Saturday, February 13, 2021

Dorijan Nuaj, Sabrana dela, tom I, Božanska revolucija katastrofe, Predgovor

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Sabrana dela, tom I, Božanska revolucija katastrofe, ISBN 978-86-903056-0-5, Predgovor. PDF prvog toma možete preuzeti na ovom linku: Božanska revolucija katastrofe PDF

„Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše – prezirom...”
Fridrih Niče, Antihrist
 
Uskoro će se navršiti četvrt veka, a moja malenkost će biti u dvostruko starijoj dobi, od trenutka kada me je ideja jednog univerzalnog procesa koji sam nazvao Božanskom revolucijom katastrofe potpuno obuzeo i usmerio moja traganja i delovanja. Iz ove perspektive ta ideja deluje naivno, ali takođe sada na jasniji način uviđam njenu moć. Ukratko, imao sam viziju i spoznaju koja me je temeljno prodrmala i opredelila. Počelo je kao neka vrsta traume. Bio sam izložen traumatičnom događaju i kao odgovor stigla je destruktivna misao koju sam nazvao Božanskom revolucijom katastrofe jer je obuhvatala čitav univerzum. Ovde ne bih otkrivao prirodu traume, jer je previše lična. Međutim, u praktičnom smislu, fokusirao sam se samo na tzv čovečanstvo. Potaknut energijom traume poželeo sam kraj čovečanstva. Onda sam u tu svrhu pokušao iznaći argumente. Manje-više, uspeo sam u tome. Potom sam argumente svrstao u određeni poredak i tako skicirao doktrinu. U međuvremenu, zapravo na samom početku, dodao sam joj inicijalnu energiju otkinuvši od sopstvenog bića te uvezao sa energijom nečeg što bih mogao nazvati imanentnim sudbinskim silama, budući da me je energija traume sa njima povezala. Namera revolucije otud uopšte nije plemenita niti progresivna, već – da se izrazim nekako blaže – korektivna. I eventualni ljudski (ne)pristanak na nju je nebitan. Imao sam jasnu viziju dolaska korektivne sile koja će uništiti čovečanstvo, ali koja će svojim delovanjem ipak pružiti milimetar šanse onima koji ne budu oklevali. Nosioce te korektivne sile nazvao sam revolucionarima katastrofe. Moja uloga u svemu tome je više nekako propagandistička. Istovremeno upozoravam na njihov dolazak, ali zgađen ljudskim elementom, taj dolazak priželjkujem.

Osnovna premisa Revolucije jeste da svet umire jer mu je to u prirodi. Katastrofe, prirodne, ili one izazvane od strane ljudi, deo su sistema sveta u kome živimo. Temeljne sile koje univerzum drže na okupu teže međusobnom razlazu budući da su u aktuelni poredak uterane od strane više volje čiju bi suštinu u ovoj raspravi izostavio, pošto se tom temom umni ljudi bave vekovima. Samo ću reći da je u skladu sa mojom vizijom ta viša volja utemeljila svet potom ga prepustivši njegovom prirodnom ishodištu. To ishodište je rastavljanje tvorevine na njene sastavne elemente koji pripadaju sasvim drugačijim energijama. Ovo pravilo važi kako na mikro, tako i na makro nivou. Takođe, važno je naglasiti kako se ovde ne podrazumevaju nuklearne i druge sile poznate i definisane parametrima savremene nauke, nego je reč o posve subjektivnom viđenju ustrojstva sveta. Iz moje perspektive sasvim je nebitno da li se moja viđenja slažu ili odudaraju od opteprivaćenih gledišta, koja bi navodno trebalo biti objektivna, budući da su spoznata naučnim, dakle iskustvenim i merljivim metodima. Isto tako moj pogled na svet odudara i od horizonata verske nauke. Standardi moje objektivnosti su drugačiji. Moj metod nije naučni niti mi je cilj religijski. (strana 8)

