San kao kapija: Inicijacija i mistika u delu Endrua Čamblija

sigili Endrua Čamblija

Inicijacijski san i inkubacijski san

Započnimo ovu temu pokušajem određenja šta je to inicijacijski san. Generalno, to je san u kojem prolazimo kroz nekakav preobažajni susret ili događaj, kao što su to smrt ili ponovno rođenje, susret sa duhovnim vodičem, primanje magijskog imena, znaka, ključne reči, zatim nekakvog opunomoćenja za pristup određenom magijskom arealu ili svetu duhova i sl. Taj san je otud teleološki usmeren, jer menja naš status ili identitet. I naravno, nije neophodno da bude izazvan ritualom neposredno pred spavanje. Može se javiti, na prvi pogled, sasvim spontano i krajnje neočekivano. 

Takođe, odmah bih napravio razliku između inicijacijskog i inkubacijskog sna, mada je tu crtu razlikovanja ponekad teško povući. Naime, inkubacijski je onaj san koji je izazvan svesnim i nameravanim ritualom radi dobijanja kakve poruke, izlečenja ili proročanstva od duhova. Dakle, taj san je instrumentalan: traži informaciju ili intervenciju, i vezan je za sveti prostor, grob (u slučaju nekromantskog sna) i određenu magijsku tehniku ili religijski obred. I kao što rekoh, u praksi se ovi tipovi snova preklapaju, ali im je intencionalna struktura različita.

U istorijskom smislu, ovaj tip sanjanja praktikovan je, na primer, u Asklepijevom kultu, što je podrazumevalo obredno spavanje u svetilištu. Svedočanstva i natpisi iz Epidaura opisuju post, kupanje, žrtvu, spavanje u abatonu, pojavu božanstva ili zmije u snu, terapijsku instrukciju ili neposredno izlečenje. Ovo je paradigmatična inkubacija (orakularno-terapeutska). U grčkim praksama (npr. rituali prizivanja mrtvih, uključujući motive iz Grčkih magijskih papirusa), san može biti sredstvo kontakta sa dušama preminulih. Takvom snu prethode razne obredne radnje, prizivanja, prinošenje za to propisanih žrtava itd. Cilj takvih radnji jeste da se u snu dobiju traženi odgovori. 

Egipatski hramovi praktikovali su sveto spavanje radi božanskog saveta (npr. u kultovima lokalnih božanstava). Inicijacijski aspekt se javlja u tekstovima o noćnim putovanjima i simboličkoj smrti, ali terapijsko-proročki model dominira. U bibliji takođe imamo sličan tip snova koji imaju inicijacijski karakter: mandat, poziv, promena sudbine. Kasniji mistički slojevi opisuju vizionarske susrete, ali ne kao sistematsku inkubaciju u hramu, već kao asketsko-vizionarski proces. U sufizmu postoje ru’ya sadiqa (istiniti snovi) i snovi susreta sa prorokom ili ličnim anđelom. Kod tumačenja koje daje Anri Korbin, susret sa ličnim anđeoskim principom u imaginalnom svetu može imati inicijacijsku funkciju (ontološka preorijentacija), ali ne nužno kroz formalnu inkubaciju. 

U pojedinim gnostičkim tekstovima pojavljuju se vizionarske scene i objave kroz snolik imaginarijum (uspon duše, susret s nebeskim dvojnikom itd). Taj tip snova je dominantno inicijacijski, a to je otkrivanje pravog identiteta. Tu nema jasne institucije inkubacijskog spavanja kao u Asklepijevim hramovima.

Moderni okultizam takođe poznaje oblast inicijacijskih snova. U tom smislu snovi su takođe deo procesa znanja i razgovora Svetog anđela čuvara. Takvi snovi nisu klasična inkubacija u hramu, već element kontinuirane inicijacije. U tradicionalističkoj struji okultizma, snovi su prostor susreta sa daimonom; imaju izrazito inicijacijsku funkciju. U tom smislu, kod Ostina Osmana Spera, rad sa snovima jeste polje oslobađanja od ega, što je više psihomagijski nego teurgijski pristup. Džejk Straton-Kent, recimo, obnavlja htonske i nekromantijske modele, a snovi se pritom koriste kao kanal kontakta sa daimonom ili mrtvima, često inkubacijski. 

