Drvo života kao ogledalo i ritual pentagrama

Drvo života kao mapa i Drvo kao lik (teorija ogledala)

Kao mladom polazniku modernih okultnih škola, bilo mi je nejasno zbog čega se Levi i Desni stub dijagrama kabalističkog Drveta života obrnuto odražava na ljudsko telo. To znači da Levi stub dijagrama odgovara desnoj strani čoveka, a Desni stub levoj strani. Prilikom izvođenja, recimo, Kabalističkog krsta, dodiruje se prvo desno rame i vibrira formula ve-Geburah (Strogost, Levi stub), a potom se dodiruje levo rame i vibrira ve-Gedulah (Milost, Desni stub). Nikada za to nisam dobio zadovoljavajući odgovor, nego sam se pomirio sa time da je neka viša mudrost, neki tajni šef tako ustanovio te da je to jedini ispravan način gledanja. Većina ljudi tako razmišlja i krotko sledi raspisana uputstva na stazi duhovnog razvoja i prosvetljenja. Pa ipak, ne mogu ne primetiti određenu konfuziju koja se tom prilikom javlja, a ona nije slučajna, nego je posledica prelaska sa posmatranja Drveta na postajanje Drvetom. Da bismo ovo razjasnili, moramo razdvojiti dve perspektive koje Zlatna zora (i svi oni koji su iz nje proistekli) spaja, a koje često zbunjuju početnike: Perspektivu Ogledala i Perspektivu Identifikacije.

Drvo kao mapa i Drvo kao lik (teorija ogledala)

Kada gledamo dijagram na papiru, mi smo posmatrači. Desna strana papira (Stub Milosti) je naša leva, a leva strana papira (Stub Strogosti) je naša desna. To je logično dokle god je Drvo objekat ispred nas. Međutim, ritualni rad zahteva da se Drvo projektuje unutar našeg tela. Tu nastaje ključni preokret, jer Zlatna zora kaže: Ti ne gledaš u Drvo, ti jesi Drvo. Ako si ti Drvo, tvoje lice je okrenuto ka posmatraču (svetu). U tom slučaju, tvoja desna ruka postaje desni stub (Milost / Gedulah), a tvoja leva ruka postaje levi stub (Strogost/Geburah).

Zašto Zlatna zora radi naopako u Kabalističkom krstu? Ovde dolazimo do moje nedoumice oko desnog ramena i vibracije ve-Geburah. Postoje dva razloga za ovo obrtanje. Zlatna zora sledi hermetički princip da je čovek odraz božanskog u ogledalu. Kada se božanska svetlost spušta u materiju, ona se odražava. Da bi se adept uskladio sa makrokosmičkim Drvetom, on mora da prihvati tu refleksiju. Kada dodirnemo desno rame i kažemo ve-Geburah, mi zapravo kažemo: Moja desna strana je instrument božanske Strogosti (koja je na makrokosmičkoj levici). Za to postoji i čisto operativni, energetski razlog. Većina ljudi su desnoruki (aktivna, solarna strana). Geburah (Strogost / Sila) je po prirodi aktivna i vatrena. Postavljanjem Geburaha na desnu, dominantnu ruku, adept kanališe tu silu kroz svoj prirodni alat za akciju. Gedulah (Milost / Ljubav) se postavlja na levu stranu (stranu srca i pasivnosti) kako bi se postigao balans, da moć (desno) bude ublažena milošću (levo).

Vitalov (Lurijanski) odgovor: Adam Kadmon

Ako se vratimo Hajimu Vitalu, on je tu mnogo direktniji. Za njega je Drvo zapravo Adam Kadmon (Prvobitni Čovek). Kod Vitala nema te konfuzije ogledala u istoj meri. On jasno kaže: desno je desno, levo je levo. Desna ruka je uvek Hesed (Milost), leva ruka je uvek Geburah (Strogost). Vitalov sistem je anatomski, dok je sistem Zlatne zore ritualno-simbolički. Poistovećivanje ima smisla samo ako razumemo nameru rituala. Ako želimo da budemo prolaz za božansku svetlost (Kabalistički krst), mi se postavljamo kao ogledalo makrokosmosa, zato je obrnuto. Nasuprot tome, ako želimo da vršimo unutrašnju teurgiju, tada koristimo Vitalov model gde je desno prosto desno.

