Wednesday, September 13, 2017

Hor abortusa

Vizija užasa seksualne energije opisana u mojoj knjizi Lucifereza, posebno prilagođena za ovaj blog


Udobno zavaljen u starinski ležaj, poduprevši glavu rukama iza potiljka, ukrstivši prste, posmatrao sam kroz otvoreni prozor kako munje paraju nebo. Moćna nebeska tutnjava iz mog uma brisala je svaku pomisao o tome kako možda postoji način na koji bi se moglo izbeći neumitno. Iznenada sam osetio snažan nadrealan vetar koji dopire odnekud sa leve strane moje svesti. Shvatio sam da raširena praksa abortusa ne ostaje bez nekih gnusnih posledica. Svaki abortus otrgnut od zemaljskog, ljudskog života, ipak negde, nekako, u nekoj pseudoljudskoj formi naposletku odživi svoje. To što je neko intervenisao da spreči rađanje, ipak ne sprečava nameru životvorne sile da svest koju je poslala u delatnu arenu svemira daruje svrhom i iskustvom iskušavanja života. Taj život i nije život kakav je prvobitno namenjen abortiranom biću, ali je ipak život, i ono ima da ga proživi, kakav god on bio.

Upravo je taj iznenadni vetar došao iz te, za ljudske ukuse, zaista gnusne sfere u kojoj bitišu odbačeni, neželjeni, uskraćeni i osakaćeni. Bauljaju u gomilama, smrskanih glava, otkinutih udova, a nekako već odrasli, sluzavi, sa pupčanim vrpcama koje im krvavo vise iz utroba. Klibere se i užasno vrište onim istim vriskom koji su ispuštali dok su ih na silu vadili. Tako izgleda projekcija osakaćene volje, unakažene svesti, koja nekako postoji, groteskno, ali postoji. Osetili su me i sada dolaze. Dvadeset godina nakon mog rođenja saznao sam, sasvim slučajno, da sam i ja bio planiran za abortus. Srećom, bio sam već veliki petomesečni fetus. Doktor nije bio siguran. Nije smeo da rizikuje. Dakle, osetili su me i sada mi prilaze. Možda misle da sam jedan od njih. Uspeli brat. Mnogo puta mi padne napamet, kada se nađem u nekom društvu, kako bi bilo dobro da je sa nama recimo Amuleta. Tačnije, da su u tom trenutku u društvu prisutni ti koji su ubijeni još pre njihovog rođenja, koje se nije nikada desilo, jer eto...

U ime nekakve nakazne libertenske ideologije neko sasvim legitimno i legalno vrši ritualno, satanističko žrtvovanje nevinih stvorova, netaknutih, čistih, u ime ženskih prava, u ime nekakvih krvožednih civilizacijskih vrednosti, u ime slobode. Sve to cilja na prava odraslih, ali šta je sa pravima nerođenih? Oni nemaju nikakva prava? Pitala se moja novostečena humanost, osećajući tu nesnosnu bol koja je do mog uma doprla na talasima klifotične sile koju sam prizvao. Pitao sam se kada oni posve bespomoćni nemaju pravo na život, kakva prava onda imaju oni izašli iz materice? Dakle, nije nikakav greh ubijati rođene, kad je sasvim u redu ubijati nerođene. Nemojte da mi se neko žalio posle što je ubijen ili da cokće kada neko napravi pokolj u komšiluku. Eto, najednom mi je komšija postao neželjen i ja sam mu smrskao glavu i bacio telo u kantu za đubre. Planiranje komšiluka. 
I tako, mogao sam ležati u krevetu sa Amuletom koju su abortirali pre kojih dvadeset godina. Sada ležim sam, osuđen da uživam u samotnim posledicama iskorenjivanja ljudi u ime ljudskosti, ubijanja konkretnog bića u ime ideala. U tim napetim trenucima gomilanja nekakvog gneva pomešanog sa empatijom, predamnom poče da se stvara gomila pištećih, smrdljivih nakaza. Hor abortusa! Freak show! Njihovo postojanje truje atmosferu. Ljudi imaju noćne more. Abortusi se hrane energijom patnje onih koje trenutno abortiraju. Odnekud se pojaviše neke krvave ruke. Krvavi lekarski mantil. Naravno, ko bi drugi to bio nego Doktor K! Teatralan u svojoj raspadajućoj pojavnosti započeo je svoju besedu:

