Humanizam kao sekularni antropocentrizam

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

„Mi nemamo ništa sa odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je mana kraljeva: zgazite jadne i slabe: ovo je zakon snažnih: ovo je naš zakon i radost sveta.“ Alister Kroli, Knjiga zakona

Humanizam: ideologija ljudskosti, etička doktrina, antropocentrična religija... U knjizi „Mračno doba“, Rene Genon za humanizam kaže da je reč o programu svođenja svega na samo i jedino ljudske proporcije, program prenebregavanja svakog načela superiornog poretka i – simbolično – odvajanje od neba pod izgovorom osvajanja zemlje. Genon kaže da je humanizam prvi oblik onoga što će biti savremeni laicizam. Želeći da sve svede na meru čoveka, shvaćenog kao cilj za sebe, (tj sažetog, nemetafizičkog čoveka), dospelo se, opadanjem, stepenik po stepenik, do najnižeg nivoa i do traženja zadovoljenja samo potreba svojstvenih materijalnoj strani ljudske prirode. Genon odbacuje tu aktivnost kao iluzorno traganje jer ono stvara više veštačkih potreba koje ne može zadovoljiti ili se usredsređuje na jednu, onu najjaču, a o čemu je Markiz de Sad potrošio mnogo mastila.

Julius Evola, u „Pobuni protiv modernog sveta“, kaže da se u najopštijem smislu humanizmom mogu nazvati pečat i geslo čitave nove civilizacije oslobođene „mračnog srednjeg veka“. Ta će civilizacija znati samo za čoveka, u čoveku će započeti i okončati svaka stvar, na njemu će počivati nebesa i pakao, glorifikacije i prokletstva koja će već biti poznata. Evola kaže da će čovekovo iskustvo omeđiti ovaj svet – drugačiji od pravog sveta – sa svojim grozničavim stvorenjima punim žudnje, svojim umetničkim taštinama i svojim „genijima“, sa šumom svojih mašina i fabrika i sa svojim narodnim vođama. Takođe u istoj knjizi, Evola kaže kako je prvi oblik pojavljivanja humanizma –  individualizam. To je individualizam viđen kao uspostavljanje iluzornog središta izvan središta, kao ogrešujuća uobraženost Ja koje je prosto ono smrtno u telu. To je konstrukcija nastala na čisto prirodnim sposobnostima koje sada stvaraju i podržavaju – kroz umetnosti i profane nauke – različite privide što izvan tog lažnog i praznog središta nemaju nikakvu postojanost.

Nasuprot tome, u knjizi „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“, Karl Poper kritikuje zagovornike, po njemu, zatvorenog društva, zato što oni iz ideoloških i iz razloga njihovog intelektualnog nepoštenja (ili neznanja), unose zbrku u odnos između individualizma, egoizma, kolektivizma i altruizma. Platon i njegovi intelektualni sledbenici, koje Poper kritikuje, povezuju individualizam sa egoizmom, dok su kolektivizam i altruizam pozitivno podudarni. Takvim, po Poperu krivotvorenjem (ili zabludom), Platon kao ljuti neprijatelj otvorenog društva, svojim budućim istomišljenicima ostavlja argument protiv onih koji teže društvenoj i kulturnoj dinamici, otvorenosti, građanskim slobodama i demokratiji. Liberalizam i demokratija (sa korpusom ljudskih prava), kao stubovi moderne varijante otvorenog društva, utemeljeni su na individualizmu, odnosno na načelu slobode i preduzimljivosti pojedinca koji nije rob ili kmet, već ravnopravan slobodan građanin. U otvorenom društvu pojedinac / građanin je osnovna politička jedinica te je otud nužno skopčan sa demokratskim političkim odnosima.

