Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE
Udobno zavaljen u starinski
ležaj, poduprevši glavu rukama iza potiljka, ukrstivši prste, posmatrao sam
kroz otvoreni prozor kako munje paraju nebo. Moćna nebeska tutnjava iz mog uma
brisala je svaku pomisao o tome kako možda postoji način na koji bi se moglo
izbeći neumitno. Iznenada sam osetio snažan nadrealan vetar koji dopire odnekud
sa leve strane moje svesti. Shvatio sam da masovna ubistva nerođenih ljudskih
bića, koja se pod plaštom vrednosti moderne civilizacije vrše u matericama
žena, ne ostaju bez nekih gnusnih posledica. Svaki pobačaj otrgnut od
zemaljskog, ljudskog života, ipak negde, nekako, u nekom pseudoobličju
naposletku odživi svoje. To što je neko intervenisao da spreči rađanje, ipak ne
sprečava nameru životvorne sile da svest koju je poslala u delatnu arenu
svemira daruje svrhom i iskustvom života. Taj život i nije život kakav je
prvobitno namenjen abortiranom biću, ali je ipak život, i ono ima da ga
proživi, kakav god bio.
Upravo
je taj iznenadni vetar došao iz te, za ljudske ukuse, zaista gnusne sfere u
kojoj bitišu odbačeni, neželjeni, uskraćeni i osakaćeni. Bauljaju u gomilama,
smrskanih glava, otkinutih udova, a nekako već odrasli, sluzavi, sa pupčanim
vrpcama koje im krvavo vise iz utroba. Klibere se i užasno vrište onim istim
vriskom koji su ispuštali dok su ih na silu vadili. Tako izgleda projekcija
osakaćene volje, unakažene svesti, koja nekako postoji, groteskno, ali postoji.
Osetili su me i sada dolaze. Dvadeset godina nakon mog rođenja saznao sam,
sasvim slučajno, da sam i ja bio planiran za pobačaj. Srećom, bio sam već
veliki petomesečni fetus. Doktor nije bio siguran. Nije smeo da rizikuje.
Dakle, osetili su me i sada mi prilaze. Možda misle da sam jedan od njih.
Uspeli brat. Mnogo puta mi padne napamet, kada se nađem u nekom društvu, kako
bi bilo dobro da su u tom trenutku prisutni ti koji su ubijeni još pre njihovog
rođenja, koje se nije nikada desilo, jer eto...
U
ime nekakve ideologije neko sasvim legitimno i legalno vrši ritualno žrtvovanje
nevinih stvorova, netaknutih, čistih, u ime ženskih prava, u ime nekakvih
krvožednih civilizacijskih vrednosti, u ime slobode. Sve to cilja na prava
odraslih, ali šta je sa pravima nerođenih? Oni nemaju nikakva prava? Pitala se
moja novostečena humanost, osećajući tu nesnosnu bol koja je do mog uma doprla
na talasima demonske sile koju sam prizvao. Pitao sam se, ako oni posve
bespomoćni nemaju pravo na život, kakva prava onda imaju oni izašli iz
materice? Dakle, nije nikakav greh ubijati rođene, kad je sasvim u redu ubijati
nerođene. Nemojte da mi se neko posle žali zato što je ubijen ili da užasnuto cokće
kada neko napravi pokolj u komšiluku. Eto, najednom mi je komšija postao
neželjen i ja sam mu smrskao glavu i bacio telo u kantu za đubre. Planiranje
komšiluka.
I
tako, mogao sam ležati u krevetu sa devojkom, za ovu priliku nazvanom Amuleta,
koju su abortirali pre kojih dvadeset godina. Sada ležim sam, osuđen da uživam
u samotnim posledicama iskorenjivanja ljudi u ime ljudskosti, ubijanja
konkretnog bića u ime ideala. U tim napetim trenucima gomilanja nekakvog gneva
pomešanog sa empatijom, predamnom poče da se stvara gomila pištećih, smrdljivih
nakaza. Hor abortusa! Freak show! Njihovo postojanje truje atmosferu. Ljudi
imaju noćne more. Abortusi se hrane energijom patnje onih koje trenutno
abortiraju. Odnekud se pojaviše neke krvave ruke. Krvavi lekarski mantil.
Naravno, ko bi drugi to bio nego Doktor K! Teatralan u svojoj raspadajućoj
pojavnosti započeo je svoju besedu:
„Ubio
sam grad veličine Smedereva. Šezdeset hiljada duša nosim na sebi. Nije mi lako.