"Ubio sam grad veličine Smedereva. Šezdeset hiljada duša nosim na sebi. Nije mi lako. Moja sestričina je ostala trudna u trećem razredu srednje škole. Naravno, mladić, neki student se usrao. Njegov tata je platio abortus. Moja sestra pristade, doduše nerado, ali na pritisak njenog muža, mog zeta i njegove majke, jer pobogu sramota, šta će svet reći, još nije ni školu završila, šta će joj to... Za tili čas se skovala zavera za ubistvo jednog bespomoćnog stvorenja od strane njegovih najbližih: otac, majka, babe i dede, naposletku ja – izvršitelj, plaćenik, dželat, krvnik. U jednom trenutku sam shvatio da sam upravo ubio unuče moje sestre, dakle mog krvnog srodnika. Nije odmah moglo da izađe jer sam mu odlomio glavu, pa sam morao da ga vučem za ručice koje sam takođe pokidao. Izvadio sam malog Miroslava, iz tačno dvadeset i dva komada. Svaki komad sam imenovao. Dok sam ga ubijao to ime mi se motalo po glavi. I kada sam pogledao užas na mom stolu shvatio sam da sam ja zapravo oličenje zla, kasapin, ubica, čedomorac, sluga mračnjaštva. Miroslav. Ubio sam Miroslava i na hiljade drugih. I vidi me sada. Vidi me u šta sam se pretvorio. Vidi kuda idu krvnici poput mene, u šta se pretvaraju. Pogledaj me!"
Doktor K mi se uneo u lice, drmusajući me za revere pidžame. Izgledao je jezivo. Šezdesetogodišnjak. Podočnjaci. Oronuo. Užasan pogled. Alkohol. Sipam mu domaći absint. Pijemo. Zamolio sam ga da odagna grotesknu gomilu koja je traumatizovala atmosferu moga doma.

"Ne mogu. To su moji gresi. Uvek me prate. Oni su integralni deo moga bića. Ja im dođem kao neki leprozni mesija. Spasao sam ih. Živeli." Što se više absinta točilo, Doktorovi gresi bili su sve vidljiviji. 

"Dođi da ti pokažem Pakao kad već nisi hteo da kročiš u Raj." Bile su to poslednje reči koje sam čuo pre nego što sam utonuo u sanjanje. Nesretni Doktor K bio je moj idealni vodič kroz tamni okean onih neželjenih aspekata svesti koji su mi sudbinski nametnuti da ih iskusim u njihovoj punoj snazi manifestovanja. U Bazenima Užasa neka sila je kao eksponate držala gnusno-bestijalne oblike svesti i postojanja od čijeg prisustva mi se okretao stomak. Samo saznanje da tako nešto postoji bilo je dovoljno da mi neka nadrealna vlaga nemira uđe pod kožu, u kosti, u stanište mojih vizuelnih i mentalnih moći.

"E, to oni prizivaju. S tim oni komuniciraju. Pojma oni nemaju. Pojma oni nemaju... Ti pogani nosioci Napretka, Nauke. Pojma nemaju, nevidnici..." Kao u transu, ponavljao je Doktor K još nekoliko puta to nevidnici.

"Ko su ti nevidnici?" Pitao sam, sve okrećući glavu od prizora.

"Oni. Majmuni progresa. Skaredni imitatori prirodnih procesa. Ljudi. Gledaj mladiću, gledaj!" Čvrsto me je uhvatio za glavu u pravcu odakle su dolazili prizori neopisive Grozote iz Bazena Užasa. "Nije voda to u čemu Oni plivaju. To je Gnoj. Sreća tvoja što ne možeš da osetiš smrad, jer ovo nije takav san, ali ako odemo dublje."

"Ne želim!" Dreknuo sam. "I ovo je dovoljno. Više nego dovoljno. Pakao postoji. Pokazao si mi ga." Tada sam shvatio da Pakao zaista postoji. No, kako je to mesto tako užasno, zaista ga je teško i zamisliti a kamo li stremiti ka toj sferi.

