Pre skoro tri decenije imao sam jedan znakovit
san. Gusti oblaci prekrili su nebo i danima se nije moglo videti Sunce, niti
Mesec a kamo li zvezde. Zemlju je prekrio apokaliptički sumrak. Vlasti su
ubeđivale javnost da je u pitanju prirodna pojava te da je potrebno da se
nekako naviknemo na novu stvarnost, da se prilagodimo, promenimo navike, način
života, pa i razmišljanja. Okrenimo se Zemlji! Vikali su. Zaštitimo našu Majku!
Mi smo njena deca! U snu sam slutio da nešto duboko nije u redu, ne sa društvom
i vlastima, nego sa samim univerzumom, a da vrhuška to zna ali krije. U
međuvremenu, otišao sam na najvišu planinu i teškom mukom se uspuzao na njen
vrh te praktično dotakao samo nebo oličeno u masivnim metalnim oblacima. Sve
vreme u pozadini se čulo nekakvo masivno škripanje, koje je, kako sam tom
prilikom spoznao, poticalo od trenja metalnih oblaka. Bio sam veoma iznenađen i
začuđen kako je moguće da metalni oblaci plove i pritom zatvore nebo. Pa ipak,
oni nisu potpuno zatvorili nebo, jer je bilo pukotina. Kako sam se na vrh popeo
noću, uspeo sam da se kroz poveću pukotinu nekako uzverem na jedan masivan
olovni oblak u nameri da uživam u zvezdama koje su mi bile zaklonjene sa
zemlje. I tek sam tada bio zapanjen. Iznad olovnih oblaka ničeg nije bilo, ni
mesečine, ni zvezda, već samo prazno crno nebo, jedna beskrajna praznina. Tada
me je protresla pomisao da je pola univerzuma progutalo ništavilo. Zurio sam u
to ništavilo koje se sladostrasno meškoljilo i komešalo. Otkrio sam tajnu koju
su zemaljske vlasti skrivale od ljudi. Običan svet nije smeo saznati da su sve
zvezde i Mesec progutani te da samo Sunce jedva nekako stoji, lagano težeći da
spadne ispod horizonta, kada bi naš svet bio večno okovan tamom. Vrhuška je
imala plan...
Iz čega se sastojao plan Gospodara? Oni su
naumili da, koliko je god moguće, kriju od javnosti da ništavilo dolazi te
požure i sebi kupe još malo vremena tako što će prokopati duboke rupe i
sagraditi sebi staništa što dublje u podzemlju. U snu sam takođe posetio te
duboke jame i spustivši se u najdublju i najmračniju, legao sam i prislonio uvo
na tlo osluškujući potmulo brundanje iz dubina. Tada sam shvatio nešto što ni
vrhuška nije znala, da je ništavilo već progutalo središte Zemlje te da odozdo
u jednakoj meri nadolazi kao što to čini i odozgo, jer kako je gore tako je i
dole. Ljudski svet se rapidno smanjio, što je naočigled bilo apsurdno jer ljudi
su praktično već ovladali Strelom, Okom i Lirom. Pa kako je to onda moguće?
Vreme se ubrzalo a svet se smanjio. U međuvremenu izvidnici nadirućeg ništavila
svakoga dana zauzimali su nove i bliže položaje. Tada sam rešio da uradim
nešto, odnosno da ne uradim ništa. Da budem jasniji u ovom dvoznačju: opredelio
sam se za apsurdno stajalište rešen da se pridružim ništavilu tako što ću postati
ništavilo. Čeljusti ništavila su me progutale. Tako je ono dobilo svoj glas u
čoveku. Od tada kada govorim – to ništavilo govori; kada dišem – ništavilo
diše; kada se smejem – ništavilo se smeje; kada sanjam – ništavilo sanja; kada
ćutim – ništavilo ćuti. Taj čin nazvao sam „Božanskom revolucijom katastrofe“
čiji se nalogodavci, inspiratori i tajni šefovi nalaze u samom ništavilu. Ne
može se niko pridružiti Revoluciji a da prethodno nije postao ništavilo i to
upotpunosti, bez ostatka. Jao onome ko tom prilikom pomisli da zadrži makar i
jedan atom sopstva sačinjenog od elemenata.
Od kakvog je značaja ovaj moj san za temu duha
modernog sveta i njegove sudbine? Nekako znam da je to povezano, budući da se
san odnosi na svet i vreme u kome bitišem. Nemam uverljivo objašnjenje.