Jedno od ključnih pravila Revolucije jeste odbacivanje tuđih tački gledišta, tumačenja i istina, samim tim što su tuđi. Neko bi rekao da je istina samo jedna te ne mogu postojati više istina, pa ipak usprotivio bih se takvom stavu da moja volja tvori ono što je za mene istina i da me ne zanima što se to kosi sa istinom svih drugih ljudi. U suštini, drugi ljudi ne postoje, pa su otud ništavna njihova gledišta, njihova shvatanja, pa samim tim i ono šta oni proglašavaju istinom. Božanska revolucija katastrofe kao doktrina odriče značaj postojanja drugih ljudi izvan mene, pa samim tim i značaj ljudske vrste u potpunosti. Činjenica da sam ovaploćen kao ljudsko biće ukazuje na moju vlastitu zabludu o prirodi onoga što ja jesam. Jer, kao što drugi ljudi ne postoje, tako ni ja ne postojim, jer niti su oni ljudi, niti sam ja čovek, niti oni imaju svoje jastvo, niti je moje jastvo stvarno. Revolucija je put oslobađanja svesti iz uslovljenosti stvarnosti. Paradoksalno, put Revolucije nije traganje za istinom i za nekom višom ili stvarnijom stvarnošću već sistematsko negiranje bilo kakve stvarnosti i samim tim istine. Stvarnost može biti stvarna samo ako je iluzorna.

Vratimo se ponovo prirodi sastavnih elemenata univerzuma. Po mojoj viziji univerzum je sastavljen od dve suprotne sile. Priroda jedne je haos a druge kosmos. Jedna je svetlost a druga tama. Viša volja je uobličila modalitete njihovog mešanja i preplitanja tako da zajedno one tvore univerzum, stvari i pojave beskrajno velike i beskrajno male. Kosmostvaranje je veliko mešanje dve tvari koje u zasebnom obliku postoje posve razdvojeno, s tim što ta egzistencija po merilima razumske objektivnosti ne može biti stvarna, pa bi joj se otud moglo odreći to svojstvo, ali to suštinski ne menja stvari. Kosmotvoračka volja je izmestila tvar iz jednog posve drugačijeg univerzuma, i mešajući tu tvar sa onim što postoji van svakog univerzuma, aktuelizovala je ovaj univerzum u kome se nalazimo. Nisam imao potrebu za daljim filozofiranjem o razlozima i prirodi kosmotvoračke volje, već sam to prihvatio kao aksiomatsku datost. Posledica toga jeste univerzum koji teži raspadu, jer njegove osnovne komponente mogu postojati samo privremeno. Kako čitav stvoreni univerzum teži raspadu, tako i svaka pojedinačna pojava u njemu takođe teži istom.

Iz ovih pretpostavki razvio sam određene doktrinarne stavove psihološke i društveno-istorijske prirode. Oblik bitisanja koji privremeno zauzimam je, kako sama reč kaže, privremen i teži svom okončanju. Sve ljudske tvorevine takođe teže raspadu. Svaki lični i opšti napredak u službi je ubrzanja tog raspada. Svako naše napred korak je bliže ka našem kraju. Otud je posve besmisleno pridavati važnost kako sebi tako i ljudskim tvorevinama, tradicijama, vrednostima, verovanjima, moralu, istoriji. Naravno, to ne znači da sve te pojave nemaju svojih zakonitosti i ja ih pomno izučavam, ali ne smatram da iza toga stoji nekakav božanski plan, agenda. Radije trendove tih promena posmatram kao zakonitosti duha vremena nego kao izraz nekakvog istoricizma ili eshatološkog nauma kosmotvoračke volje. Ne smatram da se kosmotvoračka volja uopšte zanima za to jer je kosmotvoračka. Ta je volja u privremenim i entropijskim uslovima stvorila svoje remek delo, kosmičko savršenstvo, a to je (o paradoksa) – univerzum haosa. Kažem haosa jer ono što je kosmično u njemu u funkciji je vraćanja u prvobitno neuređeno stanje. Tvar koja je uljez u ovoj ravni pre ili kasnije vratiće se tamo odakle je ovaploćena kosmotvoračkom voljom. I to je jedini zakon. Sve je podređeno tom cilju. Svetlost je bačena u tamu da bi se, ispunivši krug postojanja, vratila nazad u stanje ne-promene. Tama je privremeno uznemirena prisustvom svetlosti i teži da istu proguta ili istisne te se i sama vrati u prvobitnu nirvanu. Svaka tvar teži da se vrati prapočetnom stanju svoje čistote. Pojave mešane prirode nisu namenjene da (strana 9) traju večno, već imaju svrhu koja je sadržana u kosmotvoračkoj volji i o kojoj je sasvim besmisleno teoretisati.