"Ako misliš da ovde završavaju duše grešnika varaš se. Ovo nije ljudski svet, niti svet namenjen ljudskim dušama. Ovde ljudska bića ne mogu da opstanu, ne mogu ni da pojme, niti percipiraju ovo mesto. Mogu samo nesvesno da povlače niti koje u naš svet dopiru odavde, i to je sve. Oni ne znaju, ali onda kada nešto, mnogo puta razblaženo, ipak dopliva do njihove svesti oni se prepadnu ili budu fascinirani. Dođe im iz dupeta u glavu. Bivaju iznenađeni, preplašeni, užasnuti. Da bi čovek mogao bitisati na ovakvom mestu mora prestati da bude čovek, a takvih je veoma, veoma malo. Ja, eto, igrom sudbine, bez da sam tome težio i da sam se trudio, imam tu neljudsku privilegiju. Nikog nema u Paklu osim nakaza. Ogroman broj ljudskih bića kada umre ode u ništavilo, postane ništavilo, biva slika u tamnoj reci koju neka samosvest ponekad osvetli, ako ikad. Ja znam Smrt. Smrt je moj Učitelj."
Skrivena u mračnom uglu Amulejeve ličnosti, kako je glasilo pravo ime Doktora K, ogrnuta u kostreti sasvim obične devojke, bitisala je Ona. Amuleta. Pobačena ćerka Amulejeva. Jedna gorljiva čežnja, jedna superiorna seksualnost, jedno božansko pušenje pred čijim sam prvim obrisima ustuknuo i ne usudivši se da iskusim, da zatražim, da doživim i okujem u gvozdenu graviru sećanja. Za večnost i zadovoljstvo u večnosti! Sreo sam je na seminaru u organizaciji asocijacije lokalne samouprave. Njen apartman pod imenom Jesod, nalazio se tačno između mog i apartmana moćnog Državnog Sekretara za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Apartman Jesod krasila je ogromna freska Svete Bogobaciteljke. Vlasnici hotela bili su revnosni vernici i poklonici tzv grkokatoličke interpretacije sećanja. Abortus Svete Bogobaciteljke krasio je broj Devet. Centralno mesto na kompoziciji freske zauzimala je sama presveta Bogobaciteljka koja leži na krvavoj beloj postelji. Lice joj je uruženo grčem dok joj pogled pada ka izvađenom plodu njene utrobe. Nad Božjim Sinom je izvršen abortus. Emancipatorska sekta Irodovaca i gnusni klub fariseja uspeli su u njihovoj nakani u samom temelju vremena. Arhanđeo Gavrilo, u liku plavokosog muškarca, užasnutog pogleda iz donjeg desnog ugla slike, zapanjeno posmatra prizor ubistva nerođenog Spasitelja. Nema nade za čovečanstvo. Iznad glavnog prizora, umesto anđela nebeskih jerarhija, oslikani su likovi aktuelnih angažovanih feministkinja i borkinja za prava žena. Ozarenih fizionomija borkinje su sa nebesa građanskog aktivizma pozdravljale ovaj sveti čin ženske emancipacije i trijumfa nad otelotvorenjem mrskog im svega muškog i patrijarhalnog. Slavile su ubijanje nerođenog muškog boga čije je komade tela u krvavoj krpi držao opsceni Doktor K. Hor abortusa mučenika pojao je paklensku liturgiju. Devojka Amuleta je sa zapanjujućom koncentracijom i neviđenom strašću sisala, lizala i iskreno obožavala ispruženi kažiprst moje desne ruke. Bila je to praktična simulacija užasa stvarnog pušenja kojeg sam se bojao i priželjkivao u isto vreme.

„Zamisli šta bi se desilo da sam se rodila.“ Rekla je u pauzi između beskrajnog samozadovoljavanja, u epizodi u kojoj je moja malenkost imala čast da bude upotrebljena kao samosvesni dildo. Polusvesni dildo, dodao bih, u kontekstu njene centriranosti na samu sebe. Moja svest je tu ništavna. Nikako nisam mogao da joj budem partner, ljubavnik, ništa što bi pretpostavljalo nekakav ravnopravan odnos. Moći moga tela i uma nisu bile dorasle silinama strasti njenog čudnovatog bića. Moja celokupnost komotno je stajala u njenoj ruci. U trenucima krajnje ushićenosti eksplozijom seksualne sile, iz njenog tela su izbijale varnice koje su groteskno osvetljavale prizore sa freske dajući joj čudnovatu dinamiku. 

Zavirio sam u Amuletinu dušu ranjenu ljudskom samonametnutom nesavršenošću. Samo je tražila da je neko vidi i prihvati takvu kakva ona jeste. Prezirala je strah, egocentričnost,  samoživost, ograničenost i slepilo ljudskog sveta, sveta muškaraca čija ju je izopačenost na neki čudan način povređivala. Tlocrt, odnosno energetski otisak njenog bića ličio je na glifove klinastog pisma zlatne boje na crnoj pozadini. Zaronio sam opipavajući unutrašnjim vidom ta ispupčenja i nabore, milenarne ožiljke iz dalekih sfera. Njeni pipci obavijali su se svud oko mene, ulazivši u svaku poru mog uma, moje duše i tela. Hladna vrelina disala je gromoglasno i nežno. Moj mač sekao je po masi abortusa. Strahovi su zaiskrili. Biti protagonista, otključati budućnost… Odgovor ipak nisam dobio jer sve što je rekla, sve sam to već znao. Zaspala je dok sam brojao leševe. Arhanđeo Gabrijel je rekao: „Odgovornost za budućnost sada je na tebi.“