Po Karlu Poperu zatvoreno je ono društvo koje je potčinjeno magijskim silama, zacementirano tribalno ili staleško društvo, konzervativno, statično, i koje neprijateljski gleda na svaku kulturnu i društvenu inovaciju. Na drugoj strani, otvoreno društvo, po Poperu oslobađa kritičke moći čoveka. To je racionalno uređeno, dinamično i demokratsko društvo, otvoreno za kulturnu razmenu, gde je inovacija poželjna i podsticana, gde se ceni pojedinac. To je društvo sa idealom vladavine razuma te idealom slobode i jednakosti svih njegovih članova. Ono što je kod Popera otvoreno društvo, kod Evole je zapravo izopačeni materijalistički kolektivizam. Evola u „Pobuni protiv modernog sveta“ kaže, ako se vrhunac tradicionalnih civilizacija zasniva na principu univerzalnosti, tada je moderna civilizacija suštinski u znaku kolektivnog. Kolektivno stoji spram univerzalnog kao što materija stoji spram oblika.

Humanizam je stav ili filozofija fokusirana na ljudske vrednosti i interese. Utemeljen na načelima vladavine razuma, humanizam odbija supernaturalizam, te kao takav predstavlja sekularno antropocentrični pogled na svet. Humanizam odbija mogućnost natprirodnih uticaja na prirodu i društvo, a samim tim i na čoveka. U prirodi nema ničeg natprirodnog (nečeg što ne bi bilo priroda ili deo nje), dok u društvu, shodno tome, nema ničeg nadljudskog. To znači da bi prilikom tumačenja sveta i istorije, društva i kulture, sa stajališta vladavine razuma, trebalo isključiti bogove i duhove, sve što pripada magiji, religiji i metafizici. Za sve je jedino razum merodavan, odnosno nauka utemeljena na logici i merljivom iskustvu. Kao takav, humanizam sekularizuje mesijanski altruizam, preobražavajući ga u filantropiju. Na taj način, mesijanski, religijski humanizam postaje sekularni humanizam, znan samo kao humanizam. Taj humanizam jeste jedna od temeljnih ideoloških doktrina pseudocivilizacije.

Sekularni humanizam svoj uzor vidi u samom sebi, a ne u nekoj metafizičkoj ideji. Otud je taj humanizam podložan hirovima i mentalitetu vremena, odnosno idejnim i interesnim trendovima. On izvire iz samog sebe i teži da druge humanizme preradi i integriše. Religijski humanizam ima svoju metafizičku osnovu iz koje se proizvodi. Sekularni humanizam proističe iz ideala, te je isključivo ideološko-političke prirode, s obzirom da nema svoj metafizički uzor. Sve što je sekularno spada u domen politike. Ako je cilj neke politike verski prozelitizam, ta politika je sekularna, bez obzira što njeni imperativi dolaze iz metafizičke sfere. U svojoj suštini politika je sekularna (ali ne uvek sekularistička), jer je orijentisana ka društvenoj moći i društvenim odnosima, ka ovozemaljskom, a ne onostranom, inače ne bi ni bila politika.

Sekularni humanizam (i sekularni antropocentrizam) deo je šireg koncepta sekularnog univerzalizma, odnosno čisto političkog, dakle građanskog univerzalizma (građansko podrazumeva političko). Taj univerzalizam je utemeljen na osnovnim pretpostavkama sekularnog humanističkog antropocentrizma. Sekularni humanizam jeste jedna milenaristička sekularna vera, vid političke religije zasnovan na utopističkim idealima pseudocivilizacijske epohe. U tom smislu Karl Poper u knjizi „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“ podseća na „pozitivističke sveštenike religije čovečanstva” koje je predviđao i propagirao otac sociologije Ogist Kont. Poperovsko „otvoreno” društvo je sekularna milenaristička projekcija zemaljskog, humanog raja, stvorenog na „korak-po-korak” metodu, transgeneracijskim naporom društvenih inženjera, Kontovih socioloških sveštenika. U krajnjoj liniji reč je o putu u komunizam putem prelaznih faza kapitalizma i socijalizma.