Uostalom, svako objašnjenje je u neku ruku vulgarno i skrnavi narativ vizije.
Pa ipak, recimo da su demoni koje su pioniri modernosti nehotice zazvali i
ugradili u temelje Novog doba, poput kompjuterskih virusa, izvršili duhovnu
subverziju tih istih temelja zazvavši prethodnice ništavila – jer je u njihovoj
prirodi da to čine. Ezoterijski rečeno, svet sastavljen od četiri elementa
nalazi se u fazi rastakanja. Čak i ovako objašnjenje deluje besmisleno i sasvim
neupotrebljivo iako je prilagođeno mnjenju i ukusu modernih umova. Kako
objasniti šta su to elementi u ezoterijskom smislu? Ako kažem Vatra, Voda,
Vazduh, Zemlja, to ništa ne znači budući da je reč o analogijama koje se odnose
na određene kvalitete i sadržaje. Ako kažemo da su sa tim kvalitetima i
sadržajima povezani određeni oblici svesti koji postoje na nama nepojmljiv i u priličnoj
meri apstraktan način, tek onda čitava stvar dobija uvrnutu dimenziju. Pa ako
na tu tvrdnju dodamo da su ljudska bića i ljudska svest prožeti i izgrađeni od
tih kvaliteta i sadržaja te da je sve što postoji, što je postojalo i što će
ikada postojati, uvezano i isprepletano tananim strunama tih kvaliteta i
sadržaja, tek onda nećemo biti korak bliže prihvatljivom objašnjenju.
Naposletku, elementi kao kvaliteti i sadržaji, iako međusobno pomešani,
predstavljaju sasvim odvojene ravni postojanja koje imaju zasebnu strukturu i
zakonitosti. U okviru tih struktura nalaze se jasno određene i gotovo beskrajne
hijerarhije entiteta. Svako ko je makar i površno čitao klasičnu hermetičku
literaturu ili moderne istraživače tradicija okultizma, hermetizma, alhemije i
sličnih oblasti, može posvedočiti o listama, popisima, nazivima i svojstvima
tih hijerarhija. Kao što svaka hijerarhija ima nekog na vrhu tako i ove
hijerarhije imaju svoje predsedavajuće. Upravo u misteriji predsedavajućih
entiteta leže ključne činjenice objašnjenja uzroka katastrofe ljudskog sveta.
Zašto se svet pomešanih elemenata u koje je uronjeno naše trenutno bitisanje
rastače?
Nazovimo predsedavajuće entitete elementarnih
hijerarhija Čuvarima. Svaki od njih ima svoju prirodu. Ta priroda je upravo
takva da svet sačinjen od elemenata ne može postojati ukoliko je svaki od
Čuvara delatan u punini te prirode. Rečju, oni moraju utuliti dobar deo svojih
svojstava, tj. potrebno je da na neki način spavaju. Naravno, ukoliko svi oni
budu spavali svet opet neće moći da funkcioniše. Zato je Veliki Arhitekta
univerzuma, nazovimo ga tako, odlučio da tri Čuvara utonu u san a da samo jedan
od njih bude budan. Element čiji je čuvar ostao budan je Vazduh, zahvaljujući
kome je omogućeno stvaranje ljudskih vrsta i uopšte dinamika sveta.
Šta su uradili demoni? Sledeći impulse svoje
prirode oni su jednostavno počeli da bude uspavane Čuvare iz dubokog sna.
Naravno, njih nije lako probuditi. Ali upornom i istrajnom bukom, pre ili
kasnije, oni će u tome uspeti. Zapravo, oni u tome sigurno uspevaju jer demoni
imaju tu moć. Dok ovo pišem imam na umu i neadekvatnost samog izraza demon,
pa ga ovde koristim konvencije radi. Otkud demoni? U skladu sa ovim
objašnjenjem njihova priroda je skopčana sa Vazduhom koji je njihov matični
element. Budnost Čuvara Vazduha je u tom smislu, osim što je omogućila
stvaranje ljudi, takođe povezala ljudski svet sa onim demonskim. Ipak, moć
demona ne bi mogla dovesti svet četiri elementa u pitanje da nije bilo ljudske
delatnosti. Sami od sebe oni to nikako ne bi mogli. Ljudski element je poslužio
kao pojačalo ili rezonantna kutija za transmisiju demonskih frekvencija koje
bude Čuvare. Kakofonija modernog sveta pogodovala je jačanju demonskih
frekvencija. Svet ljudi trajao bi znatno duže da nije bilo istovremeno
emancipatorske i samoubilačke civilizacijske dinamike u poslednjih pet vekova. Šta
je alternativa? Kada se postavi ovo pitanje prva zdravorazumska reakcija išla
bi u pravcu otpora ili sprečavanja ostvarenja predočenog razvoja događaja.
