Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE
Našao
sam se u krevetu sa nekom vrstom mongoloida. Rom, dakle pripadnik rasne i
etničke manjine, homoseksualac (seksualna manjina), mentalno retardiran i
fizički zaostao u razvoju (tzv lice sa posebnim potrebama), interno raseljeno
lice (sa Kosova), socijalno ugrožen, sa mestom boravka u ekonomski nerazvijenoj
opštini, aktivista jedne nevladine organizacije, rečju šampion ljudskih prava i
uzor tolerancije i demokratičnosti nekog društva, idealni građanin,
ultraugroženi i zaštićeni beli nosorog dekadentnog humanizma... Istrenirao sam
ga da se odaziva na Kurafte. Viknem: kurafte, a on dotrči i isplazi
jezik, otkopča šlic i izvadi kitić. Veoma brzo sam mu usadio taj refleks.
Naime, u procesu učenja, kad god bi se odazvao na moje vabljenje izdrkao bih mu
kurac. To je bilo dovoljno da ga postavim za vršioca dužnosti projekt menadžera
u filantropskoj Fondaciji koju sam osnivao novcem lihvara pokajnika. Fondacija
Žrec ima za cilj da ponizi pripadnike tzv. inteligencije, tu izvikanu
intelektualnu elitu, tako što će vrednovati, uvažavati i promovisati osobe sa
kvalifikacijama kakve ima pomenuti gospodin Kurafte. Svaka osoba sličnih
performansi ima velike šanse da dogura visoko u hijerarhiji Fondacije i stekne
puno asistenata za tehnički deo posla kada je potrebna operativna inteligencija
a ne inteligencija retardiranog genija. Intelektualna elita će podnositi
projekte, a retardi će odlučivati o daljoj sudbini tih projekata i primamljivih
honorara koji čekaju izvršioce. Pitate se kako retardi mogu da odlučuju o tako
visokoparnim egzekucijama i projekcijama socijalnog inženjeringa? Putem metoda
tzv brainstorminga, uz seksualni stimulans, retardi će rešiti misteriju kosmosa
a kamo li proceniti značaj i evaluirati nečiji projekat, nekog tamo Prof. Dr.
Mr. Sci...
Želim
da inteligencija u grču perverznog socijalnog opštenja sa retardima, u tom činu
vlastitog ponižavanja zbog snishodljivosti spram odvratnog, to percipiraju kao
u ogledalu. Želim da im bude muka što od ovih iskaju novac a da ipak progutaju
knedlu i pregrme to užasno ponižavanje, taj fiziološki šok, što eto, zavise od
eventualnog paljenja lampice u retardovoj hidrocefalnoj masi. Obaška to što sam
uveo pravilo da se svaka dobijena donacija mora proslaviti tako što će Fondacija
organizovati svečani zajednički ručak onima koji traže sredstva, sa retardima –
programskim koordinatorima koji balave, mljackaju, ispada im hrana iz ustiju i
proizvode ostale egzotične fiziogenične efekte. U sobi gde se vrši
brainstorming evaluacija visi slika Adolfa Hitlera sa dva crna flora koji
formiraju X preko firerovog lica. Tu instalaciju proglasio sam ultra politički
korektnom. Naime, eto oni tu ovaploćuju sve ono što je dotični prezirao, šta je
uništavao i protiv čega se borio. Oni, pobednici, Saveznici, nova
socijalno-inženjerska aristokratija-sociokratija, istorijski ugrožena rasa,
Izabrani Narod Jahvea postmodernog dobrano dekadencijskog humanizma, poput
mitskih heroja ili bogova, većaju o dodeli grantova. Oni su važni, ti koje je
Hitler nemilice uništavao, ispustivši da laboratorije i narod Rajha opskrbi
njihovim svetim izlučevinama proizvedenim u stanjima vanrednih ushićenja. Od
izlučevina njihovih žlezda moguće je napraviti kvalitetnu halucinogenu rakiju
čija konzumacija proizvodi efekte mitske some. Na iskap izdrkotinu od
mongoloida i videćeš bogove: pravac na audijenciju kod Horusa! To su Novi
Hiperborejci i baštinici revolucionarnih promena u svesti ljudske vrste.
