Ovaj tekst objavljen je u mojoj knjizi "Mistični okultizam" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Često sam viđao po forumima i
društvenim mrežama gunđanja mnogih ljudi o tome kako niko ne piše o svojim
iskustvima dok je radio na sebi, vežbao, meditirao, praktikovao nekakav
magijski rad itd. Nikako nisam mogao razumeti zašto je to uopšte nekome bitno.
Ukoliko imaš sopstvenih iskustava šta će ti značiti čitanje o tuđim iskustvima?
Ukoliko ih pak nemaš, čitanje o tuđim iskustvima ni na koji način neće
doprineti tvom iskustvu. To je kao kada bismo izvlačili zaključke o sebi
slušajući ili čitajući o tome šta drugi ljudi sanjaju. Iskustvo je veoma
subjektivna stvar. To očekivanje podseća me na postupak svedočenja kod
neoprotestantskih denominacija, kada pojedini vernici javno, pred punom crkvom,
svedoče o tome kako se Sveti duh umešao u njihove grešne živote, kako im je Bog
ispunio neku molitvu, izvukao ih iz kakve nevolje, doveo ih do određene
spoznaje i slično. Onda oni, vidno potreseni vlastitim svedočenjem, puste koju
suzu, glas im zadrhti, publici takođe. Često oni slabiji koji svedoče krenu da
kolabiraju, ljudi iz prednjih redova istrčavaju i pridržavaju ih, daju im vode,
brišu im znoj sa čela i doslovno ih pridržavaju da do kraja posvedoče o svom
iskustvu uplitanja Boga u njihove male bogougodne živote. Verujem da mnogima
ovo zvuči smešno, ali u istom nivou su smešna i očekivanja onih koji bi da
čitaju o tuđim iskustvima u želji da iz toga izvuku neke pouke ili prosto
dožive uzbuđenje te nađu ohrabrenje da i sami svojim trudom nekako dožive isto
ili slično. Sve je ovo samo povod da iznesem neke, za opšte standarde,
drugačije tvrdnje i povrh svega iznesem jedno lično iskustvo.
Hajde krenimo prvo od iskustva.
Bio sam u tinejdžerskim godinama kada mi se iz čista mira, na sred ulice,
jednog mirnog letnjeg poslepodneva, bez ikakvog vidljivog ili razumnog razloga,
desilo nešto neobično. Sa još trojicom prijatelja krenuo sam u laganu šetnju,
kada smo na jednom trgu za trenutak zastali zaneseni žarom naše rasprave.
Iznenada sam prekinuo razgovor i uperio prst ka Suncu, koje je, spremajući se
za zalazak, već poprimalo crvenkastu boju i gubilo na žestini. Sećam se da sam
primetio kako se na sunčevom disku dešava nešto veoma neobično i zapanjujuće.
Za trenutak smo sva četvorica zastali zagledavši se u neobičnu pojavu. Međutim,
povodom toga je nastao jedan problem. Iako je sve to trajalo par trenutaka,
moji drugari su nakon toga ispričali neverovatne priče u pogledu tog
jedinstvenog solarnog dešavanja, kojeg u objektivnom smislu zasigurno nije ni
bilo, ali se odigralo u našoj svesti. Nisam više bio siguran da li njihova
mašta dodaje sve te detalje, ali ono što je bilo čudno jeste da su sva trojica
opisivali različita dešavanja. Ono što je bilo još zanimljivije, jeste da se ja
ničega nisam sećao. Od tada je prošlo više od trideset godina, ali ja i dalje
nemam nikakvo sećanje šta sam zaista video iako sam upravo ja bio taj koji je
prvi primetio nešto neobično. Naravno, tokom godina, mnogo toga vezano za
solarnu prirodu isplivavalo je u mojoj svesti i u snovima, mada i dalje ostaje
činjenica da je taj deo mog iskustva još uvek ostao skriven od moje svakodnevne
svesti.