Kako se sve ovo odražava na ljude, na njihove zajednice, društva i istoriju? Pa zar nije dovoljno osvrnuti se malo oko sebe u potrazi za odgovorom na to pitanje? Otud su ideološke pretpostavke Božanske revolucije katastrofe izrazito nihilističke. U pitanju je radikalni nihilizam koji ima za cilj ubrzanje promene radi oslobađanja zatočene tvari koja pripada, uslovno rečeno, univerzumu reda. Tada kada su mi ove ideje navirale nisam bio svestan da ništa novo nisam otkrio već da je sličan idejni koncept razvijan u XVI veku od strane velikog kabaliste Isaka Lurije. Isto tako, u pogledu konkretnih ideoloških i metodoloških izvedenica, nisam bio svestan da je doktrina radikalne antinomijske akcije već bila uobličena od strane Šabataja Cvija i Jakova Franka, dvojice apostatskih kabalista iz XVII i XVIII veka, koji su na temeljima lurijanske kabale, izveli zapanjujuće doktrine. Međutim, za razliku od pomenute dvojice, moj koncept je bio još radikalniji.

U uvodu prvog izdanja Božanske revolucije katastrofe zapisao sam da je sve je bolje od sudbine namenjene ljudima. Svaka neizvesnost bolja je od ma kakve izvesnosti. Svaka izvesnost deo je sudbine namenjene ljudima. Neizvesnost je jedina šansa da uteknemo od izvesnosti namenjene ljudima. Sve u vezi nas, što smatramo prirodnim, nije prirodno, već je deo izvesnosti namenjene nama. Neizvesnost je slatka muka pred užasom izvesnosti. Krenimo u neizvesnost, jer izvesno je jedino ništavilo. Sada bih tom uvodu pridodao pomisao kako je priroda tako ustrojena da od malih užasa ne možemo očekivati velike promene. Dakle, krenimo ka velikim užasima… Imajmo na umu da uvek kada sile mraka naprave iskorak time stvaraju mogućnost da oni odvažni zadaju kontraudar ili izađu iz nepovoljne situacije. Zato, radujmo se inicijativama služitelja tame, te katastrofičnim i apokaliptičkim trendovima duha vremena, jer se time otvaraju šanse.

Uzvišeni čovek se neće mešati u sukobe, podele i raspre. Njegov zadatak je da pamti i da zna, da nauči i prenese. Spram svega mora održavati kraljevsku distancu sa uporištem u nekoj vrsti zdrave ravnodušnosti ravnoteže srca, bez da mrzi ili voli, da navija, napada, brani ili zastupa. Biti negativan, biti protiv, najniži je i najprimitivniji oblik mobilizacije volje. Biti konstruktivan, biti za, jeste drugi nivo, superiorniji od prethodnog. Biti ravnodušan, ali ne tupo imobilišuće ravnodušan, već ravnodušan u stanju mira iz kojeg može proisteći bilo kakva delotvorna svrhovita akcija, jeste treći i uzvišeniji oblik mobilizacije volje.