Moja sestričina je ostala trudna u trećem razredu srednje škole. Naravno,
mladić, neki student se usrao. Njegov tata je platio abortus. Moja sestra
pristade, doduše nerado, ali na pritisak njenog muža, mog zeta i njegove majke,
jer pobogu sramota, šta će svet reći, još nije ni školu završila, šta će joj
to... Za tili čas se skovala zavera za ubistvo jednog bespomoćnog stvorenja od
strane njegovih najbližih: otac, majka, babe i dede, naposletku ja –
izvršitelj, plaćenik, dželat, krvnik. U jednom trenutku sam shvatio da sam
upravo ubio unuče moje sestre, dakle mog krvnog srodnika. Nije odmah moglo da
izađe jer sam mu odlomio glavu, pa sam morao da ga vučem za ručice koje sam
takođe pokidao. Izvadio sam malog Miroslava, iz tačno dvadeset i dva komada.
Svaki komad sam imenovao. Dok sam ga ubijao to ime mi se motalo po glavi. I
kada sam pogledao užas na mom stolu shvatio sam da sam ja zapravo oličenje zla,
kasapin, ubica, čedomorac, sluga mračnjaštva. Miroslav. Ubio sam Miroslava i na
hiljade drugih. I vidi me sada. Vidi me u šta sam se pretvorio. Vidi kuda idu
krvnici poput mene, u šta se pretvaraju. Pogledaj me!“
Doktor
K mi se uneo u lice, drmusajući me za revere pidžame. Izgledao je jezivo.
Šezdesetogodišnjak. Podočnjaci. Oronuo. Užasan pogled. Alkohol. Sipam mu domaći
absint. Pijemo. Zamolio sam ga da odagna grotesknu gomilu koja je
traumatizovala atmosferu moga doma.“
Ne
mogu. To su moji gresi. Uvek me prate. Oni su integralni deo moga bića. Ja im
dođem kao neki leprozni mesija. Spasao sam ih. Živeli.“ Što se više absinta
točilo, Doktorovi gresi bili su sve vidljiviji.
„Dođi
da ti pokažem Pakao kad već nisi hteo da kročiš u Raj.“ Bile su to poslednje
reči koje sam čuo pre nego što sam utonuo u sanjanje. Nesretni Doktor K bio je
moj idealni vodič kroz tamni okean onih neželjenih aspekata svesti koji su mi
sudbinski nametnuti da ih iskusim u njihovoj punoj snazi manifestovanja. U Bazenima
Užasa neka sila je kao eksponate držala gnusno-bestijalne oblike svesti i
postojanja od čijeg prisustva mi se okretao stomak. Samo saznanje da tako nešto
postoji bilo je dovoljno da mi neka nadrealna vlaga nemira uđe pod kožu, u
kosti, u stanište mojih vizuelnih i mentalnih moći.
„E,
to oni prizivaju. S tim oni komuniciraju. Pojma oni nemaju. Pojma oni nemaju...
Ti pogani nosioci Napretka, Nauke. Pojma nemaju, nevidnici...“ Kao u transu,
ponavljao je Doktor K još nekoliko puta to nevidnici.
„Ko
su ti nevidnici?“ Pitao sam, sve okrećući glavu od prizora.
„Oni!
Majmuni progresa. Skaredni imitatori prirodnih procesa. Ljudi. Gledaj mladiću,
gledaj!“ Čvrsto me je uhvatio za glavu u pravcu odakle su dolazili prizori
neopisive Grozote iz Bazena Užasa.
„Nije
voda to u čemu Oni plivaju. To je Gnoj. Sreća tvoja što ne možeš da osetiš
smrad, jer ovo nije takav san, ali ako odemo dublje...“
„Ne
želim!“ Dreknuo sam. „I ovo je dovoljno. Više nego dovoljno. Pakao postoji.
Pokazao si mi ga.“ Tada sam shvatio da Pakao zaista postoji. No, kako je to
mesto tako užasno, zaista ga je teško i zamisliti a kamo li stremiti ka toj
sferi.