Opisani događaj predstavlja
jedan od prelomnih trenutaka u mom životu, pa ipak nije bio izazvan nekim mojim
radom na sebi, verovanjima, praksama, identifikacijama, opredeljenjima bilo
koje vrste. To se desilo samo od sebe bez ikakvog vidljivog razloga. Dakle, iz
ovog mog iskustva nema nikakve praktične koristi za bilo koga ko se bavi nečim
duhovnim ili magijskim. Nema te vežbe, meditacije, rituala ili magijske tehnike
kojom neko može dovesti sebe u takvu situaciju, a i zbog čega bi to učinio? U
priloženom iskustvu nema ničeg glamuroznog, prosvetljujućeg, nikakvih anđela i
demona, nikakvih duhova, bogova, mističnih simbola i prikaza. Jednostavno, tih
par trenutaka, bio sam potpuno oduzet i obuzet nekakvom silom koju, eto, mogu
povezati sa sunčevom prirodom. Naravno, nakon toga, u godinama koje su sledile,
dešavalo se u mojoj svesti mnogo toga u vezi sa Suncem, ali sve to mogu nekako
opisati, mogu se jasno setiti. Međutim, inicijalni trenutak i dalje stoji
pomračen svetlošću. Kakve zaključke iz ovog kratkog svedočanstva možemo izvući?
Kada sam ovo davno ispričao jednom starijem okultisti on je odmah pretpostavio
da me je obuzeo solarni duh, da je to bila inicijacija itd. Takvo tumačenje je,
jasno, godilo mom mladalačkom duhu, podilazilo mom neobuzdanom egu, učvršćujući
me u verovanju da sam ja nekakav adept odabran od strane tajnih majstora ili
nevidljivih duhovnih solarnih hijerarhija skrivenih u samoj svetlosti Sunca. Iz
ove perspektive uviđam da je sve to pogrešno, jer vreme je osporilo takve
zablude. U međuvremenu, pojavila su se druga obuzimanja i oduzetosti, od strane
Meseca, pojedinih zvezda, oblaka, mora, pa i same Zemlje, i sve to kako na javi
tako i u snu. Solarna obuzetost bila je uvod u kasnija dešavanja i iskustva. Pa
ipak ništa od toga nije tako potpuno zbrisalo ili saželo moju svest kao žestina
dodira solarne prirode. Kao da sam upao u nekakvu privremenu i sunčevim duhom
uzrokovanu katatoniju.
Kasnije sam shvatio da je mnogo
ljudi u svom životu imalo slična, manje ili više radikalna iskustva. Uostalom,
o tome je pisao i Karlos Kastaneda, tvrdeći kroz usta Don Huana, da nagual
poziva svakog od nas, ali retko ko se odazove tom pozivu. Nebitno kako ćemo
nazvati to nešto, ja sam tog trenutka odlučio da se odazovem tom pozivu. Upravo
je u toj mojoj odluci sadržano ono što je od suštinske važnosti za svakog ko
ovo čita. Setite se, je li i vas duh pozvao na ovaj ili onaj način? Ukoliko
jeste, pa da li ste se odazvali? Ukoliko ste se odazvali kako ste to učinili?
Jeste li čekali naredne dodire i pozive ili ste se brzopleto upleli u nekakva
učenja, pseudookultna i kvazimistična udruženja i grupe, verujući da vas je
nešto drmnulo iz dremeža svakodnevne svesti, eto samo da bi ste postali član nekog
kulta, grupe, sekte ili možda osnovali nešto svoje? To je u ovome veoma bitno,
jer ukoliko ste osetili dodir sile iza pojavnog sveta, sve što je trebalo da
uradite jeste da donesete čvrstu odluku, celim svojim bićem, da ćete biti budni
u iščekivanju sledećeg dodira, pa makar taj dodir više nikada ne došao. Da ste
tako uradili, umesto što ste čitali recimo Alistera Krolija ili nekog svamija,
te odlučili da se priključite kakvoj grupaciji koja za sebe tvrdi kako se
nalazi baš na liniji onog što vam se dopalo, ne biste u međuvremenu izgubili
silne godine i spucali svoj život manje više ni u šta. Ne kažem da ne treba
čitati. Naravno da treba. Um valja kultivisati, i to iz različitih uglova, pa i
specijalizovati se u nekom određenom pravcu, ali donositi dalekosežne odluke o
priključenju određenoj magijskoj struji, astralnom lancu, pokretu, kultu,
religiji, na osnovu ličnog senzibiliteta je pogrešno i neretko katastrofalno.
