Devetka štapova u tarotu

Devetka štapova Sola Buska špila

zvezda – neodređeno

sazvežđe Ara (Oltar, Žrtvenik)

zapadna dubina

zemljani aspekt Strelca

Devetka štapova stoji u vezi sa trećom mesečevom četvrti, onda kada se Mesec kreće kroz vatrene znakove: Ovna, Lava i Strelca. To je faza u kojoj svetlost opada, ali se napetost ne smanjuje, naprotiv, ona se kondenzuje. Astrološki, karta pripada drugoj dekadi Strelca, kojom vlada Mesec, čiji su viši arhetipski ekvivalenti Prvosveštenica i Umerenost. Već u toj kombinaciji javlja se unutrašnji paradoks: vatrena priroda Strelca prožeta lunarnom nestabilnošću, oscilacijom, sećanjem i strahom. Za Picatrix, ovo je dekada straha, jadikovki, tuge, teskobe i poremećaja, predstavljena likom uplakane žene prekrivene ogrtačem. To nije strah od spoljašnje pretnje, već anksioznost koja proizlazi iz preopterećenja iskustvom. 

Devetka štapova se može povezati i sa devetom sedmicom leta, trenutkom kada je Sunčeva snaga još uvek prisutna, ali se već oseća njeno zamaranje. Vatra ne jenjava, ali gubi lakoću. Zlatna zora ovu kartu naziva Gospodarem Velike snage, što na prvi pogled deluje kontradiktorno u odnosu na pikatričku sliku straha. Međutim, upravo tu se otkriva njena suština: to nije snaga koja osvaja, već snaga koja istrajava. Povodom Devetke štapova, Kroli ističe aforizam: „Promena je postojanost.“ Ovde se snaga ne ogleda u pokretu, već u sposobnosti da se izdrži pritisak promene bez raspada identiteta.

Ovoj karti odgovara sazvežđe Ara (Oltar), čiji je plamen na antičkim prikazima okrenut nadole, ka jugu, ka takozvanoj spoljašnjoj tami. To je vatra koja ne uzlazi ka nebu, već se spušta, vatra žrtve, sagorevanja i očišćenja. Apokaliptička slika potvrđuje ovaj smer: „Ali vatra je sišla od Boga s neba i pojela ih…“ (Apokalipsa 20:9–10). I u Knjizi zakona nailazimo na sličan motiv: „My altar is of open brass work: burn thereon in silver or gold!“ (III:30). Oltar ovde nije mesto molitve, već operativni instrument transformacije. Biblijska paralela sazvežđa Are nalazi se u oltaru koji je Noje podigao po izlasku iz potopa. Žrtva paljenica i „ugodan miris“ nisu izraz pokornosti, već obnova kosmičkog ugovora. Bog priznaje trajnu sklonost ljudskog srca ka zlu, ali obećava kontinuitet prirodnih ciklusa: setvu i žetvu, leto i zimu, dan i noć. Devetka štapova tako postaje karta preživljavanja sveta posle katastrofe, sveta koji više nije nevin, ali jeste održiv.

U grčkoj mitologiji, sazvežđe Ara predstavlja žrtvenik koji su podigli stariji kiklopi, kovači Zevsovih munja, prilikom zakletve bogova protiv Titana. U drugoj verziji, to je oltar na kojem Kentaur prinosi žrtve, figura koja stoji između divljine i kulture. Takođe, Ara se može dovesti u vezu sa Hestijom (Vesta), boginjom kućnog ognjišta, prvorođenim detetom Kronosa i Reje. Hestija ne učestvuje u sukobima bogova već ostaje u središtu, čuvajući vatru kontinuiteta. Ova veza dodatno osvetljava Devetku štapova kao kartu unutrašnjeg ognjišta koje se ne sme ugasiti.

Prema Ptolomeju, uticaj sazvežđa Are je pretežno venuzijanski, uz primesu merkurovskog: , naklonost nauci, posvećenost duhovnom, ali i potencijalni egoizam. To nije egoizam moći, već egoizam opstanka, instinkt da se sačuva ono što je već teško stečeno.

U Sola Buska špilu, Devetka štapova prikazuje nagu devojku koja stoji u vodi do kolena, dok joj ključne delove tela zaklanja gomila štapova koje prigrljuje. Ova slika objedinjuje ranjivost i odbranu: telo je izloženo, ali opkoljeno simbolima borbe. Voda ukazuje na emocionalnu nesigurnost, dok štapovi predstavljaju iskustva koja su istovremeno teret i štit. 

U krajnjoj liniji, Devetka štapova nije karta borbe, već karta opstanka posle borbe. Ona govori o onome koji stoji, ne zato što je pobedio, već zato što još nije pao. To je vatra koja više ne plamti, ali i dalje gori, tiho, tvrdoglavo i neophodno.