Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE
Živimo
u kulturi koja je načelno utemeljena na razumu, iako su te iste racionalne
pretpostavke u priličnoj meri prožete elementima iracionalnog, verskog,
ideološkog, fanatičnog. Ta kultura nije pala sa nebesa ili došla odnekud. Ona
potiče od već postojećeg. Proizvedena je nizom redukcija i dedukcija, prodora i
proširenja, fokusa i rasplinjavanja. Njena je namera da uspostavi jedno
beskrajno sećanje kako u pravcu prošlosti tako i budućnosti. Njeni pioniri bili
su genijalni sanjari, sa svim svojim strastima, svom snagom i slabostima. Nisu
imali mnogo izbora. Morali su brzo da delaju i uvek im je neko radio o glavi,
makar sami sebi i jedan drugom to činili. To je proizvelo sve apsurde i
nepremostive protivrečnosti koje tu istu kulturu muče još od njenih samih početaka.
Šta znači biti moderan? Šta je moderno? Ne mislim na opšte definicije nego
modernost pokušavam posmatrati kroz vizire ezoterijskog. U tom smislu moderno
je usmereno ka solarnom načelu. Ono želi da ovlada apolonskim moćima, da
poseduje Strelu i Oko, da ovlada Lirom. Želi da upravlja vremenom, da
projektuje vreme, da ga dokuči u svim pravcima. Zato odapinje Strelu put
beskrajnih eona i ponire u infinitezimalne dubine nanosekundi. Teži da ovlada
svakom perspektivom i zato Oko postaje središnji simbol duha modernosti.
Naposletku, upinje se da dokuči vibraciju. Otud u ranijim stupnjevima modernosti
imamo genijalne kompozitore. Muzika. Ritam. Vibracija. Frekvencija. Ukratko,
duh modernosti teži da obuhvati i mapira bezmalo čitav univerzum dolazeći tako
do njegovih granica koje su paradoksalno projektovane u beskraj.
Pre
skoro tri decenije imao sam jedan znakovit san. Gusti oblaci prekrili su nebo i
danima se nije moglo videti Sunce, niti Mesec a kamo li zvezde. Zemlju je
prekrio apokaliptički sumrak. Vlasti su ubeđivale javnost da je u pitanju
prirodna pojava te da je potrebno da se nekako naviknemo na novu stvarnost, da
se prilagodimo, promenimo navike, način života, pa i razmišljanja. Okrenimo se
Zemlji! Vikali su. Zaštitimo našu Majku! Mi smo njena deca! U snu sam slutio da
nešto duboko nije u redu, ne sa društvom, vlastima, nego sa samim univerzumom,
a da vrhuška to zna ali krije. U međuvremenu, otišao sam na najvišu planinu i
teškom mukom se uspuzao na njen vrh te praktično dotakao samo nebo oličeno u
teškim metalnim oblacima. Otud ono potmulo škripanje, pomislio sam. Sve vreme u
pozadini se čulo nekakvo škripanje, koje je, kako sam tom prilikom spoznao,
poticalo od trenja metalnih oblaka. Bio sam veoma iznenađen i začuđen kako je
ovo uopšte moguće? Kako je moguće da metalni oblaci plove i pritom zatvore
nebo. Pa ipak, oni nisu potpuno zatvorili nebo, jer je bilo pukotina. Kako sam
se na vrh popeo noću, uspeo sam da se nekako uzverem na jedan masivan olovni
oblak u nameri da uživam u zvezdama koje su mi bile zaklonjene sa zemlje. I tek
sam tada bio zapanjen. Iznad olovnih oblaka ničeg nije bilo, ni mesečine, ni
zvezda, već samo prazno crno nebo, jedna beskrajna praznina. Tada me je
protresla pomisao da je pola univerzuma progutalo ništavilo. Zurio sam u to
ništavilo koje se sladostrasno meškoljilo i komešalo. Otkrio sam tajnu koju su
zemaljske vlasti skrivale od ljudi. Običan svet nije smeo saznati da su sve
zvezde i Mesec progutani te da samo Sunce jedva nekako stoji, lagano težeći da
spadne ispod horizonta, kada bi naš svet bio večno okovan tamom. Vrhuška je
imala plan...