Narod
čije ludake i mentalno retardirane drže u mentalno-bolničkim kazamatima, nije
slobodan narod. Poenta je da ona vrsta ljudi koje sažaljevamo, kojih se gnušamo
ili ih preziremo, a potcenjujemo ih svakako, jer su pobogu invalidni, njih
postavimo na tron, u same vrhove društvene hijerarhije. Njih nećemo moći da
optužimo za korupciju i nepotizam, za zadnje namere, za zaveru, konflikt
interesa, neprincipijelnost, nacionalizam, nacionalnu izdaju, rasizam,
homofobiju, ginofobiju, antisemitizam, ksenofobiju, transfobiju i sve šta ide
uz to. Retardi su apsolutno nevini i kao takvi uživaju status kineskog ili
japanskog cara. Odluka je u njihovim rukama. Oni savršeno efikasno odlučuju i
lišeni su denuncijatorskih slabosti tzv normalnih. Normalni, ta gnusna
Inteligencija, pati od gordosti, egocentrizma, nemorala, kukavičluka, samoživosti,
gramzivosti, nedostatka etičkih orijentira, pa su kao takvi nesposobni za
obavljanje najvažnijih društvenih funkcija. Ima da služe. Kao pisari faraone.
Kao najsmrdljivije sluge i robovi mesopotamskih kulaka, trgovaca i pastira, kao
crno ispod noktiju, kao smrdljive gljivice između nožnih prstiju. Tu im je
mesto, tu gde gnjile njihove fakultetske diplome, doktorati, gde gnjile njihovi
savršeni CV-jevi, njihove office karijere, njihov neviđeni društveni
parazitizam, budžetska koordinacija besmisla. E njih hoću da vidim na dnu a ove
hoću da vidim gore i da vidim kako im se ovi intelektualni crvi uvlače i
udvaraju im se, trpe ih, ljube im dupe – za novac, za golu egzistenciju. E tad
i samo tako će pronaći Vrlinu. Ja nudim metod izlečenja društva. Vladavina
„mongola“. Zlatna horda. Osmeh Markiza de Sada! A da ne pričam o promociji
retarda u vrhunske objekte čežnje, fetiše i seks simbole... Istrajnom i
sveobuhvatnom medijskom kampanjom, idiotski, degenerofilni ukus postao bi
dominantan, društveno poželjan i politički korektan. Voleti zdravo, voleti lepo
i simetrično, postalo bi nepoželjno, nemoralno, politički nekorektno,
retrogradno, rasističko, naposletku i kažnjivo. Zatim bi trebalo propagirati
kako je humano, a i moderno rađati degenerike. Različitost je na ceni. Klinike
bi u početku besplatno vršile mutiranje plodova (ili bi to sponzorisala kakva
filantropska fondacija).
Zadatak
Fondacije jeste što veći i histeričniji angažman za prava takvih individua sa ciljem
njihovog pretvaranja u idealne tipove, u fetiše i idole zdravih. To bi sa sobom
povuklo bizarne mode poružnjavanja, da bi se bilo u trendu te u skladu sa
diktatom mode. Održavali bi se izbori za najmutanta, dodeljivale nagrade,
stimulansi, da ljudi uvide kako im se to isplati. Recimo žena koja rodi mutanta
dobija doživotnu socijalnu pomoć i mnoštvo drugih privilegija, jer zaboga, ona
podiže „osobu alternativne morfo-genetske strukture – AMGS Person“ (besplatnu
kartu za gradski i međugradski saobraćaj, popust u turističkim agencijama i
prilikom plaćanja komunalija, prvenstvo prilikom lekarskog pregleda itd.). Bio
bi to zaista izuzetan čin humanosti i ljudskog požrtvovanja. U praktičnom
smislu nekoj devojci koju mrzi da radi i bori se za život, lako može da padne
napamet sledeće: „Eto, rodim debila i obezbedim sebi egzistenciju za ceo
život.“ Zaista popularno… To se i politički isplati. Naime, lakše je vladati
gomilom retardiranih, ili na izvesne načine ograničenih mutanata, nego zdravim
i jakim ličnostima koje manifestuju političku volju. Bojim se da će multigenetizam
(humanoidni diverzitet) zameniti multikulturalizam. No, to su opaki ideali...