Vidimo, dakle, da je nekromantska inkubacija instrumentalna: priziv mrtvih radi znanja, dok je inicijacijski san egzistencijalan: subjekt postaje drugi. U tom smislu, inkubacija pretpostavlja da je svet komunikativan i odgovara na poziv, dok se u okviru prakse inicijacijskih snova ukazuje da osoba ima latentni ontološki potencijal koji se aktivira. I dalje, inkubacijski san je ritualno izazvana komunikacija sa izvorom znanja (bogovi, mrtvi, duhovi), a inicijacijski san je egzistencijalna reorganizacija dramatizovana kroz simbolički susret.

Sada bih fokus ovog izlaganja usmerio na jednu zanimljivu ličnost iz sveta modernog okultizma čija shvatanja u pogledu ove teme vredi prodiskutovati, a to je Endru Čambli.

Ko je bio Endru Čambli (Andrew Chumbley)?

Andrew D. Chumbley (1967–2004) bio je engleski mag i pesnik, povezan sa okultnom grupom pod imenom Cultus Sabbati. Delovao je unutar struje tzv. tradicionalne ili sabatičke veštičarske struje (Traditional Craft), ali je njegov sistem izrazito ličan i teološki koherentan. Njegova doktrina se često naziva Sabbatic Craft ili Crooked Path. Nije reč o folklornoj veštičjoj praksi, već o kompleksnoj gnostičko-magijskoj ontologiji koja kombinuje stvari kao što su grimoarska magija, sabatički mit, vizionarska poezija, nekromantija, i doktrina unutrašnje inicijacije. Glavni pojam kod Čamblija je Magical Gnosis, neposredno, ali simbolički strukturisano saznanje kroz viziju, san i ekstazu. 

Čamblijev pogled na inicijacijski san

Očekivano, kod Čamblija se inicijacija ne svodi na formalni ritual. On tvrdi da je istinska inicijacija akt unutrašnjeg saveza sa Duhom (Daemon) Tradicije. Za njega je san prostor u kome se susreću duhovi loze posvećenja, arhetipske sile, i lični Daimon. To nije „psihološki san“, već ontološki prelaz u ono što on naziva Otherworld. Iako inicijacija može nastati bez spoljnog ritualnog autoriteta, Čambli tvrdi da inicijator jeste Tradicija sama, odnosno duhovi sabata, ili unutrašnji Daimon kao nadindividualni princip. Dakle, posvećenik ne inicira sebe, nego je „pozvan“ kroz san. Ponekad san ima strukturu ugovora, krštenja, simboličke smrti i ponovnog rođenja. To je tipična inicijacijska struktura, smrt starog identiteta kroz savez sa duhovnim načelom.

Čambli pravi implicitnu razliku između inicijacijskog sna, koji dolazi spontano, preobražava status praktičara, uključuje savez sa Daimonom, i nije nužno prizvan ritualno, od inkubacijskog sna koji je izazvan ritualom, ima upotrebnu svrhu (proricanje, kontakt sa duhom), i pripada operativnoj magiji. Čambli ne tumači Daimona kao arhetip, već kao realnu, nadličnu inteligenciju, ali koja se javlja kroz simboličku matricu psihe. Kratko rečeno, Čambli tvrdi da san može biti primarni kanal inicijacije. Inicijacija je savez sa Daimonom, a taj savez dolazi kroz Tradiciju kao živi duhovni entitet. Posvećenik sam po sebi ne uzrokuje inicijaciju, već je prepoznaje i prihvata. Dakle, inicijacijski san kod Ćamblija nije psihološka samo-interpretacija, već metafizički susret.

Andrew D. Chumbley

Magijski svet Endrua Čamblija

Ako uzmemo ontološke pretpostavke koje prihvata Endru Čambli, njegov sistem je iznenađujuće konzistentan. Njegove osnovne doktrinarne premise možemo obuhvatiti kroz pet tvrdnji: 

1) Postoji realna, nadlična struja (Current); 

2) Tradicija nije istorijska institucija već živi duhovni kontinuum; 

3) Daimon je objektivna inteligencija povezana sa pojedincem; 

4) Inicijacija je savez sa tom inteligencijom; 

5) San i vizija su legitimni medijumi tog saveza. 