To otvoreno, humano, građansko i političko (demokratsko) društvo budućnosti (koje gradimo već ovog trenutka), projekat, po toj veri, moguće je izgraditi ako se postupa racionalno te ako imamo za cilj konačnu vladavinu razuma, a što bi rezultiralo konačnim krahom iracionalnog tribalizma čijeg je velikog gurua Poper video u Platonu. Nije li tu reč o kraju istorije? Ne znači li to da Poper na neki način poziva na svojevrsni krstaški rat protiv neprijatelja otvorenog društva? Simptomatično zvuči i sam termin: „neprijatelji”, a zna se šta se čini sa neprijateljem. Zašto ne „oponenti”, „neistomišljenici”, ili „konkurenti” otvorenog društva, nego baš neprijatelji, i to neprijatelji sa kojima je dijalog i kompromis nemoguć, već samo rat?

Oponenti, konkurenti, protivnici, neistomišljenici, jesu izrazi koji označavaju dozvoljene nivoe društvenog antagonizma u otvorenom društvu poperovske pseudocivilizacijske utopije. Unutar tog društva nema neprijatelja. Neprijateljstvo se tu svodi na utakmicu i konkurenciju, a sve u skladu i pod nadzorom društvenih pravila igre. Neprijatelj se nalazi spolja (čak i kada je fizički unutar tog društva), što znači da je izopšten, ekskomuniciran te stavljen van zakona. Taj neprijatelj je iracionalan, primitivan, retrogradan, anahron, autoritaran, totalitarnih intencija, plemenski, sujeveran, podmukao, manipulativan, gotovo da nije čovek. Otud je nečovečno postupanje prema njemu posve opravdano. On postaje gonjena zver. On je neprijatelj otvorenog društva te bi trebalo biti izopšten, sankcionisan, kažnjen, prevaspitan, lustriran i onemogućen u svom delovanju. Njemu se odriče politička priroda, jer bi kao takav predstavljao nešto čega u otvorenog društvu nema, a to je politički zatvorenik, pa ga zato radije proglašavamo bolesnikom ili teroristom. Zato je njegova opcija depolitizovana, njeni ciljevi, njen jezik i metodi su inkriminisani i delegitimisani. Nema pravo glasa jer je „antisistemska” opcija. Dakle, sistem je svetinja te je zabranjeno biti protiv sistema. Zabrana je nasilje, a to nasilje u ovom slučaju biva opravdano višim ciljem oličenim u ideološkim fantazmima nejasne strukture. To je fantastično jednoumlje, tj politička unifikacija.

Humanistički ideološki koncept, zasnovan je, između ostalog i na religijskoj ideji o urođenoj ili prirodnoj ljudskoj dobroti. Čovek je dobar zato što je razumno biće. Razum, sam po sebi, ne može biti destruktivan ili zao. Jedino pomračeni razum, odnosno razum pod uticajem strasti odnosno ludila, ili nerazvijeni, nekritički razum uhvaćen u kandže neke ideološke demagogije ili fanatizma, može postati destruktivan. Navodno, razum sam po sebi, ne može biti krivac, jer je po prirodi nevin. Razum je kriv tek onda kada se nađe u funkciji neke ideologije, ludila ili strasti. Za takvo stanje razuma krivicu snosi širi društveni okvir, tačnije, po humanističkom shvatanju, tradicionalno utemeljene, dakle iracionalne institucije, norme i društvene vrednosti. Otud je lek ljudskom razumu promena loše društvene atmosfere oličene u navedenim faktorima.

Dakle, razum se ne dovodi u sumnju, jer on funkcioniše matematički, logički, u skladu sa prirodom. Uvek su sumnjive društvene vrednosti i institucije, jer one nisu uvek racionalno utemeljene. Navodno, tek sa otvorenim društvom može se govoriti o racionalno utemeljenim institucijama i vrednostima. Njih bi trebalo menjati te tako stvoriti društvenu atmosferu koja će onemogućavati iracionalnu kontrolu razuma i stimulisati njegov razvoj, kritičnost i nezavisnost. Tako tvrde racionalistički, sekularistički, humanistički ideolozi otvorenog, građanskog društva. Zaključak je da čovek, odnosno ljudski razum, iako načelno dobar, u određenim uslovima, postaje destruktivan, iracionalan, zao. Sve što bi društvnei inženjeri trebalo da urade jeste stvaranje povoljnih uslova za ispoljavanje prirodne dobrote razuma, odnosno ljudskog bića.