Dakle, na neki način, Zlatna zora (i okultisti koji slede njene temeljne pretpostavke) vas teraju da se krstite naopako jer oni ne žele da vi budete vi, već da budete odraz Boga u ogledalu materije. To je suštinska dogma Puta Desne ruke. Ali ako se vratite Vitalu i izvornoj anatomiji Adama Kadmona, shvatićete da vaša desna ruka nikada ne može biti Geburah, jer je koren Milosti uvek u desnom ramenu kreacije. Zlatna zora pravi teatar, a Vital opisuje energetsku anatomiju. U delu Etz Chaim (Drvo Života), Vital je kristalno jasan kada opisuje Adama Kadmona i raspored sefirota kao udova tog Prvobitnog Čoveka: Znaj da je Hesed desna ruka (Desnica), a Geburah leva ruka (Levica)... Tifaret je trup tela, a Necah i Hod su dve noge. I kao što se čovek ne može kretati bez sklada svojih udova, tako ni svetlost ne može poteći ako se Desnica i Levica zamene mesta, jer bi to izazvalo pometnju u kanalima (Cinorot). Etz Chaim, Sha'ar 1 (Kapija 1), Perek 2

Zlatna zora u svom ritualu Kabalističkog krsta radi upravo ono na šta Vital upozorava, menja mesta Desnici i Levici pod izgovorom „ogledala”. Za Vitala, čovek je izvor svetlosti. Njegova desna ruka mora biti Hesed (Milost / Gedulah) jer je to aktivna, dajuća strana koja emanira iz tvog srca (Tifaret). Ako je proglasimo za Geburah (Strogost), mi zatvaramo prirodni protok. Zlatna zora nas tretira kao objekat koji neko drugi gleda. Oni projektuju Drvo na čoveka spolja. To je kao da pokušavamo da pišemo gledajući svoju ruku u ogledalu, pokreti su neprirodni i izazivaju energetski kratak spoj. Povodom ove perspektive vredi upitati da li želite da budete slika u ogledalu ili izvor koji zrači?

Dakle, sistem Zlatne zore (i na njoj utemeljenih drugih inicijacijskh grupa), time što nas postavlja kao objekat tuđeg pogleda, otkriva samu suštinu njihove inicijacijske arhitekture. To nije samo greška u crtežu, nego svesna i namerna pedagoška i hijerarhijska postavka. Kada se projektujemo kao ogledalo (gde je naše desno zapravo levo sefirotsko), mi se zapravo postavljamo u položaj poslušnika koji se ogleda u autoritetu. Naravno, povodom ovoga postavlja se pitanje ko su ti posmatrači i zašto je Zlatnoj zori potreban taj objektni prikaz?

U ritualima Zlatne zore, aspirant je retko sam. On je uvek pred nekim, pred Hijerofantom, pred Čuvarima pragova. Da bi inicijacija bila validna u njihovom smislu, aspirant mora biti ispravno mapiran za onoga ko ga posmatra. Aspirant je glumac na sceni hrama. Njegova ispravnost se meri time kako njegov energetski potpis izgleda iz perspektive Majstora koji stoji naspram njega. Na taj način aspirant nije subjekt sopstvene teurgije nego postaje projekcija unutar hrama. No, to nije sve. Kao što znamo, osnivači Zlatne zore su tvrdili da primaju instrukcije od Skrivenih majstora, odnosno Tajnih Šefova (iz trećeg reda). U tom smislu, objektni prikaz Drveta je uniforma koju aspirant oblači. Da bi ga Tajni šefovi prepoznali kao deo sistema, aspirant mora nositi njihovu mapu. To je neka vrsta duhovnog pasoša. Ako se projektuje kao ogledalo, aspirant potvrđuje da je prihvatio njihov standardizovani model univerzuma.