On ne tvrdi istovremeno da je Daimon samo psihološki arhetip i da je ontološki entitet. On se jasno opredeljuje za ontološki realizam. Dakle, za Čamblija, Daimon je stvaran, a tu se uočava jasna paralela sa pristupom ceremonijalnih magova u pogledu prirode Svetog anđela čuvara. 

Očigledan je uticaj koji je Ostin Osman Sper imao na Čamblija, iako se ovaj rodio deceniju nakon što je Sper umro. Čambli je sebe video kao pisara svog Daimona, i iako se u njegovom radu mogu prepoznati linije inspiracije iz Sperovih dela i tehnika, njegov stil je ostao jedinstven. Sper jeste donekle bio uzor, ali ne i model koji je Čambli slepo kopirao. U studijama o savremenom okultizmu, Sper se navodi kao jedan od glavnih izvora uticaja na Čamblijev Cultus Sabbati. Mada, Sper je uticao, nakon svoje smrti, i na Keneta Granta i njegov Tifonijanski OTO, zatim na pokret magije haosa Pitera Kerola i na još dosta mlađih okultista. Ovo je značajno jer Čamblija smešta u širi kontekst Sperovog uticaja, uz druge velike struje savremene magije. Zanimljivo je da se njih dvojica često pojavljuju zajedno u kontekstu okultne umetničke scene. Na primer, na izložbi I:MAGE 2013. godine u Londonu, izlagali su radovi i Spera i Čamblija, zajedno sa drugim umetnicima ezoterijske orijentacije. Ovo svedoči o njihovom srodnom mestu u imaginarijumu savremene okultne kulture. Njih spajaju teme: san kao inicijacija, atavistički preobražaj, susret sa numinoznim, i umetnost kao magijska praksa. I jedan i drugi su praktikovali ono što bismo mogli nazvati vizionarskom umetnošću kao oblikom magije. 

Uprkos uticaju, Čambli je razvio sopstveni jedinstveni izraz. Dok je Sper bio radikalni individualista, gotovo anarhičnog duha, koji je odbacivao ceremonijalnu magiju i sistematičnost, Čambli je stvorio izuzetno složen, sistematičan i poetski bogat korpus. Sperova Kia je bezlična, pred-konceptualna, dok je Čamblijev svet naseljen bogovima, demonima i precizno definisanim duhovnim silama. Čambli je uneo i uticaje iz sufizma, tantre, tibetanskog budizma i hrišćanskog misticizma, što je njegovom delu dalo širinu koja kod Spera nije prisutna. 

Nevezano za Spera, Čambli je bio utemeljen u engleskom tradicionalnom veštičarstvu. Bio je iniciran u dve loze tradicionalnog veštičarstva Istočne Anglije, koje su postojale pre moderne Vike (Wicca). Njegova magija je duboko ukorenjena u lokalni folklor, pejzaž i veštičarsku mitologiju. Osim toga, Čambli je od 1993. do 1999. bio član Grantovog Tifonijanskog OTO-a, gde je vodio pridruženu ložu. Grant je i sam bio pod velikim Sperovim uticajem, tako da je preko Granta Čambli posredno dobio deo Sperove filozofije. Takođe, i neizbežno, bio je dobro upoznat sa radom Alistera Krolija, kabalom, enohijanskom magijom i sistemom Zlatne zore. Njegovi rani članci objavljivani su u časopisu Chaos International, što govori o povezanosti sa tom strujom, iako je on kasnije razvio mnogo strukturiraniji i tradicionalniji sistem. 

Čamblijev rad odlikuje se dubokim razumevanjem istočnjačke misli, koju nije koristio površno, već je uvrstio u svoj sistem. Jedan od ključnih uticaja na Čamblija imao je i sufizam. Posebno ga je inspirisao Idriz Šah, čije teorije o vezama između veštičarenja i bliskoistočnih kultova (Jezidi, Mandejci, Zoroastrizam) Čambli istražuje u svojoj knjizi Qutub: The Point. Sam naziv Qutub je sufijski termin za duhovno središte ili osovinu. Takođe, na Čamblija su znatno uticala tantrička učenja, tibetanski budizam, gnostičko i pravoslavno hrišćanstvo, posebno isihazam.

