O doktrini Božanske revolucije katastrofe

„Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše – prezirom...”

Fridrih Niče, „Antihrist“ 

Prošlo je već tridesetak godina, a moja malenkost će biti u više nego dvostruko starijoj dobi, od trenutka kada me je vizija jednog opšteg toka svetskih događaja potpuno obuzela, prodrmala i trajno usmerila moja traganja i delovanja. Sa ovog vremenskog stajališta ta ideja deluje naivno, ali sada na jasniji način uviđam njenu moć. U mojim studentskim danima bio sam izložen traumatičnom događaju na koji je moj um reagovao pomišljajući jednu destruktivnu misao koja je obuhvatala čitav univerzum. Potaknut energijom traume poželeo sam kraj čovečanstva, shvativši da nešto sa ljudima temeljno nije u redu i da se oni nikako ne mogu popraviti. Možda to mogu retki pojedinci, ali ne i ljudski rod. Da bih ojačao tu misao potrudio sam se iznaći argumente koji bi je podržali. Potom sam argumente svrstao u određeni poredak i tako skicirao doktrinu. U međuvremenu, dodao sam joj inicijalnu energiju, uvezavši je sa energijom nečeg što bih mogao nazvati imanentnim sudbinskim silama, budući da me je traume sa njima povezala. Tako je nastala ideologija koja stoji u pozadini posebnog ezoterijskog revolucionarnog delovanja pod imenom Božanska revolucija katastrofe. 

Namera tako nazvane revolucije nije plemenita niti progresivna, već korektivna. Imao sam jasnu viziju dolaska korektivne sile koja će uništiti čovečanstvo, ali koja će ipak pružiti milimetar šanse onima koji ne budu oklevali. Nosioce te korektivne sile nazvao sam revolucionarima katastrofe. Bilo bi suviše pretenciozno reći kako je moja uloga u svemu tome proročka, pa bih radije rekao da je moja malenkost ovde više u ulozi propagandiste. Reklo bi se da je moja uloga da upozori ljude na dolazak pomenutih revolucionara katastrofe, ali istovremeno, zgađen ljudskim elementom, taj dolazak priželjkujem. Dakle, ne tvrdim da sam ja nekako prizvao tu silu i njene aktere, nego su mi se oni u magnovenju traume razotkrili.

Osnovna premisa revolucije jeste da svet umire jer mu je to u prirodi. Katastrofe, prirodne, ili one izazvane od strane ljudi, deo su sistema sveta u kome živimo. Temeljne sile koje univerzum drže na okupu teže međusobnom razlazu budući da su u aktuelni poredak uterane od strane više volje čiju bih suštinu u ovoj raspravi izostavio, pošto se tom temom umni ljudi bave vekovima. Samo ću reći da je ta viša volja utemeljila svet potom ga prepustivši njegovom prirodnom ishodu, a to je, po viđenju revolucije, rastavljanje na sastavne elemente koji pripadaju sasvim drugačijim energijama. Ovo pravilo važi kako na mikro, tako i na makro nivou. Važno je naglasiti da se ovde ne podrazumevaju nuklearne i druge sile poznate i shvaćene parametrima savremene nauke, nego je reč o posve subjektivnom viđenju ustrojstva sveta. Sa stajališta koje zauzimam nevažno je da li se moja viđenja slažu ili odudaraju od opšteprihvaćenih gledišta, koja bi navodno trebalo biti objektivna, budući da su spoznata naučnim, dakle iskustvenim i merljivim metodima. Isto tako moj pogled na svet odudara i od horizonata verske nauke. Standardi moje objektivnosti su drugačiji. Moj metod nije naučni niti mi je cilj religijski.

Jedno od ključnih pravila revolucije jeste odbacivanje tuđih tački gledišta, tumačenja i istina, samim tim što su tuđi. Neko bi rekao da je istina samo jedna te ne mogu postojati više istina, pa ipak usprotivio bih se takvom stavu iskazom da moja volja tvori ono što je za mene istina i da me ne zanima ukoliko se to kosi sa istinom mnogih ili čak svih drugih ljudi. Mogu usvojiti stav da drugi ljudi zapravo ne postoje te su otud ništavna njihova gledišta, a samim tim i ono šta oni proglašavaju istinom. Božanska revolucija katastrofe kao doktrina odriče značaj postojanja drugih ljudi i značaj ljudske vrste u potpunosti. Činjenica da sam ovaploćen kao ljudsko biće ukazuje na moju vlastitu zabludu o prirodi onoga što ja jesam. Kao što drugi ljudi ne postoje, tako ni ja ne postojim, jer niti su oni ljudi, niti sam ja čovek, niti oni imaju svoje jastvo, niti je moje jastvo stvarno. Revolucija je put oslobađanja svesti iz uslovljenosti stvarnosti. Paradoksalno, put revolucije nije traganje za istinom i za nekom višom ili stvarnijom stvarnošću već sistematsko negiranje bilo kakve stvarnosti i samim tim istine. Stvarnost može biti stvarna samo ako je iluzorna.