Čovek je kvarljiva, tj. povodljiva roba. No, sve što je kvarljivo da se popraviti. I to je jedno od temeljnih humanističkih uverenja. Čovek se može popraviti i usavršavati. Slažem se, ali se ne slažem da je to moguće nekakvom društvenom reformom, reformom institucija, obrazovanja i vaspitanja. Nema masovnog popravljanja. Ima samo masovnog kvarenja. Popravka je uvek individualni čin koji proizvodi individualna odluka, individualna volja. Bez aktiviranja volje nema popravke, a aktiviranja volje nema u carstvu zabrana i inhibicija, a otvoreno društvo takođe ima svojih inhibicija pa i tabua. Upitno je shvatanje o dobrim ili lošim institucijama, dobrom ili lošem društvenom poretku, dobrim ili lošim vrednostima. Svi oni imaju svoje nedostatke, dok je pojedinac, u manjoj ili većoj meri prepušten samome sebi. Obično pojedinac ne učini ništa u pravcu samousavršavanja, ili učini malo. Retko kad učini dovoljno. Da je tako, čovečanstvo bi napredovalo, ne bi nazadovalo.

Iza zahteva za promenom društvenog poretka (i svega šta ide uz to), ne stoji bezuslovan altruizam, već uvek i samo neki interes čije se poreklo gubi u opskurnostima koje su sve samo ne racionalne. Da nije tako, onda ne bismo imali posla sa nekim opskurnim interesom već sa ljudskom glupošću koja misli da se promenom društvenog ambijenta može promeniti, usavršiti i unaprediti čovek (može se samo unazaditi). A može biti da je na delu dvostruki uzrok: opskurni interes i glupost. Nasuprot tome, duboko sam uveren da sva zla izviru iz čoveka, iz razuma kao takvog, iz pojedinca samog, iz ljudske duše, dok je društveno i institucionalno zločinstvo odraz individualnih zločinačkih crta članova društva. Otud nije problem u društvenim odnosima i institucijama, već je problem u ljudima uzetim pojedinačno.

Ljudski razum nije u stanju da bitiše autonomno niti da sudi objektivno, kako bi to želeli racionalisti i humanisti, ne uzimajući u obzir specifičnosti svakog pojedinačnog ljudskog bića, njegove ličnosti, potreba, strasti, strahova, želja, životnih situacija, anatomije, zdravlja, ukusa, afilijacije i animoziteta, uverenja, snova itd. Objektivan razum, idealni razum, svakako nije ljudski razum. Ako tu opciju dozvolimo onda se razumnost razuma odnosi na adepte i posvećenike koji su, da se kabalistički izrazim, svoj ruah uravnotežili i očistili od klipota.

U literarnom opusu Karlosa Kastanede ističe se gubitak ljudskog obličja (reč je o energetskoj konfiguraciji), odnosno zahteva se koreniti preobražaj čoveka kao preduslov slobode bića koje privremeno biva zadržano u propadljivoj i ograničenoj ljudskoj formi. Oslobodimo se forme! U entropičnoj i ograničenoj formi i sadržina će umreti. Raspršiće se na mnoštvo jedinica, osnovnih energetskih komponenti, koje će potom učestvovati (ili neće) u formiranju nekog novog oblika ili sadržine. Čovek (tj biće u čoveku, „ljudsko” biće), da bi bio slobodan, ontološki slobodan, neuslovljiv bilo čime osim vlastitom voljom, mora prestati biti čovekom. Oblik zvani „čovek“ uslovljen je i podložan dekadencijskim procesima te je kao takav nepodoban za postizanje i življenje slobode, pa se zato mora prevazići kao privremeno, krhko stanje.