Poput Spera, Čambli je bio izuzetan crtač. Za njega magijski rad nije bio odvojen od kreativnog izraza. Njegovi grimoari su umetnička dela, a njegovi crteži i sigili su aktivni magijski alati. Nedavna akademska studija o Čamblijevom vremenu u Kornvolu otkriva koliko je pejzaž uticao na njega. Mistična snaga kornvolskih lokacija, njihova istorija magije i ukleti pejzaži nadahnuli su neke od njegovih najsnažnijih kasnih radova, uključujući rituale zasnovane na pejzažu zvane Cucullati workings. On je Britaniju video kao mrežu moćnih tačaka (Eseks, Vels, Kornvol, Glastonberi) sa kojih se pristupa skrivenom kraljevstvu duhovnog sveta.

Čambli nije bio eklektičar koji samo skuplja tuđe ideje. On je sve ove uticaje video kao izraze jedne univerzalne magijske suštine, koju je nazivao magijska kvintesencija (Magical Quintessence). Smatrao je da se delići magijskog znanja iz različitih vremena i mesta mogu spojiti i funkcionisati u trans-istorijskoj areni svete dimenzije, konkretno, unutar magijskog kruga veštica. Zato njegov ključni grimoar Azoëtia, iako utemeljen na britanskom veštičarstvu, koristi ikonografiju Sumeraca, Egipćana, Acteka i drugih.

Prikaz knjige Misticizam, inicijacija i san Endrua Čamblija

Mysticism: Initiation and Dream by Andrew D. Chumbley

Knjiga Endru Čamblija Misticizam, inicijacija i san predstavlja retko delo koje se uspešno kreće granicom između nauke i iskustva, između fenomenologije religije i lične magijske prakse. Pisan kao studentski rad na londonskom SOAS univerzitetu 2001. godine, on već nosi sve odlike Čamblijevog kasnijeg delovanja, duboku učenost, preciznost i istovremeno posvećenost živom iskustvu mističkog. Osnovna teza dela je jednostavna, ali dalekosežna: san poseduje inicijacijsku moć. On nije samo psihološki fenomen koji treba tumačiti, već autentičan prostor susreta sa drugim, bilo da je to božanstvo, duh, ili sopstveno dublje biće. Čambli tvrdi da san može delovati kao most između svakodnevne svesti i transcedentnog, te da kroz njega čovek može biti uveden u nove nivoe postojanja. 

Čambli na samom početku postavlja metodološki okvir koji je ključan za razumevanje njegovog pristupa. On se ne zadovoljava pukom istorijskom analizom, već uvodi tri međusobno prožeta načina istraživanja: 

1. Istorijski metod – proučavanje zapisa o snovima iz prošlosti, od sumerskih glinenih ploča do srednjovekovnih hrišćanskih vizija. 

2. Fenomenološki metod – pokušaj da se snovi razumeju iznutra, onako kako su ih doživljavali oni koji su ih sanjali, bez nametanja modernih interpretativnih okvira poput Frojdove ili Adlerove psihoanalize. 

3. Participativni metod – uključivanje ličnog iskustva. Čambli otvoreno govori da se njegovo razumevanja snova temelji i na sopstvenoj magijskoj praksi i neposrednom dodiru sa oniričkim svetom. 

Ovaj trostruki pristup omogućava mu da gradi most između mistika i učenjaka, kako sam kaže, i da izbegne zamku suvoparnog akademizma s jedne, ili nekritičkog ezoterizma s druge strane.

Čamblijeva polazna tačka je jednostavna, ali duboka: svi ljudi sanjaju. San je univerzalno ljudsko iskustvo, misterija u kojoj svi učestvujemo. Čambli citira Ibn Arabija koji kaže da je Bog stavio san u živi svet kako bi svako mogao da posvedoči prisustvo imaginacije i da sazna da postoji drugi svet sličan čulnom. Međutim, dok je sámo iskustvo sna univerzalno, načini njegovog tumačenja duboko su ukorenjeni u kulturu, veru i tradiciju. Upravo ta napetost,  između univerzalnog iskustva i posebnih tumačenja, čini san plodnim tlom za istraživanje odnosa između sopstva i drugog.