 

Vratimo se ponovo prirodi sastavnih elemenata univerzuma. Gledište koje usvajam ukazuje da je univerzum sastavljen od dve osnovne suprotne sile. Priroda jedne je haos a druge kosmos. Jedna je svetlost a druga tama. Jedna je jang a druga jin. Viša volja je uobličila obrasce njihovog mešanja i preplitanja tako da zajedno one tvore univerzum, kako stvari i pojave beskrajno velike, tako i one beskrajno male. Kosmostvaranje je veliko mešanje dve tvari koje u zasebnom obliku postoje razdvojeno, s tim što to postojanje po merilima razumske objektivnosti ne može biti stvarno, pa bi mu se otud moglo odreći to svojstvo, ali to suštinski ne menja stvari. Kosmotvoračka volja je izmestila tvar iz jednog posve drugačijeg univerzuma, mešajući tu tvar sa onim što postoji van svakog univerzuma, stvarajući ovaj univerzum u kome se nalazimo. Nisam imao potrebu za daljim filozofiranjem o razlozima i prirodi kosmotvoračke volje, već sam to prihvatio kao aksiomatsku datost. Posledica toga jeste univerzum koji teži raspadu, jer njegove osnovne komponente mogu postojati samo privremeno, makar ta privremenost trajala eonima. Kako čitav stvoreni univerzum teži raspadu, tako i svaka pojedinačna pojava u njemu takođe teži istom.

Victor Delhez

Oblik bitisanja koji privremeno zauzimam je, kako sama reč kaže, privremen i teži svom okončanju. Sve ljudske tvorevine takođe teže raspadu. Svaki lični i opšti napredak u službi je ubrzanja tog raspada. Svako naše „napred“ korak je bliže ka našem kraju. Otud je besmisleno pridavati važnost kako sebi tako i ljudskim tvorevinama, tradicijama, vrednostima, verovanjima, moralu, istoriji. Naravno, to ne znači da sve te pojave nemaju svojih zakonitosti i da ih ne bi trebalo izučavati. Trendove tih promena posmatram kao zakonitosti duha vremena. Ne smatram da se kosmotvoračka volja uopšte zanima za to jer je kosmotvoračka. Ta je volja u privremenim i entropijskim uslovima stvorila svoje remek delo, kosmičko savršenstvo, a to je (o paradoksa), univerzum haosa. Kažem haosa jer se ono što je kosmično u njemu nalazi u ulozi vraćanja u prvobitno neuređeno stanje. Tvar koja je uljez u ovoj ravni, pre ili kasnije, vratiće se tamo odakle je ovaploćena kosmotvoračkom voljom. Sve je podređeno tom cilju. 

Svetlost je bačena u tamu da bi se, ispunivši krug postojanja, vratila nazad u stanje ne-promene. Tama je privremeno uznemirena prisustvom svetlosti i teži da istu proguta ili istisne te se i sama vrati u prvobitnu nirvanu. Svaka tvar teži da se vrati prapočetnom stanju svoje čistote. Pojave mešane prirode nisu namenjene da traju večno, niti da se večno menjaju, već imaju svrhu koja je sadržana u kosmotvoračkoj volji i o kojoj je sasvim besmisleno teoretisati.

Kako se sve ovo odražava na ljude, na njihove zajednice, društva i istoriju? Zar nije dovoljno osvrnuti se malo oko sebe u potrazi za odgovorom na to pitanje? Otud su ideološke pretpostavke Božanske revolucije katastrofe izrazito nihilističke. U pitanju je radikalni nihilizam koji ima za cilj ubrzanje promene radi oslobađanja zatočene tvari koja pripada, uslovno rečeno, univerzumu reda. Tada kada su mi ove ideje navirale nisam bio svestan da ništa novo nisam otkrio već da je sličan idejni koncept razvijan u XVI veku od strane velikog kabaliste Isaka Lurije. Isto tako, u pogledu konkretnih ideoloških i metodoloških izvedenica, nisam bio svestan da je doktrina radikalne antinomijske akcije već bila uobličena od strane Šabataja Cvija i Jakova Franka, dvojice apostatskih kabalista iz XVII i XVIII veka, koji su na temeljima lurijanske kabale, izveli zapanjujuće doktrine. Međutim, za razliku od pomenute dvojice, moj koncept je još radikalniji.

