Zamislite
da se jednoga dana probudite u svetu koji nije materijalan. I dalje je to isti
svet, ali kao da je lišen jedne dimenzije, nema gore, nema dole, nema iza. Ima
samo levo, desno i ispred. Čak i to levo i desno nije tako oštro nego se nekako
uliva u ono što je ispred. U suštini, to ispred je jedina perspektiva. Ali to
nije sve, jer ono što je ispred nema dubinu, barem ne na način kako prostornu
dubinu doživljavamo u tzv materijalnoj dimenziji. Umesto dubine, perspektiva
ispred sadrži bezbroj detalja koje po volji možemo da aktuelizujemo. Tada
uviđamo da pred nama stoji beskraj. Zapravo, lišeni materijalne dimenzije,
nalazimo sebe kako stojimo nasuprot ambisu koji predstavlja sveukupnost. U tom
trenutku mi se nalazimo na tački gledišta potpune perspektive. Sve šta nam je
potrebno jeste fokus. Jesmo li kadri da sebi predočimo to stanje ili nam je za
to ipak potrebna neka jaka droga? Mogu nastaviti sa opisivanjem tog stanja, ali
ne mogu tačno objasniti mehanizam kako se to postiže. Doživljaj gledišta totalne
perspektive nije samo vizuelan, nego ima i svoj osetilni aspekt. Čitavu
senzaciju prati određena vibracija. Zapravo, sama perspektiva kao da zavisi od
te vibracije. Što bolje osećamo vibraciju, što nas ona više prožima, to je naše
opažanje stvarnije. Međutim, tu moramo naći meru, jer ukoliko se previše
prepustimo vibraciji, ukoliko nas ona posve obuzme, postoji opasnost da se više
nikada ne saberemo ili da nas neki detalj nekako uvuče u sebe i aktuelizuje nas
u svom delokrugu postojanja, koje pritom, može biti sasvim materijalno,
prijatno ili krajnje neprijatno, a možda i fatalno. Dakle, možemo se
bespovratno rasplinuti u beskraju gubitkom fokusa, ili projektovati u detalj,
čime onda gubimo sveukupnost gledišta, a što može imati za posledicu naše
pojavljivanje na nepoznatom mestu, u nepoznatom svetu. Iz ovih razloga, važno
je, da kada se već jednom nađemo pred vratima totalne perspektive, sačuvamo
prisebnost i kontrolisano se prepustimo vibraciji na čijim talasima mi zapravo
krstarimo po onome što je „ispred“.
Iskustvo
„buđenja“ u svetu koji je izgubio jednu dimenziju, jeste početna tačka
svojevrsnog razgrađivanja sveta. Kastaneda je govorio o tzv zaustavljanju
sveta, ali ja ne mogu da posvedočim o takvom iskustvu. Ono što znam jeste
doživljaj razgrađivanja sveta. Stoga, zamislite sledeću situaciju. Budite se,
prepoznajete gde ste, sve vam je poznato, međutim, nešto bitno nedostaje -
trodimenzionalnost. Zato smatram da viša dimenzija nije 4D ili 5D itd. To su
teorijske i matematičke konstrukcije koje neki tako jako vole da poimaju kao da
su stvarne. Superiornija dimenzija, mada nije baš odgovarajuće tako reći, u
odnosu na ovu našu 3D, jeste 2D. Upravo sam je opisao. Ona je apstraktnija.
Arhetipski svet je dvodimenzionalan. Projekcija svesti u simbol, tako omiljeni
savremeni metod doživljavanja arhetipskog („ulazak“ u tarot kartu, u simbol
tatve itd), zapravo jeste fokusirano ali i prilično ograničeno iskušavanje
dvodimenzionalnosti. To nije četvrta dimenzija kako mnogi od njih objašnjavaju,
nego druga. Da su je potpuno doživeli onda bi osetili i vibraciju te bi videli
kako zapravo nema dubinu na koju smo navikli u našem materijalnom telesnom 3D
postojanju. Gubitak trodimenzionalnosti nema odmah za posledicu rastakanje
sveta, odnosno prizora i ambijenta u kome smo prethodno obitavali. Mi možemo
zadržati fokus i ostati da bitišemo i dalje tu gde jesmo, ali na način koji je
bitno izmenjen. Takođe, ukoliko zadržimo fokus, možemo se kretati i po drugim i
posve drugačijim ambijentima, ali takođe možemo sabrati našu svest u tačku (1D)
ili večito skakati od jedne do druge reference. Dakle, gubitak dimenzije nije
stvar vežbe, nije nešto za šta postoji tačno određeni postupak. Ono što je
predmet vežbe jeste kontrola fokusiranosti. Fokus je izraz naše namere. Fokus
je ono što treniramo. Kako se to trenira fokus? Pa mi svakodnevno treniramo naš
fokus, ali to činimo tako što ga zakucavamo u skladu sa onim što čini naše
životne i misaone perspektive, onako kako smo navikli, kako smo naučeni i kako
to svi ostali rade. Retko kada iskačemo iz tog okvira.