Crne
i mutne oči Državnog sekretara iznenada su dobile neki neočekivani i
životinjski sjaj. Njegovo lice zračilo je nadljudskom strašću. Pušio je
cigaretu za cigaretom, ćutke me posmatrao, da bi najednom prekinuo tišinu
rekavši: „A zašto ti meni ne bi malo popušio kurac?“
Nisam
mogao da dođem sebi od iznenađenja i uvređenosti. Krv mi je udarila u lice,
noge su mi se odsekle a grlo skupilo. Nisam mogao ništa da kažem niti da
reagujem kako dolikuje. Državni sekretar je ležao zavaljen na francuskom ležaju
najboljeg apartmana elitnog hotela u čuvenom vojvođanskom centru kongresnog
turizma. Očigledno nije imao mnogo toga na sebi, što se ubrzo pokazalo gotovo
tačnim kada je sklonio besprekorno beli prekrivač i pozvao me da legnem pored
njega.
„Dođi
dečko, nemoj da se snebivaš. Videćeš, kada mi ga popušiš biće ti lakše.“
Nasmejao se i ponudio me hotelskom čokoladicom, dodavši više kroz osmeh: „Pušenje
je dobro za socijalnu politiku.“
Samo
sam stajao, onako izbezumljen i presečen. Državni sekretar, zadužen za
sprovođenje jedne jako bitne Strategije bio je veoma uticajna i moćna figura.
Za ovu priliku specijalno se obukao (svukao) kao gerontodomaćica sa keceljicom
trideset i trećeg stepena. Imao je skoro spojene izrazite i crne obrve. Krupne
i masne dlake su mu virile iz ušiju. Njegovo mrko lice gubilo se u oblaku dima.
Crne oči su škiljile i posmatrale moje zmijsko telo sa pohotom svojstvenom samo
ljudima na položaju. Pućio je usne i oblizivao ih hrapavim jezikom. Njegov
raspukli glas je romorio i stenjao od zadovoljstva. Očito je mnogo očekivao.
Može li moja malenkost zadovoljiti pohlepe i te volšebne potrebe jednog
uvaženog i nadasve visokog, muževnog ali i blago ženstvenog državnog
funkcionera u oblasti tako bitnoj kao što je socijalna politika? U toj
mentalno-emotivnoj ustreptalosti prekide me lelek odnekud iz kazamata za tzv
lica sa posebnim potrebama Ministarstva socijalne politike. Stenjali su i
jaukali jadnici privezani za krevete i vezanih ruku da se ne bi povredili.
Usmrđeni, usrani i upišani, doprinosili su svetskoj fugi tranzicije iz jednog
zla u drugo.
„Halo
momak!“ Dobacio mi je opsceni Državni sekretar, uvaženi i uguženi gospodin
Antonin Juzbaša.
„Evo
i ja imam neke posebne potrebe.“ Rekao je namignuvši mi i potom prsnuo u smeh.
Zatim se počešao po mudima. Naglo mi je postalo loše. Drhtao sam od neviđene
treme i nelagode. Nisam mogao da zamislim sebe kako halapljivo gutam kobasicu
Državnog sekretara. I to kobasicu sa posebnim potrebama, koja očito nije bila
imobilisana, poput štićenika institucija koji su objekti institucionalizovane
brige sekretara Juzbaše. Državna kobasica je slobodno landarala pitomom
vojvođanskom ravnicom na severu Bačke.
Sekretar
Juzbaša je primetio moju rastrojenost i ponudio me je samo da sednem na krevet
i opustim se, jer on navodno neće uraditi ništa protiv moje volje. Onda je
podigao crnu kožnu torbu na kojoj je bio utisnut logo stranog donatora čitavog
programa reformi sistema socijalne zaštite. Nešto je malo pročeprkao i ubrzo
izvadio jednu bočicu pruživši je prema meni. Uzeo sam je i razgledao. U njoj se
nalazila neka tečnost. Malo sam promućkao, ali tečnost je bila poput vode.
„Znaš
li, pile moje, šta je to?“ Upitao me je. Zaista nisam imao pojma, nisam mogao
ni da slutim.
„To
ti je, lutko moja, da izvineš, homeopatski rastvor iz žlezda naših štićenika u
trenucima njihove životinjske ushićenosti. Znaš, mi smo im uz pomoć naših
dragih donatora i partnera, omogućili, u okviru projekta Local action plan
for global transmuding, da obavljaju tzv unutrašnju ejakulaciju. To je naš
doprinos onom univerzalnom idealu da svako ima pravo na sreću. Naš ministar,
budući human i saosećajan, lično je nadzirao tok projekta, svesrdno se
založivši da naši štićenici dobiju svu sreću koja im je neophodna kako bi mogli
biti još srećniji. Naša sreća je u njihovoj sreći. Naša ekstaza je u njihovoj
ekstazi. Uvek imaj to na umu i nećeš pogrešiti. Ako budeš bio dobar, napravićeš
zavidnu karijeru u stratosferama socijalne politike.“
Gledao
sam ga tupo i krajnje zbunjeno. Pitao sam se, šta će njemu, pobogu, homeopatski
rastvor žlezdanih izlučevina nekih tamo zatočenih i mučenih retardiranih
jadnika?