U uvodu prvog izdanja moje knjige „Božanska revolucija katastrofe“, kojom sa ove vremenske udaljenosti, nisam zadovoljan i mislim da je mladalački naivna, zapisao sam da je sve je bolje od sudbine namenjene ljudima. Svaka neizvesnost bolja je od ma kakve izvesnosti. Svaka izvesnost deo je sudbine namenjene ljudima. Neizvesnost je jedina šansa da uteknemo od izvesnosti namenjene ljudima. Sve u vezi nas, što smatramo prirodnim, nije prirodno, već je deo izvesnosti namenjene nama. Neizvesnost je slatka muka pred užasom izvesnosti. Zato, krenimo u neizvesnost, jer izvesno je jedino ništavilo. Sada bih tom uvodu pridodao pomisao kako je priroda tako ustrojena da od malih užasa ne možemo očekivati velike promene. Dakle, krenimo ka velikim užasima… Imajmo na umu da uvek kada sile mraka naprave iskorak time stvaraju mogućnost da oni odvažni zadaju kontraudar ili izađu iz nepovoljne situacije. Zato, radujmo se inicijativama služitelja tame, katastrofičnim i apokaliptičkim trendovima duha vremena, jer se time otvaraju šanse.

Uzvišeni čovek se neće mešati u sukobe, podele i raspre. Njegov zadatak je da pamti i da zna, da nauči i prenese. Spram svega mora održavati kraljevsku distancu sa uporištem u nekoj vrsti zdrave ravnodušnosti ravnoteže srca, bez da mrzi ili voli, navija, napada, brani ili zastupa. Biti negativan, biti protiv, najniži je i najprimitivniji oblik mobilizacije volje. Biti konstruktivan, biti za, jeste drugi nivo, superiorniji od prethodnog. Biti ravnodušan, ali ne tupo i nepokretno ravnodušan, već ravnodušan u stanju mira iz kojeg može proisteći bilo kakva delotvorna svrhovita akcija, jeste treći i uzvišeniji oblik mobilizacije volje, jer to je volja budnosti.

Kome je namenjena poruka Božanske revolucije katastrofe? Nikako grupi, nego pojedincu, ali isključivo onom pojedincu koji je dotaknut od strane posebne moći. Biće vođen od strane te moći i zaštićen. Tako će znati tačno šta treba da radi, od jedne stanice, do druge stanice. Taj će pojedinac odabrati jedno, neće se raspojasati u svim pravcima. I biće majstor u tom jednom. I to nema nikakve veze sa modalitetima samousavršavanja koje poznajemo jer je moć ta koja vrši odabir a ne ličnost. Pritom, ta moć ne traži ničiju saglasnost. Ako je neko odabran, onda je odabran, samim tim i snabdeven svime što je potrebno. Svaki otpor odabranog je uzaludan.

Jedna od temeljnih mikrokosmičkih kriza, osim ove uvek prisutne egzistencijalne, zapravo je filozofskog porekla. Reč je o krizi svetonazora iz kojeg izviru mnoge druge lične krize. Savremeni ljudi nemaju jasan i celovit pogled na svet koji ih lišava nepotrebne unutrašnje tenzije izazvane oštrim kontradiktornostima. Zato će mnogi koji se prvi put suočavaju sa idejama Božanske revolucije katastrofe na neki način biti uznemireni i pobuniće se protiv tih ideja. Verujem da bi se neko mogao uvrediti nekim iznesenim izjavama i stavovima ili bi energično bio protiv. Na ideje Revolucije može se gledati i kao na sistem mojih istina, ili moje istine. Naravno, šta god neko pomisli o meni, biće u pravu. Sa stajališta onog koji je to zaključio, doneseni sud će nesumnjivo biti istinit. To je sasvim u redu pošto je istina klovn sa bezbroj lica, od kojih mi, tokom naših kratkih života, stignemo da upoznamo tek jedno, dva, eventualno tri.