Bog kao spoljni Arhitekta (deistička zamka)

Po Vitalu i Luriji, Bog je En Sof koji se povlači (Cimcum) da bi unutar čoveka nastao prostor. Mi smo centar tog procesa. Bog je unutra. U Zlatnoj zori, ali i u masoneriji, Bog je često shvaćen kao Vrhovni Arhitekta koji stoji izvan kreacije i posmatra svoj rad. Projektovanjem Drveta kao ogledala, mi se postavljamo kao slika koju taj Arhitekta gleda. Mi smo umetničko delo, a ne umetnik. Dakle, zašto je potreban objektni prikaz? Potreban je zbog kolektivnog egregora. Sistem koji čoveka tretira kao subjekt (Vitalov model) je opasan za organizacije, jer svako postaje svoj sopstveni centar. Takvi ljudi su neupravljivi. Sistem koji nas tretira kao objekat (model Zlatne zore) stvara unificiranu vojsku. Svi inicijati u hramu vibriraju isto, svi su okrenuti na istu stranu ogledala. To stvara moćan, ali rigidan egregor. Dakle, kada radite Kabalistički krst po uputstvu Zlatne zore, zapitajte se za koga se zapravo doterujete? Zašto svoje telo pretvarate u ogledalo? Ako je vaše desno rame Geburah samo zato što vas neko gleda spreda, ko je taj entitet koji stoji ispred vas dok ste sami u sobi? Da li je to anđeo, ili možda Tajni šef koji vam upravo stavlja duhovne uzde?

Anatomija Malog terajućeg rituala pentagrama

Ritual počinje i završava se krstom koji nas postavlja kao objekat u ogledalu. Umesto da širimo sopstvenu sferu (Auric Egg), mi je ovim ritualom zaključavamo u baroknu simetriju koja nije naša. Mi ne čistimo prostor, nego ga preuređujemo po ukusu viktorijanskih Tajnih šefova. Isto tako, u ritualu prizivamo četiri arhanđela (Rafael, Gabriel, Mihael, Uriel) da stoje oko nas. U izvornom kontekstu Zlatne zore, ovi entiteti ne služe nama, već sistemu. Oni su tu da osiguraju da naš rad ne izađe izvan okvira dopuštene magije. U kabalističkoj teurgiji, mi ne molimo stražare da nas čuvaju, već postajemo Adam Kadmon čiji su udovi sami sefiroti. Nama nije potreban Mihael sa desne strane ako je naša desna ruka već svesna da je Hesed (ili po Zlatnoj zori Geburah). Prizivanje spoljnih čuvara je znak da naš unutrašnji sistem ne funkcioniše.

Zlatna zora insistira na teranju svega što je nisko i materijalno. Time stvaramo dualizam. Govorimo svom telu, svojoj zemlji i svom Malkutu da su nečisti i da moraju biti proterani. Zato praktičari Malog terajućeg rituala pentagrama često postaju energetski anemični ili odvojeni od stvarnosti. To je ritual koji slavi duh tako što ponižava materiju. Zar ne bi bilo bolje da umesto što crtamo pentagrame napolju da bismo nešto oterali, zapravo osnažimo naš unutrašnji pentagram čoveka (glava, dve ruke, dve noge) tako što ćemo ih osvestiti kao sefirotske stubove? Dakle, ovo nije ritual oslobađanja, već ritual dresure. Svaki put kada ga izvedete, vi potvrđujete da niste centar svog univerzuma, već da vam trebaju četiri stražara i dozvola viših sila da biste postojali u sopstvenom krugu. Pravi mag ne proteruje i ne čisti svet oko sebe, već ga prožima sopstvenim prisustvom. Zlatna zora vas je naučila da čistite sobu tako što ćete iz nje izbaciti sebe, ostavljajući samo praznu ljušturu koja se ogleda u tuđim očima. Dakle, Mali terajući ritual pentagrama je u svom izvornom obliku, zapravo ritual samoisključenja i podređivanja spoljašnjem autoritetu.