Iz
čega se sastojao plan Gospodara? Oni su naumili da, koliko je god moguće, kriju
od javnosti da ništavilo dolazi te požure i sebi kupe još malo vremena tako što
će prokopati duboke rupe i sagraditi sebi staništa što dublje u podzemlju. U
snu sam takođe posetio i te duboke jame te spustivši se u najdublju i
najmračniju, legao sam i prislonio uvo na tlo osluškujući potmulo brundanje iz
dubina. Tada sam shvatio nešto što ni vrhuška nije znala, da je ništavilo već
progutalo središte Zemlje te da odozdo u jednakoj meri nadolazi kao što to čini
i odozgo, jer kako je gore tako je i dole. Ljudski svet se rapidno smanjio, što
je naočigled bilo apsurdno jer ljudi su praktično već ovladali Strelom, Okom i
Lirom. Pa kako je to onda moguće? Vreme se ubrzalo a svet se smanjio. U
međuvremenu izvidnici nadirućeg ništavila svakoga dana zauzimali su nove i
bliže položaje. Tada sam rešio da uradim nešto, odnosno da ne uradim ništa. Da
budem jasniji u ovom dvoznačju: opredelio sam se za apsurdno stajalište rešen
da se pridružim ništavilu tako što ću postati ništavilo. Čeljusti ništavila su
me progutale. Tako je ono dobilo svoj glas u čoveku. Od tada kada govorim – to
ništavilo govori; kada dišem – ništavilo diše; kada se smejem – ništavilo se
smeje; kada sanjam – ništavilo sanja; kada ćutim – ništavilo ćuti. Taj čin
nazvao sam „Božanskom revolucijom katastrofe“ čiji se nalogodavci i inspiratori
nalaze u samom ništavilu. Ne može se niko pridružiti Revoluciji a da prethodno
nije postao ništavilo i to upotpunosti, bez ostatka. Jao onome ko tom prilikom
pomisli da zadrži makar i jedan atom sopstva sačinjenog od elemenata.
Od
kakvog je značaja ovaj moj san za temu duha modernog sveta i njegove sudbine? Nekako
znam da je to povezano, budući da se san odnosi na svet i vreme u kome bitišem.
Nemam uverljivo objašnjenje. Uostalom, svako objašnjenje je u neku ruku
vulgarno i skrnavi narativ vizije. Pa ipak, recimo da su demoni koje su pioniri
modernosti nehotice zazvali i ugradili u temelje Novog doba, poput
kompjuterskih virusa, izvršili duhovnu subverziju tih istih temelja zazvavši
prethodnice ništavila – jer je u njihovoj prirodi da to čine. Ezoterijski
rečeno, svet sastavljen od četiri elementa nalazi se u fazi rastakanja. Čak i
ovako objašnjenje deluje besmisleno i sasvim neupotrebljivo iako je prilagođeno
mnjenju i ukusu modernih umova. Kako objasniti šta su to elementi u
ezoterijskom smislu?
Ako kažem Vatra, Voda, Vazduh, Zemlja, to ništa ne znači
budući da je reč o analogijama koje se odnose na određene kvalitete i sadržaje.