Ljudsko obličje nipošto ne sme biti cilj, ideal, vrednost, niti ono, niti stanja svesti koja proizilaze iz prikovanosti pažnje bića za sopstveni oblik. Svetost ljudskog obličja ima svoje uzore u religijskoj činjenici božanskog stvaranja čoveka. Naime, Bog je po sopstvenom obličju stvorio ljudsko biće pa je otud ljudsko obličje samo po sebi sveto. Zaboravlja se da je to obličje, odnosno telo, zapravo vozilo duše, onog suštinskog u čoveku što zaista dolazi iz božanskog dok se oblik neminovno raspada. U ezoterijskom smislu, polazna suština, nazovimo je dušom, izlučuje telo. Kao takvo, telo, oblik, odraz je stanja izvorne suštine. U suštini, svaki humanizam jeste izopačen dogmatsko-ideološki koncept. Izreka: budi ono što jesi – ukazuje na to da čovek nije ono što drži da jeste, tj da čovek nije čovek, pošto sloboda ne leži u ljudskosti. Pomenuta izreka jeste formulacija koja ukazuje na imperativ samospoznavanja bez čega nema valjanog i smislenog ljudskog delovanja i života uopšte.

Pseudocivilizacijski humanizam je u svojim krajnjim posledicama nekrofilija, ideološki fetišizam nečeg što se raspada, truli i neminovno umire. Ukoliko bih upotrebio još plastičnije određenje, rekao bih da je taj humanizam suptilna, filozofska varijanta seksualne perverzije koju znamo kao koprofilija – seksualni fokus ka izmetu, jer u biti gomilu izmeta – čoveka lišenog metafizičke osnove – postavlja kao ideal, kao merilo svega. Čujmo samo pravnu mistagogiju u formulacijama: „zločin protiv čovečnosti” ili „protiv humanosti.” Čovečnost? Humanost? Jesu li to pravni subjekti, neke konkretne žrtve sa imenom i prezimenom, ili je zločin protiv neke konkretne osobe ujedno i zločin protiv humanosti? To je mistifikacija. Šta je „čovečnost” ako ne jedan morfogenetski, psihološki i energetski kalup? Sudbina svega što kroz taj kalup prođe jeste da bude preobraženo. Čemu onda čovečnost? Otkud onda „zločin” protiv nečeg što će ionako, samo po sebi, zločinom prirode, već biti ubijeno, izmasakrirano, nakon duže ili kraće torture, uz drastično i flagrantno kršenje ljudskih prava? Čemu onda ta ideološka mumifikacija nečeg za šta se unapred zna da će propasti? Niti je pojedinac, niti je čovečanstvo večno. Čemu takva nekrofilska idolatrija ljudskosti? 

 
Humanizam čoveka tretira kao svetinju. Pre bih rekao da je čovek sredstvo koje sam Život koristi u skladu sa svojim imanentim ciljevima i namerama. Humanizam, za razliku od Života, sredstvo postavlja kao cilj te mu dodeljuje ulogu subjekta. Mentalni i fizički sklop ljudskog bića nije subjekt, nije merilo ničeg, nije cilj, nije „beli nosorog“. To je ljuštura, lutka, larva, oruđe, sredstvo, objekat. Ulogu subjekta, onog što tim oruđem rukuje, što raspolaže sredstvom ljudskosti, igra sama životna sila privremeno projektovana u ljudskom obličju. Mi, stoga, nismo ljudi, već ispoljenje životne sile! Sa druge strane, šta nama radi seksualnost i njeno proklamovano oslobođenje? Vezuje nas za oblik! Nekanalisana seksualna energija uludo otiče gonjena libidonoznim maštarijama. Tako humanizam dobija svoje utemeljenje u seksualnoj sferi. Sav biva izgrađen od seksualne energije, određen seksualnim instinktom. Zato je moguće monstruozno izrođavanje humanizma, jer seksualnost i te kako može biti izvitoperena, a što je svima nama manje-više dobro znano.

Formulacija „zločin protiv čovečnosti” ukazuje nečiji stav da je čovečnost u svojstvu čitavog čovečanstva predmet njegove brige, pa ako neko dirne u bilo koji deo čovečanstva, indirektno je dirnuo u njega, tog humanističkog i filantropskog tajanstvenog anđela-čuvara čovečnosti. Neko sebi dodeljuje ulogu zaštitnika, branioca, čuvara, pa i policajca čovečanstva, te žreca tzv čovečnosti. Reč je, naravno, o jednoj kamufliranoj univerzalističkoj težnji za potpunom hegemonijom. Neko istovremeno teži da bude policajac, islednik, tužitelj, ispovednik, sudija, porotnik, advokat, tamničar, dželat, pastor, poreznik, inkvizitor itd. Kada je već sve to, pitam se, zbog čega onda taj isti ne bi bio i reketaš, uterivač dugova, diler droge, svodnik, robovlasnik ili pak božanstvo?