Takvom misaonom toku pretpostavio bih ideju „Božanske revolucije katastrofe“
koja cilja ka ubrzanju procesa poništenja jer kraj sveta četiri elementa nije
kraj života. Perspektive nadirućeg ništavila iz optike Revolucije viđene su kao
meta-svetski ambijent sačinjen od petog elementa. Cepidlački um modernog doba
imao bi mnogo šta da prigovori ovoj bajci. Prva zamerka odnosila bi se na
antropocentrizam i geocentrizam ovog gledišta, jer pobogu, univerzum je
beskrajan i sačinjen od milijardi svetova. Zašto bi događaji na jednoj nebitnoj
maloj planeti imali kosmički značaj? Zašto je Zemlja važna i zašto su ljudi
važni?
Način uobičajene ljudske percepcije stvorio je metod i instrumente merenja uz pomoć kojih smo ustanovili beskraj univerzuma kao činjenicu, pa ipak nismo u stanju mrdnuti put zvezdanih magnituda. Tim istim sredstvima i metodama praktično se ne možemo odlepiti od Zemlje. Stoga su granice našeg fizičkog opsega istovremeno i granice univerzuma. Van toga su sfere, koje ma koliko nam bile bliske u parametrima savremene astrofizike, zapravo nedostižne. Iza Plutona je strašan ambis. Druga odredišta sunčevog sistema su nam nepristupačna. Šta je Pluton? Šta je Saturn? Šta je Jupiter? To su golemi neljudski prostori koji imaju značaj jedino ukoliko ih posmatramo sa Zemlje i tretiramo ih u kategorijama drevne zvezdane nauke. Da bi nam oni bili dostupni onda moramo prestati biti ljudi i postati nešto drugo. Ne možemo bitisati van Zemlje, stoga je katastrofa na Zemlji ujedno i kosmička katastrofa. Poredak ustanovljen mešanjem i usaglašavanjem četiri elementa odredio je i poredak u našoj svesti. U tom i takvom poretku postoje nebeska tela, galaksije i astronomski oblikovan prostor ili svet koji opažamo instrumentima. U tom poretku postoji i Zemlja kao sfera, sa svim njenim sadržajima u šta spadaju i ljudska bića. Taj poredak takođe može težiti promeni i poprimanju posve drugačijih svojstava koja se nikako ne uklapaju u naš svakodnevni pa i naučni, dokazivi i dokazani opažajno-spoznajni kalup. Otud je besmisleno dovoditi u pitanje ovu bajku sredstvima i metodama svakodnevnog opažajno-spoznajnog kalupa već se može propitivati i osporavati jedino sa stajališta magijskog ili nekog posve drugačijeg opažajno-spoznajnog gledišta.
Naposletku, ako upotrebim reč bajka to ne znači da je njena priča neistinita. Čak i da su njene komponente proizvoljne njen krajnji ishod nije. Neko bi opravdano pitao kako mogu biti siguran u to što govorim? Kako znam da nisam u zabludi? Na to pitanje nemam pouzdan odgovor. Bez obzira na to ja nemam nikakvih nedoumica jer ovo što iznosim nije u domenu vere već viđenja. I opet neko može opravdano upitati kako znam da moje viđenje nije opsena? Ni na to nemam dobar odgovor. Jedino šta imam jeste iskustvo ništavila. Sa tog stajališta nema laži i istine niti ikakve dualnosti već se sve stapa u beskrajno jedno. Iskustvo ništavila jeste neljudsko iskustvo i predstavlja izlazak iz kalupa ljudskosti. Van tog kalupa svet izgleda sasvim drugačije. Dolazi vreme razbijanja kalupa i velikog preobražaja. U tom smislu jedan od ciljeva ove knjige jeste da onima koji je čitaju pruži odgovarajuće smernice za rad na samousavršavanju, jer taj rad, budući magijske i razvojne prirode, u neku ruku doprinosi izvesnoj popravci sveta, te kao takav uživa podršku onih moćnih duhovnih sila zainteresovanih za opstanak i napredak čovečanstva.