Ako kažemo da su sa tim kvalitetima i sadržajima povezani određeni oblici
svesti koji postoje na nama nepojmljiv i u priličnoj meri apstraktan način, tek
onda čitava stvar dobija uvrnutu dimenziju. Pa ako na tu tvrdnju dodamo da su
ljudska bića i ljudska svest prožeti i izgrađeni od tih kvaliteta i sadržaja te
da je sve što postoji, što je postojalo i što će ikada postojati, uvezano i
isprepletano tananim strunama tih kvaliteta i sadržaja, tek onda nećemo biti
korak bliže prihvatljivom objašnjenju. Naposletku, elementi kao kvaliteti i
sadržaji, iako međusobno pomešani, predstavljaju sasvim odvojene ravni
postojanja koje imaju zasebnu strukturu i zakonitosti. U okviru tih struktura
postoje jasno određene i gotovo beskrajne hijerarhije entiteta. Svako ko je
makar i površno čitao klasičnu hermetičku literaturu ili moderne istraživače
tradicija okultizma, hermetizma, alhemije i sličnih oblasti, može posvedočiti o
listama, popisima, nazivima i svojstvima tih hijerarhija. Kao što svaka
hijerarhija ima nekog na vrhu tako i ove hijerarhije imaju svoje
predsedavajuće. Upravo u misteriji predsedavajućih entiteta leže ključne činjenice
objašnjenja uzroka katastrofe ljudskog sveta. Zašto se svet pomešanih elemenata
u koje je uronjeno naše trenutno bitisanje rastače?
Nazovimo
predsedavajuće entitete elementarnih hijerarhija Čuvarima. Svaki od njih ima
svoju prirodu. Ta priroda je upravo takva da svet sačinjen od elemenata ne može
postojati ukoliko je svaki od Čuvara delatan u punini te prirode. Rečju, oni
moraju utuliti dobar deo svojih svojstava, tj. potrebno je da na neki način
spavaju. Naravno, ukoliko svi oni budu spavali svet opet neće moći da
funkcioniše. Zato je Veliki Arhitekta univerzuma, nazovimo ga tako, odlučio da
tri Čuvara utonu u san a da samo jedan od njih bude budan. Element čiji je
čuvar ostao budan bio je Vazduh, zahvaljujući kome je omogućeno stvaranje
ljudskih vrsta i uopšte dinamika sveta. Šta su uradili demoni? Sledeći impulse
svoje prirode oni su jednostavno počeli da bude uspavane Čuvare iz dubokog sna.
Naravno, njih nije lako probuditi. Ali upornom i istrajnom bukom, pre ili
kasnije, oni će u tome uspeti. Zapravo, oni u tome sigurno uspevaju jer demoni
imaju tu moć. Dok ovo pišem imam na umu i neadekvatnost samog izraza demon,
pa ga ovde koristim konvencije radi.
Otkud demoni? U skladu sa ovim
objašnjenjem njihova priroda je skopčana sa Vazduhom koji je njihov matični
element. Budnost Čuvara Vazduha je u tom smislu, osim što je omogućila
stvaranje ljudi, takođe povezala ljudski svet sa demonskim. Ipak, moć demona ne
bi mogla dovesti svet četiri elementa u pitanje da nije bilo ljudske
delatnosti. Sami od sebe oni to nikako ne bi mogli. Ljudski element je poslužio
kao pojačalo ili rezonantna kutija za transmisiju demonskih frekvencija koje
bude Čuvare. Kakofonija modernog sveta pogodovala je jačanju demonskih
frekvencija. Svet ljudi trajao bi znatno duže da nije bilo istovremeno
emancipatorske i samoubilačke civilizacijske dinamike u poslednjih pet vekova
čiji su nosioci pre svega sinovi Evrope i sinovi odabranog naroda. To je razlog
zašto je evropski čovek, i sa njime skopčan Izraelit, prvi na listi za odstrel
nihilističkih i demonskih sila, što ne znači da su ostali pošteđeni. Naprotiv!
Šta
je alternativa? Kada se postavi ovo pitanje prva zdravorazumska reakcija išla
bi u pravcu otpora ili sprečavanja ostvarenja predočenog razvoja događaja.