Srž Čamblijevog razumevanja inicijacijskog sna leži u dijalektici dva procesa koja on naziva reifikacija i rarefakcija. Reifikacija (otelotvorenje) je proces u kome san silazi u materiju. To je moć sna da se utisne u fizički svet, da postane tekst, pesma, ritual, hram, ili čak ljudsko biće. Kroz brojne primere, Čambli pokazuje kako snovi iniciraju nastanak svetih spisa, muzike, plesa i arhitekture. Ključni primer je sumerski sveštenik Gudeja (oko 3000. godine pre n.e.), kome se u snu javljaju božanstva i naređuju mu da sagradi hram. Gudeja ne samo da prima uputstva, već u samom snu dobija i tumačenje simbola. Tako san istovremeno postavlja zagonetku i nudi njeno rešenje. Ovaj motiv anđela sa tablicom i pisaljkom ponavlja se kroz istoriju u mnogim primerima. 

Čambli posebno ističe sufijsko učenje o Umm al-Kitab, (Majci knjige), nebeskom prototipu Kur'ana koji se neprestano spušta kroz vreme kao zvezdani pljusak u srca svetaca. Slično tome, u tibetanskom budizmu postoji tradicija skrivenih blaga koja je Guru Padmasambava sakrio u pećinama, jezerima, ali i u samom prostoru uma. Oni se otkrivaju kroz snove i vizije pronalazača blaga. Najupečatljiviji je Čamblijev prepričani doživljaj Namkhai Norbua, koji kao dete u snu od dakini dobija svitak sa svetim tekstom, i budi se držeći ga u ruci. 

Drugi pomenuti pojam, rarefakcija (profinjivanje) je suprotni proces, uzdizanje svesti ka duhovnim visinama. Ako reifikacija pokazuje kako nebo silazi na zemlju, rarefakcija pokazuje kako zemlja može biti preobražena u nebo. To je put mistika ka svetlosti, ka stanjima pročišćene svesti. Ova dva procesa su istovremena i međusobno zavisna. Kako Čambli kaže, poput anđela koji se penju i silaze na lestvama Jakovljevim, tako i inicijacijski snovi istovremeno spuštaju božansko u materiju i uzdižu sanjača ka višim nivoima postojanja.

Posebno mesto u Čamblijevoj analizi zauzima pojam svetlosnog tela. Kroz prakse poput taoističkog spavanja u korpi Velikog medveda, sufijske vizije zelenog svetla (Hidr), ili tibetanske rajduške duge, mistik postepeno preobražava svoje fizičko telo u telo od svetlosti. Čambli ovde koristi i korbinovski pojam imaginalnog sveta ('alam al-mithal), stvarnosti koja nije ni fizička ni čisto duhovna, već negde između, gde simboli imaju sopstvenu opipljivu stvarnost. U tom svetu, san više nije samo slika, već autentičan prostor delovanja. Mistik koji je ostvario svetlosno telo može da posećuje druge u njihovim snovima, i da postane inicijator, poput Ibn Arabija.

Na kraju, Čambli san vidi kao prozor, odnosno zagranični portal postavljen na granici mnogih svetova. Kroz njega božansko svetlo obasjava mistika dok je još na zemlji, ali ga istovremeno privlači sebi. Cilj nije bekstvo iz sveta, već njegovo preobraženje kroz sjedinjenje onoga što je gore i onoga što je dole. San, u ovoj perspektivi, nije beg od stvarnosti, već njeno produbljenje. To nije bežanje od sveta, već put u njegovo srce. Jer kako Čambli zaključuje, citirajući Rumija: Noću se duhovi oslobađaju tela... Tada nema misli ni brige za dobitak ili gubitak. U toj slobodi, mistik pronalazi svoj pravi dom.

Osnovna bibliografije (autorska dela) Endrua Čamblija:

1. Azoëtia (1992, proširena izdanja kasnije)
   Njegovo ključno delo; sistem sabatičke magije.

2. Qutub (1995)
   Mistički traktat o „magnetnoj tački“ ili osovini magijskog bića.

3. The Dragon-Book of Essex (posthumno, 2014)
   Razrada Drakonijanske struje unutar sabatičke tradicije.

4. ONE: The Grimoire of the Golden Toad (2000)

5. The Leaper Between (posthumna zbirka eseja)

6. Opuscula Magica (posthumno)

Takođe je ilustrovao i uređivao druge publikacije unutar okvira Cultus Sabbati.