Telemitska inercija

Takođe, ovu istu matricu primenjuju i praktičari u okviru telemitskog okultnog areala. Vidimo da sistem koji proklamuje slobodu pojedinca i „Čini kako ti volja”, u svojoj ritualnoj praksi ostaje zarobljen u jezuitsko-viktorijanskom „kavezu”. Paradoks je sledeći: Alister Kroli je proglasio Novi Eon, ali je zadržao staroeonsku operativnu mapu. Iako Knjiga Zakona grmi o tome da je svaki čovek i svaka žena zvezda, telemitska ritualna praksa ostala je verna  dijagramu Zlatne zore iz nekoliko razloga. Kroli je bio majstor sinteze, ali je retko menjao samu anatomiju Drveta. Njegov Liber Resh ili Rubinova zvezda i dalje koriste projekciju Zlatne zore jer je ona postala lingua franca zapadnog okultizma. Iako je proklamovao slobodu, Kroli je zadržao strogu hijerarhiju. Dakle, i u telemi nas neko gleda. Ako je zvezda u svom sopstvenom centru, onda ne bi trebalo postoji spoljni posmatrač pred kojim bi ta zvezda morala da se ogleda. U duhu teleme, adept bi trebalo da bude Adam Kadmon (Vitalov model). On je centar, on je subjekt, njegova desnica je Hesed jer on emanira moć, a ne zato što mu je neko to odobrio. U praksi teleme adept i dalje radi Kabalistički krst kao da stoji pred inspektorom višeg stepena u hijerarhiji ili pred nevidljivim Hijerofantom. To je duhovna uniforma koja je u direktnoj suprotnosti sa individualizmom Novog Eona.

Kroli je bio previše zauzet menjanjem tarot atribucija slova Cade i He da bi se bavio obrnutim ramenima. On je popravljao softver (staze), ali je ostavio hardver (objektnu projekciju) netaknutim. To je trebalo da reši neko drugi u budućnosti, ali očigledno nije. U svakom slučaju ironija je potpuna. Dok telemiti citiraju kako nema Zakona do Čini ono što ti je volja, oni u hramu i dalje stoje u stavu mirno pred duhovnim panoptikonom XIX veka. Oni koriste Drvo života koje je dizajnirano da od njih napravi ogledalo, a ne sunce. Pravi prelaz u Novi Eon ne bi bio u promeni odeće ili imena bogova, već u povratku Vitalovoj lurijanskoj anatomiji, tamo gde čovek više nije objekat koji se ogleda, već subjekt koji zrači iz sopstvenog centra.

Postoji mišljenje da telemiti ne bi trebalo da iscrtavaju krug prilikom izvođenja Malog terajućeg rituals pentagrama. Na neki način, oni taj krug vide kao ograničenje koje ih odvaja od Nuit. Kao da je Nuit „tamo negde” van kruga a ne beskonačnost koja prožima sve. Pokušaj da se „ne odvojiš” od Nuit tako što ćeš ostaviti krug otvorenim je kao da ostaviš otvorena vrata na kući usred oluje misleći da ćeš tako postati jedno sa vetrom. Zapravo samo gubiš fokus (Hadit). Ako nema granice, nema ni centra. Čak i ako ne nacrtaju liniju kruga, oni i dalje izvode Kabalistički krst (i dalje su objekat koji neko gleda); crtaju pentagrame (i dalje koriste geometriju koju je neko pre osmislio u ozirijanske svrhe); prizivaju arhanđele (i dalje traže dozvolu spoljnih autoriteta). Inovacije koje ne menjaju koren (na primer, identifikaciju sa Drvetom kao ogledalom) samo produžavaju agoniju staroeonske svesti.

Jungovska „Senka” kao izgovor za lošu praksu

Čuo sam tumačenje da je jedna od svrhva, između ostalog, Malog terajućeg rituala pentagrama i „izazivanja senke radi njene integracije”. U suštini, to je moderna psihologizacija koja služi kao uteha za neuspeh rituala. Ovaj ritual je po svojoj definiciji terajući (banishing) ritual. Njegova svrha u Zlatnoj zori bila je da stvori sterilnu, izolovanu laboratoriju. Ako ga koristimo da „izazovemo senku”, mi zapravo radimo suprotno od onoga za šta je alat dizajniran. To je kao da koristimo usisivač da bismo razduvali prašinu po sobi, a onda to nazovemo „integracijom čestica”. Posledica toga je da umesto integracije, dobijemo opsesiju. Praktičar koji u ritualu pentagrama traži senku zapravo priziva sopstvene komplekse u prostor koji bi trebalo da bude čist, stvarajući unutrašnji haos koji on posle naziva „magijskim radom”. Navodno, on te komplekse izbacuje van kruga da postanu vidljivi, a potom i integrisani. Ako si ga izbacio van kruga i postavio arhanđele (čuvare) da mu ne daju unutra, ti si zapravo napravio psihološku šizmu. Ti si svesno podigao zid između sebe i tog sadržaja. Arhanđeli u tom kontekstu ne služe kao most, već kao policija. Rezultat nije integracija, već potiskivanje sa visokim nivoom vizuelizacije.