Nije to vrsta piva ili slatkiša pa odlučujete na osnovu toga kako vam nešto
prija nepcima. Dakle, sve što treba da učinite jeste da osluškujete i
iščekujete nove dodire duha, da se tako izrazim, onda kada vas je jednom već
dotakao na takav način da je to uzdrmalo vaše biće. Ukoliko vam se tako nešto
nije desilo, ne znači da se neće desiti, a ukoliko vam se već desi nikakav rad
na sebi vam neće biti ni od kakve koristi u tom smislu. Naravno, vi možete
vežbati jogu, tai-či, kung fu, astralnu projekciju, meditaciju, prikoniti se
veri i molitvama, izučavati ji đing, astrologiju, kabalu ili tarot, ali ne da
to bude vaš put, ono čemu ćete se predati, nego da vam bude od koristi poput
kakvog štapa dok hodate. Suprotno od svega toga, vaš put je skriven jednom
tananom koprenom i prosto žudi da se spoji sa vašim stopalima, a vaše je da
budete spremni kada nastupe oni sudbonosni trenuci podizanja te koprene. Pozvaću
se sada na ono što je rekao Julius Evola, a što se uklapa u moju nameru
iznesenu u ovom poglavlju. Evola je odbacio ideju da svako ko želi može postati
inicijant svojim sopstvenim snagama, putem raznoraznih vežbi i praksi. Povodom
toga on kaže:
„To je iluzija, a istina je da sopstvenim snagama čovek ne bi umeo da prevaziđe samog sebe, da je bilo koji pozitivan ishod u tom polju uslovljen prisutnošću i delanjem realne sile jednog drugog reda, a ne individualne sile. I možemo kategorički da tvrdimo da u tom smislu postoje samo tri moguća slučaja.“ Julius Evola, Zajahati tigra, Ukronija, Beograd, 2017, str 205.
Ovde bih skraćeno parafrazirao
Evolu. Prvi slučaj je kada neko prirodno, po rođenju obdaren i obeležen
drugačijom silom, što je veoma izuzetno. Drugi slučaj je kada se ta drugačija
sila pojavi u situacijama trauma, dubokih kriza ili u nekom drugom trenutku te
probije svakodnevnu barijeru svesti. Treći slučaj je kada neko biva odabran
putem delovanja predstavnika neke utemeljene, trajne i moćne inicijacijske
organizacije ili loze, odnosno kada na čoveka deluje neko upućen kao majstor. Očigledno
je da prvi slučaj jeste zaista redak i izuzetan. Drugi slučaj je isto tako
redak, jer se ljudi manje-više opiru zovu te sile i trude se da potisnu i
saniraju svaku takvu provalu. Odnosno, kako to češće biva kod takvih slučajeva,
upravo onako kako sam gore opisao, takvi odu u pogrešnom pravcu, sledeći svoj
senzibilitet, gubeći vreme u pogrešnom društvu radeći nepotrebne stvari na
pogrešan način. Treći slučaj je možda ređi nego drugi, jer ma koliko ljudi
pripadalo raznim mističnim i okultnim redovima i bratstvima, pitanje njihovog
kredibiliteta nije bez osnove. Većina njih je falsifikat ili izraz (samo)obmana.
Tokom života upoznao sam mnogo
ljudi iz oblasti ezoterijskog i okultnog, ali gotovo da nisam nikoga sreo ko je
samostalnim radom i vežbanjem po programu kakve grupe ili organizacije postigao
nešto značajno. Ko zna, neko možda jeste, ali ja o tome ne mogu da posvedočim,
osim nekoliko uzgrednih slučajeva prirodne obdarenosti. Da, može se mnogo toga
postići radom i vežbom, biti vitalniji, razviti neke psihičke moći, naučiti
neku veštinu, kao što to možemo i u profanom svetu, ali u domenu metafizičkih
ciljeva dubinskog bića čoveka većina toga je neupotrebljivo. Sada kada smo
rasvetlili kako stvari stoje postavlja se pitanje zašto bi se neko uopšte
trudio i radio vežbe i prakse opisane u ovoj knjizi? Na to pitanje odgovor
nemam, već bih umesto toga i sam postavio pitanje i protivrečio samom sebi:
zašto onda uopšte živimo? Povodom toga parafrazirao bih Karlosa Kastanedu: naše
je da u svom radu, traganju i delovanju budemo besprekorni, sve uradimo
najbolje što umemo, ako ništa više, povećaćemo opseg naše budnosti, a time i
stvoriti nekakve šanse za naš preobražaj.