Pitajmo se kome je namenjena poruka Božanske revolucije katastrofe? Nikako grupi, nego pojedincu, ali isključivo onom pojedincu koji je dotaknut od strane posebne moći. Biće vođen od strane te moći i zaštićen. Tako će znati tačno šta treba da radi, od jedne stanice, do druge stanice. Taj će pojedinac odabrati jedno, neće se raspojasati svuda. I biće majstor u tom jednom. I to nema nikakve veze sa modalitetima samousavršavanja koje poznajemo jer je moć ta koja vrši odabir a ne ličnost. Pritom, ta moć ne pita hoćeš li. Ako je neko odabran, onda je odabran, samim tim i snabdeven svime što je potrebno.

Mislim da je jedna od temeljnih mikrokosmičkih kriza, osim ove uvek prisutne egzistencijalne, zapravo filozofskog porekla. Reč je o krizi svetonazora iz kojeg izviru mnoge druge lične krize. Savremeni ljudi nemaju jasan i celovit pogled na svet koji ih lišava nepotrebne unutrašnje tenzije izazvane kontradiktornostima. Zato će mnogi koji se prvi put suočavaju sa idejama ove knjige na neki način biti uznemireni i pobuniće se protiv tih ideja. Iz tih razloga ova knjiga nije za svakog. Verujem da bi se neko našao uvređenim nekim mojim izjavama i stavovima ili bi energično bio protiv. Kao što sam prethodno napomenuo, za sve izneseno u ovoj knjizi ne tvrdim da je istina, u nekom opštem smislu. To su samo moje činjenice koje tvore moju ličnu istinu (strana 10) i pogled na svet. Međutim, čak i kao takve, te činjenice u mom umu ne figuriraju kao konačne istine. Promena perspektive gledanja na stvari, pojave i odnose, rezultiraju i promenom poimanja istine. Ipak, bez obzira na tu relativnost, držim kako je moja istina, ovde iznesena, istinitija od mnogih aktuelnih opšteprihvaćenih istina i njihovih, takođe opšteprihvaćenih, alternativa. Dakle, na ovu knjigu se može gledati i kao na neku malu enciklopediju mojih istina. Naravno, šta god neko ko čita pomislio o ovoj knjizi i njenom autoru, biće u pravu. Sa stajališta onog koji je to zaključio, doneseni sud će nesumnjivo biti istinit. To je sasvim u redu pošto je istina klovn sa bezbroj lica, od kojih mi, tokom naših kratkih života, stignemo da upoznamo tek jedno, dva, eventualno tri. Naš suštinski nedostatak je upravo to što ne možemo videti sebe očima drugih. O sebi znamo tek onoliko koliko smo samosvesni, a o drugima još manje. Ne znamo kako je to biti neko drugi, ili nešto drugo. Ukalupljeni smo i omeđeni determinizmom naše ličnosti, naše neponovljive i jedinstvene pojave, našom energijom, oblikom, kulturom, nasleđem, našom vrstom. Kao pojedinci mi nemamo iskustvo samosvesti drugih. Otud isključivost i mnoštvo analognih isključivih istina i činjenica, odnosno perceptivnih iskustava ili pojava koje procesom tumačenja pretvaramo u tzv činjenice.

Ako ova knjiga nekom pomogne ili odmogne u traženju, odnosno građenju njegove vlastite istine, onda je njena svrha ispunjena. U svakom slučaju ne želim da namećem moju istinu, već želim da ona posluži kao ilustracija ili primer po kome svako može izgraditi sopstvenu, originalnu i samosvojnu istinu, pogled na svet koji se ne uklapa nigde i koji je možda drugima neprihvatljiv, ali onome ko ga je stvorio jeste. Na taj način svako može postati kovač vlastite sreće, bez da bude nečiji sledbenik. Nije mi namera da ono što je za mene dobro proglasim univerzalnim dobrom, niti da za moju istinu tvrdim kako je to univerzalna istina. Oni kojima su aktuelne istine i činjenice takođe iz nekog razloga neprihvatljive, a kojima se dopadne moja istina, neka se osete slobodnim da je usvoje, delimično ili upotpunosti, bar do onog momenta kada će i njoj reći zbogom.