Takvom misaonom toku pretpostavio bih ideju „Božanske revolucije katastrofe“
koja cilja ka ubrzanju procesa poništenja jer kraj sveta četiri elementa nije
kraj života. Perspektive nadirućeg ništavila iz optike Revolucije viđene su kao
meta-svetski ambijent sačinjen od petog elementa. Cepidlački um modernog doba
imao bi mnogo šta da prigovori ovoj bajci. Prva zamerka odnosila bi se na
antropocentrizam i geocentrizam ovog gledišta, jer pobogu, univerzum je
beskrajan i sačinjen od milijardi svetova. Zašto bi događaji na jednoj nebitnoj
maloj planeti imali kosmički značaj? Zašto je Zemlja važna i zašto su ljudi
važni? Način uobičajene ljudske percepcije stvorio je metod i instrumente
merenja uz pomoć kojih smo ustanovili beskraj univerzuma kao činjenicu, pa ipak
nismo u stanju mrdnuti put zvezdanih magnituda. Tim istim sredstvima i metodama
praktično se ne možemo odlepiti od Zemlje. Stoga su granice našeg fizičkog
opsega istovremeno i granice univerzuma. Van toga su sfere, koje ma koliko nam
bile bliske u parametrima savremene astrofizike, zapravo nedostižne. Iza
Plutona je strašan ambis. Druga odredišta sunčevog sistema su nam
nepristupačna. Šta je Pluton? Šta je Saturn? Šta je Jupiter? To su golemi
neljudski prostori koji imaju značaj jedino ukoliko ih posmatramo sa Zemlje i
tretiramo u kategorijama drevne zvezdane nauke. Da bi nam oni bili dostupni
onda moramo prestati biti ljudi i postati nešto drugo. Ne možemo bitisati van
Zemlje, stoga je katastrofa na Zemlji ujedno i kosmička katastrofa.
Poredak ustanovljen mešanjem i usaglašavanjem četiri elementa
odredio je i poredak u našoj svesti. U tom i takvom poretku postoje nebeska
tela, galaksije i astronomski oblikovan prostor ili svet koji opažamo
instrumentima. U tom poretku postoji i Zemlja kao sfera sa svim njenim
sadržajima, ljudi kao tela, živi svet itd. Magijskom manipulacijom svesti i
promenom percepcije uviđamo da taj poredak takođe teži promeni te poprima posve
drugačija svojstva koja se nikako ne uklapaju u naš svakodnevni pa i naučni,
dokazivi i dokazani opažajno-spoznajni kalup. Otud je besmisleno dovoditi u
pitanje ovu bajku sredstvima i metodama svakodnevnog opažajno-spoznajnog kalupa
već se može propitivati i osporavati jedino sa stajališta magijskog ili nekog
posve drugačijeg opažajno-spoznajnog gledišta. Naposletku, ako upotrebim reč bajka
to ne znači da je njena priča neistinita. Čak i da su njene komponente
proizvoljne njen krajnji ishod nije. Neko bi opravdano pitao kako mogu biti
siguran u to što govorim? Kako znam da nisam u zabludi? Na to pitanje nemam
pouzdan odgovor. Bez obzira na to ja nemam nikakvih nedoumica jer ovo što
iznosim nije u domenu vere već viđenja. I opet neko može opravdano upitati kako
znam da moje viđenje nije opsena? Ni na to nemam adekvatan odgovor. Jedino šta
imam jeste iskustvo ništavila. Sa tog stajališta nema laži i istine niti ikakve
dualnosti već se sve stapa u beskrajno jedno. Iskustvo ništavila jeste
neljudsko iskustvo i predstavlja izlazak iz kalupa ljudskosti. Van tog kalupa
svet izgleda sasvim drugačije. Dolazi vreme razbijanja kalupa i velikog
preobražaja. U tom smislu jedan od ciljeva ove knjige jeste da onima koji je
čitaju pruži odgovarajuće smernice za rad na samousavršavanju, jer taj rad,
budući magijske i razvojne prirode, u neku ruku doprinosi izvesnoj popravci
sveta, te kao takav uživa podršku onih moćnih duhovnih sila zainteresovanih za
opstanak i napredak čovečanstva.