„Ako
misliš da ovde završavaju duše grešnika varaš se. Ovo nije ljudski svet, niti
svet namenjen ljudskim dušama. Ovde ljudska bića ne mogu da opstanu, ne mogu ni
da pojme, niti opaze ovo mesto. Mogu samo nesvesno da povlače niti koje u naš
svet dopiru odavde, i to je sve. Oni ne znaju, ali onda kada nešto, mnogo puta
razblaženo, ipak dopliva do njihove svesti oni se prepadnu ili budu
fascinirani. Dođe im iz dupeta u glavu. Bivaju iznenađeni, preplašeni,
užasnuti. Da bi čovek mogao bitisati na ovakvom mestu mora prestati da bude
čovek, a takvih je veoma, veoma malo. Ja, eto, igrom sudbine, bez da sam tome
težio i da sam se trudio, imam tu neljudsku privilegiju. Nikog nema u Paklu
osim nakaza. Ogroman broj ljudskih bića kada umre ode u ništavilo, postane
ništavilo, biva slika u tamnoj reci koju neka samosvest ponekad osvetli, ako
ikad. Ja znam Smrt. Smrt je moj Učitelj.“
Skrivena
u mračnom uglu Amulejeve ličnosti, kako je glasilo pravo ime Doktora K, ogrnuta
u kostreti sasvim obične devojke, bitisala je Amuleta, pobačena ćerka
Amulejeva. Jedna gorljiva čežnja, jedna superiorna seksualnost, jedno božansko
pušenje pred čijim sam prvim obrisima ustuknuo i ne usudivši se da iskusim, da
zatražim, da doživim i okujem u gvozdenu graviru sećanja. Za večnost i
zadovoljstvo u večnosti! Sreo sam je na seminaru u organizaciji asocijacije
lokalne samouprave. Njen apartman pod imenom Jesod, nalazio se tačno između mog
i apartmana moćnog Državnog Sekretara za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Apartman Jesod krasila je ogromna freska Svete Bogobaciteljke. Vlasnici hotela
bili su revnosni vernici i poklonici tzv grkokatoličke interpretacije sećanja.
Abortus Svete Bogobaciteljke krasio je broj Devet. Centralno mesto na
kompoziciji freske zauzimala je sama presveta Bogobaciteljka koja leži na
krvavoj beloj postelji. Lice joj je uruženo grčem dok joj pogled pada ka
izvađenom plodu njene utrobe. Nad Božjim Sinom je izvršen abortus.
Emancipatorska sekta Irodovaca i gnusni klub fariseja uspeli su u njihovoj
nakani u samom temelju vremena. Arhanđeo Gavrilo, u liku plavokosog muškarca,
užasnutog pogleda iz donjeg desnog ugla slike, zapanjeno posmatra prizor
ubistva nerođenog Spasitelja. Nema nade za čovečanstvo. Iznad glavnog prizora,
umesto anđela nebeskih jerarhija, oslikani su likovi aktuelnih angažovanih
feministkinja i borkinja za prava žena. Ozarenih fizionomija borkinje su sa
nebesa građanskog aktivizma pozdravljale ovaj sveti čin ženske emancipacije i
trijumfa nad otelotvorenjem mrskog im svega muškog i patrijarhalnog. Slavile su
ubijanje nerođenog muškog boga čije je komade tela u krvavoj krpi držao opsceni
Doktor K. Hor abortusa mučenika pojao je paklensku liturgiju. Devojka Amuleta
je sa zapanjujućom koncentracijom i neviđenom strašću sisala, lizala i iskreno
obožavala ispruženi kažiprst moje desne ruke. Bila je to praktična simulacija
užasa stvarnog pušenja kojeg sam se bojao i priželjkivao u isto vreme.
„Zamisli
šta bi se desilo da sam se rodila.“ Rekla je u pauzi između beskrajnog
samozadovoljavanja, u epizodi u kojoj je moja malenkost imala čast da bude
upotrebljena kao samosvesni dildo. Polusvesni dildo, dodao bih, u kontekstu
njene usredsređenosti na samu sebe. Moja svest je tu ništavna. Nikako nisam
mogao da joj budem partner, ljubavnik, ništa što bi pretpostavljalo nekakav
ravnopravan odnos. Moći moga tela i uma nisu bile dorasle silinama strasti
njenog čudnovatog bića. Moja celokupnost komotno je stajala u njenoj ruci. U
trenucima krajnje ushićenosti eksplozijom seksualne sile, iz njenog tela su
izbijale varnice koje su osvetljavale prizore sa freske dajući joj čudnovatu
dinamiku.
„Naš
psihički kontraanal je usledio tačno onog momenta po ulasku mog neovaploćenog
bitka u apartman Jesoda gde je Vaš ovaploćeni bitak boravio udobno ugnježđen
među belim prekrivačima etera.“ Obratila mi se nakon duge pauze između sekvenci
teških masivnih scena seksualne torture.
„To
je čudesno otkrovenje. Dozvolite mi da umesto Vas pročitam, oh dozvolite mi
toliko sam uzbuđena.“ Njene reči su pratile ritam napupelih bradavica. Jesod je
to, apartman temeljnih spoznaja.
Zavirio
sam u Amuletinu dušu ranjenu ljudskom samonametnutom nesavršenošću. Samo je
tražila da je neko vidi i prihvati takvu kakva ona jeste. Prezirala je strah,
egocentričnost, samoživost, ograničenost
i slepilo ljudskog sveta, sveta muškaraca čija ju je izopačenost na neki čudan
način povređivala.