„Ne
razumeš?“ Nastavio je. „Veoma je jednostavno, objasniću ti. Nisu oni vezani
zato što ih mi mučimo ili uživamo u tome, već zato da bi oni bili srećni. Ne
zaboravi, naša sreća je u njihovoj sreći. Kada budeš uzeo par kapi tog rastvora
biće ti jasnije. Zavolećeš moju kobaju više nego majčinu sisu. Pazi, ako ti je
neugodno, mogu ja tebi prvo da popušim, da se otkraviš. Mnogo si mi ukočen, to
nije dobro za strategiju reformi i naš evropski put.“
Ne
znam kako uopšte da poređam reči u neki smisleni sintaksički tok, sve u želji
da opišem taj čudesan osećaj nagužene obnaženosti pred nezemaljskom te gotovo
demonskom pohotom sekretara Juzbaše. On, kao da uopšte nije bio ljudsko biće,
već nešto o čemu ne smem ni da pomislim. Upoznali smo se igrom slučajnosti
sudbine ili nadriiluminatskog proviđenja. Tih tranziciono-reformskih godina u
osvit nadmenog sunca evropskih perspektiva zaposlio sam se kao projektni asistent
u organizaciji koja je radila obuke za zaposlene i funkcionere državne uprave i
lokalne samouprave. Nekoliko godina sam proveo po hotelima i seminarima
upoznavši gotovo četvorocifren broj raznih i svakako bitnih ljudi establišmenta
ostataka srpske države u nastajanju i večitom nestajanju. Danju se nešto kao
radilo, ali noć je na tim seminarima nosila neke sasvim spontane i prečesto
intimne trenutke razmene iskustava i procesa učenja. Seminari su specifična
andragogija gde ljudi prvenstveno nauče nešto o sebi samima pre nego o onome
šta je tema i cilj seminara. Tek kada se ugase seminarski reflektori i spuste
zastori na videlo izlaze pravi karakteri učesnika seminara, a kamo li
organizatora ili pervertita u njihovoj službi. Seminarski događaj je zapravo
samo povod za jednu duboku introspekciju negde u nekom hotelu na Zlatiboru,
Paliću ili Kopaoniku. Mada, nagledao sam se raznih lokacija i raznih ljudi.
Sekretar Juzbaša je bio poput višnje na šlagu, nekako poseban i uzvišen. Plenio
je pažnju polaznika seminara. Držao je ljude pod nekom vrstom hipnotičke
kontrole svog raspuklog glasa. Neverovatno muževna energija izbijala je iz
njegovih pokreta, manira, govora, paradigmi. Voleo je da liže guzu.
Nedugo
nakon nekih igrica našao sam se u njegovom zagrljaju. Nisam znao da zreo i
prezreo muškarac, pa još i visoki državni funkcioner, može da prede. Počela je
njegova zvezdano-romantična beseda sa kabalističkom poukom: „Baš sam sinoć posmatrao
Orion, sve mereći gigante: Sirijus (koji kao Pas prati lovca što u rukama drži
glavu beštije) - Betelgez - Rigel - Aldebaran (levo oko Bika) - Prokion. Čuvena
zimska konstelacija koja spaja Istok i Sever u jednu te Jug i Zapad u drugu
nebesku ravan. Velika kola, sazvežđe istine. Ključna tačka - Mizar, ima tananog
dvojnika. Čakra adžna i posestrima joj bindu sa zadnje strane. Bindu - tačka
Kof kod kabalista, brojčana vrednost 100, sazvežđe Riba.... I kad dođosmo do
Severnjače, uhvatismo se nebeskog stuba koji vodi van Univerzuma, ali moramo
znati pravo vreme, jer odatle se uskače u srce Oriona, na onaj simpatični
romboid što svake noći žuri i ne čeka nikog...“
Tako
je nadahnuto pričao, mada pominjao je i hendikepiranu decu u kontekstu koji ću
ovde izostaviti jer svest prosečnog čoveka koji bi možda čitao ovaj tekst ne bi
to mogla da shvati i prihvati, već bi to pripisala bolesti ili ludilu pisca
ovih redova. No, nije tako. Ja sam posve normalan, uzdržan, čak i
konzervativan, nego samo pokušavam da ne prenesem sve šta čujem i vidim i što
dopire do mene. O, da li ja to sam izazivam takve stvari i persone ili je to
srednji prst sudbine? Nije ni bitno. Ovo je samo jedno od apokrifnih
jevanđelja.