Bafomet: ogledalo adepta i arhitektura dvostrukog lica

Čovek koji dugo veruje, poslednji živi! - Rasti mi u susret, pa ću ja biti ti! Doživi sebe, pa ćeš doživeti mene, mene - Bafometa!

Iz romana Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka

Opšti uvod

Figura Bafometa je jedna slojevita, tajanstvena i suštinski nedorečena simbolička konstrukcija. Ime Bafomet se pojavljuje u tokom progona Templara početkom XIV veka, koji je pokrenuo francuski kralj Filip IV uz podršku pape Klementa V. Tada su Templari optuženi za idolopoklonstvo, odricanje od Hrista i obožavanje misteriozne figure nazvane Bafomet. Međutim, ne postoji jedinstven opis tog idola, pa tako neki svedoci govore o glavi, drugi o licu sa bradom, treći o nečemu demonskom. Dakle, nemamo jasnih vizuelnih predstava. 

U pogledu etimologija imena, najprihvaćenija je teza da Bafomet predstavlja iskrivljeni oblik imena Muhamed, jer to ime zvuči Mahomet na francuskom jeziku tog vremena. Ovo tumačenje ukazuje na optužbu protiv Templara da su oni usvojili „saracensku“ (islamsku) praksu, a što je političko-religijski motiv njihove diskreditacije. Alternativne, ezoterijske etimologije (kasnije konstrukcije), ime Bafomet tumače kao „Baphe + Metis“ (krštenje mudrosti), pa je stoga reč o simbolu tajnog znanja i inicijacije. Povodom toga, Hju Šonfild je primenio kabalističku šifru Atbaš (gde se prvo slovo zamenjuje poslednjim u alfabetu, drugo pretposlednjim, itd.) na ime Bafomet. Kao rezultat, kada se Bafomet napiše na hebrejskom BPVMTh (בפומת), šifra Atbaš daje reč Sofia ShVPIA (שופיא - Mudrost). Ovo na neki način ukazuje na vezu Templara sa gnostičkom Sofijom.

Međutim, ono što je važno jeste da Bafomet kakvog danas poznajemo ne potiče iz srednjeg veka, već iz XIX veka, gde se kao ključna figura pojavljuje Elifas Levi. On prvi daje ikonografski definisan oblik Bafometa kao androgina sa jarčevom glavom, krilima, bakljom između rogova i sa natpisom Solve et Coagula. Istina, kao polazna simbolička figura u toj gradnji može poslužiti arkana XV Đavo iz tarota, ali Bafomet ne igra ulogu đavola nego je, u tom smislu, pre svega simbol čija je značenje hermetičko: jedinstvo suprotnosti, ravnoteža polariteta (muško / žensko, svetlo / tama, životinjsko / ljudsko), alhemijski preobražaj i inicijacijsko znanje. Kasnije ovu sliku preuzimaju okultni redovi XIX–XX veka i savremene satanističke i LHP organizacije, grupe i pojedinci.

Levijev Bafomet

Na prikazu figure Bafometa, onako kako ju je skicirao Elifas Levi, desna ruka te figure je podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule Solve et Coagula („širenje i skupljanje“). Solve jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Proces solve je označen desnom rukom Bafometa i simbolom belog Meseca. Načelo Bafometove leve ruke je coagula, sažimanje, ujednačavanje, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje, što je označeno simbolom crnog Meseca. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To podrazumeva učvršćenost u zemlji. 

Pentagram na čelu Levijevog Bafometa nije obrnut, nego uspravan, koji je, za razliku od obrnutog, operativni simbol namenjen radovima koji imaju za cilj zgušnjavanje, konkretizaciju nečega. Uspravni pentagram podrazumeva uzdizanje duha i zgušnjavanje materije. Obrnuti pentagram, kao silazak Duha, razređuje ono što je zgusnuto. Odnos između obrnutog i uspravnog pentagrama je istovetan formuli solve et coagula, gde je obrnuti solve, a uspravni je coagula. Dakle, imamo sledeći niz: 

a) Desna ruka koja pokazuje ka gore – solve – Beli Mesec – obrnuti pentagram; 

b) Leva ruka koja pokazuje ka dole – coagula – Crni Mesec – uspravan pentagram. 