Naš suštinski nedostatak je upravo to što ne možemo videti sebe očima drugih. O sebi znamo tek onoliko koliko smo samosvesni, a o drugima još manje. Ne znamo kako je to biti neko drugi, ili nešto drugo. Ukalupljeni smo i omeđeni našom ličnošću, neponovljivom i jedinstvenom pojavom, našom energijom, anatomijom, kulturom, nasleđem, opsegom naše inteligencije, imaginacije i percepcije, naposletku našom vrstom. Kao pojedinci mi nemamo iskustvo samosvesti drugih. Otud isključivost i mnoštvo izvedenih isključivih istina i činjenica, odnosno opažajnih iskustava ili pojava koje tumačenjem pretvaramo u činjenice.

Ne želim nametati sopstvenu istinu, već želim da moja istina posluži kao primer po kome svako može izgraditi samosvojnu istinu, pogled na svet koji se ne uklapa nigde i koji je možda drugima neprihvatljiv. Na taj način svako može postati kovač vlastite sreće, bez da bude nečiji sledbenik. Nije mi namera da ono što je za mene dobro proglasim opštim dobrom, niti da mojoj istini pridajem univerzalan značaj. Oni kojima su aktuelne istine i činjenice takođe iz nekog razloga neprihvatljive, a kojima se dopadne moja istina, neka se osete slobodnim da je usvoje, delimično ili potpuno, barem do onog trenutka kada će i njoj reći zbogom. 

Ideje Božanske revolucije katastrofe nisu humanističke i antropocentrične te često stoje u suprotnosti sa tekućim idejama o čoveku, čovečanstvu i čovečnosti. Te ideje su pedagoške, jer opominju i podučavaju. Takođe su i proročke, jer ukazuju ne samo na posledice aktuelnog hoda čovečanstva, nego i na dalekosežna ishodišta tog kretanja. Po ideologiji Revolucije, sudbina čovečanstva sledi sudbinu višeg ili nižeg reda, a to je sudbina fizičkog univerzuma koju sam prikazao kao proces entropije a istoriju ljudi kao dekadenciju. To je moj suštinski dodir sa nekim tradicionalnim nazorima, ali raskid je u metodu delovanja. Ideja Revolucije jeste svesno i namerno odustajanje od antropocentrizma, raskid sa kolektivitetom i opstajanje u ekstremnom individualizmu. Involucija je kolektivni fenomen i to je gvozdeni zakon dekadencije. Evolucija je iznimna i uvek individualna, zato je neophodno izdvojiti se iz svih oblika kolektiviteta i pripadnosti te opstajati u gotovo kosmičkoj samoći.

Budućnost ne pripada svima već onima koji su se izborili za nju. Isto tako ni sloboda ne pripada svima, pa ni istina. Logične su iluzije, nelogična je istina, no koji je um kadar da svesno održava kontradikciju u sebi i tako bitiše na ovom svetu čekajući trenutak udara smrti? Iako je mračan, duh Revolucije je ipak na strani života, ali ne svakolikog i svakakvog života, i ne po bilo koju cenu. Božanska revolucija katastrofe ima gotovo nemoguć zadatak: da potakne revolucionarne duhove na akciju, reakciju i kontra-akciju. Revolucionari u značenju ove doktrine nisu tek neki buntovnici. Oni su usamljeni i prokleti, ali slobodni od bilo čega i bilo koga. Ogrnuti su tamom, ali unutar tmine uzgajaju unutrašnji, spolja nevidljivi plamen. Da bi se čovek ogrnuo tamom mora imati mnogo vere u vlastitu unutrašnju luč, mora u sebi izgraditi centar univerzuma.

Sudbina sveta se ne dotiče revolucionara. Njihov način delovanja je krajnje individualan i neretko destruktivan prema ljudskom svetu. Bez egoizma nema individualizma, ali taj egoizam jeste egocentričnost delovanja i ispoljavanja volje a ne egotički odnos prema svemu. Revolucionar se postavlja u središte univerzuma. On je tačka oko koje se opisuje beskrajna kružnica. U tom smislu on je najveći mogući egomanijak. Van konteksta duše kao središta bića, ego kao funkcija duha, nema mnogo svrhe osim kada je utkan u smisao koji ga ne lomi i suspreže, nego ispravlja neravnine u njemu. Idealan ego je poput savršene sfere. Takav ego se lako da sabiti ili izvrnuti u vesiku ili osmicu. To je ego Revolucije i njenih nosilaca, ego aktivne lepote koja se zrakasto širi u svim pravcima.