„Uostalom,
mitovi i tradicija,“ - nastavio je moćni sekretar, nakon uzimanja gutljaja
domaćeg apsinta, „služe da pobude imaginaciju, inteligenciju i intuiciju a ne
da ih slepo sledimo, jer u tom slučaju nećemo stići nikud. Protok vremena menja
oblike ispoljavanja zakona prirode. To je jedna paklena dinamika. Kao da
postoji nekakav svetski duh koji na neki čudesan način aktuelizuje neke stvari,
mesta i procese, pa ko je u skladu sa tim gradiće svoju svest a ko nije onda
neće. Jebanje u dupe je znak poštovanja. Želim da budem pušen. Osećaj pušenosti
jeste značajno samopotvrđivanje. To je osećaj obožavanosti. Pušen, znači biti
obožavan. Neko, nije važno ko, obožava tvoj tako intiman deo nečim što služi za
uzimanje i mlevenje hrane. Uzima u sebe nešto što mokri i što ispušta
životvorno seme. Progutati tek ištrcano seme mongoloida je neviđeno
zadovoljstvo. No, to je velika privilegija i to se uči na višim stepenovima
gnoze, ali o tome nećemo govoriti na sutrašnjem seminaru. Donatori ne vole kad
im se istina kaže direktno u lice.“
„Vidite,
ja bih rado kupovao akcije kompanija koje se bave trgovinom ljudima. Te
kompanije su, sada na po početku XXI veka, u strahovitoj ekspanziji. Na delu je
globalizacija kanibalske ekonomije. Neoliberalizam ulazi u svoju kanibalsku
fazu. Otvara se nova epoha robovlasništva. Napredak. Robovlasništvo i
kanibalizam su osnovni principi novog imperijalističkog ciklusa. Iz svih
navedenih razloga naša zemlja i naše društvo moraju biti spremni na velike i
bolne tranzicione promene.“
Bio
je to izvod iz plenarnog obraćanja sekretara Juzbaše prilikom otvaranja
seminara. Sekretar Juzbaša je pobrao velike političke poene operacijom za
beskonačno rešenje problema izbeglica i ilegalnih migracija pod imenom Mogadiš,
u međuagencijskoj saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova i Agencijom
Međunarodne Fondacije za Globalno Prekomponovanje. Bio je to majstorski potez
izlaska Srbije na svetsku scenu u skladu sa prioritetima Svete Borbe protiv
geopolitičkog diskontinuiteta a sve uz primenu strategija borbe protiv svih
onih pojava koje remete zbijene i veoma našminkane strane međunarodnih
izvestilaca svakojakih fenomena.
Postoji velika i mračna tajna koju dele dva bratska
ministarstva, Ministarstvo socijalne politike i Ministarstvo zdravlja. Imaju
tajne lože, podzemne galerije, ispostave, agenture, neke gnusne misterije,
eksperimente drevne i opscene. Mešaju svoju sa spermom mongoloida ojačanom
posebnim žlezdanim izlučevinama i to pumpicom ubrizgavaju sebi u anus. Kažu da
se tada dešava nekakvo unutrašnje sagorevanje koje ih iznutra osvetljava duž
kičmenog kanala. Valjda je to buđenje kundalini, ali u izvedbi
političko-birokratskih nadriiluminatskih struktura dvaju bratskih ministarstava
čiji protokol majstori vešto održavaju iluziju Države. Njihov Rad je
neprikosnoven. Nekakva država i resorna ministarstva moraju postojati jer Rad
mora da bude nastavljen. Sekretar Juzbaša bio je jedan iz Commisea Catholica Ordo Nox, ali o
tome neki drugi put... U međuvremenu, sekretar Juzbaša i ja odradili smo
kvalitetan klistir sa tečnošću iz bočice.