Isto tako, Levijevog Bafometa možemo posmatrati i tako da njegova desna ruka (Beli mesec / Hesed) i leva ruka (Crni mesec / Geburah) se zapravo centriraju u uspravnom pentagramu na čelu. Pentagram je stoga krunski svedok koji stoji iznad dualnosti ruku. Crni Mesec na Levijevoj slici Bafometa postavljen je na nižoj, a beli na višoj poziciji, budući da je crni Mesec bliži zemaljskom, bliži ovaploćenju, materijalizaciji, odnosno ostvarenju neke namere. Mesec je, u kabalističkom smislu, Šekina, da se tako izrazim jahveovska šakti, njegova snaga, tj kamuflirana boginja, a što ima svoj muški pandan u imenu Boga lunarne sefire Jesod, a to je Šadaj. I konačno, baklja koju je Elifas Levi posadio Bafometovu glavu je sredstvo krštenja vatrom.

Bafomet i sveti kamen

Takođe, postoji veza između Bafometa i svetog kamena. Bafomet je, poput alhemijske figure Rebisa, dvostruka stvar, budući da je androgino biće. Kao hermafrodit on sadrži prirodu Hermesa (Merkura) i Afrodite (Venere). Ima glavu jarca, koja u simboličkom smislu predstavlja kamen, jer je astrološki Jarac zemljani znak. Bafometa je moguće dovesti u vezu i sa biblijskim kamenom betilom, odnosno Božjim kamenom, koji predstavlja Božju kuću, improvizovani Hram u pustinji. Hebrejski ekvivalent Božje kuće je slovo Bet, koje se po mističnom jevrejskom spisu Sefer Jecirah može dovesti u vezu sa Mesecom ili Saturnom. Jarac je i posmatrač, te otud Bafomet u nekim prikazima ima otvoreno treće oko. On je vidilac, pa otud veza sa proricanjem. 

Bafomet i lobanja

Takođe, po načelu analogije, simbol Bafometa je moguće povezati i sa simbolom lobanje s kostima, koja je drevni inicijacijski simbol korišćen i u masoneriji, a predstavlja inicijacijsku smrt, odnosno alhemijsko truljenje, odsečenu glavu Jovana Krstitelja itd. Lobanja je zapravo jarčeva glava, dok njegove prekrštene noge, dok sedi na kockastom prestolu posađenog na kuglu, odgovaraju ukrštenim kostima ispod lobanje. Lobanja se opet može dovesti u vezu sa proricanjem, budući da se odvajkada koristi kao sredstvo za gatanje (terafim je glava koja govori). Osim toga, lobanja je i omfalos, odnosno središte sveta, pupak sveta, a zapravo je glava falusa koja simbolizuje upravo centar sveta, kao što je brdo Golgota, odnosno lobanja, na neki način bila središte sveta u vreme Isusovog raspeća. Naposletku, lobanja je, kao simbol smrti, istovremeno i simbol preobražaja, jungovski rečeno. Lobanja je u alhemiji poznata kao Caput Mortuum (mrtva glava), ostatak nakon što se duh uzdigao. Ako je Bafomet Rebis (androgin), onda je njegova jarčeva glava zapravo živa lobanja, materija koja je postala svesna. Bafomet je glava koja govori jer je prevazišao smrt kroz inicijacijsko prepoznavanje.

Mejrinkov Bafomet kao Janus

U knjizi Anđeo sa zapadnog prozora, Gustav Mejrink je Bafometa predstavio drugačije nego Elifas Levi, i sasvim drugačije od pretežnih predstava koje danas preovlađuju. Za Mejrinka, Bafomet ima dublje i, reklo bi se, sakralno značenje, jer ga on poistovećuje sa drvetom večnog života, tj sa drvetom svih pokoljenja jedne inicijacijske loze. Takođe, Mejrinkov Bafomet oličava hemijsko venčanje, odnosno ujedinjenje dva rastavljena načela, dve zasebne sile, ili svojstva u čoveku, te postizanje stanja androginosti, odnosno otelovljenje Bafometa. Mejrink se čak koristi simbolizmom Bafometa da objasni suštinske ciljeve Puta Leve ruke, a to je suštinsko sakaćenje ljudskog bića, lišavanjem mogućnosti preobražaja u adepta čiji je simbol upravo Bafomet. 