Za vežbanje fokusa u ovoj 3D stvarnosti, potrebno je da naučimo korišćenje perifernog vida, pošto smo navikli da se uglavnom služimo direktnim vidom. Korišćenje perifernog vida samo je jedan od aspekata izgrađenog fokusa. Njegovo korišćenje oživljava naše sposobnosti fokusiranja pažnje. Nema tu ničeg mističnog, ali ne postoji gotovo ništa magičnije od toga. Dovoljno je fiksirati pogledom jednu tačku a onda se usredsrediti na pojave koje se javljaju po obodu vidnog polja. Kada kažem usredsrediti se, ne znači skretati pogled u nekom novom pravcu nego ga držati zakovanog u jednu tačku, istovremeno opažajući rubne pojave. Kao posledicu toga imamo neku vrstu razlivanja gledišta, ali tokom vremena ono se izoštrava. Ukoliko to radite po mraku, primetićete da se vid brže izoštrava, a vi možete nesmetano posmatrati objekte ili obrise koje neposrednim gledanjem niste bili u stanju da opazite. Vremenom, bićete u stanju i da se nesmetano krećete po mrklom mraku, upravo onako kako je to opisivao Karlos Kastaneda. Naravno, da bi se u tome uspelo, potrebno je vežbati, ali ta vežba nije teška. Možete, kako je to već radio neko koga poznajem, nabaviti šešir sa širokim obodom i na obodu tačno ispred očiju, okačiti neki mali predmet koji diskretno svetli u mraku i u početku pažljivo hodati mračnim ambijentom direktnim pogledom fokusirani na slabašni izvor svetlosti, ali pažnjom otvoreni za opipavanje okoline perifernim vidom. Već nakon nekoliko takvih petnaestominutnih seansi, primetićete poboljšanje vaše sposobnosti opažanja perifernim vidom. Ubrzo ćete biti u stanju da se slobodno krećete i u mrklom mraku po nepoznatom terenu jer ćete steći sposobnost potpunog oslanjanja na periferni vid u tim uslovima.
Drugi aspekt fokusa o kome govorim podrazumeva da ste prethodno savladali veštinu lucidnog sanjanja u osnovi. Pod tim podrazumevam da ste nekako naučili da se probudite u snu, ali da još uvek niste obuzdali san, odnosno niste naučili da održite svest u stanju sanjanja. Tu stupa na scenu način koji je opisao Kastaneda u knjizi „Umeće sanjanja“. Naime, kada jednom postanete svesni da sanjate sve što je potrebno jeste da održite ne samo svesnost u snu, nego i sam san. Kako održati san? Stalnim usmeravanjem pažnje sa jednog na drugi, treći, četvrti itd detalj, jer ukoliko se usredsredite samo na jedan detalj, jednu stvar ili pojavu, san će se rasplinuti. Zato stalno pogledom šarate unaokolo. Treći nivo fokusa jeste stvaranje i zadržavanje na tzv mentalnom ekranu određenih imaginacijskih slika, što se postiže upornom meditacijom. Jednostavno, zamislite određeni objekat i trudite se da ga u mašti zadržite što duže u nepromenjenom obliku. Naposletku, postoji i jedan kombinovani metod, manje-više poznat. Recimo, nacrtajte jednakostranični crveni trougao na hartiji (neka bude malo veći, oko 20cm) i namestite ga kako vam najlakše odgovara sa namerom da se direktnim pogledom fokusirate na njegovo središte. Perifernim vidom opažajte njegove rubove i ono preko njih. Zatim zatvorite oči i usredsredite se na svetlosni otisak koji će se u komplementarnoj boji (dakle zelenoj) pojaviti na vašem mentalnom ekranu. Tu sledi trik, jer vaš naredni korak jeste projektovanje u trougao. Morate pronaći načina da svešću nekako „uđete“ u trougao. Sasvim je u pravu Karlos Kastaneda kada kaže da je ovaj svet zapravo konvencija. Čak, ni sama odrednica „materija“ nije sasvim tačna, jer je stvar opažanja. Zapravo ne postoji materijalno i duhovno, već samo nešto što bismo približno mogli označiti izrazom energija.