Božanska revolucija katastrofe je duboko antihumana knjiga i u suprotnosti sa aktuelnim idejama o čoveku i čovečanstvu. Antihumana je, jer nije antropocentrična. Pedagoška je, jer opominje i podučava. Profetska je, jer ukazuje ne samo na posledice aktuelnog marša čovečanstva nego i na ishodišta tog marša. Jedna od njenih suštinskih misli je da sudbina čovečanstva sledi sudbinu višeg ili nižeg reda, a to je sudbina fizičkog Univerzuma koju sam prikazao kao proces entropije a istoriju ljudi kao dekadenciju. To je moj suštinski dodir sa tradicionalnim nazorima, ali raskid je u metodu delovanja. Ideja knjige jeste svesno i namerno odustajanje od antropocentrizma, raskid sa kolektivitetom i opstajanje u ekstremnom individualizmu. Involucija je kolektivni fenomen i to je gvozdeni zakon dekadencije. Evolucija je iznimna i uvek individualna, zato je neophodno izdvojiti se iz svih oblika kolektiviteta i pripadnosti te opstajati u gotovo kosmičkoj samoći.
Budućnost ne pripada svima već onima koji su se izborili za nju. Isto tako ni sloboda ne pripada svima, pa ni istina. Logične su iluzije, nelogična je istina, no koji je um kadar da svesno održava kontradikciju u sebi i tako bitiše na ovom svetu čekajući trenutak udara smrti? Iako je mračan, duh ove knjige je ipak na strani života, ali ne svakolikog i svakakvog života, i ne po bilo koju cenu. Božanska revolucija katastrofe ima revolucionarnu nameru te gotovo nemoguć zadatak. U tom smislu, njen cilj je jasan: potaknuti revolucionarne duhove na akciju, reakciju i kontra-akciju. Revolucionar u kontekstu ove doktrine nije tek neki buntovnik. On je usamljen i proklet, ali slobodan od bilo čega i bilo koga. Ogrnut je tamom ali unutar tmine uzgaja unutrašnji, (strana 11) spolja nevidljivi plamen. Da bi se čovek ogrnuo tamom mora imati mnogo vere u vlastitu unutrašnju luč. Sudbina sveta se ne dotiče ničeg u umu revolucionara. Njegov način delovanja je krajnje individualan i destruktivan prema ljudskom svetu. Bez egoizma nema individualizma, ali taj egoizam jeste egocentričnost delovanja i ispoljavanje volje a ne stvar same sebe radi. Revolucionar se postavlja u središte Univerzuma. On je tačka oko koje se opisuje beskrajna kružnica.1) U tom smislu on je najveći mogući egomanijak. Van konteksta duše kao središta bića, ego kao funkcija duha, nema mnogo svrhe osim kada je utkan u smisao koji ga nadilazi a koji ga ne lomi i suspreže, nego ispravlja neravnine u njemu. Idealan ego je poput savršene sfere. Takav ego se lako da kompresovati ili izvrnuti u vesiku ili osmicu. To je ego revolucije i njenih nosilaca, ego aktivne Lepote koja se zrakasto širi u svim pravcima. (strana 12)

1) Krug sa tačkom u sredini jeste suštinski simbol revolucije i iluminizma, bilo da je reč o tradicionalnom nadracionalnom iluminizmu ili iluminizmu kao sredstvu subverzije. Pominjući sektu bavarskih Iluminata, Julius Evola u knjizi Misterija grala i gibelinska tradicija carstva, kaže da je iluminizam suštinski bio povezan sa idejom nadracionalnog duhovnog prosvetljenja. Vremenom, iluminizam je postao sinonim za racionalizam, odnosno za antitradicionalno, subverzivno delovanje.

No comments:

Post a Comment