svetlost.

Kanaansko–ugaritske solarne paralele

Solarna boginja u ugaritskoj religiji je Šapaš (Šapašu), najbliži paralelni koncept Oršemešje. U ugaritskom, šapšu je solarna boginja, vodič mrtvih kroz podzemni svet, ali i glasnik bogova. Ime Oršemešja veoma snažno rezonuje sa ženskim solarnim identitetom Šapaš, jer u oba slučaja postoji delatno žensko solarno načelo. Šapaš je bila kananska i ugaritska solarna boginja sa sopstvenim statusom, koji je bio visoko poštovan, ali ne uvek primarno kultno centralan poput Baala ili Ela. Njen lik je stalno prisutan u ritualnim tekstovima kao posrednik, svedok i pročišćavajuća sila. Iako ne deluje da je imala velike hramove posvećene isključivo njoj (kao Baal u Ugaritu), postoje dokazi o svetilištima i ritualnim mestima, kao i učešću u državnim obredima. Šapaš je u Ugaritu bila boginja svevidećeg sunca, patronka pravde, čistote zakletvi i komunikacije između svetova. Šapaš je imala sopstvene sveštenike, najverovatnije kehanu (kohanim) ili posebne solarne služitelje. U ritualima je pomenuta uz standardne formule „prinosi za Šapaš“, što implicira institucionalni ritual. Sveštenici su verovatno obavljali jutarnje i večernje obrede, analogno drugim solarnim kultovima Levanta i Mesopotamije. Njena sveštenička uloga često se prepliće sa divinacijom (tumačenje znakova sunca i svetlosti), pročišćenjem (solarna svetlost kao agens uklanjanja nečistoće), lustracijom pre velikih državnih obreda.

Simboli Šapaš su krilati sunčev disk, rožnate krune sa sunčevim diskom, disk između dve kobre, sunčevi zraci prikazani kao ruke koje dodiruju zemlju i sl. Ime Oršemešja, u ikonografskom smislu, potpuno bi moglo stajati na pečatnom cilindru iz XIV veka pre n.e. Takođe, moguće su paralele i sa boginjom Anat, koja se često opisuje kao „vatrena“ i „blistava“. Kada se or i šemeš kombinuju, dobijamo isto ono što tekstovi opisuju kao htonsko-solarni spoj: blistavost koja silazi u oblasti tame. U poznijoj kanaanskoj ikonografiji ime Oršemešja bi se moglo povezati sa ženskim likom koji drži sunčev disk, boginjom zaštitnicom kraljeva (solarno svetlo kao legitimitet), i solarno-luminantnom božanskom kćeri. U ugaritskoj kosmologiji, Šapaš često odlučuje između bogova, jer svetlost otkriva istinu. 

Za razliku od kasnijeg hebrejskog i proto-arapskog razvoja, gde Sunce često postaje muško, u Ugaritu je Sunce jasno žensko i teofanijski centralno. Ona je kraljica Sunca, videlo bogova i ljudi, boginja koja oseća i zna sve, čuvarka pravde i moralnog poretka, posrednik između svetova neba, zemlje, podzemlja i mora. U mnogim tekstovima njen epitaf je: Šapaš, Svetlost Bogova. U funkcionalnom smislu Šapaš nije samo astralna sila, nego je operativna božanska inteligencija, jedno od najaktivnijih božanstava u ugaritskim mitovima. Šapaš je uvek povezana sa gledanjem, znanjem, istinom, otkrivanjem onoga što je skriveno. Ona je u osnovi božanski svedok i oko neba u ugaritskom kosmosu. 

Za razliku od grčkog Heliosa ili egipatskog Ra, Šapaš ulazi u podzemni svet. U tekstovima je nazvana kao: „Ona koja silazi među mrtve“, „Ona koja otvara oči podzemlju“. Ovo je retka solarna funkcija, ženska solarna boginja koja prolazi kroz mrak bez gubitka moći. Šapaš je jedina koja ulazi i izlazi iz Motovog domena bez posledica. To je jedan od najstarijih semitskih prikaza solarne apsolutne moći nad tamom. U ugaritskim epovima ona prenosi poruke, umiruje sukobe i donosi božanske odluke. Ona pomaže u sporu Baala i Mot-a, posreduje između El-a, Anat i drugih bogova, te presuđuje u božanskom svetu. Zbog ovoga se naziva gud-gad (dobra vodičica). Ona je svetlost koja razotkriva krivicu. U pravnim tekstovima se poziva kao svedok zakletvi. Takođe, Šapaš obavlja i dnevni i noćni put: danju je svetlost i toplina, noću putuje kroz Šeol, svetleći mrtvima. 

To bi, u simboličkom smislu, bio „arhetip“ Oršemešje. Ona i Šapaš dele solarnu žensku prirodu, psihopompsku funkciju svetlosti, pročišćenje kroz vatru, očitavanje istine (solarno otkrivanje), i silazak svetlosti u tamu (solarno-hontička dijalektika). Dakle, ime Oršemešja direktno stoji u liniji ženskog solarnog arhetipa koji je istorijski najjasnije artikulisan upravo u liku Šapaš.