Ako uzmemo u obzir prethodno, mogli bismo upasti u zamku te poverujemo kako je pravna doktrina pseudocivilizacijskog humanizma orijentisana isključivo ka zaštiti i glorifikaciji tela te da se odnosi samo na telo. Ta doktrina uključuje zaštitu (i glorifikaciju) ljudske ličnosti, odnosno psihe. Setimo se samo isplaćenih milionskih suma na ime odštete zbog nečijih pretrpljenih „duševnih bolova.” To je pretpostavka današnje mode uvređenosti. Duh pseudocivilizacije će zaštititi pojedince od psihološke manipulacije drugih, manipulacije čiji je cilj uticanje na proces odlučivanja povodom neke konkretne stvari, manipulacije koja utiče na volju, čiji je cilj zastrašivanje, prevara, navođenje na nešto nezakonito, dovođenje u zabludu i sl. Praktično, pod udarom pravnih sankcija mogu se naći oni koji prete, vređaju, varaju, podstiču, manipulišu, napadaju itd. Tu se štiti pojedinac ili pak široke narodne mase od obmana čije su razmere tek tolike da izazovu neku konkretnu, vidljivu, merljivu štetu. Međutim, sistem ne štiti nijednog pojedinca ili kolektiv od istorijskih, sudbinskih manipulacija na kojima je sam sistem kao takav utemeljen i legitimisan.

Sistem se može menjati, ali su čak i te promene deo manipulacije i mimikrije samog sistema, odnosno njegove osnove koja je uvek u službi određene moći. Otud „zločin protiv čovečnosti“ kao sintagma u sebi ne sadrži komponentu koja će obuhvatiti i zločin protiv svesti, protiv bića koje bitiše u ljudskom obličju, protiv slobode Života. Sa stanovišta humanizma to biće, taj Život i ta sloboda ne postoje te se stoga i ne moraju štititi. Uostalom, kako bi i bile zaštićene? Da bi se to ispoštovalo bilo bi neophodno izmeniti načine našeg individualnog i kolektivnog bitisanja. Međutim, kada bi zločin protiv Života mogao biti nekako prepoznat i priznat bar u nekoliko bitnih vidova, i tako usko viđen taj zločin bi dosegao do zvezda. Ko bi onda bio krivac zbog suptilnog, perfidnog, dugoročno tempiranog genocida protiv svetlosti i svesti – pomoću prefinjenih sredstava za masovno, transgeneracijsko i korenito obogaljenje, invalidaciju, amneziju i anesteziju?

Fizičko uništenje je nižeg reda spram pomenutog obogaljenja i zaborava, odnosno anestezije Života koji bitiše u psihološkom i morfogenetskom okviru ljudskog obličja, a što ne podleže pravnim sankcijama. To je metodima pseudocivilizacijske nauke nemoguće sankcionisati, ispitati, istražiti, povezati, sprečiti. Time bi pseudocivilizacija, a i njena nauka, poništile same sebe. Pravo je vulgarno. Zločinac protiv čovečnosti je u većini slučajeva samo dotukao ono što je na neki način već bilo mrtvo, jedva živo. Oskrnavio je leš, što je zapravo njegova jedina i neoprostiva krivica koju pravo registruje i kažnjava. Zlikovac se drznuo da skrnavi sveto ljudsko obličje. Drznuo se da skrnavi telo ili vređa svetu ljušturu tzv ličnosti! Zato je on zločinac, a nije zločinac neko ili nešto što se svim silama upinje da od ljudi stvori bezvoljne individue mlitavog duha, te da zamagli njihove saznajne i spoznajne, a samim tim i delatne moći, da zatomi njihovu volju kada ova želi da se ispolji na nedozvoljeni način.