„Vaš
poziv,“ pojala je Amuleta, „bio je životinjski. Pitali ste me da li ću Vas
posetiti. Oh taj krik, taj zov, to dozivanje zrelog falusa, zrelog tela, zrele
želje, one prave, istinske, one očinske, ljubavničke, one koja neslućeno zlom
manipulativnošću daje i oduzima od onog koje će biti otrovano. Oh, magistre moj,
pa to je upravo ono sto priželeh od eksperimenta, da se otruje i umrtvi svaki
deo koji je zdrav.“
Tlocrt,
odnosno energetski otisak njenog bića ličio je na glifove klinastog pisma
zlatne boje na crnoj pozadini. Zaronio sam opipavajući unutrašnjim vidom ta
ispupčenja i nabore, milenarne ožiljke iz dalekih sfera. Njeni pipci obavijali
su se svud oko mene, ulazivši u svaku poru mog uma, moje duše i tela. Hladna
vrelina disala je gromoglasno i nežno. Moj mač sekao je po masi abortusa.
„Imali
ste dovoljno vremena da razmislite o toku eksperimenta, a onda… neka panika,
neka unutrašnja histerija, nemir, mlaz vrelog nespokoja, neki smrad… To je
trulio alfa mužjak. Tačno kada ste uspeli da saberete sve delove Vašeg
ovaploćenog bitka, začulo se nepravilno kucanje… Ne! To je bilo nenormalno
iritantno tandrkanje po vratima, potpuna nesuptilnost, potpuno odsustvo mere i
razmere, jedna bahata, neotesana gnusna lupnjava, bez takta. Gađenje vas je
obuzelo i nemir se vratio ali ste nekako izgovorili to da uđem.“
Za
to vreme, ležao sam udobno rasprostrt u apartmanskom ležaju, prekriven odranom
kožom državnog sekretara Juzbaše iz ministarstva rada i socijalne politike. Iz
jesodskog kamina čulo se ugodno pucketanje suvih kostiju aškalijskih cionista.
Ušla je, krećući se… Pustimo je neka sama kaže kako:
„Poput
osvajača, oslobodioca, bitno ali nehajno, nemarno, preziruci sebe što sam tu,
prezirući Vas što ste tu, prezirući svaki delić tog trenutka ali ponoseći se
što ja prezreh sve prva. Ja. O da: Ja. Ne pogledah vas valjano ni na sekundu, u
prolazu kao nekom otpadniku se javih, nehajno kao da ne postojite, a i da
postojite, poslednje ste na šta bih bacila moj cenjeni, jako cenjeni pogled. Ma
ko ste Vi? …Ja, čujete li? Ogoljevajući svoj neovlapoćeni bitak kratko bacih
pogled na Vaše lice koje je visilo u mraku između nespokoja toplokrvnog stvora
i spokoja kojim su Vas štitili eterski sterilni pokrivači. Pokušali ste možda i
da ubedite sebe da ste jači. Pobogu pa Vi ste jači od mene, umno jači, da
kažem. Pa Vi ste, bože daj da razumem, BITAN… Da! Bitan na svom poslu, u svom
gradu, u svom svetu, u laskavom međunožju Državnog Sekretara, trgovca
mongoloidnom izdrkotinom! Oh, ne, pa to je panika jer, jer… jer… ovo nije Vaš
svet. Ovo je moj svet, moj teren, moje igralište i sve što zateknete su moje
igračke. Ja sam gospodarica i ja sam glas, jedini onaj koji će govoriti i
jedini onaj kojeg će svi slušati. Moje telo rekoste. Želite da prov-i/e-rite
(u) moje telo, da vidite jesam li sam možda ja, možda i samo možda, eventualno,
mada nije sigurno… predmet požude? Bože, nespretnog li bića… Ali, osvajač,
oslobodilac, privilegovani ovan… sam ja! I možete da me dodirnete, da vidite jesam
li sam predmet požude, ako bi Vas to uveselilo, mene sigurno neće, jer takve
kao što ste Vi, ja proždirem svaku treću noć pre mladog meseca, a na noć mladog
meseca pojedem ukupan broj svih pre te večeri. Pa dodirnite me, proverite, ja
neću uživati. Moja uzvišena oholost, pazite da se ne ogrebete na nju, će
glumiti uživanje. Vaš pokušaj dominacije je patetičan, autoerotičan, bljutav,
bez senzibiliteta, pa ipak poetičan, mitski, nestvaran, nedovršen i nedorečen,
bez nekog osmišljenog i razrađenog pravca, difuzan, potpuno inklinisan entropiji,
isuviše mekan u pokušaju grubosti, usiljenog temperamenta, zamagljene
arogancije, van fokusa, neostvaren…“
Kakva čudovišna žena! Strahovi su zaiskrili. Biti
protagonista, otključati budućnost… Odgovor ipak nisam dobio jer sve što je
rekla, sve sam to već znao. Zaspala je dok sam brojao leševe. Arhanđeo Gabrijel
je rekao: „Odgovornost za budućnost sada je na tebi.“