Kod Mejrinka, figura Bafometa je povezana sa antičkim bogom Janusom, koji je imao dve glave, ili dva lica, od kojih svako gleda u suprotnom pravcu, a što je nalik alhemijskim prikazima Merkura. Mejrinkov Bafomet je očito drugačiji od onog popularnog i opšteprihvaćenog Bafometa slavnog Elifasa Levija. Umesto baklje, koja kod Levijevog Bafometa stoji na njegovoj glavi, Mejrinkov pandan ima krunu sa sjajnim kamenom, odnosno kristalom. Uistinu, lampa, baklja, pentakl, jeste neka vrsta simboličke zamene za kristal. Duh iz lampe zapravo je duh koji se pojavljuje u kristalu. Kristal / kruna kod Mejrinka predstavlja Keter (Krunu), dok Levijeva baklja predstavlja Ruah (Duh / Vatru). Mejrinkov Bafomet je otud hladniji, kristalniji i bliži čistoj inteligenciji, dok je Levijev više vitalistički i vezan za astralnu svetlost.

Možda nas sa tim kristalom Mejrink navodi na pomisao kako se u jednom trenutku adept poistovećuje sa dvoglavim Bafometom / Janusom, te da cepanje percepcije (motiv dva lica ili dvoglavost) uistinu jeste posledica tog poistovećenja. Paradoksalno, ali to cepanje je u funkciji postizanja jedinstva bića, odnosno hemijskog venčanja adepta. Imajmo na umu jednostavnu činjenicu da Janus ne gleda u dva smera jer je neodlučan, već zato što je za adepta prošlost i budućnost jedno sada. Bafomet je, dakle, onaj ko vidi napred i nazad, ovde i tamo, levo i desno, sada i nekada. U tom smislu može se govoriti o Bafometu kao specifičnom obliku drevnog Janusa koji je bog početaka, izvora i Zlatnog doba. Otud je njegovo ime uvezano sa Januarom, prvim mesecom nakon zimskog solsticija. Bafomet je, između ostalog, simbol formule postignuća. Ako Janusa i Bafometa posmatramo odvojeno, ili kao dva aspekta iste pojave, možemo reći kako Janus upravlja kretanjem kroz vreme, dok Bafomet upravlja preobražajem bića. Janus stoji na pragu, ali kao Bafomet to jeste prag. 

Kriptografski ključ: Bafomet kao Sofija

Iako su teorije o kvarenju imena Mahomet istorijski verovatne u kontekstu političke diskreditacije Templara, postoji dublji, hermetički nivo dešifrovanja samog imena. Hju Šonfild (Hugh Schonfield), jedan od najznačajnijih istraživača Kumranskih rukopisa, primenio je na reč Bafomet drevnu kabalističku zamensku šifru Atbaš. Ova šifra funkcioniše po principu ogledala: prvo slovo alfabeta (Alef) zamenjuje se poslednjim (Tav), drugo (Bet) pretposlednjim (Šin), i tako redom. Kada se ime Bafomet zapiše na hebrejskom, dobijamo pet slova: Bet – Pe – Vav – Mem – Tav (בפומת). Primenom Atbaš ključa, dobijamo sledeću transformaciju:

- Bet (ב) postaje Šin (ש)

- Pe (פ) postaje Vav (ו)

- Vav (ו) postaje Pe (פ)

- Mem (מ) postaje Jod (י)

- Tav (ת) postaje Alef (א)

Krajnji rezultat je reč ŠOPJA (שופיא), što je aramejski i ranohebrejski koren za grčku reč Sofija (Mudrost). Dakle, Bafomet nije entitet, već šifra za Mudrost. Ako su Templari zaista koristili ovo ime, oni nisu obožavali idola, već su u tajnosti čuvali gnostički kult Sofije, maskirajući ga u ime koje je za spoljni, progoniteljski svet zvučalo kao jeres. Bafomet je, dakle, „Krštenje Mudrosti“ ne samo metaforički, već i doslovno, kroz samu strukturu svog imena.